Prvo predavanje, Keln, 7. Juni 1908

U raznim prilikama je već bilo naglašeno, da onaj spiritualni razvoj, kojem stremi duhovno naučni pokret, mora da dovede ljude u živu vezu sa čitavom okolinom. Mnogo toga je u okruženju postalo za čoveka mrtvo i prazno, što je još naše pretke ispunjavalo poštovanjem. Strano i hladno stoji veliki broj ljudi, npr. prema našim godišnjim praznicima. Naročito gradski stanovnici imaju još samo oskudno sećanje na to, šta znače praznici Božića, Uskrsa i Duhova.

Onaj silni sadržaj osećanja, koja su naše pretke povezivali sa tim prazničnim vremenima, jer su znali za vezu sa velikim činjenicama duhovnog sveta, koju današnje čovečanstvo više nema. Danas ljudi stoje hladno i prazno prema božićnim i uskršnjim praznicima, a posebno prema prazniku Duhova. Duhovno strujanje naniže je postalo za mnoge ljude jedan apstraktni dogadjaj. Ali to će tek postati drugačije, to će biti tek život i stvarnost kada ljudi dođu do istinite duhovne spoznaje čitavog sveta.

Danas se mnogo priča o prirodnim snagama, ali o bićima, koja stoje iza ovih prirodnih snaga, govori se sasvim malo. Kada se govori o bićima prirode, onda to današnji čovek posmatra kao podgrejavanje starog sujeverja. Da se one reči, koje su naši preci upotrebljavali, zasnivaju na stvarnosti - kada neko tvrdi da Gnomi, Undine, Silfe i Salamanderi znače nešto stvarno -, to onda važi za staro sujeverje. Ono što ljudi imaju kao teorije i predstave, prvo je u izvesnom smislu blizu ravnodušnosti; a kada ljudi budu zavedeni ovim teorijama, da ne vide izvesne stvari i da ne mogu da primene njihove teorije u praktičnom životu, tada tek počinju stvari da dobijaju svoje puno značenje.

Uzmimo jedan grotesni primer: Ko veruje u bića , čije je postojanje vezano za vazduh ili koja su utelovljena u vodi? Kada neko na primer kaže: Naši preci su verovali u neka bića, u Gnome, Undine, Silfe, Salamandere, ali to su sve fantastične stvari! - tada se može odgovoriti: Upitaj jednom pčele. - I kada bi pčele mogle govoriti, tada bi nam one odgovorile: Za nas Silfe nisu sujeverje, jer mi sasvim dobro znamo šta mi imamo od Silfi! - A onaj čije su duhovne oči otvorene, može da prati, koja je to snaga koja privlači pčele ka cvetu. Instinkt, prirodni nagon - kako čovek odgovara, jesu prazne reči. Bića su to, koja vode pčele ka cvetnoj čaši, da tamo traže hranu, i u čitavom pčelinjem roju, koji izleće po hranu, delatna su bića koja su naši preci nazivali Silfama.

Tu svuda, gde se dodiruju prirodna carstva, pruža se prilika, da se izvesna bića objave. Na primer, u unutrašnjosti zemlje, tu, gde se kamen dodiruje sa metalnom žilom, tu se smeštaju posebna bića. Na izvoru, gde mahovina pokriva kamen i time biljno carstvo dodiruje mineralno carstvo, tu se učvršćuju takva bića. Gde se dodiruje životinja i biljka, u cvetnoj čašici, pri dodiru pčele sa cvetom, tu se utelovljavaju odredjena bića, isto tako tamo, gde se čovek dodiruje sa životinjskim carstvom. To nije slučaj u toku uobičajenog dodira. Na primer, kada kasapin kolje govedo, ili kada čovek jede meso životinje, u normalnom toku života to nije takav slučaj. Ali gde se u van normalnom toku, kao kod pčele i cveta, dodiruju carstva kao kroz prelivanje života, tu se utelovljuju bića. A posebno tu, gde je čovečija ćud, njegov intelekt, posebno angažovan pri ophodjenju sa životinjama, kod jednog odnosa, kao što je na primer izmedju pastira i ovaca, jedan duševni odnos, tu se utelovljuju takva bića.

Takav intimniji odnos čoveka prema životinjama nalazimo češće, kada se vratimo unazad, u stara vremena. U vreme nižih kultura imali smo mnogostruko takav jedan odnos, kao što ga ima Arapin prema svom konju, a ne kao vlasnik konja za trke prema svojim konjima. Tu nalazimo one snage karaktera koje igrajući prelaze iz carstva u carstvo, kao izmedju pastira i jaganjca. Ili gde se razvijaju i isijavaju snage mirisa i okusa, kao izmedju pčele i cveta, tu se stvara prilika, da se mogu uteloviti sasvim odredjena bića. Kada pčela siše cvet, tada može jasnovidi da primeti, kako se na rubu cveta stvara mala aura. To je delovanje okusa: ubod pčele u cvetnu čašicu postao je izvesno sredstvo okusa - pčela doživljava okus - i zrači kao aura cveta, a to je hrana za silfska bića. Isto tako je osećajni element, koji se odigrava izmedju pastira i ovaca, hrana za Salamandere.

Nekaa pitanja ne važe za onog, koji razume duhovni svet: Zašto su tada ta bića tu a inače nisu? - O poreklu ne smemo pitati; njihovo poreklo leži u svemiru. Ako im damo povod za hranu, tada su bića tu. Tako na primer loše misli, koje čovek zrači, privlače loša bića u auru čoveka, zato što tamo nalaze hranu. Onda se u njegovoj auri utelovljuju izvesna bića.

