Roze poze su legendarni beogradski bend koji se ubraja u naše najbolje Pauer pop sastave. Njihova muzika i inspirativni tekstovi obeležili su nedovoljno osvetljene ćoškove naše klupske scene i inspirisali mnoge da razumeju da su fudbal i rok srodne kategorije stvaralaštva,

Bend je objavio desetak dikografskih izdanja koja se na internetu prodaju kao vredni rariteti.

A: Kada si počeo da slušaš rok? Da li pamtiš prvu ploču koju si nabavio?

V.Ć.: Kao dete rođeno u Beogradu 1955-e imao sam zadovoljstvo da od 1963-e imam i ozbiljnu igračku, magnetofon Filips. Dok se snimalo sa radija, televizije i ko zna čijih i moga nikavog gramofona, moralo je da se ćuti. To je bio krik tehnike za po kući u to vreme. Koliko god da sam vremenom o najpoznatijim grupama i izvođačima znao i naučio nije bilo govora o ozbiljnijem i širem poznavanju rokenrol sveta do pojave nove generacije ozvučenja negde 1970-e i čitanja engleskog časopisa Nju Mjuzikal Ekspres, NME-a, koji je svake nedelje(!!!) mogao da se kupi na Terazijama.

Još imam sva uzdanja za godine 1973,4,5,6-u godinu.Ranija i kasnija nisam sačuvao.

Među prvih nekoliko albuma su bili tada aktuelni od Hendriksa, Rori Galagera (Taste), Alvin Lija ( Ten Yaers After)-sve što je imalo veze sa Vudstokom i koncertom na ostrvu Vajt.

Preslušane ploče su se redovno i intenzivno nabavljale (i poštom iz Engleske), menjale i preslušavale.

Prvi "market ploča" koga se sećam bio je s nogu, ispred prodavnice ploča kod hotela Mažestik. Nikada nisam imao veću kolekciju.Smanjvala se pre svakog odlaska na skijanje i more. Apetit za novim luđim i starim neotkrivenim je bio nezasit; od glam roka do Soft Mašin i Mahavišnu orkestra sa Mek Laflinom; od meseca do meseca, i češće, jedno je bilo in, drugo pase -finito !!!

Krivac broj jedan je bio NME (New Musical Express) i njegovi, sada već legendarni, novinari na čelu sa Mik Farenom i Nik Kentom. Bilo je perioda kada je bilo interesantnije da se čita nego da se preslušava ono o čemu se pisalo.

Magnetofon je 1971-e završio na otpadu. Slava mu !!!

NME insert u jednom od kasnijih brojeva	Vladina preživela traka iz 1960 i neke

A: Da li je tvoje iskustvo boravka u Velikoj Britaniji u vreme ekspanzije prvog pank talasa presudno za tvoje stvaralaštvo?

V.Ć.: Izgleda da jeste. Još uvek imam original singl Seks Pistolsa "Pretty vacant " iz Jula 1977-e , kada sam u Marki klubu, npr. jednog dana gledao Generation X sa predegupom Lurkes, a nekog drugog Vibrators sa Penetration.

U drugoj polovini 1978-e sam bio na "odmoru" od skoro završenog Ekonomskog falulteta.

Radio sam razne poslove za stan i hranu i skoro svakog dana u od najmanjih pabova, do poznatih klubova, dvorana i otvorenih koncerata, video mnogo: Kleš u Mjuzik Mašin, Adam Anta u Markiju,Vejn Kunti u Elektrik Bolbumu, Šem 69 - isto u E.B. , dva Knebvort festivala,Dilana na Blekbuš aerodromu, Jes u Vembli areni, Stiv Meriota u Bridž Haus pabu, Litl Fit, Boz Skegs u Reinbou Tietru,Kevin Koina u Rok Garden ili npr D.Bovija u Erls Kortu...Skids !!!

Podele na žanrove me nisu doticale. Šteta što nisam vodio dnevnik.

Od panka, koji je po meni bio neočekivan i kratak nastavak glam roka, sigurno mi je ostalia skolonost ka sloganiranju, aforističnim refrenima. Nekoliko aforizama mi je početkom 90-tih obljevljeno u novinama; nisu korišćeni za tekstove pesama.

