Živimo danas u naročito ozbiljnim i uzbudljivim vremenima, u kojima nije moguće ne biti zainteresovan za ono što se oko nas događa, jer se sva područja života podvrgavaju odlučnim potresima i jer su svi naši interesi neposredno dovedeni u pitanje. Jedan opšti vrtlog zahvatio je celokupno čovečanstvo i jedva je moguće da se izbegne njegovoj sili, kojom on sve povlači u opšte komešanje. Zato se danas više nego ikada iz emocija sudi o događajima, koji neposredno zadiru u svačiji život i teško je naći čoveka, koji će se u stvaranju svojih misli uzdići nad svojim ličnim interesima i iznad svih subjektivnih okolnosti. Danas se uopšteno govori iz strasti, tj. govori se ili u svojstvu pristalice ili u svojstvu protivnika. Ali tako nije moguće da se približimo samim činjenicama, nije moguće da se dođe do razumevanja onoga što se zbiva i da se dopre do suštine, koja leži u osnovi pojava u današnjem svetu. Kako neko lično na sve to reaguje, da li to izaziva njegovu simpatiju ili antipatiju i kakve misli on usvaja i izriče u vezi s tim svojim reagovanjem, to napokon uopšte ne može da bude zanimljivo i merodavno s obzirom na samu stvar, jer time nam se otkriva samo nešto s obzirom na čoveka koji nam govori. To može eventualno da bude zanimljivo sa psihološkog stanovišta. Za spoznaju same stvarnosti sasvim je nevažno što se govori s gledišta koje je određeno takvim subjektivnim momentima.

Duhovna nauka nam jedina pruže preduslove i elemente, na osnovu kojih možemo da dođemo do jednog objektivnog uvida u stvarnost. U duhovno-naučnim spisima sadržano je neiscrpno vrelo poticaja, ali nije im svrha da nam daju nešto gotovo, jednu gotovu nauku s gotovim sudovima, koju treba samo da primenimo u datom slučaju. Potrebno je uložiti sopstveni napor, a taj nam niko ne može da oduzme, a najmanje to može ili hoće duhovna nauka, nego je zapravo njen cilj, da nas podstrekne na sopstveni rad, da nas probudi i trgne iz pasivnosti. Duhovna nauka nam daje osnove, na kojima je moguće da se stvori zdrav sud o svemu što se tiče čoveka i što je s njim u vezi. Ona nas upoznaje s činjenicama sveta i života i time nam daje istinsku osnovu za posmatranje sveta i života, koji je u skladu sa stvarnošću.

Da bi pokušali da se snađemo u neobično složenim prilikama današnjice, potrebno je da sebi predstavimo tok, kojim ide razvoj čovečanstva i ciljeve kojima se taj tok određuje.

Iz kosmologije znamo da je Zemlja planeta ljubavi i znamo da se ljubav ne može razviti bez slobode. Dok nema slobode, dotle bića slede impulse koji deluju na njih; snaga tih impulsa pokreće bića. Tek kada na njih ništa više ne deluje, kada ih ništa ne prisiljava na njihova dela, nikakav nutarnji i nikakav spoljni podsticaj, tj. tek kada su slobodna, onda može jedino ljubav da bude ona snaga koja ih pokreće u njihovom delovanju, onda je ljubav jedini povod, iz kojeg slobodna bića preduzimaju i vrše svoja dela. Ljubav bez slobode je nemoguća i zato je Zemlja ne samo kosmos ljubavi nego i slobode. (Ne radi se o ponavljanju u svemiru, nego svaka nova pojava sveta unosi nešto novo u svetsku evoluciju; a čovek ima misiju da to novo unese u svet.) Velika je misija čoveka da u svet donese slobodu, a sa slobodom tek ono što se u pravom smislu reči naziva ljubavlju (ciklus 7, 10. predavanje- primedba, pretpostavljamo da je pisac mislio na GA 7. U sledećem delu teksta obeležićemo to sa brojem GA)

Sav razvoj čovečanstva prikazuje se kao postepeno ostvarivanje ideala slobode. Pa i sve stranputice, kojima čovečanstvo prolazi, sve katastrofe, koje ono proživljava, sve zapreke, koje mu se nameću, potrebne su na tom putu do slobode i upravo služe kao sredstva kojima se čovečanstvo vaspitava za svoj veliki cilj. To je ključ za razumevanje celokupnog istorijskog zbivanja.

Kada se govori o istorijskom zbivanju, onda se misli na onaj period u evoluciji čovečanstva, koji započinje od prilike s trećim po atlantskim kulturnim razdobljem. Pre toga vremena čovek je još većim delom sa svojim snagama bio usmeren prema duhovnom svetu i tek je počeo da silazi na (osvaja) zemlju, da je obrađuje i usađuje joj plodove svoga rada.

Potrebno je da - makar sažeto - sebi predočimo, u čemu se sastoji smisao i plod razvoja kroz pojedina razdoblja, da bi tako upoznali postanak onoga što danas sačinjava naš socijalni poredak, u kojem se pomešani razni elementi sa sasvim različitim poreklom. Da bi se mogli snaći u današnjem zamršenom socijalnom životu, važno je da budemo u stanju da razlikujemo ono što kao mlad impuls, koji je u vezi s zadatkom savremenog razvitka ili u kojem se čak nagoveštava razvoj budućnosti, stoji pored onoga što potiče iz razvoja prošlosti, što je već možda prastarog porekla pa se već možda i preživelo.

Mi znamo da se tri struje nalaze u socijalnom životu, a to su duh, država i privreda. Svaka od tih struja ima izvor u drugom kulturnom razdoblju. Potrebno je ići do tih izvora, jer će se samo tako da dobije jasna slika o sasvim različitoj biti svake od te tri struje, koje su izmešane i haotizirane u našem socijalnom telu.

Najstarija od te tri struje potiče iz egipatsko-prednjoazijske kulture, a to je struja duhovnog života. Taj duhovni život ima svoj izvor u starim orijentalnim misterijama; on je kroz objavu došao u svet. Grci su zatim preuzeli i preradili taj egipatsko-orijentalni duhovni život, tako da je do nas došao u grčkom obojenju. (Rudolf Štajner češće na to upozorava, da su svi filozofski i naučni pojmovi, kojima se danas služimo, već postojali u staroj Grčkoj i da od grčkih vremena nije pronađen i dodan nijedan novi pojam. Novi duhovni život započinje tek s duhovnom naukom, koja svugde, na svim područjima kulture s novim impulsima donosi nove pojmove. ) međutim taj orijentalno-grčki duhovni život je od vremena svog porekla pa do danas postao sve razređeniji i apstraktniji, dok nije najzad izgubio svu svoju duhovnu sadržinu te je napokon došao do nas krajnje filtriran. Preostala je još samo prazna spoljna forma bez nutrine; preostalo je ono što socijalisti nazivaju ideologijom, jer ne čini utisak jedne istinske stvarnosti, nego im izgleda kao iluzija, kao dim i pena što se diže iz kompaktne čulne stvarnosti.

U ishodištu svega ljudskog života na zemlji stoje misterije. Duhovne objave (die Offenbarungen), koje su inicirani sveštenici primali od bogova u mistrijama, nisu samo izvor duhovnog života, nego su se te objave usađivale i u spoljni život, te u njima leži i izvor socijalne strukture, koja je tada sva bila određena religiozno-duhovnim impulsima. A teokratija je oblik socijalnog organizma, koji je na taj način nastao. Te teokratije su imale autokratski značaj, ali njihovi posvećeni vođe, koji su vladali ili neposredno ili posredno preko vladara, putem kojeg su ostvarivali dane impulse, nisu vladali iz samovolje, nisu vršili vlastitu volju, nego su vršili naloge duhovnih sila i bića. Oni su zaista vladali "po milosti božjoj"; iz svoje više svesti su uređivali celokupni opseg socijalnog života i bili su istinske vođe svojih naroda.