Svuda, gde se dodiruju različita prirodna carstva, pruža se prilika, da se izvesna duhovna bića utelotvore. Gde se metal pripija uz kamen u unutrašnjosti zemlje, tu vidoviti vidi, kada rudar cepa carstvo zemlje, na različitim mestima čudnovata bića kako zajedno šćućurena sede jedno uz drugo, u sasvim malom prostoru. Ona se razilaze, raspršuju , kada se otklanja zemlja. To su čudnovata bića, koja na primer u izvesnom odnosu uopšte nisu drugačija od čoveka. Ona doduše nemaju fizičko telo, ali ona imaju razum. Ipak razlika izmedju njih i čoveka je, da ona imaju razum bez odgovornosti. I zato nemaju osećaj nepravde kod raznih obešenjačkih šala, koje igraju sa čovekom. Gnomi su naziv ovih bića, a zemlja zaklanja njihove mnogobrojne vrste, i oni su tu kod kuće gde se kamen dodiruje sa metalom. Ranije su vrlo dobro služili ljudima kod starog rudarstva, ne kod rudnika uglja, već u rudarstvu metala. Način na koji se u stara vremena postavljao rudnik, znanje o tome, kako naslage leže, to je bilo preuzeto kroz ova bića. Ova bića su znala gde su najbolje naslage za iskopavanje, jer ona znaju, kako u unutrašnjosti zemlje leže slojevi, i zbog toga su mogla dati najbolje uputstvo, kako to treba da se obradi. Kada neće da se radi sa duhovnim bićima i samo se oslanja na čulno, onda se dospeva u ćorsokak. Od ovih duhovnih bića mora se naučiti izvestan postupak, da bi se istražila zemlja.

Isto tako se nalaze utelovljenja bića na izvoru. Gde kamen dodiruje izvor, tu se utelovljuju bića, koja su vezana za element vode: Undine. Tu gde se dodiruju životinja i biljka, tu deluju Silfe. Silfe su vezane za element vazduha, one vode pčele do cveta. Tako im dugujemo skoro sve korisne spoznaje o pčelarstvu starih tradicija, i upravo možemo od njih mnogo naučiti o pčelarstvu. Jer ono što danas postoji kao nauka o pčelama, potpuno je prožeto zabludama, a stara mudrost koja se dalje prenosila kroz tradiciju, biće tako kroz to samo zavedena. Tu se nauka pokazuje kao nešto neupotrebljivo. Korisni su samo stari zahvati, čije je poreklo nepoznato, pošto je čovek tada koristio duhovni svet kao putokaz.

Salamanderi poznaju ljude i dan danas, jer kada neko kaže: Pritiče mi nešto, ne znam odakle - , to je onda najčešće delovanje Salamandera.

Kada čovek pristupi životinji u prisnoj povezanosti, kao pastir sa svojim ovcama, tada dobija spoznaje šapatom od bića koja žive u njegovoj okolini. Pastiru je došaptavano njegovo znanje, koje on ima u odnosu na njegovo stado ovaca, od Salamandera u njegovoj okolini. Ova stara saznanja su danas isčezla i moraju se sada ponovo osvojiti kroz dobro proverene okultne spoznaje.

Razmatrajmo ove misli dalje, tako ćemo morati sebi reći: Mi smo potpuno okruženi duhovnim bićima. Mi idemo kroz vazduh, a on nije samo hemijska supstanca, već svaki dašak vetra, svako vazdušno strujanje je objava duhovnih bića. Mi smo okruženi i sasvim prožeti ovim duhovnim bićima, a čovek mora u budućnosti, ako ne želi da iskusi potpuno tužnu, životno isušujuću sudbinu, da ima saznanje o onom što oko njega živi. Bez ovog saznanja neće više moći daleko da stigne. Čovek mora sebe da upita: Odakle potiču ova bića? Odakle se pokreću ova bića?

Ovo pitanje nas vodi do jedne važne spoznaje. Da bi u nama izgradili jedno gledište o tome, moramo sebi razjasniti, kako se u višim svetovima odigravaju izvesne činjenice, kroz koje će se izvesne stvari onog što je štetno i zlo, preobraziti kroz jedno mudro vodjstvo u dobro. Uzmimo, na primer, otpad đubriva: ono je odbačeno i deluje u ekonomiji kroz mudru upotrebu kao osnova za kasnije klijanje biljke. Stvari koje su naizgled otpale od višeg razvoja, biće ponovo prihvaćene i preobražene od viših snaga. To susrećemo posebno snažno kod bića, o kojima smo govorili, a to prepoznajemo u sasvim posebnoj meri meri, kada pratimo nastajanje ovih bića.

Pa kako nastaju salamanderska bića? Mi hoćemo to sada da razjasnimo. Salamanderi su bića kojima je potreban odredjeni odnos čoveka prema životinji.

Životinje nemaju jedno takvo ja kao što ima čovek. Takvo ja postoji samo kod današnjeg čoveka na zemlji. Ova čovečija-ja su takva, da svaki čovek ima u sebi sadržano jedno ja. Kod životinja je drugačije: životinje imaju jedno grupno ja, jednu grupnu dušu. Šta to znači? Jednorodna grupa, isto oblikovanih životinja ima jedno zajedničko ja; na primer svi pojedinačni lavovi imaju jedno zajedničko ja, svi tigrovi, sve štuke.

