Osporavan, kritikovan, proterivan, čak nazivan i "pukim šarlatanom", ovaj čovek je postao legenda, koja i dan danas budi interesovanja mnogih naučnih skupova. Da, Paracelzus je jedna od najčuvenijih i ujedno najkontraverznijih ličnosti šesnaestog veka. Njegove teorije uticale su na mnoge naučnike i lekare, poput Daniel Sennerta, poznatog nemačkog lekara i profesora medicine i akademskog pisca. Neki su ga smatrali reformatorom medicine, zanimali se za njegove alhemijske spise, teoriju materije istraživali mnogi istoričari, poput William Newman-a, osuđivali, jer se njegov rad razlikovao od tradicionalnog učenja medicine i alhemije, a posebno zbog toga što je bio oštrog jezika i javno kritikovao zastarele teorije i metode lečenja, koje je do kraja svog kratkog života pokušavao da dok su ga drugi zameni novim sistemom. Govorio je da su mnoge teorije i metode svojih prethodnika pripadale njihovim fantazijama.

"I ako su u bilo kom trenutku nešto naučili od prirode, oni su je ponovo uništili svojim sopstvenim fantazijama, snovima ili izumima, pre nego što su došli do kraja".

Ko je bio Paracelzus ustvari?

Pravo ime ovog srednjevekovnog genija, jednog od osnivača moderne medicine i hemije, i jednog od najznačajnijih alhemičara 16. veka, koji je ceo svoj život posvetio proučavanju tajni medicine i alhemije, i svojim znanjem i radom išao znatno ispred svog vremena, čak mu se pripisivalo stvaranje eliksira besmrtnosti, jeste - Philipp Avreol Theophrastus Bombast von Hohenheim, koji je po ugledu na starogrčkog lekara Celsusa dodao prefiks "para", i postao poznat po svom nadimku Paracelzus.

Rođen je 21. septembra 1493. godine u Einsiedeln-u, Švajcarska, ali je detinjstvo uglavnom proveo u Villach-u, u Austriji. Porodični dvorac Hohenheim nalazio se u blizini Stuttgarta, a njegov ujak je bio velemajstor slavnog reda Sv. John. Iako je njegova porodica pripadala osiromašenom plemićskom staležu, imali su u svom domu ogromnu biblioteku koja ga je napajala znanjem, mada su njegovom razvoju, u ranim godinama, najviše doprineli njegovi roditelji, pre svega otac Wilhelm Bombast von Hohenheim, koji je bio doktor i njegov prvi učitelj, podučavajući ga medicini, filozofiji i alhemiji. Njegova majka je pre udaje radila u benedikstanskoj opatiji kao medicinska sestra, ali je nakon udaje morala napustiti, obzirom da udate žene nisu mogle raditi u opatiji.

Kroz rad i neopisivu želju za znanjem učio je od svih i u svakoj prilici, tako da jako rano postaje šegrt a kasnije i učenik, kod Johannes Trithemiusa, koga su smatrali osnivačem moderne kriptografije i jednim od najvećih astrologa i alhemičara u svetskoj istoriji, čiji je učenik bio i Hajnrih Kornelije Agripa. Nakon studija kod kod Johanna Trethemiusa, Paracelsus odlazi u Italiju na Univerzitet u Ferarigde, gde je stekao zvanje doktora medicine.

Od 1517. godine, putovao je svetom proučavajući alhemiju, magiju i medicinu i obišao gotovo sve evropske zemlje, produbljivao svoje znanje i praksu, učestvovao u vojnim pohodima, uglavnom kao vojni hirurg, radio kao asistent u rudarskoj školi u Fuggeru kod Villacha, što mu je pomoglo da stekne znanje o minerologiji i možda uticalo na njegove kasnije teorije o korisnosti metala u ljudskom zdravlju. Prilikom brojnih putovanja prikupljao je informacije, ne samo od lekara i naučnika tog vremena, već je učio i od starih iscelitelja, običnih ljudi - od dželata, do brijača, Cigana i Jevreja ... Drugim rečima, učio je od svih - od velikih imena nauke i alhemije do običnih iscelitelja, narodnih vidara i veštica, posebno od babica, obzirom da je lečenje ženskih bolesti, u to vreme, bilo tajno znanje dostupno uskom krugu ljudi, a žene nisu želele poveriti svoje tajne muškim doktorima, to su obavljale vešte žene, ili veštice, tako je nakon razmene iskustava sa tim ženama, nastala njegova knjiga o ženskim bolestima i jedinstvena zbirka recepata i medicinskog znanja, sakupljena širom sveta. Međutim, takve veze nisu prošle nezapaženo. Kolege su ga optuživali na osnovu ugleda ljudi sa kojima je viđan.