Taj teokratski poredak vladao je tokom čitave istorije i nije samo u Srednjem veku bio temeljem uređenja sveta, nego se konzervirao do dana današnjeg, doduše u krajnjoj dekadenciji, ali upravo stoga, jer je u opoziciji s današnjim vremenom i s današnjim potrebama razvitka, nastupa onde, gde se taj poredak u celosti javlja i konsekventno provodi, na naročito teskoban, trebalo bi reći na upravo razoran način, a o čemu će u toku daljih izvoda biti još pobliže govoreno. A i današnji pape i kraljevi, javljaju se kao sablasti starih teokratija, kao nelegitimni pape i kraljevi, jer je njihovo vreme prošlo. Nastupio je novovekovni čovek, čovek koji je postavljen na samoga sebe, koji mora da bude svoj sopstveni papa i svoj sopstveni kralj. Ta poznata svetsko-istorijska reč o sopstvenom papi i sopstvenom kralju nastala je u Švajcarskoj u svitanju nove epohe duše svesti. Buđenje te nove svesti leži uopšte u osnovi samog postanka Švajcarske, koja se izdvojila iz sredovečnog sveto rimskog carstva nemačke nacije, jer na njenom tlu prvi put nastupa novi čovek, koji je zasnovan jedino na samome sebi ("der zu sich selbst gekommene, auf sich selbst gestellte Mensch"). Došlo je vreme kada svako mora da sam stvori svoj odnos prema duhovnom svetu i gde mora svaki pojedinac naći svoj put do Hrista. Crkva je odigrala svoju ulogu, njezino posredovanje nema više nikakvog značaja i ne može ljudima više da pomogne. Probudila se nova snaga svesti i individualni duh je toliko ojačao, da čovek mora u samome sebi da nađe svoga vladara. Umesto starog načina vladanja, gde ljudi vladaju nad ljudima, "mora da se stvori mogućnost, da slobodni duh u svakoj ljudskoj duši postane voditeljem života onako snažno, kako je to u dotičnim ljudskim individualnostima moguće" (In Ausführung der Dreigliederung,) Uvek mora da vlada duh. Na starom Orijentu je taj duh govorio kroz posvećene sveštenike i kraljeve, a narod je još bio na stepenu grupne duše svesti te je morao da bude vođen spolja. Sada mora čovek u samome sebi da nađe taj duh, koji će ga voditi iznutra. A pape i kraljevi nisu više nikakve realne snage, njihova misija je dovršena i ono što je od njih preostalo živi još samo u frazi (GA 58, strana 77).

Insignije (-lat. Insignis-obeležen)-znamenja, znak vlasti; npr. kod vladara kruna, žezlo, grb, steg, jabuka, kod univerzitetskog rektora zlatan lanac i žezlo.- formule i naslovi još jasno upućuju na svoje prastaro misterijsko poreklo i pokazuju da su potekli iz odnosa čoveka prema kosmosu. Dijadema zvezda obuhvata glavu kraljeva, a i kraljev plašt, na kojem su se pre nalazili zodijački znakovi, u vezi je s kosmosom. I papina tijara ( grč. tiára) - pokrivalo za glavu starih persijskih i asirijskih careva, trostruka kruna rimskog pape- je staro -orijentalnog porekla i sa svoja tri prstena označuje tri svetske sfere (nebo, zemlju i podzemlje). A vladari "po milosti božjoj" napominju na stare kraljeve, koji su od bogova u misterijama dobili svoj nalog. Tko se izabere za papu, gubi svoje individualno ime i dobiva hijeratsko ime. A i kraljevi stupanjem na prestole gube gdekad svoje lično ime. To takođe upućuje na stari Orijent, gde uopšte još nije bilo ličnih imena ili individualnih egzistencija, nego tu vlada anonimnost, a imena koja susrećemo, sva su hijeratska. Lična svest ( as njom i ličnost) razvila se tek kasnije (u 4. kulturnoj epohi); tada je još vladala grupna svest, mitska svest, koja je živela u instiktivnim imaginacijama.

Nosilac stare orijentalne kulture bila je aristokratija. Više duhovne sposobnosti su se u staro vreme osnivale na posebno pripremljenoj telesnosti, pa su se preduzimale različite procedure s disanjem ili u vezi s izmenom materija, a pogotovu su bila važna naročita svojstva krvi u izvesnim porodicama. I stoga su baš za pripadnike svešteničkih i kraljevskih dinastija postojali veoma strogi propisi u pogledu braka, koji se dozvoljavao samo unutar izvesnih porodica. - To što je nekada imalo svoje duboko značenje, sačuvalo se do dan danas unutar sadašnje dekadentne aristokratije, premda je to izgubilo svoj prvobitni smisao, pa se još uvek polaže sva važnost na posebna svojstva krvi i pazi se na to, da se ta krv ne pomeša s neplemenitom ili s manje plemenitom krvi. Nekada je stvarno plemenita krv bila fiziološka podloga više svesti ( i to je trajalo sve do u Srednji vek) i stoga je upravo ta kasta ljudi po svojim sposobnostima zaista bila predodređena za to, da bude nosilac razvitka i vodeći sloj čovečanstva.

Ono što u jednoj epohi doživljava svoj procvat, deluje doduše još uvek odlučno i u sledećoj epohi, ali prešavši vrhunac svog razvoja nalazi se već u opadanju, ide u susret stanju dekadencije. Teokratsko-aristokratski svet još je igrao vodeću ulogu i u grčko-rimsko-srednjevekovnoj kulturi, ali se u to doba već počeo razvijati jedan drugi sloj čovečanstva, koji je trebao da preuzme vođstvo u istorijskoj evoluciji i da stupi na mesto aristokratije, a to je građanska klasa, koja ima svoj početak u starom Rimu. Civis romanus stoji u ishodištu takozvane građanske epohe istorije.

U toj četvrtoj, grčko-rimskoj kulturnoj epohi treba da se traži izvor za pravno-državni član socijalnog organizma. Iz starog jedinstva ili monizma nastaje dvojstvo: preuzima se duhovno-religiozni član, koji zadržava svoj stari teokratski karakter (kako se to npr. pokazuje i u ustanovama katoličke crkve), a kao novo se izgrađuje jurističko- državni poredak ( jurisdikcija, isp. jus+dicere-govoriti), sudska nadležnost, pravo suđenja, a također i oblast, delokrug na koji se prostire to pravo; I dok se pre u teokratsko-religijskoj kulturi tražio odnos čoveka prema duhovnom svetu, što je baš impuls koji dovodi do izgrađivanja religiozno-duhovnog života, to se sada sva pažnja usmerava na odnos čoveka prema čoveku, a time se upravo bavi pravni i državni poredak.

U Grčkoj se stara mitska svest metamorfozira u misaonu svest. Uporedo s tom promenom svesti budi se osećaj ličnosti. Pojedinog čoveka susrećemo tek u Grčkoj. Tu se rađa individualni evropski čovek. Na orijentu pojedini čovek još nije bio realnost; on je tek bio član zajednice, a realna je bila samo zajednica. Ta misaona svest povezana je s razvitkom filozofije u Grčoj, pa s razvitkom jurisprudencije u starom Rimu (lat. Isp. jus+prudentia - iskustvo, znanje, razboritost), pravna nauka, nauka o pravu, skup znanja koja se tiču pravnih normi u njihovoj praktičnoj primeni; Na mesto ranije duhovne objave stupa dokazivanje, a na mesto realnih duhovnih bića stupaju ideje, pojmovi, apstrakcije. Rimski kulturni element stvorio je jurističku logiku, koja u metamorfoziranom obliku još danas živi u svoj našoj naučnoj logici (isp. GA 58). Uporedo s pravnim sistemom izgrađuje se republika i upravne ustanove. Razvitak pravno-državnog poretka, za koji je merodavan apstraktni logički element, povezan je sa stupanjem građanina na pozornicu istorije. A zadnji izdanak tog rimskog građanina javlja se u današnjoj buržoaziji.

Rimski pravni poredak i državni sistem još živi u našim ustanovama i za čitav javni i pravni život još uvek je merodavno od Rimljana preuzeto shvatanje i mišljenje. I tako uz duhovni život, koji više nikako ne odgovara zahtevima i potrebama našeg vremena, imamo pravni život, koji je u rimsko doba značio važan napredak u smislu razvoja, ali koji danas modernim prilikama koči razvitak, jer nije u skladu s duhom našeg vremena. I u modernom socijalnom pokretu živi instiktivni revolt protiv rimsko-pravnog shvatanja, kojim je proniknut naš socijalni život. Može da se vidi, kako nastojanje da se i dalje zadrže institucije jedne stare pravne organizacije, izaziva u masama revolucionarna raspoloženja i opasnost da se silom ukloni ono što je zrelo da padne i da bude zamenjeno jednim novim poretkom. I.H.E. Laurer u svom delu "Die Volfsseelen Europas", 78, utvrđuje da je" čitav srednjeevropski socijalistički pokret, iako se on sam još nikako nije na pravi način razumeo, u osnovi jedan moćan vapaj za savladavanje rimskih pravnih oblika i shvatanja, u kome je naš moderni život još danas u širokom opsegu zahvaćen".