Životinje imaju svoje ja u astralnom svetu. To je tako, kao kad bi čovek stajao iza zida sa deset rupa i tu proturio svojih deset prstiju. Čovek se tada ne može videti, ali svako razuman bi zaključio: tu iza je jedna centralna sila, koja pripada svim tim prstima. Tako je to sa grupnim-ja. Pojedinačne životinje su samo članovi. Ono, čemu one pripadaju, nalazi se u astralnom svetu. Ova životnjska-jastva nisu slična čovečijem, mada, duhovno gledano, ona se mogu porediti, jer životinjsko-grupno-ja je jedno veoma, veoma mudro biće. Čovek kao individualna duša još uvek nije toliko mudar. Pomislimo samo na primer, na odredjenu ptičiju vrstu: koja mudrost leži u tome, da odlaze u potpuno odredjenu visinu i u potpuno odredjenom pravcu, da bi izbegli zimu i da bi se u proleće, drugim putem, ponovo vratili. Tu prepoznajemo, u ovom ptičijem letu mudro delovanje snaga grupnog-ja. Možemo da ih nadjemo svuda u životinjskom carstvu.

Ljudi su veoma uskogrudi, kada beleže ljudski napredak. Setimo se naših školskih časova, gde smo učili, kako je u srednjem veku dolazilo do postepenog strujanja novog vremena. Srednji vek beleži odredjene značajnosti, kao otkriće Amerike, pronalazak baruta, umetnost štampanja knjiga i konačno lanenog-papira. Naravno, to je bio jedan značajan napredak, da se ovaj proizvod koristi umesto pergamanta, ali grupna duša osa je to isto učinila još hiljadama godina ranije, jer gnezdo osa je upravo od istog materijala kao papir izradjen od čoveka; ono se sastoji od papira.

Čovek će prvo postepeno pronalaziti, kako se odredjene kombinacije njegovog duha odnose prema onome što su grupne duše utkale u svet.

Grupne duše su u neprekidnom kretanju. Vidoviti vidi duž kičme životinja jedno stalno treperenje. Kičma je kao obavijena treperućim svetlom. Životinje su prožete strujanjima, koja idu oko čitave zemlje u svim pravcima u bekonačnom broju i koje deluju na životinje tako što strujanjem obavijaju kičmenu moždinu. Ove životinjske grupne duše, neprestano u kružnom obliku kretanja, obavijaju na svakoj visini i pravcu oko zemlje. Ove grupne duše su veoma mudre, ali njima jedno nedostaje, što one još nemaju: one ne poznaju ljubav, što se tako naziva na zemlji. Ljubav je samo kod čoveka povezana sa mudrošću individualiteta.

Grupna duša je mudra, ali pojednačna životinja ima ljubav kao polnu ljubav i roditeljsku ljubav. Ljubav je u životinji individualna, ali mudro uredjenje, mudrost grupnog-ja je još bez ljubavi. Čovek je sjedinio ljubav i mudrost; životinja ima u fizičkom životu ljubav a na astralnom planu ima mudrost. Kod takvih spoznaja sinuće čoveku neverovatno mnogo svetla.

Tako je čovek došao, tek malo po malo, do svog današnjeg ja. Čovek je ranije imao takodje grupnu dušu i tek postepeno se razvijala individualna duša.

Propratimo jedanput razvoj čovečanstva unazad do u staru Atlantidu. Ranije je živeo čovek u staroj Atlantidi, jednom kontinentu, koji je sada prekriven atlantskim okeanom.Tada su prostrane sibirske površine bile prekrivene velikim morima. Sredozemno more je tada bilo sasvim drugačije podeljeno. Takodje su i na našim evropskim prostorima bile velike morske površine. Što dalje idemo unazad u staro atlantsko vreme, sve više se menjaju sva životna stanja, sve više se menja kod čoveka stanje budnosti i stanje spavanja.

Sada kada čovek spava, u krevetu ostaje fizičko telo sa eterskim telom; astralno telo i ja izlaze napolje. Svest se zatamnjuje, sve postaje tamno, mračno, nemo. U atlantskom dobu razlika izmedju spavanja i budnosti nije bila još tako velika. Tu čovek u budnom stanju još nije video tako čvrste granice, tako jasne obrise, tako jake boje pripijene na predmetima. Kada se on jutrom budio, uranjao je kao u jednu maglovitu masu. Nije bilo veće jasnosti, nego kada mi na primer, kroz maglu gledamo svetla sa aurom. Ali zato njegova svest ne prestaje tačno pri spavanju, on vidi tada duhovne stvari.

Kako čovek napreduje, fizički svet zadobija sve više svoje konture, ali zato čovek gubi svoju jasnovidost. Onda postaje razlika sve veća: gore u duhovnom svetu postaje sve tamnije, dole u fizičkom svetu sve svetlije. Iz tog vremena, gde je čovek opažao još tu gore u astralnom svetu, potiču svi mitovi i priče. Kada se on popeo u duhovni svet, tu on upoznaje Wotana, Baldura, Tora i Lokija i bića koja još nisu sišla na fizički plan. To se doživljavalo ranije, i svi mitovi su sećanja na žive stvarnosti.

