Cervantes, Šekspir i Gete produbili su u mentalitetu melanholičara (gčkog melas: skupa historijskih i kulturnih vrednosti sveta crnaca, tame i Kole: žvakaće, maltera-"ščepano u tami"-) radi odslikavanja svojih likova. Patološka tendencija čini od žalosnog i deprimisanog ranjivog pojedinca, kako s konstruktivnom tako i destruktivnom voljom, sprečavajući ga mnogo puta da pronađe razlog svog postojanja.

Don Kihote, Hamlet i sam Faust su proizvod potreba svakog momenta koji doživljava Evropa. Nisu proizvod slučajnosti ili kreativne moći svojih autora - ovi su samo njihovi glasnogovornici - , deluju kao emanacija Duha vremena koji se manifestira od španske senzibilnosti, od svesti engleske ili od genijalnosti geteanskog univerzalizma. Svi oni imaju vizije, pristup jednom višem svetu iz koga je većina isključena.

Kihote je knjiga za bezposlenog čitaoca - to tako kaže sam Cervantes-. Onog čiji je prostor otvoren i koji ga ne ograđuje žicom.

Kihote uvek korača od ličnog do univerzalnog

A ukoliko je to potrebno može da učini i povratni put

I zbog toga se transformiše u čoveka od akcije

Ne samo u prostoru već takođe i u vremenu

I zbog toga se pretvara u potvrđivanje u svetu osećajne duše.

I zbog toga putuje između realnosti pojedinca i opšte istine

Zbog toga se pretvara u pisano delo ne samo u jednoj knjizi koja govori o problemu Španija

Takođe u mogućnost spoznaje koja je pretvara u svetsku baštinu

I zbog toga je kao i drugi mitovi evropske literature stvaraoc identiteta

I zbog toga je branioc prirodnog prava pred pozitivnim pravom

Branilac čoveka pred državom.

I zbog toga to je diskus čoveka pred moći

I zbog toga jeste oslobađajući element koji izvire iz osećajne manifestacije napora zbog samog napora

I zbog toga zbog njegove anarhističke suštine korača od samorazmišljanja do antidogmatizma

Kihote postavlja dilemu: Da li je on taj koji je izvan perfektno uređenog sveta, ili je u njemu gde živi red i da li je svet taj koji - izgubivši svoju sudbinu - nije sposoban da ga razume u njegovoj potpunoj celini?

Hamlet, proizvod duše svesti, živi ščepan od sumnje.Njegova zamršena duša korača od najčistijih i uzvišenih osećanja do najodvratnijih i podlih.

Živi jedan proces u njemu u kom tradicionalni red pati od srama i potresa se do svojih temelja.

Ulazi u jedan prostor gde čovek počinje da gubi mesto centra univerzuma

Ostaje u rukama jednog spašenja ili jedne osude uvek relativne.

Vidi - kako nepokretni principi - prestaju to da budu i sedaju na ringišpil s uvek neizvesnim mogućnostima

Promišlja se kao tragičan čovek u kome živi drama modernog čoveka

Pretvara se u antiheroja koji je nagrižen zbog očaja, slabosti i iznad svega od nesigurnosti i neuspeha

Predstavlja čoveka koji je svestan samog sebe

Analizira sebe i to produbljuje u svojoj unutrašnjosti tražeći u svojoj duši motiv i razlog zbog kog deluje

Predstavlja morbidnost

Hamlet - nešto trebamo da naučimo od njega - u slomu, što je dekadencija njegove sudbine, pronalazi mogućnost da ga pretvori u egzistencijalno saznanje. Njegovo stanje latentne bolesti jeste skalper koji može da ukloni odumiruće - čak da bude sposobno da otvori u mišljenju sposobnost prenosa untelekta do stizanja k stvarnom saznanju-. Dilemu koju postavlja Kihote spolja - pred svetom - Hamlet je doživljava moćno u svojoj unutrašnjosti.

I zbog toga Faust odvodi ljudski intelekt do njegovih krajnih granica

I zbog toga tamo, svestan njegovih granica, mora da ga prenese

I zbog toga to je delo za one koji traže dalje od granica vidokruga

I zbog toga prenosi ono čisto formalno sve dok se ne pretvori u enciklopediju duše

Traženje koje od prepoznavanja Kosmičkog JA teži k socijalno-opštem

I zbog toga ne traži ono lično već ono univerzalno u arhetipskom univerzumu ideja

I zbog toga u njemu se stapaju poezija i nauka

Da bi iz umetnosti vodili u mišljenje delom razmišljanja k jednom novom koncepu stvarnosti

I zbog toga svi moderni ljudi su Faust

Nosimo ga u našoj unutrašnjosti, mi smo njegovi nosioci, ali nije nemoguće da se samootkrije

Da Kihote živi u spoljnoj dilemi - kroz svet osećaja -. Da Hamlet to čini u svojoj unutrašnjosti u svetu svesti. Faust prevazilazi granice i daje nam jedan metod da bi polazeći iz simptona dijagnosticirali modernog čoveka i svih njegovih mogućnosti: individualne, religiozne, društvene, političke, ekonomske, tehničke, biološke...do tačke u kojoj se pretvara u jedan priručnik budućnostigde bi trebalo da piju kako XIX tako i XX vek. Tada XXI - iz onog pounutrašnjenog iz prethodnih vekova - mogao bi, kroz metamorfozu doživljenog, da otvori sutrašnjicu k novim prostorima. Slom je evidentan.

Takođe možemo da razmatramo i druge ličnosti - fikcije ? - kao Parsifala, Don Žuana, Zaratruste, Robinson Krusoa...ali pokušaj bi izašao iz granica članka. Ono važno je da se sačini patent za svaki nacionalni prototip kojeg je dala evropska kultura, ne budu izolovani ambasadori jednostrane individualizacije. Upravo suprotno, oni su predstavnici doprinosa - od JA svakog naroda - k opštoj kulturi na bazi koje - e ne na drugi način - treba da se učvrsti unija naroda Evrope. Tako kako to očekuje Duh naše Epohe.

Faust - vrhunac univerzalne kulture - ne bi bio moguć bez postojanja jednog Kihota i jednog Hamleta. To je posledica stvaralačkog procesa Evrope koji iz kulture traži korektne procedure za ujedinjenje naroda. Proces kojem se trebamo vratiti što je pre moguće da bi se udaljili - jednom za uvek - od vekovnih formi koje bi polazeći od snaga prošlosti htele da urede jednu budućnost ne faustično, već mefistično.

4. veka od smrti Cervantesa i Šekspira u njihovu spomen i čast  

Preveo

Mr Đođre Savić,