Nastupom Novog doba, tj. pete kulturne epohe, započinje svesno izgrađivanje trećeg člana socijalne strukture, a to je privredni život. Time nastupa razvoj, čije težište leži na Zapadu i čiji nosioci su uglavnom anglosaksonski narodi. Od starog Orijenta, iz kojeg je potekao religiozno-duhovni život, preko Evrope, koja leži u sredini između Istoka i Zapada, i gde se razvijao pravno-državni poredak, tj. srednji član socijalnog organizma, prenelo se u Novo doba težište razvoja na Zapad, koji ima glavne dispozicije i snage za razvijanje privrednog života. - I kao što se u staro vreme teokratije radilo o odnosu čoveka prema duhovnom svetu (tj. prema nadljudskom svetu), kao što je u vreme pravnog i državnog razvitka bio važan odnos čoveka prema čoveku (tj. prema ljudskom svetu), tako je sada početkom novog vremena čovek tražio i određivao svoj odnos prema prirodi (tj. prema podljudskom svetu) a to je upravo osnova privrednog života. Čovek usmerava svoj pogled na prirodu oko sebe. Mišljenje stupa u pozadinu, a najvažnijom i vodećom duševnom snagom postaje čulno gledanje. Stara mitska svest primala je duhovne objave, koje su sadržane u religijama. Na njeno mesto stupila je misaona svest i razvila se logika, koja se služi dokazivanjem; to je epoha filozofije i jurisprudencije. A kao savremena snaga razvija se čulno zapažanje, čije odlučno značenje dolazi do svog izražaja u modernom shvatanju pozitivizma, koji se jedino oslanja na čulnu stvarnost. To čulno zapažanje, je osnova postanku moderne prirodne nauke, koja je opet dovela do tehnike. Dakle s jedne strane izvire iz obraćanja čoveka prema prirodi prirodna nauka, a s druge strane je s tim novim stavom čoveka u vezi izgrađivanje privrednog poretka. A u povodu tog novog stava prema svetu i tog preokreta u čitavom razvoju nastaje materijalistički pogled na svet, koji najzad uopšte uzima maha.

S razvitkom privrede stupa na plan istorije novi sloj ili klasa ljudi, a to je proletarijat. "S proleterom je u tri do četiri stoleća nadošao neki novi čovek." (Zadaci škole i tročlani socijalni organizam, Štutgart, 19.6.1919). Građanska klasa doduše još uvek igra vodeću i odlučnu ulogu, ali se već nalazi u dekadenciji i to počinje od prilike u času kada se javlja proletarijat, koji je pozvan da stupi ne njeno mesto vodeće klase. U jednom predavanju o narodnoj pedagogiji (Drei Vorträge über Volkspädagogik, 1. Predavanje, strana 3.) kaže Rudolf Štajner, da se jasno može videti kako se kultura, čiji je nosilac građanski društveni poredak, nalazi u nagloj dekadenciji i kako se na drugoj strani jedna druga kultura pokazuje u svome svitanju, čiji je nosilac upravo proletarijat. Na proletarijatu leži budućnost i nastupila je epoha u kojoj je svesko-istorijski razvitak vezan za tu klasu. Proleter je čovek koji je potpuno postavljen i upućen na samoga sebe, koga ništa ne veže za tradicije i tradicionalne ustanove, na kojima - kako smo videli- još počiva socijalni poredak. I stoga on ima "duševni ductus" (lat. Vođenje, način pisanja, način vođenja pera pri pisanju), za ono što danas u smislu sveske istorije mora da izbije, tako da su današnji proleterski zahtevi ujedno svesko-istorijski zahtevi (GA 58). - Ali - a to je od presudne važnosti - ono što se danas ističe kao socijalni zahtev, ono što takozvani vođe proletarijata formulišu u programima, to ne sadržava i ne izražava prave težnje, koje žive u širokim masama proletarijata kao podsvesni voljni impulsi, koji tek moraju da dopru do svesti i da nađu svoj misaoni oblik. To je ono što je tako važno znati i shvatiti i što Rudolf Štajner uvek i svugde naglašava. I tek spoznaja koja je oplođena duhovno-naučnim gledanjem, može da otkrije pravi lik socijalnih pitanja i da podigne "njihovu pravu stvarnost iz instinktivnog osećaja u svesno mišljenje" (In Ausführung, 76), i da izrazi "životne potrebe sadašnjosti i budućnosti". A ta prava suština socijalnih zahteva i potreba ogleda se kao težnja za tročlanost socijalnog organizma (isp. npr. In Ausführung, 34; GA 51, 3. predavanje).

Rudolf Štajner pokazao je u svojim spisima, kako zahteve, koji se dižu u modernom socijalnom pokretu, ne valja uzeti samo doslovno, već ih treba smatrati "eksponentom nečega što leži mnogo dublje, nego gde se ono danas traži" (Die Rätsel unserer Zeit, 4. predavanje). I on kaže, da tragičnost, koja se javlja u pokušajima rešavanja socijalnog pitanja, ima svoj koren upravo u krivom razumevanju (Missverstehen) istinskih proleterskih težnji (Kernpunkte, strana 3) i kako stoga socijalistički programi nikako ne donose ostvarenje onoga što proletarijat nesvesno zapravo hoće (In Ausführung, str. 3). Rudolf Štajner dalje pokazuje kako pojedini zahtevi, kada se shvate u svom pravom značenju, upućuju na tri dela socijalnog pitanja, te kako u njihovoj osnovi leži instiktivno stremljenje za tročlanim socijalnim organizmom. Već je gore bilo spomenuto, kako stari nasleđeni duhovni život nije mogao u proleteru da probudi uverenje o svojoj realnosti i kako je proleter u sumi apstraktnih misli, do koje se razredila negdašnja duhovnost. I njemu su se materijalne sile pokazale jednom realnošću i ovo shvatanje odredilo je u svemu njegov stav prema svetu i životu, koji je doveo do teorije ekonomskog ili istorijskog materijalizma. - Nepoverenje prema duhovnom životu došlo je do izražaja u reči "ideologija". Ali u toj reči sadržana je i težnja za novim stvarnim (Gestaltungskräfte) za pojedinca i za zajednicu. - A u teoriji o višku vrednosti instiktivno živi svest o tome, da proletarijat svojim radom stvara ekonomske preduslove za kulturno-duhovni život, na kojemu međutim taj proletarijat nema udela i koji ništa ne pruža za njegove duhovne potrebe i čežnje. U toj reči o višku vrednosti živi nesvesni osećaj, da proleter svojim materijalnim proizvođenjem omogućuje taj duhovni život, koji je - kao neki luksuz - pristupačan jedino takozvanim vodećim krugovima i iz kojeg se on oseća isključenim (isp. Die Rätsel, unserer Zeit, 4 predavanje).

Na potrebu novog pravnog uređenja pre svega upućuje zahtev, da radna snaga ne sme više da bude tretirana kao roba. Rimsko ugovorno pravo pružilo je pravnu formu za najam radne snage, koji se oseća kao prodaja radne snage. Taj posebni oblik obligacije je identičan za najam stvari kao i za najam radne snage, U Rimu je, naime, obligacioni oblik za najam stvari služio je i za iznajmljivanje radne snage robova, koja je pravno smatrana stvarima. A po uzoru na te obligacione forme, koja je služila za najam stvari (locatio conductio rerum) stvorena je pravna forma "za retke slučajeve dobrovoljne službe" (locatio conductio operarum). Pobliže o tome govori Boos u svom delu "Neugeburt des deutschen Rechhts", strana 209 i slično. (koje ima podnaslov "Ein beitrag zur Usberwindung des corpus juris"). Današnje uređivanje radnog odnosa, koje je u protivnosti s osećajem o ljudskom dostojanstvu, ima dakle svoj izvor u rimskom radnom pravu, koje se razvilo na tlu rada robova.

Moderni proleter instiktivno oseća da staro ropstvo još nije savladano, da je on još jednim delom svog bića jednak stvarima. On to doživljava kroz svoju sudbinu. Taj nedostojni socijalni položaj, koji je u vezi s shvatanjem da se rad može plaćati kao roba, rađa u proleteru ideju klasne borbe. Ta borba je uperena protiv buržoazije kao eksploatatorske klase, koja je u posedu svih privilegija. Uklanjanje svih staleških i klasnih razlika je cilj za kojim se teži. Taj zahtev za besklasnim društvom leži u impulsima duše svesti i izvire iz duha današnjeg vremena (isp. Laurer. Die Volksseelen Europas, strane 31. i 41.).