Sve mitologije su takva sećanja. Ove duhovne stvarnosti su se jednostavno izgubile za ljude. Kada je čovek onda ujutro uranjao u fizičko telo, onda je dobijao osećaj: ti si pojedinac, jedan jedini. Ali kada je on uveče ponovo uronio nazad u duhovni svet, tada mu je dolazio osećaj: Ti uopšte nisi pojedinac, ti si samo član velike celine, ti pripadaš jednoj velikoj zajednici.

Još je Tacit pričao, da su se stari narodi, Heruleri, Heruskeri (Cherusker), osećali više kao kao pleme nego čovek pojedinac. Iz ovog osećaja, da pojedinac pripada plemenu, da sebe računa u plemensku zajednicu, potiču takodje još neki običaji, kao krvna osveta. Sve je bilo jedno telo, koje je pripadalo celoj grupnoj duši plemena. Sve se dogadja postepeno u razvoju. Iz ove absolutne plemenske grupne svesti razvijala se prvo malo po malo individualna svest.

I u opisu vremena Patrijarha imamo tragove prelaska grupne duše u individualnu dušu. U vremenu pre Noe pamćenje je bilo sasvim drugačije: ono se protezalo preko onog što su doživeli otac, deda, pradeda. Granica rodjenja nije bila granica. U istoj krvi strujalo je isto sećanje, sve unazad dalje do davnih generacija. Danas interesuje ustanovu da zna ime pojedinca. U vremenima, kada se čovek sećao, šta su učinili njegov otac i deda, to je bilo obeleženo jednim zajedničkim imenom. Ono što je onda bilo povezano kroz istu krv i isto sećanje, to je bilo zajednički imenovano. To se nazivalo > Adam " ili > Noe " (Noah). Imena kao Adam i Noe ne označavaju život izmedju rodjenja i smrti jednog pojedinca, već struju sećanja. Stara imena obuhvataju čitave ljudske zajednice, koje su se izživele u tom vremenu.

No kako je to, kada mi jedanput uporedimo izvesna bića: čovekolikog majmuna sa čovekom? Ogromna je razlika, pošto majmuni imaju jednu grupnu dušu a čovek individualnu dušu, barem mogućnost za razvoj jedne takve duše. Grupna duša majmuna nalazi se tek u jednom sasvim posebnom položaju. Zamislimo zemlju (biva crtano). Iznad nje lebde, u astralnom svetu kao u oblaku, grupne duše životinja koje se šire preko našeg fizičkog sveta. Uzmimo samo grupno ja lavova i grupno ja majmuna. Svaki lav je jedan pojedinačni član, u koji grupna duša izliva jedan deo svoje supstance. Kada jedan lav umre, otpada od grupne duše spoljašnje fizičko, kao kod čoveka nokat na prstu. Tada grupna duša uzima nazad što je izaslala i to daje jednom drugom lavu, koji je novo rodjen. Gore ostaje grupna duša. Ona pruža istovremeno ruke - hvataljke, koje stvrdnjavaju u fizičkom, onda otpadaju i ponovo se zamenjuju.

Zato grupna duša životinje ne poznaje rodjenje i smrt. Pojedinačna životinja je nešto, što otpada i izrasta; grupna duša ostaje netaknuta od života i smrti. Za lavove je to upravo tako, da svaki put, kada jedan lav umre, sve, što je bilo izaslato od strane grupne duše, ponovo se vraća u grupnu dušu. To ipak nije tako kod majmuna. Ima pojedinih životinja, koje otkinu nešto od grupne duše, to ne može onda ponovo da se vrati. Kada majmun umre, suštinski deo se vraća nazad, ali jedan deo se odvezuje od grupne duše. Majmun istovremeno očvršćuje ono što je ispruženo, i kada on umre, odvezuje se jedan deo grupne duše, tako da se jedan komad od nje u nekoj meri odlama, otkida se od nje i ne može ponovo da se vrati. Tako nastaju odvezivanja od grupne duše. Kod svih vrsta majmuna nastaje odvezivanje od grupne duše.

Slično imamo kod nekih amfibija, kod nekih vrsta ptica, a posebno jasno kod kengura. Kroz ovo odvezivanje ostaje nešto od grupne duše, a ono, što od toplokrvnih životinja ostaje na ovaj način, postaje jedno elementarno biće, jedan duh prirode - Salamander. Ova elementarna bića, ovi duhovi prirode su dakle istovremeno otpadi, otpadni produkti viših svetova, koji će biti uzeti u službu viših bića. Oni bi, prepušteni sami sebi, ometali kosmos. Tako koristi viša mudrost na primer Silfe, da bi vodile pčele ka cvetu. Tako je stavljena velika vojska elementarnih bića pod više mudro vodjstvo i kroz to, sve sve štetno što bi oni mogli da učine, preobrazili u korisno.

Tako to ide u carstvima, koja podležu čoveku. Samo se takodje može dogoditi, da se sam čovek odreši od svoje grupne duše i kao idividualna duša da ne nadje mogućnost da se razvija dalje. Jer dok je on kao član svoje grupne duše bio vodjen i upravljan od viših bića, tada je on predavao kući svoje sopstveno vodjstvo. Ako čovek ne primi odgovarajuće duhovno znanje, onda je on u opasnosti da se odreši. To je ono, što se postavlja kao pitanje.