U Nemačku se vraća u svojoj trideset drugoj godini, gde je u okviru medicinske prakse, primenjivao znanje stečeno prilikom svojih putovanja, a nakon nekoliko slučajeva izlečenja teških oboljenja, postao je veoma poznat. Sledeće godine postaje zvanično građanin Strazbura, a naredne se seli za Bazel na mesto gradskog lekara, profesora fizike, medicine i hirurgije. Međutim, kako je predavanja o medicini držao na nemačkom , što je bio presedan za ceo obrazovni sistem, obzirom da su predavanja držana isključivo na latinskom jeziku, i to ne na osnovu ponavljanja materijala Hipokrata i Avicene, već na osnovu lično prikupljenog znanja i prakse, koju je godinama sticao, bio je veoma poštovan među studentima koji su želeli da steknu praktična znanja, ali su se neke konzervativne kolege, kada su saznali za izvore iz kojih su informacije dobijene zgražavale i osuđivale ga, tako da je 1528. godine došlo do sukoba i sa gradskim vlastima, posebno nakon javnog spaljivanja naučnih radova sa kojima se nije slagao i pritom izjavio "da čak i pertle njegovih cipela znaju više od ovih drevnih "patika"… Kritikovao je zastarele i nefunkcionalne metode lečenja: "Vi, koji ste proučavali Hipokrata, Galena, Avicenu, zamišljate da znate sve, dok u stvarnosti ne znate ništa; prepisujete lekove, ali ne znate kako da ih pripremite! Hemija sama može rešiti probleme fiziologije, patologije, terapije, a izvan hemije lutate u mraku. Vi lekari celog sveta, Italijani, Francuzi, Grci, Sarmati, Arapi, Jevreji, svi morate da me pratite, a ja ne smem da sledim vas". Nakon toga je ostao bez posla.

Izopšten sa nastave, ponovo kreće na putovanje, međutim, ponovo se sreće sa optužbama, posebno u Nirnbergu, gde se suočio se sa optužbama za prevaru svojih kolega lekara. U svoju odbranu, zamolio je gradsko veće da mu poveri lečenje nekoliko pacijenata koje su tzv. "specijalci", kako ih je nazivao, smatrali beznadežnim. Veće mu je dozvolilo i dovelo na lečenje nekoliko teško obolelih osoba od slonove bolesti, koje je izlečio u veoma kratkom vremenu, o čemu su sačuvani zapisi i u gradskom arhivu.

Nakon 1530. godine, bavio se alhemijskim eksperimentima i pisanjem radova, a krajem 1930. konačno se nastanjuje u Salzburg, gde je bio u mogućnosti da se potpuno posveti istraživanju, eksperimentisanju i pisanju knjiga, zahvaljujući pokrovitelju vojvodi Ernsu, koji ga je pozvao i koji je takođe bio zainteresovan za tajna znanja. Prebivalište je bila kuća na periferiji grada, u kojoj se nalazila laboratorija i ordinacija u kojoj je primao pacijente.

Najveći lekar svog vremena imao je na umu da svaka supstanca može biti lek u određenoj situaciji, ako se pravilno poštuju proporcije u pripremi leka, ističući: "Sve je otrov i sve je lek".

Njegov primarni cilj bio je da oslobodi ljude od bolesti, Naime, smatrao je da je glavni cilj alhemije medicina, i da alhemičari moraju da proučavaju metalurgiju, kako bi ispitali svoje supstance za razumevanje prirode, i iskoristili ovo znanje za stvaranje lekova za ljudsko zdravlje, tvrdeći da "Prava svrha alhemije nije da pravi zlato, već da pravi lek!"

Naglasio je, da je alhemija jedan od četiri stubova medicine, zajedno sa filozofijom, astronomijom i vrlinom lekara i da alhemiju treba smatrati procesom kojim se prirodni proizvodi transformišu da bi služili novoj svrsi. Smatrao je da medicina treba da se transformiše uz pomoc´ alhemije, zbog čega je njegova alhemijska teorija zaista jedinstvena, čak je uveo novi termin za alhemiju iatrochemistry ( škola mišljenja iz 16. i 17. veka koja je nastojala da razume medicinu i fiziologiju u smislu hemije). Navodio je da proces saznanja polazi od naših čula i prevazilazi nas. "Poznavanje sveta polazi od onoga što čovek može da vidi, ali da bi razumeo sam svet, čovek mora da razume nevidljivi deo priroda" ... Smatrao je da znanje o svetu dolazi kroz ova dva polariteta, ili na drugi način, kroz transmutaciju nevidljivog u vidljivo i obrnuto. Kako je naglasio u svom delu Opus Paramirum, to se postiže samo alhemijom, koja je jedina prava nauka, koja nam može pomoc´i da osvojimo božanski plan sveta. Iticao je da alhemičar treba da stvara tinkture i eliksire, a to se može ispuniti samo ako pronađe suštinu svega. Svoju teoriju uglavnom predstavlja kroz kosmoteoriju, gde je Bog na početku stvorio svet, i upotrebom arhetipske reči fiat, stvorio "prauzrok" prvobitne materije, ili primordijalno nematerijalno seme reči, yliaster, stvarajuc´i sve od nje. Podržavao teoriju korespondencije između sveta, "makrokosmosa", i čoveka, "mikrokosmosa" i da svi delovi ljudskog tela odgovaraju prirodnim stvarima i planetama, što se postiže kroz "simpatiju" i "antipatiju" nevidljive sile prirode, koje su identifikovane sa nevidljivim i okultnim spiritusom, ili kvintesencijom, koja ima manju telesnost. U "mikrokosmosu" tvrdio je, da je čovek spiritus, posrednik između nematerijalnog tela duše i materijalnog tela, a dušu razvija izgradnjom "astralnog tela". Shodno tome, Paracelzus je dodao animu ili dušu, odnosno ljudski "telesni duh“ (corpus spiritus) a ova anima je živi dah Božiji.

