Ballroom Passions festival, 27.10.2012, Reithalle, Dresden, German y

Mnogi su sa nestrpljenenjem u poslednjih dve godine uzaludno čekali da se održi koncert Fields of the Nephilim u Budimpešti, najbližoj destinaciji za nas iz Srbije. Posle dva otkazivanja mislim da su izgubili nadu i sami organizatori u Madjarskoj, da će se to ikada desiti. Mi najodlučniji smo napokon rešili da izaberemo neku destinaciju u Evropi, koja je iole pristupačna. Izbor je pao na festival Ballroom Passions u Derezdenu na kojem su nastupili headlajneri Fields of the Nephilim . Nije lako otići 1100 km od Beograda. Sve peripetije i baksuzluci koji su nas pratili na putu su se isplatili onog trenutka kada je Carl McCoy izašao na binu.

Ako se ikada zaputite na neki koncert u Drezden i ako vas ide nekoliko, najbolja odluka je da idete sopstvenim prevozom i smestite u Prag, jer je Drezden udaljen svega oko sat i po vožnje. Nije ni dovoljno veliki grad da bi ste u njemu proveli više dana, sem ako nemate nameru da detaljno obidjete sve muzeje. Za jedan od najlepših gradova Evrope dovoljan je celodnevni izlet. Posle nekoliko dana šetanja po Češkoj prestonici došlo je vreme da se zaputimo na jedno čudno putovanje do našeg glavnog odrediša.

27-mi oktobar je bio pravi apokaliptični dan, ali kada bolje razmislite ako idete da slušate i gledate Carl McCoy -a to i nije tako neobično tj. bilo je i za očekivati. Put je trajao više nego duplo, za to se pobrinuo prvi sneg koji je pao ove godine u Evropi, pa kad na to dodate auto put koji je zatvoren zbog radova dobijete pravu avanturu. Probijanje po Českim brdima do Nemačke kroz snežnu mećavu je bilo nezaboravno iskustvo. Od Drezdena nismo videli mnogo jer nas je nevreme pratilo i tamo. Samo koji sat pred početak sve se smiruje i dok smo došli do industriskog dela grada, gde se događaj odigravao, sneg se istopio kao da ga nije ni bilo. Sve je kao u nekom filmu, niko od nas nije verovao da smo zapravo stigli.

Prvu grupu Versus na žalost nismo čuli. Ušli smo unutra tek kada je na bini uveliko bio Blind Passengers . Industrial bend iz istočnog Berlina koji je na sceni od pada zida. Nik Page je predstavio pesme sa poslednjeg albuma "Next Flight to Planet Earth"  i prošetao kroz uobičajene hitove kao " Electro Cop" . Ovo je bilo prijatno iznenadjenje, nastup je bio pun pogodak. Nik je plenio svojom energijom sa scene. Za kraj su svi iz benda stali za svoje metalne kante i udarali do besvesti uz ritam mašinu u pozadini. Podsetilo me je na zlatno doba Laibacha.

Pauze izmedju su trajale oko petnaest minuta. Tehnika je bila dobro organizovana, vrlo brzo i spretno nameštala scenu, nešto što kod nas ne može da se vidi. Vrlo brzo izlazi [:SITD:] . Nemački EBM i Industrial bend oformljen sredinom devedesetih, puno ime je Shadows in the Dark . Pevač Carsten Jacek je na scenu izašao u kratkim pantalonama, plitkim martinkama, okrenutim kačketom, prepoznatljiv imidž za njega jedino je Slayer majica odskakala od svega. U odnosu na prethodnike izgledali su suviše statično, ali su pokazali da su dobri uživo. Za mene je bilo dovoljno samo da čujem njihov hit "Snuff Machinery".

Nakon dva benda čije pesme su krajnje energične nagla promena ritma. Spectra Paris , dark-electro bend, side project Elene Fossi( Kirlian Camera ). Više bih voleo da je ispred Kirlian, ali ni ovo nije bilo tako loše. Spectra Paris sastavljena od samo ženskih članica je bio eye-candy večeri. Elena utegnuta u lakovanu odeću od glave do pete , pozirajući izmedju svake strofe, je više skretala pažnju na sebe, jer tako manje primetite ostale nedostatke samog preformansa. Na žalost nisu izveli moju omiljenu obradu Mad World od Tears for Fears, mada je ukupan utisak jako pozitivan, prava relaksacija za pakao koji će uslediti posle njih.

Pre nastupa Nachtmahr -a, austriskog Techno-Industrial benda, sala se odjednom napunila uniformisanim fanovima. Momci i devojke obučeni kao članovi benda sa trakama oko ruku sa oznakama "N". Našli smo se pritisnuti uz ogradu prvog reda i izgledali kao crne ovce u toj gomili, čak su se neki bunili šta uopšte tražimo tu. Nismo imali nameru da popustimo i prepustimo izborena mesta, koja ćemo čuvati ako treba i svojim životom. Već duže vreme me zanima fascinacija određenih ljudi ovim Bečlijama i njihovim osrednjim hitovima, da bar to nadoknadjuju fenomenalnim nastupom. Kakvo razočarenje pogotovu od strane Thomas Rainer-a frontmena benda, čiji sam rad poštovao u L'Âme Immortelle . I ako mu ne nedostaje energičnost na sceni sve ostalo izgleda poprilično bedno. Svojim hitovima BoomBoomBoom, Deus ex Machina i Mädchen in Uniform je zapalio salu. No nas četvoro i ostatak sale koji je čekao headlajnere su ostali zbunjeni na reakcije na ovako očajan preformans. Moj i Rainer-ov zajednički prijatelj iz Beča mi je rekao nekoliko dana kasnije da ima česte svadje sa njim, jer više na vodi računa o muzici i da se sve svelo na njegov ego trip dok je na bini i loži masu. Možda sam ja glup i ne vidim ono što na njihovim nastupima vide evropski muzički kritičari i neizmerno ih hvale. Šta ja znam ja sam smo filmadžija sa probranim mužičkim ukusom. Na kraju su morali da ga svuku sa bine jer je već duboko zašao u tremin Fields-a . Bunio se kao i fanovi, ali je na kraju sišao sa stejža.