Za vreme prvog putovanja vozom po Evropi sam 13.07. 1975-e u Raundhausu u Londonu video Pink Feris(Pink Fairies) i Strej (Stray).To mi je jedan od mnogo koncerata na kome se "nešto" desilo. Dan pre toga u Kardifu, u Kardif zamku, na otvorenom , po kiši ko iz kabla, sam gledao: 10cc, Men (Man), Tin Lizi i Stilaj Span. San letnje noći , za snom letnje noći i po kiši ko iz kabla.

Ne treba boljeg primera koliko sam imao sreće i energije da u datom vremenu što više vidim i doživim "On the Road "- ko Džek Kerouak i ostali bitnici, od kojih sam do tada već nešto i pročitao.

Kada sam kod koncerata, samo da dodam, da ih je od početka 70-tih u Beogradu bilo dosta, od engleskih rok grupa do redovnih džez festivala...npr. Majls Dejvis i Roland Kirk 07.11.1973. Ni to nisam propustio. Navedene datume sam, za svaki slučaj, proverio u svojoj arhivi

Grupa Skids -Nashwille Rooms pub London - Dec. 1978( photo Vlada Ćalić), Vlada Ćalić ispred pank butika -Portobelo Roud London,Vlada Ćalić u hotelu 1977 i grupa Gloria Mundi 1977 (photo Vlada Ćalić )

A: Koji bendovi su ti muzički najbliži, nabroj nam tvoje omiljene grupe i pojedince?

V.Ć.: Ako moram da nabroji samo nekoliko, bili bi: IanHunter (Mott the Hoople i solo), Lu Rid, Fil Lajnot (Tin Lizi), Voren Zivon, Hartbrejkers i Nju Jork Dols sa Džoni Tandersom, Vejn Kaunti, Onli Vans sa Piter Peretom... i npr Mik Faren koga sam 1978-e gledao na živo na koncertu povod promocije albuma "Vampires stole my lunch money " u Mjuzik Mašin.

Navodim samo kraći spisak onoga što je možda, kasnije formom i duhom , po mom skromnom mišljenju, uticalo na 60 - tak tekstova pesama na 6 albuma za grupu Roze Poze.

A: Kakva je to tajna veza između Rok muzike i fudbala?

V.Ć.: Igra, koja se vremenom pretvorila u biznis i bolesti zavisnosti od droge i kladionica na svakom ćošku !!!

Idolatrija, klanjanje paravim i lažnim zvezdama, instrumentima, pločama, pesmama, lopti, Bahusu; da ne odem dublje u prošlost od Rima i gladiatora.

Kada smo 1989-e hteli da obradimo pesmu "You will never walk alone ", na srpskom , nije išlo.

Imao sam viziju ili sam sanjao fudbalsku utakmicu u Koloseumu sa sve impratorom i navijačima u togama.Tako mi se "javio" tekst za "Daj Gol". To bi bila jedna od mojih veza roka i fudbala.

Jednom sam, prateći i rok i fudbal, pročitao da je neko napisao da je fudbal "balet za radničku klasu". Ako je tako, onda je i rok opera za radničku klasu. Pevanje i skandiranje na fudbalskim utakmicama je od 60-tih, kada je rokenrol u Evropi, bio u povoju, postao interesantan fenomen i za sociologe i muzikologe.

Osim filmskih zvezda, u to vreme su najveće bili fudbaleri i rok zvezde:Džodž Best i Bitlsi. I kod nas je bilo slično (Dragan Džajić), sa još uvek manje roka, a više "zabavnih " hitova.

A: "Ja sam sa stajanja" je verovatno najličnija fudbalska rok balada, mada nije prava balada, tekst je kozerski ali i prilično ličan, ako utisak ne vara?

V.Ć. Fudbal ima svoju ikonografiju, istoriju, svece, fetiše, idilu i tragikomiku. Ima svoje - ima Boga, kada se pobeđuje i svoje - nema Boga, kada se gubi. Ko uspe, pered svih drugih, da presluša i desetak, nazovi navijačkih pesama, videće, čuće da smo mnogo toga , ako ne i sve, dotakli na duhovit način.

Glad za "hleba i igara " ne prestaje od gladijatora. Pesme o tome ne bi trebalo da budu manje vredne; ili su dobar rokenrol ili nisu, makar jedan deo publike i bio nepopravljivo luckast ili lud.