U zdravom socijalnom organizmu doći će do izražaja ono što se privredno u odnosu između takozvanih poslodavaca i posloprimca odvija u istinskoj stvarnosti, a preko čega jurističke konstrukcije speru pokrov jedne prividne stvarnosti. Doći će do izražaja da rad ne može da se plaća. "Jer rad u poređenju s robom ne može da dobije privrednu vrednost. Takvu vrednost ima tek njime proizvedena roba u poređenju s drugom robom." (Kernpunkte, strana 45.). Iz prinosa robe, koju radnik proizvodi u zajednici s rukovodiocem rada, radnik dobiva jedan deo, a rukovodiocu rada drugi deo; a taj deo može da se određuje prema vrsti rada i prema stepenu odgovornosti i može da se kreće u širokim granicama. Ali pri tome više neće moći da bude odlučna privredna premoć poslodavca nad radnikom, jer će se radni odnos izlučiti iz privrednog procesa i regulisaće se na području gde privredna i duhovna nejednakost između ljudi ne dolazi do izražaja, tj. regulisaće se na području pravno-državnom, koje se zasniva na onom u čemu su svi ljudijednaki, kojem kao organizaciono načelo odgovara jednakost. I neće se više sklapati ugovori o radu, nego ugovori o proizvodnji (Die Rätsel unserer Zeit, 4. predavanje) - Na mesto radne najamnine (Arbeitslohn) stupa udeo u prinosu rezultata zajedničkog rada (Anteil am Ertrag, Teil des Leistungertägnisses). Odnos plaćanja zameniće se odnosom podele snaga koji rukovodilac rada i radnik zajedno izvrše. Time se iz temelja menja društveni položaj radnika, koji sada s drugim članovima socijalnog organizma stoji na istom tlu. Jaz između klasa se tako savladava i klasna borba se uklanja time što se uklanja njen uzrok., a to je "jednostrano privredno uslovljena klasna dominacija" (Kernpunkte, strana 95-96.).

I ukočeni rimski pojam vlasništva ukazuje se kao jedan od glavnih uzroka nezadovoljstva i nemira širokih masa, koje trpe pod konsekvencama, do kojih on dovodi u socijalnom životu. Postavlja se radikalni zahtev da se privatno vlasništvo nad proizvodnim sredstvima pretvori u zajedničko vlasništvo. Međutim ekstremne mere ne mogu da dovedu do ozdravljenja i rešenje leži u tome, da se deluje u smislu pravnih zakona razvitka. Privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, u šta spada i zemljište, ne valja pretvoriti u zajedničko vlasništvo, jer bi to značilo vraćanje na jednu još stariju formu, nego bi se ono moralo da razvije u potpuno novu formu, a to je cirkulacija tih sredstava u socijalnom organizmu, koja će ih dovesti do onih osoba, čije ih individualne sposobnosti na najbolji mogući način mogu učiniti korisnim za zajednicu (Kernpunkte, strana 86-87). To je put, koji će da dovede do toga da se zastareli pojam vlasništva nadvlada na način koji je u skladu s razvitkom i s potrebama savremenog privrednog života. - I kada se diže zahtev za socijalizacijom, treba da se upravi pogled na ono što traži pravi napredak savremene privrede, jer način socijalizacije, kakav socijalistički programi imaju u vidu, to jest socijalizacija pojedinačnog preduzeća ili oblasti, neće da dovede do ozdravljenja privrednih prilika. Posle nekog vremena pokazaće se naprotiv "kako se time sprečava mogućnost života socijalnog organizma" (Kernpunkte, strana 75). Socijalizacija, kakva leži u smislu razvoja, mora da se sprovede kroz asocijativno uređenje privrednog života. Ljudi, koji stoje u privrednom životu, okupljaće se po svojim proizvodnim i potrošačkim interesima u asocijacije, koje će opet međusobno da stupaju u veze. U vrhovno privredno upravno telo (privredni parlament) biće izglasani članovi svih privrednih ustanova (zemljoradničkih, zanatskih, industrijskih, trgovačkih, prevoznih itd. ) i u njemu će biti koncentrisani svi faktori proizvodnje, distribucije i potrošnje.

U vezi s potrebnom metamorfozom vlasništva, o kojoj je bilo govora, stoji i zahtev da se više ne sme proizvoditi zbog proizvodnje, to jest zbog profita, nego da se mora proizvoditi zbog potrošnje. Jer taj zahtev ukazuje na to da se upravljanje sredstvima za proizvodnju mora da se pretvori u službu za zajednicu i da se više ne sme vršiti u ličnom interesu, u egoistične svrhe, kako to sobom donosi duh starog oblika vlasništva.

U novom socijalnom organizmu, sagrađenom na načelima tročlanosti, neće postojati više ni nasledno pravo, kakvo se razvilo u starom Rimu i koje je presađeno u naše vreme zajedno s celim pravnim poretkom rimskog porekla. (Kernpunkte, strana 79. do 81; GA 51. 2. predavanje). I ta potreba, koja leži u biti današnjeg socijalnog razvoja, dolazi do izražaja u zahtevu socijalista za uklanjanjem prava nasledstva.

Potreba novog uređenja pravno-državnog života nalazi svoj izraz i u zahtevu za demokratijom, u kojoj treba da se ostvari potpuna jednakost svih ljudi i koja tek danas u pravnom smislu može da bude oživotvorena, jer su pre uvek još sa odlučivali klasni momenti i razne privilegije (isp. GA 58. strana 203). Svaki punoletni čovek treba da sudeluje u određivanju onoga u čemu su svi ljudi jednaki i o čemu se može suditi "bez naročitog duhovnog obrazovanja" i "bez specijalnog privrednog znanja" (Laurer).

"Privredni život ne sme -kao do sada - da sadržava u sebi upravljanje kapitalom, upravljanjem zemljištem, upravljanje sredstvima za proizvodnju (to je uostalom upravljanje kapitalom 9, upravljanje radom, nego u njemu sme samo da bude upravljanje proizvodnjom, prometom i potrošnjom dobara" (Die Rätsel unserer Zeit, 4. predavanje).

Rudolf Štajner naglašava, da je Engels ispravno spoznao da iz privrednog #života treba da bude izbačeno sve što ne spada u vođenje proizvodnih procesa i u upravljanje stvarima. Ali kaže, da ni tu nije dovoljno da se ostane pri tim rečima, nego da ih treba upotpuniti onim što će nove impulse, koji se u tim rečima nagoveštavaju, tek moći da dovede do izražaja. Da bi se privredni život, koji danas teži za svojom svesnom izgradnjom, mogao osloboditi svega što u njega ne spada i da bi se uopšte mogao pravilno razviti, potrebno je da mu se u slobodi pridruži samostalan duhovni život i samostalan pravni poredak. Međutim, to će morati da bude nov duhovni život, koji više neće moći da se zove nestvarnom ideologijom, jer će biti proniknut živim duhom. I treba da dođe nov pravni poredak iz kojeg će da budu izgnane sablasti rimskog prava i koji će biti u skladu s napretkom čovečanstva (isp. In Ausführung, strana 14-17; GA 58, strana 199-200, 202-203.).

Vidimo, kako su zahtevi i parole, koje ističe proletarijat, duboko osnovani u snagama našeg vremena i kako se u duhovno-naučnom pogledu pokazuje, da se socijalno pitanje raščlanjuje u tri posebna pitanja i da tendencije vremena idu za ostvarenjem tročlanog socijalnog organizma. Tek jedna spiritualna socijalna nauka omogućuje da se spozna socijalno pitanje u svom pravo obliku i da se onda iz spoznaje pristupi njegovom rešavanju. Onda ono što se preduzima neće biti nikakvo eksperimentisanje koje mora teške životne prilike samo još neizmerno da povećava. Socijalnom organizmu se ne može dati oblik koji je izmišljen, koji ima svoju osnovu samo u ljudskoj proizvoljnosti i koji ne vodi računa o socijalnoj zakonitosti. Ne može da se obnovi socijalni život, a da se pri tome ne vodi računa o stvarnosti, o njenim potrebama i mogućnostima. Takvi poduhvati, koji ne izviru iz realnih snaga koje deluju u svetu, sami će se doduše dovesti do apsurda, ali će s to morati da odvija na leđima čovečanstva, čije će patnje usled toga postati sve većim. Sve veći socijalni haos i s njim skopčana sve veća nesreća jedino se može sprečiti time da se prihvate oni socijalni impulsi koji dolaze iz živog mišljenja i iz duhovnog gledanja.

Nekada su socijalni impulsi dolazili iz instinkata, iz nesvesnih osećaja. Iz socijalnih instinkata su nastale socijalne ustanove i tvorevine, i oblikovao se jedan mogući socijalni organizam- I ovo je proizišlo iz tih nesvesnih impulsa i što se sačuvalo u obliku tradicija, to još uvek leži u osnovi našeg socijalnog uređenja. Međutim - a to je činjenica od presudne važnosti - te stare tradicije izgubile su svoju snagu i svoje delovanje. A tome nije ni veoma dugo; te stare socijalne snage su sasvim presahnule tek oko sedamdesetih godina prošlog stoleća ( uvezi s time isp. na pr. GA 58, strana 208.). Rudolf Štajner te godine označava kao važnu prekretnicu u razvoju čovečanstva. Stari socijalni impulsi više ne deluju i mi živimo u vremenu, u kojem su antisocijalni nagoni jači nego ikada pre, pa je to razlog s kojeg se danas uopšte govori o socijalnim zahtevima. Ono što se danas naziva socijalnim pitanjem, to je iskrslo pre srazmerno kratkog vremena, to počinje zapravo tek oko sredine 19. stoleća (GA 58. strana 10.).