Mesta smo sačuvali, isplatilo se jer je McCoy bio na svega metar i po od nas i na trenutke smo imali utisak kao da možemo da ga dotaknemo. Fields of the Nephilim , engleski gothic rock bend, mada u njihovoj muzici ima raznih stilova tako da etiketiranje sa odredjenim žanrom bi bila nepravda prema bendu, koji je zapravo napravio sam svoj karakterišičan stil i ideologiju. Prošlo je dosta vremena od davne 1984 ( da li je i godina slučajnost) kada ga je McCoy osnovao, jedini koji je ostao od originalnih članova, sa druge strane on i jeste bend. Fields -i su postali vanvremenski kao i njihova muzika. Jedini koji su ostali u svojoj izvornoj formi i fazonu, moda dolazi i odlazi ali McCoy-a nikada nečete videti u nečem drugom sem u prašnjavoj koži i šeširu. Bina je spremna, prvo izlazi gitarista u kobinezonu sa kojim se vidno uvaljao u brašno da bi simulirao prašinu, zatim bubnjar, basista i drugi gitarista u mantilu i šeširu. Samo on je u imidžu samog benda, no to na kraju nije toliko smetalo jer su momci odlični muzičari.

Počinju prvi akordi pesme Shroud . Poslednji na scenu izlazi Carl McCoy kroz maglu od mašina za suvi led, raširenih ruku prilazi mikrfonu. Čim je pustio glas nas četvoro koji smo stigli iz Srbije je znalo da će ovo biti savršeno veče i da smo na pravom mestu. Pre nego što je izustio "take my hand" spustio se na kolena i pružio ruku ka publici, svi su mu pružili ruke. Jedna skoro nestvarna scena posle koje je sve teklo kao u transu. Iznenadilo me je kada je dva puta pokazao srednji prst upućen najverovatnije Thomas Rainer-u koji se motao sa strane bine, sigurno posledica svadje koja je nastala u backstejdžu. U moru fanova koji su preplavili salu bila je gomila McCoy -evih klonova u šeširima i prašnjavim mantilima. Posle nekoliko pesama sa Love Under Will nas podseća na suštinu onoga što treba da bude gothic, mračan i kontemplativan u jednom trenutku a u drugom već katarzično oslobađajući. Kakvi god mitovi i kruzili oko McCoy -a, na stejdžu predvodeći svoj bend on je savim nesto drugo. Kao da ga ništa ne dotiče sa njegovim dominatnim stavom, enigmatičan i hipnotišućim glasom koji vas uvlači u drugu dimenziju. Sve je zvučalo kao sa diska, očekivao sam da bude dobar koncert ali ne ovoliko. Nakon dvanaest pesama napuštaju binu. Naravno vratiće se na bis i završiti sa Mourning Sun . Aura koju emituje Fields na stejdžu je neverovatna, to sigurno leži u činjenici da nemaju mnogo svirki godišnje a one koje prihvate pažljivo biraju. Na žalost došao je kraj, jedina zamerka su šutke u publici, koje očigledno ne možete izbeći ni na jednom koncertu. Brzo se probijamo do štandova sa robom benda da ih ne zatvore, treba se vratiti kući sa kojim suvenirom. Neko je uzeo majcu, neko dukser, ja kapu sa izvezenim znakom Fields -a. Ugarbili smo i po jedan poster. Preostalo nam je da vidimo kakav će biti after-party. Napokon okruženi pravim Gothima u Nemačkoj, sa muzikom koju nemamo prilike da čujemo na domaćim najtovima koji se u poslednje vreme bespravno nazivaju Gothic, jer sve manje ili uopšte nemaju tu muziku nego neke kvazi pod-žanrove, koji su odlutali od suštine. Tu smo upoznali neke od hardcor fanova Fields -a , koji su se iznenadili odakle smo došli da ih slušamo. Kada su saznali da nam je ovo prvi put da ih ćujemo uživo odmah su predlozili da se nadjemo i sledeće nedelje u Engleskoj gde im je naredni koncert. Vrlo rado ali finansije nam ne dozvoljavaju takav luksuz, bili su malo razočarani. Nismo još uvek spremni da udjemo u njihov uži krug. Morao sam da prekinem zabavu i odvučem svoje saputnike natrag u Prag. Negodovali su ali pošto sam jedini vozač i ako žele da stignu čitavi morali su odmah da krenu.

Nadali smo se da u povratku nećemo imati problema, auto put je otvoren i treba da stignemo vrlo brzo. Nakon desetak kilometara uleteli smo u gustu maglu koja nas je pratila celim putem. Yugo je izdržao snežne smetove pa je ovo bila lagana vožnja. No ništa više nije bilo bitno, još uvek smo bili pod utiskom od celog hepeninga. Uporedjivali smo utiske i pokušavali da se setimo tačnog redosleda pesama. Ni ta magla neće večno trajati treba samo stiči do hotelske sobe u Pragu.