"Ja sam sa stajanja" je napisana za veliku decu, kojoj su, kao i meni, fudbal i stadion, bili jedna od prvih fascinacija svetlom, igrom, bojama i linijama na terenu, koje su mogle, ili ne, da se pređu do cilja---do gola.

A: Ko je autor imena benda, Roze poze?

V.Ć.: Ja. Ime je zvučalo je dobro, kao Džusi Lusi 70-tih i neke ili Skriti Politi i Anti Pasti 80 i neke i imalo asocijacije na art i filmove za odrasle; kako kome.

A: Koliko je beogradska klupska scena osamdesetih i devedestih značajna za razvoj rok generacija i urbanog mentaliteta kod nas? Mnogi te pamte kao neizbežnog posetioca beogradskog Kluba Fakulteta likovne umetnosti, poznatog kao Akademija?

V.Ć.: Bilo je lepo da su nove grupe imale prostor za sviranje na fakultetima.Publike je bilo sve više i sve probirljivije, profilisanije.Privatnih klubova nije bilo. Šta god da je ko slušao kod kuće, druženje je uticalo i na razvijanje muzičkog ukusa, kao i "disko marketi ploča" koji su često menjali adrese.

Na Akademiji nisam mogao, bar jednom nedeljno, da ne visim zbog društva, dva šanka i bine... Bila mi je i arhitektonski, kao podrum - andergraund, dobra i bolja zamena za slične prostore i klubove u Enleskoj. Raspoloženje i druženje sa užim krugom stalnih posetilaca sličnog muzičkog ukusa je dovelo i do formiranja grupe Roze Poze i ko zna koliko drugih.Bilo je nešto zajedničko i romantično, ali kada pominješ generacije, urbano, mentalitet , svako je priča za sebe. Paralelni svetovi su se i na Akademiji mimoilazili.

A: Da li je pesma "Poskok rok" posveta rifovskom, čvršćem formatu rok muzike? Na koje bendove i gitariste si pomislio kada si je napisao?

V.Ć. U početku beše reč !!! Tako su nastale skoro sve pesme. Na osnovu svake dovoljno dobre ideje, od naslova ili celog refrena bi se pesma pravila ,komponovala, probala u sobi, na probi, i sa grupom i snimila. Snimak je uvek žanrovski bio u našem rok, pauer pop, pank maniru sa asocijacijama na neku grupu, izvođača, gitaristu ili više njih. Svako čuje nešto drugo.Samo je nekoliko pesama nameran omaž nekome. Mislim da su i izričito, na pločama navedene obrade, originalne i u našem stilu. Od nikoga nije sve počelo u rokenrolu. Smatram pohvalom da se na nekog iz istorije rokenrola, podseća, liči, a pokvarenošću da se ukrade pesma, bez navođenja bar inspiracije.

Kada bi se pitao, u Poskok Roku , zavisno od dela pesme mogu čujem i Skids i Hu i Status Kvo: gitariste - Stiv Džonsa(Seks Pistols ), Pit Tausenda (Hu )i Brajan Robertsona( Tin Lizi).Sve što se čuje u svakoj pesmi je , kao na rendgenu , rezultat ukusa , muzičkih mogućnosti i raspoleženja svakog uključenog na čelu sa brojem jedan, vođom grupe ; u ovom slučaju Željkom. Sebe sam odavno proglasio za broj dva. Niko se nije bunio.

Roze Poze (Željko Nikolić, Sava Đustibek, Dušan Živanović i Vladimir Milačić ) i Roze Poze sa Vladom Ćalićem ; posle probe, kod Save na terasi 1990-e.

A:Jedna od najboljih fudbalskih rok himni koju si napisao je "U pobede Sartide", da li se radi o naručenoj pesmi?

V.Ć. FK Sartid (sada Smederevo) je osnovan 1924-e od strane Srpskog akcionarsko rudarsko topioničarskog društva!

Mnogo puta je menjao ime i pod prvim imenom je od 1992-e do 2004-e daleko dogurao u domaćem prvenstvu. Igrao je čak i u nekim evropskim kupovima. Kada smo već bili toliko ludi da sebi ugrozimo živote snimanjem pesama i za C. zvezdu i za Partizan, pomislili smo da bi još jedna, za nekog trećeg, bila šlag na tortu pitanjima za koga u stvari navijamo.