Šta je to samo, što čuva čoveka od odvezivanja, od lutanja naokolo bez pravca i cilja, dok mu je ranije davala pravac duhovna grupna duša? Nama mora da bude jasno, da se čovek sve više individualizovao i da mora sve više i više u budućnosti dobrovoljno da nađe zajedništvo sa drugim ljudima. Ranije je postojalo zajedništvo kroz krvno srodstvo, kroz pleme i rase. Ali takvo zajedništvo ide sve više i više ka kraju. Sve u čoveku sve više stremi ka tome, da postane individualan čovek. Sad je moguć samo jedan obrnuti put. Zamislite jedan broj ljudi na zemlji koji sebi kažu: Mi idemo svojim sopstvenim putevima, mi hoćemo da sami nadjemo u svojoj unutrašnjosti pravac i cilj puta, mi smo svi na putu, da postanemo sve više individualni ljudi. - Tu leži opasnost raspadanja. Sada već ne mogu ljudi da izdrže duhovno zajedništvo. Danas idemo tako daleko, da je svako postavio svoju sopstvenu religiju i svoje sopstveno mišljenje kao najviši ideal. Ali ako ljudi unutar sebe usvoje ideale, to vodi do jedinstva, do zajedničkog mišljenja. Mi prepoznajemo u sebi na primer, da je 3 puta 3 = 9 , ili da su tri ugla u trouglu 180 stepeni. To je jedna unutrašnja spoznaja. O unutrašnjoj spoznaji ne treba da glasamo, o unutrašnjoj spoznaji ne nastaju razlike mišljenja, ona vodi ka jedinstvu. Takve vrste su sve duhovne istine.Što duhovna nauka uči, to nalazi čovek kroz svoje unutrašnje snage. To ga vodi do jednog apsolutnog jedinstva, do mira i harmonije. Nema dva mišljenja o jednoj istini, bez da je jedno od toga pogrešno. Ideal je najveće moguće unutrašnje usvajanje; ono vodi do jedinstva, do mira.

Prvo je tu bila ljudska grupna duša. Onda je čovečanstvo u prošlosti otpušteno iz grupne duše. Ali u budućnosti razvoja ljudi moraju sebi da postave siguran cilj, kojem će da streme.Kada se ljudi sjedine u jednoj višoj mudrosti, onda se spušta dole iz viših svetova opet jedna grupna duša - kada iz vezane prirodne zajednice nastane slobodna zajednica. Šta se htelo od vodja duhovno naučnog pokreta, to je , da mi u njemu nadjemo jedno društvo, u kojem struje srca mudrosti, kao što struji sunčeva svetlost biljkama. Gde zajedničke istine povezuju različita ja, tu dajemo priliku višoj grupnoj duši za silazak. U tome što mi naša srca zajedno okrećemo jednoj višoj mudrosti, dajemo smeštaj grupnoj duši. Mi stvaramo u izvesnoj meri postelju, okolinu, u koju se može uteloviti grupna duša. Ljudi će obogatiti zemaljski život, time što nešto razvijaju, što dopušta da iz viših svetova sidju duhovna bića. To je cilj duhovno naučnog pokreta.

To je u veličanstvenoj, moćnoj formi jednom postavljeno pred čovečanstvo, da pokaže, da bi čovek bez ovog duhovno živog ideala prešao u jedan drugi odnos: to je jedan istinski znak, koji može čoveku preovladjujućom snagom da pokaže, kako može čovečanstvo da pronadje put, da bi u zajedništvu duša ponudili zajedničkom duhu mesto utelovljenja. Ovaj znak istine nam je postavljen u zajednici Praznika duhova, kao zajedničko osećanje koje raspaljuje ljubav i predanost jednog broja ljudi koji su se okupili za zajedničko delo. To je jedan broj ljudi, čije duše još podrhtavaju od potresnog dogadjaja, tako da u svima živi isto. U ovom zajedničkom strujanju tog jednog istog osećaja daju oni ono, u čemu se može utelotvoriti jedna viša, zajednička duša. To je izraženo onim rečima, koje kažu, da se Sveti Duh, Grupna duša, spušta i razdeljuje kao vatreni jezici. To je veliki Simbol za čovečanstvo budućnosti.

Ne nadje li čovek ovaj priključak, onda će čovek preći u jedno elementarno biće. Sad treba čovečanstvo da traži mesto za spuštajuća bića iz viših svetova. U Uskršnjem dogadaju je čovečanstvu data snaga, da primi u sebe takve snažne predstave i da stremi jednom Duhu. Praznik duhova jeste plod razvoja ove snage.

Uvek tu, treba da se ispuni kroz zajedničko strujanje duša ka zajedničkoj mudrosti, ono što uspostavlja jedan živi odnos ka snagama i bićima viših svetova i za nešto, što sada još uvek ima tako malo značaja za čovečanstvo, kao Praznik duhova. Kroz duhovnu nauku će to čovečanstvu ponovo postati nešto.

Kada budu ljudi znali, šta će silazak Svetog Duha značiti u budućnosti čovečanstava, onda će praznik duhova ponovo oživeti. To onda ne bi bilo samo jedno sećanje na dogadjaj u Jerusalimu, nego će nastupiti za ljude onaj uvek trajni Praznik duhova duhovnog zajedničkog stremljenja. To će postati jedan simbol za jedinstvenu veliku zajednicu duha, kada se čovečanstvo pronadje u jednoj zajedničkoj istini, da bi višim bićima dalo mogućnost utelovljenja. To će zavisiti od samog čovečanstva, koliko dragocenija će kroz to biti zemlja za budućnost i koliko uticajni mogu biti takvi ideali za čovečanstvo. Kada čovečanstvo teži na ovakav pravi način ka mudrosti, onda će se viši Duhovi povezati sa čovekom.