Rudolf Štajner govori o dva stepena socijalnog života. Na prvom stepenu su instiktivne imaginacije uređivale socijalni život. A na drugom stepenu treba na svestan način naći te iste impulse, koji su pre nesvesno delovali (Westliche und östliche Weltgegensätzlichkeit, strana 104.). Sam razvoj čovečanstva traži da duhovna nauka dobije odlučno značenje za životnu praksu. Jer samo iz duhovnog sveta mogu da dolaze socijalni impulsi, a duhovna nauka pruža ono što potiče iz nove svesne veze s duhovnim svetom, a što je danas, kad je prošlo vreme starih instinkata, potrebno da bi se socijalni život uopšte mogao da nastavi. Ono što dolazi iz intelektualističke misli, nikada ne može da dovede do jednog mogućeg socijalnog života. Intelektualističko mišljenje ima svoje značenje za neživi svet, ali je nemoćno i neplodno naspram živog sveta, a pogotovu naspram ljudskog sveta. Putem intelekta se ne može doći do razumevanja čoveka, intelekt nas razdvaja od drugog čoveka, on dovodi do jaza između ljudi. A socijalni život se upravo zasniva na uzajamnom razumevanju između ljudi. I stoga iz intelekta nikada ne mogu izvirati socijalni impulsi, on je naprotiv izvor baš antisocijalnih impulsa. Nikada jedan socijalni sistem nije nastao iz intelekta, neće ostvariti jedno socijalno stanje, makar koliko se naglašavao njegov socijalni karakter i njegove socijalne tendencije. A marksistički socijalizam je sav nastao iz intelekta, iz apstraktnog prirodnonaučnog mišljenja, primenjenog na socijalno područje. Savremeni socijalizam je u svojoj biti jedna antisocijalna pojava, on proizilazi iz antisocijalnih impulsa (GA 52, 3. predavanje, strana 188). takva izreka, koja socijalizam naziva antisocijalnom pojavom, za mnoge će zvučati paradoksalno, jer ljudi naravno misle da ono što se zove socijalizam mora da bude rođeno iz socijalnih nagona. Drugačije misli onaj, koji zna da se danas često reči upotrebljavaju za suprotno od onoga što znače i onaj koji ume da gleda u stvarne snage koje nečemu leže u osnovi. Socijalistički programi nisu prikladni za osnivanje i negu socijalnog života. Potrebne su barem snage živog mišljenja, nove imaginativne snage, da bi se moglo doći do jednog mogućeg socijalnog života. - Intelektualizam nema u sebi snaga koje stvaraju, njegove snage rastvaraju; on je analitičan i nije sintetičan; on je prikladan za kritiku, tj. za destruktivni zadatak, ali nije konstruktivan. A sva ta svojstva bitna su za socijalizam, jer je taj potekao iz intelektualističkih snaga, iz apstraktnih razumskih snaga. Socijalizam je kao kritika dubok opravdan, ali u njemu nema socijalno-stvaralačkih snaga. Socijalisti dobro vide što ne valja i što se mora promeniti. Ono što oni napadaju stvarno nije moguće da se brani i oni, koji to ipak čine, s pravom se mogu nazivati reakcionarnima. Oni bezobzirno uklanjaju ono što je trulo i što više nema u sebi životne snage. Ali oni nemaju što da stave na mesto staroga.

Oni znaju da ruše, ali ne znaju da grade. Jer ono što oni stavljaju na mesto staroga, to je samo prividno novo, to izvire iz onih istih preživelih duhovnih snaga koje su dovele do sveopšte dekadencije, do sve opšteg propadanja. Rudolf Štajner pokazuje u svojim spisima (Kernpumkte; In Ausführung) kako stari način mišljenja, koji su socijalisti preuzeli i naučili od tzv. vodećih građanskih krugova, mora da poveća zlo i teškoće do ekstrema, pod kojima je već do sada stenjalo čovečanstvo, stoga jer oni taj način mišljenja dovode do ekstrema time da ga čine jedino odlučnim faktorom u socijalnom životu. Intelektualistička misao treba naime svugde da nadoknadi ono što jeste doduše zastarelo, ali što je još uvek nekada poteklo iz socijalnih impulsa, a što se do danas sačuvalo kroz tradiciju. I tako ima da preostane samo još ono što je kao snaga u svojoj biti antisocijalno.

Danas mi nismo samo svedoci svega toga, danas je to postalo našom sudbinom. Mi vidimo kako se obaraju postojeće institucije. Ono što se nekada smatralo neprikosnovenim, to je danas u najboljem slučaju cilj izrugivanja, ako ne podlegne i jednoj težoj sudbini. Crkva i kralj, koji su još donedavno predstavljali autoritete, danas više ne predstavljaju drugo nego ciljeve napada, prema kojima se sredstva naročito ne biraju. Obara se celokupni dosadašnji pravni poredak, premda se taj u neku ruku može da smatra uzornim i premda je ono što se stavlja na mesto pređašnjeg potpuno nedovoljno. Jasno se u tome vidi otpor protiv onog što u socijalnom organizmu potiče iz orijentalnih teokratija (crkva, kralj) i protiv onog što potiče iz starog Rima (pravni sistem). I tako uopšte vlada najveće nepoverenje prema svemu "starom", ali se isto tako uopšte ono staro ne zamenjuje ničim boljim, tj. ničim što u sebi zaista nosi snage budućnosti, a što bi jedino moglo da vodi do uspona i napretka. Staro se svakako obara, to je prvo načelo i manje je važno šta će se staviti na njegovo mesto, tako da na mnogim područjima nastaje dezorganizacija ili praznina.

Ali ono što današnji život čini kompliciranim, to je jedna sasvim naročita činjenica. - Celi socijalni život, celo čovečanstvo došlo je u pokret i nemir usled novih impulsa, koji još žive u dubinama podsvesti, ali koji hoće da se probiju do površine. To je ono što je dovelo do tzv. Modernog socijalnog pokreta. Već je gore bilo govora o tome, kako nosioci i vođe tog pokreta nisu bili u stanju da tim impulsima daju odgovarajući misaoni oblik i kako se ono što se apstraktno formuliše kao program, na te impulse samo upućuje, ali ih ne dovodi do njihovog pravog izražaja, ne otkriva njihov pravi lik. Ti mladi impulsi takoreći nisu još rođeni, tj. nisu još rođeni u punoj svesti, i upravo stoga nisu dovoljno jaki da mogu savladati stare, već učvršćene snage i da ih prognaju iz današnjeg života, u kojem su potpuno deplasirane. I kraj onoga što sadržava u sebi još nerođene klice budućnosti, postavlja se ono što je poslednji truli ostatak jedne prastare opadajuće kulture i to staro što propada nastupa u maski novoga (GA 58. strana 171.). Ako se na tu važnu činjenicu ne upozori, onda se nikada i nikako neće moći progledati današnji složeni život.

Gore je bilo govora o papama i kraljevima kao o sablastima starih teokratija. Ali u najnakaznijem obliku, u najgoroj izobličenosti javlja se taj teokratski princip u današnjim vođama. Onaj isti odnos, koji je nekada postojao između vođe i naroda, uspostavlja se danas, kada prilike nemaju više nikakve sličnosti sa starim prilikama. Niti su više vođe ono što su nekada bile, niti je više čovečanstvo isto što i nekada. Već je bilo govora o tome, da su stare vođe bili ili sami posvećenici ili da je iza njih stajao posvećenik; i da su bili prave vođe jer su preko njih delovala božanska bića. Kroz njihove reči i delovanja ispoljavala se volja bogova, pa je to bio osnov s kojeg su oni mogli da daju odgovarajuće uputstva, pouke i smernice za sva područja života. Objave duhovno-božanskih bića u misterijama ležale su u osnovi svega što se u spoljnom životu ostvarivalo i preduzimalo. A negdašnje čovečanstvo sačinjavalo je jednu amorfnu masu, koja je zaista tek kao kolektiv bila realnost, dok pojedinci nisu bili drugo nego članovi toga bloka. Pojedini čovek tada još nije postojao. Danas je pojedini čovek realnost svega socijalnog života, i to mora da dođe do punog izražaja u zdravoj socijalnoj strukturi. U tome leži razlog zbog kojeg je potrebno sasvim novo uređenje socijalne strukture i zbog kojeg se naprosto ne mogu preuzeti stare organizacione forme. I nemiri i potresi neće prestati, dok se socijalnom životu ne da ona forma koja je shodna sadašnjem stepenu razvoja svesti.