Nije naručena. Inspiracija su bili ime navijača kluba -"Despoti" i njihov tada novi stadion, navijačka tvrđava u nekadašnjoj prestonici na ušću Jezave u Dunav.

A: Da li smatraš da je rok potpuno potisnut novim muzičkim formatima, ima li nade da se uzvrati udarac?

V.Ć.: Formati se menjaju, nastaju, nestaju i vraćaju. Čak mislim da tehnički olakšavaju pronalaženje, slušanje i arhiviranje starog i novog za one, kao što sam ja, kojima toga još uvek nije dosta.

Problem je, ako jeste, što planetarno harmonija i melodija nisu više u modi, na ceni; ni kod kritičara, publike, ni kod onih koji sviraju i komponuju ---- ni kod disko kuća, pod jedan, koje više ne vode muzički entuzijasti!!! Mislim na stare i velike disko kuće. Male i nezavisne još uvek pronalaze talente i izdaju ono što vole i što je u tradiciji onoga što još uvek vredi, od roka do soula i džeza.

Koliko mogu da primetim najvećem broju ljudi je jedino važno da se nešto čuje, bilo šta, od nekoliko izdavača koji imaju skoro monoplski položaj na tržištu muzike.

A: Da li je internet od pomoći kreativnim stvaraocima u rok i drugim oblastima, Kakav je tvoj stav o fenomenu YouTube prostoru za deljenje muzičkih sadržaja?

V.Ć.: Tehnički je mnogo stvari lakše sa raspoloživim programima ali je opasna iluzija da se od rane mladosti samo na osnovu virtuelnog iskustva sve , ali baš sve, može sam, i bez bliže interakcije sa drugim članovima grupe ili kreativnog tima.

Ju tjub je jedno veliko zabavište ,vrtić, za sve generacije. Dobre i lepe stvari mogu da brzo otkriju, zavisno od sklonosti, upornosti i ukusa. Sa druge strane, to je ipak , pravno kriminal, prema onima koji su kreatori sadržaja, koji se samo delimično "kompenzuje" time što isti ti vole što ih vole, šeruju-dele i bez nadoknade daunloduju. Plus, svako sebe može da aplouduje i do mile volje lajkuje. Ne vidim izlaz, sve je bolesnije i klinički i pravno.

A: Koliko je pesma "Daj gol" obeležila karijeru i reputaciju benda, a koliko pesma "Napadaj ne propadaj"?

V.Ć: "Daj Gol" je snimljen,otpevan i isproduciran u najboljoj tradiciji glam rok i pank rok grupa druge polovine 70-tih, ako bi smeo da budem kritičar onoga čega sam i ja deo.

Bio je mega hit koji, kao obrada, nije dovljno hvaljen. Zasenio je sve druge pesme na prvom albumu i do danas obeležio grupu kao navijačku.Ta nam etiketa nije smetala, možda je i godila obzirom na istorijat tinejdžerske fascinacije fudbalom članova grupe , ali je mnoge navela da ne čuju druge pesme, kao što je i "Napadaj , ne propadaj". Obe pesme su bile ohrabrenje da nastavimo sa istim i drugim temama koje, po nama , u domaćem roku nisu bile ni muzički, ni tekstuano obrađene tako efektno, a bile su deo urbanog miljea Beograda.

Rok publika je još uvek bila gladna svega novog. Koliko vidim iz arhive članaka, slika i isečaka iz novina, koje bi već trebao da objavim na internetu, posle drugog albuma je bilo i ozbiljnijih kritika.

Ako su i naši veliki pisci u književnosti imali nešto interesantno da kažu o fudbalu i tome kako su ga jednom, negde, doživeli, zašto ne bi i mi. Nismo oni, ali da su živi, verujem da bi im se snimljeno više sviđalo, nego tadašnjim kritičarima sa kvazi intelektuanim pretenzijama.

A: Da li možeš da nam kažeš nešto više o pesmi "Rok en rol dendi", da li je inspirisana stvarnim likom iz urbanog miljea ili je imaginarna priča?

V.Ć. Dendi je imaginarni daleki rođak kreativnih dendija iz 19-tog veka- od Pariza, Londona do Skadarlije, ali u rokenrol vremenu.