Drugo predavanje, Keln, 9. Juni 1908

i smo u prošlom predavanju posmatrali nekoliko duhovnih bića, koja stoje ispod čoveka, od kojih nekoliko imaju takve sposobnosti, koje se mogu uporediti sa sposobnostima čoveka; ali njima nedostaje osećaj odgovornosti. Mi smo videli, kako se na njih gleda kao na otpad evolucije, koji bi bio ometajući kada bi ona bila prepustena samim sebi, ali kako su ona upotrebljena od jedne više mudrosti, i kako su preobražena iz štetnih u dobra bića .

Danas želim da skup ovih bića proširim sa još nekoliko drugih koje posmatramo, da bi pokazali kako se odigrava zajedničko delovanje čoveka sa ovim bićima. Pre svega polazimo od toga da čovek svaki put kad nastupi noć proživljava jednu promenu iz budnog stanja u stanje spavanja. Znamo, da kada je čovek u budnom dnevnom stanju, tada su njegova četiri člana međusobno povezana, međusobno se prožimaju. Podsetimo se dalje da se svake noći astralno telo i ja izdižu iz fizičkog i eterskog tela. Tako smo uočili da iz ovakvog čovečijeg spoja, od četvoročlanog čovečijeg bića, u noći nastaju dva jedno od drugog, različita bića. U krevetu ostaju da leže fizičko telo i etersko telo; a izvan su astralno telo i ja.

Za današnjeg čoveka nastupa u noći sasvim drugačije stanje nego po danu. Mi možemo uporediti stanje svesti današnjeg čoveka noću sa stanjem svesti biljke. Biljka ima stanje svesti spavanja bez snova. Ljudi su u spavanju opterećeni jednom vrstom svesti biljke. Čovek je noću u duhovnom svetu takođe u stanju spavanja bez snova.

Ovim predstavama dodajmo da svaki član čovečijeg bića im svoj izraz u fizičkom telu. Fizičko telo je tako reći rezultat osnovnih članova čoveka. Ja ima svoj izraz u krvi, astralno telo ima svoj izraz u nervnom sistemu, etersko telo ima svoj izraz u sistemu žlezda, a sistem čula stoji kao izraz za fizičko telo. Kada vidimo u fizičkom telu čoveka izraz objave različitih članova, tada moramo sebi reći, da je krvotok tu kroz individualno Ja . Nijedan nervni sistem ne može tu da bude, bez da astralno telo stvara i povezuje taj nervni sistem. Noću izvlačimo napolje astralno telo i Ja iz fizičkog tela, ali ne i nervni sistem i krv. Ali krv i JA pripadaju zajedno i Astralno telo i nervni sistem pripadaju zajedno.

Čovek se noću ponaša veoma nemarno prema svojoj telesnosti. Da bi čovek imao oruđe za JA i za astralno telo morali su nastati krv i nervni sistem. Sada on u noći napusta krv i nervni sistem. Nemoguće je fizičkom telu da opstane sa krvlju i nervnim sistemom samo i jednu sekundu bez astralnog tela i Ja. Biljka može da opstane bez njih, je nema ni nervni sistem niti krvni sistem. Mi bi ujutro našli fizičko telo mrtvo, kada bi bili upućeni samo na sebe same.

Mi mu uzimamo više snage, astralno telo i Ja, koje moraju da obskrbljuju fizičko telo. Ono što mi ne činimo, moraju ciniti druga bića u noći. Ona noću prodiru u fizičko i etersko telo, ona utonu u fizičko i etersko telo. Svake noći se duhovna bića vraćaju u čovečije fizičko i etersko telo i čine ono što tokom dnevnog života obavlja sopstveno Ja i astralno telo. To su viša, uzvišena bića, koja su jednom stvorila fizičko i etersko telo čoveka, koja se noću ponovo tog istog prihvataju. Gore, u višem svetu je noću astralno telo sa Ja; dole ostaju fizičko i etersko telo. Ona su noću napuštena od astralnog tela i Ja. U istoj meri, kako astralno telo i ja bivaju napuštani, uvlače se u njih snage viših bića.

Etersko telo čoveka nije isto kao etersko telo biljaka. U fizičko i etersko telo čoveka se noću ulivaju više snage iz jednog višeg sveta. Može se dogoditi sledeće: čovek neprestano deluje na fizičko i etersko telo tokom dnevne svesti.

Kada čovek razmislja i oseća , onda se dogadja u astralnom telu ali to prelazi i na etersko i fizičko telo. To se utiskuje u njih. Ranije su proizlazili fizičko i etersko telo čisto iz volje viših bica. Kada čovek postane svestan Ja, tada odlaze ovi uticaji iz fizičkog i eterskog tela . To što živi u duši, nie bez uticaja na fizičko i etersko telo. Anatom naravno nemože da utvrdi koje promene se događaju u čovečijem fizičkom i eterskom telu, ali one se događaju. Veliko dejstvo se događa u fizičkom i eterskom telu kada čovek laže . Laž i licemerstvo su događaji (procesi) u duši i Ja. Sa materijalističke tačke gledišta može se verovati da se laž odigrava samo u unutrašnjosti. Ali okultni posmatrač zna, da kroz to nastupaju promene sve do i u fizicko telo, do u strukturu. Takve promene se događaju i kroz mnogobrojne konvecionalne laži koje žive u svetu.

