Tmurnog oktobarskog podneva jedan mladić hodao je kamenom stazicom, vlažnom od jutarnje kiše.Voleo je kišu. Danas mu se učini bliska, kao nikada pre.Čemerna duša, povijena pod naletom košave,čekaše. Postoji li doktor koji krpi duše, pitao se. Kod njega bi ionako pronašao samo krhotine iste. Zla sreća, dosadni pratilac, nije ga napuštala. Ubedila ga je u predaju, navikla na poraz!

Odabrao je put apatije i beznađa. Malo preostalog, zdravog razuma držalo ga je podalje od nepromišljenosti.Hodajući dalje,spazi klupu. Okačen o nju visio je prokisli ceger. Hitro priđe, strpa ga u jaknu i potrča. Utrča u ulaz tik pred provalu oblaka. Ulazeći u stan skide mokri kaput i izu bušnjikave cipele. Leže na stari otoman da malko odmori.Bezuspešno. Glas savesti prenu ga iz sna. Glas strog, opominjući. Pred očima mu se pojavi neki starac, koji se panično primiče klupi. Gleda i zapitkuje prolaznike o plavom cegeru. Naglo ustade i zaplaka teško, muški. Potraži pogledom ceger. Sanjive oči, uzalud su tragale. No začu neko neobično disanje iz pravca sobnih vrata. Ceger se volšebno našao na kvaki, disao je i šištao. Momak se preplašeno strese i uhvati šakama kvaku. Bila je ledena i učini mu se da je naglo, ostarela!

Sem toga u sobi je sve bilo uobičajeno. Uskoro ceger prestade disati, momak ga uze,sede u fotelju i drhtavim prstima izvuče iz njega novčanik.Novčanik naglo odskoči, dok mladiću izlete žila glupača sred čela. Poče pulsirati tako snažno da mu se učini da će pući. Ruke su ga jedva slušale, kad požele da otvori novčanik. Oprezno, pomislio je otkopčavši dugme.

U prvoj pregradi pronađe silne recepte i sitan novac. Druga beše puna crno - belih fotografija. Dodirnuvši treću, prsti se smiriše. Stara lična karta, lik starice na njoj i ništa više. Uzeo je jaknu i sjurio se uz stepenice.

Napolju ga sačeka mrak i neprimetna ,neprijatna kiša.Gazeći po snopovima kišnih glista, ubrzo nalete na adresu iz lične karte.Namrštivši se, proveri još jednom broj zgrade ispred koje je stajao sa brojem u ličnoj karti. U savskim blokovima pronaći adresu bez lutanja, retko se dešavalo i stanovnicima istih.Pomislo je da sreća počinje da ga prati. POMISLIO JE.

Osvetljen ulaz, nov interfon. Sve je mirisalo na brzo okončanje posla dobročinstva.Tako je delovalo. Ulaz beše zaključan. Unutra baba sa metlom,pljunuta Nela Eržišnik. Čist ulaz je njena briga. Bila je Ličanka, možda Dalmatinka. Svejedno,znao je da nije maknula dalje od zgrade poslednjih 25 godina .Izuzimajući odlaske kolima do lekara. Jedva uspe da je ubedi da pozove nekog od komšija. Uskoro se pojavi tip u besprekorno opeglanoj gilipterki, masnih brkova i poveće stomačine.Šturo mu, bacajući pogled na ličnu kartu reče da već mesecima niko ne živi u tom stanu, te da oni ne poznaju traženu bakutu. Mladić se zahvali i ponovo pogleda u ispravu.Poslednji broj delovao je kao 6, no kako je karta bila stara mogao je biti i 8

Odlučio je da uđe u susedni ulaz.Pozvonio je i udaljio se par koraka. Lepuškasta srednjoškolka mu otvori vrata. Nakon nekoliko izmenjenih rečenica ispade da više ona njega ispituje. Osetio je strah, kada bi ga pogledala tim previše mačkastim očima.Mrzeo je mačke i njihove oči, oči koje su upravo gledale u njega.

Trenutak kasnije pojavi se njen otac,bezvezni prdonja u hulahopkama. I njemu staričin lik bi nepoznat. Momka namah obuze osećaj da je sve ovo već negde video. Verovatno u snu. Nije uspevao prisetiti se toka,detalja i kraja sna. Graške znoja okupaše mu lice, telo mu zadrhta.Znao je da će se sve odigrati baš kao i u snu, da je nemoćan da bilo šta promeni. Pogledavši ka ispravi, vide slovo koga, mogao se zakleti nije bilo u prezimenu.U ništa više nije bio siguran.

Ipak, prelomio je. Pozvoniće na interfon tog ulaza, predaće ceger i što pre NESTATI iz tog kvarta. Prolazeći kraj kontejnera ugleda mačku, neobične glave. Ne to nije moguće, pomisli i potrča kolko ga noge nose. Silni strah preplavi mu telo. Nije hteo da veruje očima. Bližio se bezizlaznom lavirintu sudbine. Lavirintu koji se sve više sužavao oko njega. Čula mu postadoše životinjski izoštrena. Pokuša se sabrati, prosipajući iz ruku vodu prljave bare kojom se panično umivao.

Zapleo se u klupko retke i neobične sudbine, namenjene malom broju ljudi. Sakupivši preostale deliće razuma, pružio je ruke ka interfonu. Znoj sa njih kapljao je kao suze. Broj zgrade,i ulaza bio je tu.Traženog prezimena, nije bilo na spisku stanara. Odjednom, začu glas sa interfona. Glas dalek, i odnekud mu poznat. Istovremeno ceger se poče suludom brzinom obrtati i menjati boje. Glas se promeni. Sličio je mijaukanju i ljudskom plaču.

Mladić se zatetura po tankoj žici između logike i ambisa ludila, i izbezumljeno potrča što dalje odatle. Ma koliko jurio, iznova se vraćao pred istu zgradu, zgradu osamljenu i bližu reci od ostalih. Kao da ga je neki teret vukao i vraćao, ne dozvoljavajući mu da pobegne. Izmoren, saplete se i upade u ŽIVU OGRADU. Tu ga i nestade. Nestade, kao i tereta praznog cegera okačenog o njegovo rame.