Taj isti princip objave, koji je nekada, u skladu s tadašnjim razvitkom, ležao u osnovi celokupnog života, javlja se danas u krajnjoj karikaturi u današnjim vođama, koji nisu nego povampireni negdašnje istinske vođe. Vođa i danas "objavljuje", jer ono što dolazi iz njegovih usta ili iz njegovog pera, to naprosto ima karakter objave, o tom se ne diskutuje, u to se ne sumnja, to sačinjava neoborivu osnovu, na kojoj sve ostalo mora da počiva, to označava merodavne smernice, koje moraju da budu odlučne u celokupnom životu. Vođi se pripisuje najveća mudrost, proročanski dar i pre svega nepogrešivost, dakle svojstva koje je stari posvećeni vođa stvarno imao. Njemu se ukazuju polubožanske počasti, makar u modernizovanom obliku, smatra ga se natčovekom i najvećim sinom u istoriji dotičnog naroda. Kao nekada tako se i sada iz jednog te istog izvora daju merodavna uputstva i zapovedi za sve oblasti, za sve prilike života. Stara težnja ponovo iskrsava, da se sve ljudske manifestacije podvrgnu jednom vođstvu, što je nekada u detinje doba čovečanstva bilo potrebno za pravilan razvoj, što danas dovodi do sveopšte tiranije u svim granama života i do sve sveopšte kontrole nad čitavim životom ljudi. Zato se takva vladavina koja zahvata celokupan život i naziva totalitarizam, što međutim nikako nije izum našeg vremena, što nije nikakva novotarija, kakvom se obično smatra, nego je to naprotiv nanovo iskrsli prastari monizam, najstariji socijalni oblik, koji stoji na početku istorijskog razdoblja čovečanstva i koji je odgovarao tadašnjem stepenu svesti i potrebama, koje su bile u vezi s tom etapom razvoja. Skupa s prenošenjem starog autokratskog poretka u naše vreme javlja se nastojanje i potreba da se i stari odnos vođe i naroda opet povrati. I zanimljivo je da se posmatra kako se danas sistematski ide za tim, da se u čoveku istrebi uverenje da je on važan kao pojedinac. Sve je na tom sagrađeno (svo vaspitanje, čitavo delovanje i uticaj na ljude), da čovek kao individualnost ne znači ništa, da je svo njegovo značenje u tome da je on član celine, pa se on stoga u svemu mora da podredi kolektivu dotične nacije. Večan je samo kolektiv, dotični narod, čovek je zamenljiv, on je samo jedan eksponent, jedna funkcija. Što je nekada predstavljalo stvarnu situaciju, to danas na veštački način hoće opet da uskrsne. Jednog tadašnjeg čoveka opisati kao realnost, prikazati njegovu biografiju, to uopšte ne bi bilo moguće i mi u ono vreme još nigde ne susrećemo jednu individualnu crtu. Čitavo to raspoloženje nastoji se da se opet stvori, jer je to povezano s opravdanošću samog principa vođstva. Ali baš zato, jer je danas situacija sasvim drugačija nego nekada, jer se ide protiv razvitka, stoga su potrebna nasilna sredstva za ostvarenje i naročito za uzdržavanje tzv. autoritativnih režima. Nove snage su tu, one se ne mogu ignorisati; a jer se s njima ne računa u pozitivnom smislu, tj. u smislu njihovog razvoja, zato treba s njima da se računa u negativnom smislu, tj. vodi se borba protiv njih. Svaka individualna manifestacija ukazuje se opasnim poduhvatom, označuje se pobunom protiv utvrđenog poretka, koja se naravno ne može tolerisati. Slediti svoje sopstvene impulse znači isključenje iz zajednice, a to se ne oprašta, jer se to protivi samom duhu (ili ako se hoće reći: neduhu) sistema. Ne može da bude odvajanja od ustaljenog kalupa. Obezličena masa, to je osnova na kojoj jedino može da počiva jedna autokratija i zato se borba protiv individualnosti ukazuje kao osnovna potreba, koja je u vezi sa samom mogućnošću opstanka takvog poretka.

Zato se današnje autokratije služe izvesnim sredstvima, koja nisu bila potrebna u staro vreme, kad te individualnosti još nije bilo. U prvom redu nailazimo na jedan savršeno organizovan policijski aparat s izvanredno provedenom i razgranatom špijunažom. Zatim nailazimo nešto što je izvanredno značajno, vidimo da se upotrebljavaju okultne metode i prakse, kojima se naprosto prigušuje i isključuje individualnost pojedinca i kojima se podsvesna područja duše čine delatnim. Na taj način se od savremenih ljudi stvaraju bezlični kolektivi kojima može da vlada jedna volja spolja. Za one, koji se na taj način ne mogu zadobiti pod vlast, postoji prvo sredstvo koje ih treba ukrotiti i držati na uzdi.

Među tim okultnim sredstvima pre svega može se spomenuti upotrebljavanje jednog okultnog simbola. Poznato je da simboli deluju na instinkte, tj. na podsvesne snage čoveka i oni su upotrebljavani u ranijim vremenima, dok još nije bilo misaone svesti (isp. GA 52. 4. predavanje, strana 211). Danas delovanje pomoću simbola više nije ispravno. Puna svest se na taj način u neku ruku mimoilazi i time je moguće neposredno da se zahvati u volju ljudi. Tako se stvara jedna naročita dispozicija koja je prijemljiva za sugestije. Mase ljudi osećaju se pod istim simbolom sjedinjeni u jednu zajednicu kojom upravlja zajednička volja. Bez ugrožavanja pune svesti simbole može da prima samo neko trko se prethodno upoznao sa sadržajem duhovne nauke i tko je na taj način pripremljen da shvati simbole; tada simboli idu kroz razum, oni deluju na svest, a ne neposredno na podsvest (isp. u vezi s time GA 42. 4. predavanje). - Isto tako počivaju i metode propagande na okultnom znanju o skrivenoj ljudskoj prirodi, čije se znanje zloupotrebljava za ciljeve vlasti. Osnovno načelo propagande jeste tzv. zakon stalnog ponavljanja. Izvesne stvari, izvesne parole se bez prestanka ponavljaju i time se naprosto sposobnost rasuđivanja kao čekićem izbija iz čoveka. Na taj način te stvari ulaze u duševne oblasti, koje čovek nema u svojoj kontroli. Time se postiže da se nešto utuvi ne samo u glavu, nego naročito u volju. Volja se impregnira i čovek tako postaje sugestibilno i poslušno oruđe. - Slično se i takozvanim skandiranjem ide za tim da se izluči individualna svest. Ta metoda se očito obraća na ritmički sistem i na taj se način aktiviraju podsvesne snage, pomoću kojih se onda stvara jedna grupna, kolektivna svest. - Svrha svih tih metoda i praksi sastoji se u izlučivanju i uspavljivanju individualne svesti. Te metode se obraćaju na nižu prirodu ljudi; inficira se volja ljudi nad kojom se tako stiče vlast. Tako je moguće da se provede ono što se diktira, tj. moguća je diktatura.

Osim spomenuta dva sredstva trebalo bi zapravo u ovoj vezi spomenuti i vaspitanje, koji je ovako, kao što se provodi, također sredstvo za utvrđivanje vlasti, a nikako ne služi za razvijanje sposobnosti kod dece, za njihovo harmonično izgrađivanje. Ne radi se o tome da se izgrađuju ljudi, nego da se iz budućih građana naprave poslušna oruđa za ciljeve vlasti i države. I zato se tom vaspitanju podvrgavaju deca već od najranije dobi i njegova je svrha da se izvesni sistem osigura za svu budućnost.

DRUGI DEO

Baš zbog te okolnosti, jer se sve diktature izražavaju na sličan način, što ima svoj razlog u tome da sve one imaju isti koren u despotijama azijskih teokratija, a dotična u faraonima staro egipatske teokratije, stoga se često čuje mišljenje da su fašizam i komunizam srodni. Međutim, to ne stoji, jer u jednom žive sasvim druge snage nego u drugom. Skoro bi se moglo reći da se radi o dva ekstrema, pa se zato uostalom govori o krajnjoj desnici i o krajnjoj levici. Ali jedan i drugi se obraćaju i oslanjaju na mase, a ne na pojedinca i oni idu za tim da deluju na ona društvena područja koja leže ispod individualne svesti i koja čoveka čine grupnim bićem.