Pogledajmo materijalnu stvarnost: Mi znamo, kako je naš život ispunjen sa svakolikim neistinama. Kada ljudi sebi nešto kažu , nešto što nemisle tako, to je tako kao što je otisak pečata u pečatnom vosku. Taj otisak ostaje. Svako licemerstvo, neistina, kleveta ostaju prisutni u fizičkom telu kao otisak. Kada čovek napušta noću fizičko i etersko telo, tada se mogu videti takvi otisci. Sada dolaze bića iz viših svetova i to nalaze unutra. To se ne podnosi sa višim svetovima. Kroz to nastupa nešto novo, stvara se nešto potpuno novo. Sada će od viših bića biti odvezana bića kroz fizičko telo, koja vode samostalno postojanje, izmedju naših svetova. To se u tajnoj nauci naziva Fantom. Fantom je nazivan tako, zato što se nalazi najbliže fizičkom opažaju. Oni su pored toga bića sa fizičkim zakonitostima. Oni prozujavaju naš prostor. Oni zaustavljaju ljudski razvoj. Oni čine da ono što živi u svetu bude lošije nego kada oni ne bi postojali. Ovi fantomi su bića koje čovek stvara kroz laž, licemerstvo i tako dalje, koji zaustavljaju razvoj.

A upoznavanjem delovanja duhovnih bića mnogo će se više pomoći, nego kroz moralno pridikovanje. Jedno buduće čovečanstvo će znati, šta ono stvara kroz laž, licemerstvo i klevetu. Time što se činjenice upoznaju, stvara se najdelotvorniji moral, a ne kroz moralne principe. kroz duhovnonaućne osnove postojanja stvaraju se jače moralne pobude i impulsi. Fantomi su takođe jedna vrsta prirodnih bića, koja su tu stvorena kroz delovanje čoveka. Uveče napušta čovek fizičko telo i ostavlja unutra otisak pečata od laži, licemerstva i tako dalje. Kada se čovek ujutro ponovo uvlači, onda prvo istrujavaju ovi fantomi iz fizičkog tela.

Takođe se može isto tako uticati i na etersko telo. To su opet određeni procesi u ljudskom svetu, koji deluju tako da takva razvezivanja nastanu kroz etersko telo. Sve stvari, kao nepravedni loši zakoni, koji na nepravedan način kažnjavaju, loša uređenja u jednom socijalnom društvu, deluju povratno na etersko telo, tako da se u eterskom telu razvezuju ona bića, koja se danas u vreme sujeverja samo ismejavaju. Ova bića su SPEKTRE, SABLASTI (priviđenja , aveti). Istinite sablasti su one , u čije klase i redove spadaju takva bića. Ljudi treba da se potrude , da njihovo uređenje bude tako dobro koliko je to moguće, da ne bi stvarali bića te vrste.

Okrenimo sada pogled ka Ja i astralnom telu tokom noći. Zamislimo, da su takođe astralno telo i Ja kod čoveka u jednom posebnom položaju. Oni su se prilagodili krvnom i nervnom životu. U astralno telo i Ja ulivaju se noću više snage iz jednog višeg sveta. Kada čovek ponese iz svog dnevnog života neke snage, tako se opet odigravaju procesi odvezivanja. Opet su to stvari duševnog života, koje vrše proces odvezivanja. Zamislimo, da dvoje ljudi imaju dva različita mišljenja. Jedan pokušava da nagovori drugog i žudi da ga ubedi. Ovakva žudnja je danas kod ljudi veoma raširena. Ljudi treba drugima da iznesu svoje mišljenje i da sačekaju da se u tom drugom pokrenu snage, kroz koje će prihvatiti to mišljenje. Ima toliko mnogo fanatika sopstvenog mišljenja, koji nisu uopšte zadovoljni, ako nisu u stanju da drugima prinudno nametnu svoje mišljenje. Kada se tako nešto desi, to šteti i jednom i drugom astralnom telu. Oni ponesu sa sobom nagovaranja i lažne savete. Ono što potone u astralno telo, to prouzrokuje, da se noću iz astralnog tela odvezuju bića, koje nazivamo DEMONIMA.

Ova demonska bića su od posebno nepovoljnog uticaja na naš ljudski razvoj. Ona prozujavaju duhovni prostor i sprečavaju čoveka da razvije sopstvene poglede. Razmislite, koliko se u nekim kafićima, u nekim birtijama greši u tom smislu ! Tu se neprestano uzimaju snage za stvaranje demonskih oblika. One se ušunjavaju u ljudsku dušu. Upitajmo se, koliko toga dolazi kod ovih ili onih suđenja kada ljudi svedoče ! Oni su ubeđeni, da se u osnovi uzevši nisu krivo zakleli, zato što ubeđeni u svedočenje. Na primer: Jedanput su se dogovorili, da se ispriča jedan prošli događaj. Trideset ljudi treba to da opiše. Dvoje su događaj pravilno opisali, a svihdvadesetosmoro drugih su dodali stavri koje se nisu dogodile.Tako dolaze svakakvi uticaji od demonskih bića, koji su na ovaj način stvoreni. Nema za čoveka drugog sredstvga osim spoznaje ovih činjenica, da zna, šta on čini, da bi sebe osloodio od uticaja ovih štetnih duhovnih bića. Svuda, gde je prilika, da ova bića izvrše svoj rušilački uticaj, ona su tu. U sudskoj sali okultni posmatrač može to da posmatra. Ta bića deluju uvek u pravcu kako su nastala. Takva bića , koja su nastala kroz loše zakone, deluju opet tako, da zavode ljude k lošim zakonima.