Spreman je da, kao dokazan i šarmantan grešnik, uradi sve za slavu i ono što uz nju ide; da bude kameleon muzičkih žanrova, modnih trendova, da laže ili misli da može pesmom da izleči svet od zla, patnje, zakona i reda, koji po njemu nije sloboda, i da usput lomi srca ko led sa korakom koji je lak , kao polenov prah.

To bi bio delimično prepričan tekst, bez znakova navoda.Tako sam ga video.

A: Koju pesmu Roze Poza smatraš najboljom i da li je to pesma sa najboljim tekstom koji si napisao?

V.Ć. "Pola grada zna, pola saznaće ". Ima nešto sažeto, alternativno, romantično i frenetično i u strofama, refrenu i ponavljanju istog sa jednim od najprepoznatljivih solo gitara u domaćim rokenrol pesmama; nadam se i tekstom.Takvih pesama ima na svakom albumu. Koliko, kojih i kome dobrih, odličnih ili najboljih, nije na meni da nabrajam. Ko presluša sve, čućete ih ;npr -"Pogodi broj "

A: Koji album benda smatraš najboljim?

V.Ć. "Besindžer i Dilindžer .. ili " Ko je reko rokenrol ". Ne mogu da odlučim.

Ilustrator omota Risto Topaloski

A: Kakva su tvoja iskustva i iskustva grupe Roze Poze sa oficijelnim dikskografima, da li je objavljivanje poslednjeg albuma "Ko je reko Rok end rol?" kao samostalnog izdanja ograničilo njegov plasman i dostupnost kompozicija koje su na njemu?

V.Ć. Za PGP smo izdali tri LP-a 1990, 1992 ,1995-e, promo singl 1987 (6) i cd kompilaciju 2005-e.

Nikada nismo više od njih očekivali nego da prepoznaju od nas snimljeno i ponuđeno, izdaju, distrubuiraju i omoguće pojavljivanje na televiziji. To su, za razliku od drugih, uvek uradili i sigurno nisu bili u minusu. Sećam se samo dobrog. Moje kritike, iz ove perspektive, bi bile samo anegdotalne. Nije u to vreme bilo lako biti ni izdavač.

Željko je, kao od Raše Đelmaša prepoznat vrhunski gitarista, od kraja 1977-e do 1980-e bio u grupi Zebra i svirao na albumu za PGP snimljenom 1979-e. Od tada se od njega očekivalo nešto novo i dobro. Bilo je samo pitanje vremena. Proverite samo pesmu "Kvar" sa tog LP-a; pank pre domaćeg post panka sa početka 80-tih! Možda ja to prvi kažem i mislim, ali nije kasno da neko i to analizira posle 43 godine, makar da se radi samo o toj jednoj pesmi na ploči.

Izdavači Carlo Records / Migos i Elekrik su nam izdali LP 1993. i CD 2002. Iza njih je stajao Goran Jović.

Sve od grupe mu se sviđalo, sve je izdao i u uživao u svakom delu svoje uloge, kao i mi. Rockland, Bane Lokner, je sa istim entuzijazmom 1995-e izdao kasetno reizdanje LP-a "Rokenrol dendi" i kompilaciju. Koliko su to bila oficelna izdanja je pitanje; takvo je bilo vreme.

Nama je tada bilo važno da što više ljudi čuje što više pesama.

To što je poslednji CD "Ko je reko rokenrol "izdat ko samostalno izdanje samo po sebi nije bilo ograničenje. Jedino ograničenje su bili i danas su vlasnici prodavnica u kojima se prodaju i CD -i.

Zašto se još uvek bave i tim poslom verovatno znaju samo njihovi najbliži .

Širenje kruga onih do kojih je CD trebao da dođe vršeno je prodajom preko interneta i aploudovanjem svake pesme na Ju Tjub. Oni koji pesme puštaju ( odnosno ne puštaju...i zašto?) na radio i tv stanicama i oni koji ih kontrolišu, su posebna priča koju sam odavno prestao da pratim.

A: Na kraju obično pitam da li imaš savet za mlađe čitaoce, među kojima ima ljubitelja roka i fudbala? Kako se snaći u ovim vremenima koja nas u svemu ograničavaju?

V.Ć. Nije mi sve i uvek bilo samo rokenrol i fubal, kako iz ovoga razgovora može da izgleda. Ne mora ni Vama.

Pratite svoje instikte ,"kopajte", čitajte , slušajte i probijajte se kroz šumu svega i svačega, koliko god sve gušća bila.