Međutim, ono što ga je posebno razlikovalo od njegovih prethodnika je njegova teorija prirodnih tela. Tvrdio je da se materija sastoji od tri bitna sastojka, nazvavši ih tria prima, odnosno od soli, žive i sumpora. Koncept tria prima čini srž Paracelzusove korpuskularne teorije. Tri principa su nematerijalna, ali sačinjavaju pravi razlog materijalizacije svih prirodnih stvari. Sumpor, feuer ili smola, je "muško seme“. Živa, ili kataronijum je najplemenitije i "žensko seme“. Najzad, So ili balzam se može okarakterisati kao "neutralno seme“. Nisu uvek isti u svim fizičkim telima, vec´ se razlikuju kvalitativno i kvantitativno, a alhemičari bi mogli izvuc´i ova tri principa iz tela i ubrizgati ih u moc´ne lekove. Po Paracelzusovoj teoriji, tria prima deluju unutar živog tela kao okultna sila i postoji samo jedan način da ih učinite vidljivim, dakle, da pokažu njihovo postojanje. Ova metoda je bila vatra, odnosno mnogostruki duh vatre, "koji je uzrok raznolikosti stvorenja za transmutaciju vatre u elementima, u kojima je utisnuta ovom vatrom". Vatru nije doživljavao kao aristotelovski element, već da je njena uloga duhovnija i aktivnija, a jedna od njenih uloga je bila da razdvaja tela. Ovo filozofsko razdvajanje bilo je temeljni čin razdvajanja nevidljivog od vidljivog i duhovno od materijalnog. Tako su, uz pomoc´ vatre, alhemičari mogli da izvuku iz tela njegove prolazne "duhove" i tria prima i da ih ugrade u medicinu.

Za razumevanje prirode, razvio je svoj korpuskularizam (skup teorija koje objašnjavaju prirodne transformacije kao rezultat interakcije čestica koje su i dalje deljive), kroz koji je objasnio da bolesti ljudskog tela nastaju zbog disfunkcija izazvanih u samom telu, kada tria prima nisu u onoj meri u kojoj bi trebalo da budu, naglašavajuc´i da je glavni uzrok bolesti seme iz vana, koje se nalazi u prirodi i štetno je kada uđe i nastani se u određenim organima, i tada utiče na njihovu vitalnu silu. Istovremeno je podržavao, da neke nevidljive bolesti izazivaju zle sile i sam đavo, a da samo čudesne sile Božije mogu pomoc´i oporavku tela.

Paracelsus je prvi skovao termin Gnomi, podzemni stanovnici, opisavši ih kao humanoidne stanovnike koji se mogu kretati unutar zemlje jednako slobodno kao što se čovek kreće po njenoj površini. Prema njegovim raspravama, patuljci su zemaljski elementali. Nakon njegove smrti, patuljci se pojavljuju kao likovi iz bajki.

Napustio ovaj svet sa samo 48 godina, 24. septembra 1541. nakon kratke i pomalo sumljive bolesti, u maloj hotelskoj sobi, jer se nije znao tačan uzrok smrti. Moderni naučnici smatraju da je to bilo ubistvo iz zavisti, obzirom da je imao je mnogo neprijatelja među doktorima koji su bili ljubomorni na njegov uspeh i veliko znanje. Veruje se, da je jedan od zavidnika unajmio atentatora koji je doktoru razbio lobanju, što je rezultiralo smrću samo nekoliko dana kasnije. Sahranjen je na mesnom groblju.

Paracelzusova teorija materije, kao i konceptualne promene koje je u njoj stvorio su se nalazile raštrkane u njegovim delima, pa je bilo teško za proučavanje, a kako je postao nadaleko poznat nakon smrti bilo je i dosta falcifikata, kao na primer "O prirodi stvari" (De natura rerum), koji se pojavio 1572. godine.

Literatura:

Robert Browning -The Paracelsus

Elli Papanikolaou, " His Corpuscular Theory and the Spread of Paracelsianism

F. N. L. Poynter, "Paracelsus-An Introduction to Philosophical Medicine in the Era of the Renaissance.

Paracelsus (Theophrastus Bombastus von Hohenheim, editor: Wouter J. Hanegraaff

Paracelsus-The-Complete-Works-of-Paracelsus

Walter Pagel, Paracelsus-An Introduction to Philosophical Medicine in the Era of the Renaissance.

Post je preuzet sa prijateljskog bloga "Veštičja revija", uz saglasnost autorke