U doba duše svesti treba da se u punom smislu reči razvije individualnost; čovek se mora postaviti na samoga sebe, a pri tome antisocijalni nagoni vrše vaspitni zadatak (GA 51. 6 predavanje). Doba duše svesti ujedno je i doba intelektualnosti, koji je vezan uz razvoj intelektualnosti i koji je također izvor antisocijalnih instinkata. Iz svega toga se vidi da su ti antisocijalni nagoni za naše doba upravo bitni; a u njima leži razlog čežnji za socijalizmom i razlog izvesnom otporu protiv individualizma. Onako kako to odgovara današnjoj epohi duše svesti, donosi tu socijalizaciju tročlana socijalna struktura. A tek s potpuno razvijenim Ja, s izgrađenom individualnom svešću, tj. s dostignućem naše pete kulturne epohe, moći će da se ostvari pravi socijalizam, kada će se pojedine individualnosti u slobodi i iz ljubavi s drugima udružiti u zajednicu. I to je upravo zadatak šeste, slavenske kulturne epohe, tj. epohe duhovnog Ja (manasa), koja se i označava kao socijalno doba. "Jednako jako kao što duša svesti deluje antisocijalno, dok se ona razvija, delovaće duhovno Ja socijalno." (GA 51. 5 predavanje). A u komunizmu na haotičan, pritajen način žive impulsi budućnosti, živi ono što će moći da se ostvari u punoj meri tek u šestoj kulturnoj epohi. Komunizam, kakav se obrazovao u Rusiji, nije isto što i marksizam; u njemu uz savremene težnje modernog proletarijata žive još i nesvesni impulsi koji su u vezi s misijom ruskog naroda u šestoj, slovenskoj kulturnoj epohi. I zanimljivo je da se posmatra, kako su upravo slavenski narodi, i sad svi slavenski narodi, zahvaćeni impulsima jedne buduće socijalne kulture, čiji nosioci baš oni trebaju da budu. Lauer u svom delu o narodnim dušama Evrope izvodi kako su nosioci razvoja duše svesti oni narodi koji u sebi imaju germansku krv kao važan rasni element i pokazuje, kako su to više manje svi narodi Evrope osim slavenskih. I to bi moglo da se smatra razlogom zašto se kod tih naroda, koji su rasno predestinirani za individualni razvoj, nigde nije ukorenio komunizam i moglo bi da se izrekne mišljenje da se kod njih komunizam ni u buduće neće ukoreniti.

Vidimo dakle, da se jedan socijalistički poredak ne može obratiti na individualističke snage, jer su te snage u svojoj osnovi antisocijalne. Taj komunizam nastupa preuranjeno, dok još nema onih snaga, koje će da budu osnova budućeg socijalnog veka, kad će pojedine individualnosti na svestan i slobodan način stvarati zajednicu, kakvu su ljudi pre u doba grupne duše svesti sačinjavali na instiktivan i nužan način (GA 51. 5 predavanje). Ta zajednica u novom smislu, tj. na višem stepenu, još je ideal budućnosti, koji danas još nije ostvariv i stoga komunizam ne može drugo nego da oživi zajednicu u starom smislu. On se obraća na pod individualne snage; on negira i podjarmljuje ličnost i hoće da je utopi u kolektivu, koji zadobiva vrhovnu i isključivu važnost, čijim jedino odlučnim interesima se sve drugo mora da podvrgne. On se ne brine za moderni individualistički poredak ili bolje on se bori protiv njega i smatrajući ga štetnim, on nastoji da ga izbriše. I on se vraća na jedan prastari mentalitet, s čijim je oživljavanjem povezano i sve ostalo, što je iz ovakvog mentaliteta poteklo kao odgovarajuća socijalna struktura, tj. kao autokratija, a što se dosledno također opet iživljava.

Sasvim drugo je fašizam. U komunizmu haotično i metežno žive impulsi budućnosti, dok je fašizam pokušaj da se konzervira ono što još potiče iz starih impulsa. To se vidi već iz toga, što fašizam uglavnom nose i podupiru one klase čovečanstva, koje su povezane s razvojem tih starih impulsa i koje imaju interesa na tome, da se očuva onaj društveni red i one ustanove, koji su potekli iz tih starih impulsa. I dok komunizam nosi klasa budućnosti, proletarijat, ukazuju se nosiocima fašizma klase prošlosti, aristokratija i građanska klasa. Ono što potiče iz tradicija, to još ima neku mogućnost da se očuva u krilu fašističke države, dok komunizam stare situacije bez sentimentalnosti likvidira. I tako se fašizam s pravom može nazvati reakcionarnim i to nije samo agitatorska reč. On je u neku ruku u vezi s impulsima prošlosti.

Međutim govoreći o ekstremima, o izvesnoj polarnosti između komunizma i fašizma, ne misli se reći da su ti ekstremi na svakoj strani oštro izraženi. U životu se to nigde ne susreće, nego se može govoriti samo o tome da na jednoj strani preteže ono što teži prema jednom polu, dok se druga strana više približava drugom polu. Tako smo videli, da u komunizmu uz ono što u sebi nosi još daleku budućnost, stoji ono što potiče iz prastare prošlosti. A tako i u fašizmu nalazimo još i drugo osim konzervirane prošlosti. Pre svega se može reći da fašizam u mnogome predstavlja pokušaj da se sklopi kompromis između starog i novog, jer je on nastao donekle i pod uticajem straha pred komunizmom i u svrhu odbrane od njega. Njegovi osnivači su vrlo dobro poznavali socijalističku nauku, koja je takoreći u mnogome bila ishodište i povod njihovih sistema.

Ali se ne radi samo o tome. Ono što se smatra upravo bitnim za fašizam, to je u drugom smeru poteklo iz prirodno naučnog mišljenja nego što je to slučaj kod socijalizma; a to je upravo ono najteskobnije u njemu. - Socijalistička teorija je potekla iz mišljenja koje se odškolovalo u prirodnoj nauci, a koje se primenjuje na socijalni život i njegove činjenice. Ostvarenjem te teorije u praksi sav se socijalni život pretvara u sveobuhvatan mehanizam, u neumoljivu mašineriju, jer se u njemu realizira apstraktno, mrtvo prirodno naučno mišljenje, koje jedino vredi za neživi, fizički i mehanički svet, te se pokazuje produktivnim jedino na polju tehnike, a nije kadro da se uzdigne niti do živog sveta. Taj njegov značaj njegovim pretvaranjem u praksu postaje opštom situacijom. - I za fašizam je od osnovnog značenja savremena prirodna nauka i njeno ostvarenje u socijalnom životu. Prvi njegov osnovni impuls predstavlja nacionalizam. Zanimljivo je, kako Laurer u svom delu o narodnim dušama nastanak nacionalizma dovodi u vezu s istom duševnom snagom koja je bila odlučujuća i za nastanak prirodne nauke. Početkom 15. stoleća nastaje Novo doba, a s njime se budi u ljudskoj duši kao nova sposobnost spoljno zapažanje, čulno doživljavanje. Na tom čulnom doživljavanju, koje se pre svega upravlja na spoljnu zemaljsku prirodu, osniva se prirodna nauka. No to se čulno doživljavanje može da upravi na unutarnju prirodu, koja se nalazi u samom čoveku, može da se upravi na onaj deo ljudskog bića koji pripada svetu prirode. I onda se s tim unutarnjim čulnim zapažanjem pokazuje različitost ljudi po narodima i rasama. I tek sada se u vezu s tim doživljavanjem budi nacionalni osećaj i nastaje nacionalizam. "nastaje usled istog preokreta ljudskog duševnog života kao unutarnje podudarno onome što se prema spolja razvija kao moderno otkrivanje i istraživanje prirode" (isp. citirano delo Laurera, strana 192-194).

Drugim osnovnim impulsom fašizma može da se smatra rasizam. Rasizam nije drugo nego u praksu pretvorena nova biologija (Fritz Eymann). Duhovno-duševni čovek ne postoji za nauku; postoji samo fizički čovek, a taj nije drugo nego biološki proizvod naslednih masa i na tome se prema tome zasniva sva njegova bit i vrednost i ma to se stoga konsekventno polaže glavna i jedina važnost.

Nacionalizam i rasizam zasnivaju se na onom u čoveku po čemu on pripada prirodi, po čemu on još uopšte nije čovek i što još spada u pod ljudsku sferu. Fašizam se dakle, slično kao i komunizam, obraća na pod individualne snage, ali bi moglo da se kaže da to čini iz drugih impulsa, iz drugih naslova. On pridaje naciji i rasi svu važnost i primarno značenje i time izdiže nad ljudsku individualnost ono po čemu je čovek tek grupno biće, slično kao i drugi prirodni stvorovi. I tako bi se možda moglo reći da fašizam drugim putem dolazi do kolektiva, zbog kojeg i on zatire i ugušuje ličnost. A s kolektivom se opet javlja ona socijalna struktura koja mu odgovara i koja je u staro istorijsko vreme nastala u vezi s njima.

TREĆI DEO

Već je bilo rečeno da socijalni impulsi ne mogu da izviru iz sposobnosti koje se osnivaju na fizičkoj ljudskoj prirodi, tj. iz gledanja koje se osniva na čulima ili iz apstraktnog mišljenja, koje se osniva na mozgu. Socijalni impulsi jedino dolaze iz duhovnog sveta i danas, kad socijalni instinkti više de deluju, mora da se na svestan način da nađe put do njih. A iz te nove spiritualne svesti dolazi ideja tročlanog socijalnog organizma, koja upravo stoga predstavlja jedino rešenje i jedini izlaz u našoj teškoj i neposrednoj sadašnjosti. - U naše vreme postoje sklonosti ka krajnostima.S desne strane su ljudi konzervativnih i reakcionarnih struja; ovi ljudi hoće da se održi stari socijalni poredak i grčevito se hvataju za ono što još dolazi iz starih tradicija, koje imaju svoj izvor u duhovnim objavama, u socijalnim instinktima. S leve strane, stoje radikalne ili progresističke struje, koje hoće sve da obore i ruše što još potiče iz tradicija i koje iz apstraktnog prirodno naučnog mišljenja crpe svoj program za jodnu socijalnu strukturu. Desna krajnost može da se nazove luciferskom, jer u njoj žive ostaci jedne stare instinktivne duhovnosti. Leva krajnost ima ahrimanični značaj; ona se zasniva na apstraktnom intelektualističkom mišljenju, koje se u svemu oslanja na fizički svet, na materijalnost (GA 58 ). U sredini između dve krajnosti nalazi se impuls tročlanosti. Ono što se putem tročlanosti socijalnog organizma objavljuje, "to je danas hrišćanstvo", to je ono "što nam Hrist danas stavlja u dušu" (Zur Charakteristik der gegenwart, Heidenheim, 12. 6..1919., odšampano u časopisu "Goetheanum", godina 1931.).

Najraznolikiji su uticaji i impulsi koji deluju u našem socijalnom životu. Videli smo, kako se u njemu nalazi ono što još dolazi iz prošlosti, iz egipatsko haldejske i iz grčko-rimske epohe, kako se sada odvija razvoj koji je u vezi s impulsima današnje epohe i kako još čitavu tu složenu situaciju haotiziraju impulsi buduće slavenske epohe. Jedino putem impulsa tročlanosti je moguće harmonizirati i izlečiti taj protivrečan i u mnogo čemu nezdrav razvitak, koji je uzrok svih nemira i svih protesta našega vremena.

Ideja tročlanosti stvara osnovu, na kojoj može da se razvija nov duhovni život i nov pravni poredak, koji treba da stupi na mesto starog, dekadentnog duhovnog života i koji će tek da omogući da se na ispravan način razvije i privredni život, što u sadašnjoj epohi teži za svojom svesnom izgradnjom. Ta ideja se doduše energično obračunava s prošlošću, ali nigde na način da ruši ono što je staro, nego tako da dalje izgrađuje i razvija ono što u starom obliku nije više doraslo potrebama vremena; ona prožima novim duhom ono što je mrtvo i budi u njemu novi viši život. Jedino ideja tročlanosti zna kakav treba da bude odnos između pojedinca i društva, kako treba da se uskladi individualizam i socijalizam. Inače, nigde u svetu nije taj odnos rešen na ispravan način, nego se jednostavno vodi računa ili o jednom ili o drugom i tako jedna krajnost stoji nasuprot drugoj krajnosti. Tročlanost vodi računa o jednom i drugom. Ona nam pokazuje da duhovni život mora da bude postavljen na individualnost, da taj život ima svoju osnovu u sposobnostima pojedinca. I dalje nam pokazuje, da je podloga privrednog života društvo, celina, da se stoga privredne prilike na snošljiv i zdrav način ne mogu da uređuju bez izvesnog socijalizma, koji traži da se interesi pojedinca potčinjavaju interesima zajednice. A ta dva člana, od kojih se svaki zasniva na drugom načelu, usklađuje i povezuje između sebe jedan srednji ritmički član, koji tako stvara ravnotežu između protivnih tendencija. A to je upravo zadatak države, kojoj jedino pripada pravna i zaštitna funkcija.

Mi vidimo, da se pogotovu na zapadu razvio krajnji individualizam, koji je zahvatio sav život i koji dovodi do nesnosnih prilika upravo na privrednom području, gde se razvio kapitalistički poredak i liberalističko načelo u privredi. Takav privredni razvoj (kojim upravlja individualističko načelo) omogućio je, da pojedinac putem svoje privredne nadmoći može da vlada masama prividno slabijih ljudi, koji su od njega zavisni usled potreba egzistencije. A na Istoku vidimo da se razvio krajnji socijalizam, koji je opet zahvatio sav život i koji do najteskobnijih posledica dovodi upravo na duhovnom području. Jer odricanje ličnosti dovodi do odricanja živoga duha, a presušenjem svog vrela duhovni život mora obamreti, izgubiti svu plodnost i da se odvija po određenom šablonu, po utvrđenom kalupu. - A iz srca sveta, iz Srednje Evrope, potekao je impuls tročlanosti, koji s jedne strane prevladava kapitalizam time da obuzdava individualizam onde gde nije opravdan, a koji s druge strane ograničava socijalizam na ono područje na kojem trebaju da vrede njegova načela, i tako u punoj meri da vodi računa i o potrebama individualnosti.

Na početku je bilo rečeno da se sav razvoj ukazuje kao postepeno ostvarivanje ideala slobode. U tom razvoju mogu jasno da se razlikuju tri etape. U staro doba, u kojem započinje istorijski razvoj, još je čovek u instiktivnoj vezi s duhovnim svetom i stoji još potpuno pod njegovim vođstvom. Ta zavisnost od duhovnog sveta doduše tokom stoleća sve više slabi, ali je stara spiritualnost u svojim ostacima još uvek sačuvana sve dotle, dok su socijalni instinkti i tradicije merodavni za uređivanje života. Tek nastupom Novog doba, kad čulno gledanje postaje glavnom i vodećom duševnom snagom, i kad s tim u vezi nastaje materijalistički pogled na svet, započinje čovek da se oslobađa od starih veza i tradicija na svim područjima, da bi se potpuno osamostalio i postavio jedino na samoga sebe. Čovek tako stiče slobodu prema duhovnom svetu, ali tako dospeva do potpune zavisnosti od fizičkog sveta.

Time je dostignuta druga etapa u razvoju. Prirodnonaučno mišljenje, tj. mišljenje koje je potaknuto čulnim utiscima, postaje uopšteno merodavno i hoće da uredi socijalni život intelektualističkim mislima. A s tim počinju da deluju antisocijalni impulsi, koji čine akutnim socijalno pitanje, što je nastalo usled toga da su stari socijalni impulsi izgubili snagu i delovanje. - međutim iz materijalističkog groba stare spiritualnosti uskrsava nova spiritualnost, koja donosi oslobođenje od fizičkog sveta, a koja omogućuje da se na slobodan i svestan način uspostavi veza s duhovnim svetom. Duhovna nauka pokazuje nam sredstva i puteve koji vode do te pune i prave slobode, "koja ne stoji jednostavno nasuprot neslobodi kao svojoj suprotnosti, nego koja mora da bude stečena između dve polarne neslobode (stare duhovne neslobode i novije fizičke neslobode) putem njihovog aktivnog harmonizovanja u jedno srednje stanje, u kojem se one obadve ukidaju" (Laurer u jednom članku odštampanom u časopisu "Geteanum", god. 1931.).

Time duhovna nauka inaugurira treću etapu u ljudskom istorijskom razdoblju. Ona nam ujedno i pokazuje kako i gde možemo da nađemo svesne socijalne impulse, koji su u trećoj fazi potrebni za socijalni život i njegov napredak i koji ostvaruju socijalnu zajednicu na višem stepenu, i kako da socijalna zajednica u starom smislu prođe kroz srednje stanje, koje je po svojoj biti antisocijalno i koje znači smrt jednog socijalnog života.

Niži, instiktivni život mora da prođe kroz smrt da bi mogao da uskrsne (u velikoj metamorfozi) kao viši, svestan život: to je put kojim prolazi čovečanstvo u svojoj istoriji. To je opšti zakon po kojem se zbiva svaki razvoj u svetu (a pokazuje nam ga na imaginativan način i simbol ružinog krsta). A materijalizam je nužna etapa na tom putu do slobode i bez njega čovečanstvo ne bi moglo da postigne svoj cilj. Bez smrti nema uskrsnuća. I ma kako da je gust mrak, koji nas sve obavija, mi znamo da se već nagoveštavaju prvi zraci nove zore, zore uskrsnuća, i mi znamo, da je to duhovna nauka.