Čovek treba da pogleda u duhovni svet tako da postane praktičan a da ne stvara neprestano prepreke. Kada mi pustimo da nam pogled tumara nad onim što nas upravo okupiralo, moramo sebi reći, da tokom budnog dnevnog života čovek daje podsticaj nastajanju svakojakih duhovnih bića, elementarnih bića. Moramo da upitamo, koje značenje imaju ova bića u budućem razvoju čovečanstva. Bacićemo pogled u ranije vreme, kada su naši preci živeli u atlanskom svetu.Ako mi usmerimo pogled dovoljno daleko unazad u stari atlanski razvitak, tada mi dolazimo do toga , da ćemo postepeno naići na ljude u potpuno drugačijem obliku. Zamislimo, otprilike, sredinu atlanskog doba. Moramo ljude tako zamisliti, da je deo eterskog tela, koji je danas u našoj glavi, tada stajao daleko iznad fizičke glave, kao što to sada opaža vidoviti kod konja. To je posebno uočljivo još i kod slonova. On ima jednu veliku predstrukturu ispred sadašnje fizičke glave i iznad nje. To je bio slučaj i kod ljudi u vreme stare atlantide. Kretanje napred u razvoju se sastoji u tome, da se ovaj deo više spoji, tako da se danas kod čoveka eterska glava i fizička glava skoro pokrivaju.

Čovek je ranije imao jednu maglovitu vidovitost. Kada je po danu čovek uronio u fizičko telo, tada on nije video čvrste granice, već je on video predmete okužene s jednom aurom. Noću on nije uopšte video ove granice, već samo duhovno tih stvari. U posle atlanskom dobu razlokujemo mi do sada pet kulturnih razdoblja. U prvom razdoblju, staro indijskom, ljudi su bili takvi, da je spoj eterske glave s fizičkom glavom bio veoma slab. Sve jače je srašćivala eterska glava s fizičkom glavom.Najjača veza je postala u našem vremenu, u petoj posle atlanskoj kulturi, gde su ljudi sišli u fizički, materijalni Svet, gde su ljudi najdublje prodrli u materiju. U mnogobrojnim inkarnacijama tokom različitih epoha, čovek je naučio mnogo toga do dana svoje današnje inkarnacije. Sve, što se događa u Svetu, dešava se po jednoj opadajućoj i jednoj rastućoj liniji. Zaista isto tako kako je istina, da se eterska glava sve više i više vezivala s fizičkom glavom, isto tako je istina, da malo po malo nastupa jedno olabavljenje. Mi smo već došli do vremenske tačke, gde eterska glava ponovo počinje da se olabavljuje. Mi moramo ovde da razlikujemo razvoj rase i razvoj duše. U budućnosti će biti duša, koje nisu dovoljno dobro radile u vreme dok su bile spojene eterska i fizička glava, što je posledica srašćivanja eterske glave s fizičkom glavom, u prihvatanju duhovnih istina. Ljudi, koji sada prime duhovne istine, kada kasnije opet dođu, biće zadovoljavajuće prihvaćeni u toj inkarnaciji, da bi onda pronašli odgovarajuću vezu. Ali takvi, koji sada propusteono što se mora dogoditi, oni u budućnosti neće naći tela, koja će im odgovarati. Jer razvoj rase će stvarati normalna tela, koja odgovaraju dušama, koje nisu ništa propustile. drugi će biti takvi da neće moći da prime olabavljena eterska tela. Ovi ljudi će biti jedan poseban ljudski izliv, koji ispadaju iz predstojećeg ljudskog razvoja.

Treba imati nešto, da bi našli jedno buduće telo. Zamislite jednu dušu, koja bi živela u jednom telu,koje ima jedno labavo etersko telo. Duša ne bi više razumela , kada bi se njoj govorilo o demonima i tako dalje. danas je vremenska tačka, gde se o ovim stvarima može govoriti. Kada se jednom etersko telo olabavi, tada to ne možemo. Etersko telo će kasnije živeti u duhovnom svetu. Ovaj je naseljen demonima i tako dalje. Tada će taj svet duhovnih bića biti oko čoveka, i kada se sada ne bi pripremali kroz poučavanje o tome, kasnije ne bi znali ni za kakav izlaz pri odnosu s ovim bićima. Ovi sada znalci, biće pozvani da u budućnosti ova bića preoblikuju u sluge jednog budućeg razvoja. Tako vidimo, da ljudi sada mogu da propuste svoje zadatke za budući razvoj čovečanstva i drugih bića.

Svi ovi demoni, sablasti i fantomi, danas su štetni. Ali mi ćemo njih u budućnosti preoblikovati u sluge napretka čovečanstva. I za to se čovek mora pripremiti. Duševni razvoj i razvoj rase ne teku uporedo.

Ljudi će se u budućnosti podeliti na dobre i zle . Jedan deo se na pravilan način razvija naviše, da bi u budućnosti preobrazio demone, sablasti i fantome. Drugi deo biće gurnut dole. To će biti zli. Ono što čovečji duh stvara, to ima jedno stvarno značenje. Tako je uvek bilo u ljudskom razvoju.

Daćemo jedan drugi primer, o tome kako čovek treba danas da sarađuje. Okrećemo pogled na četvrto kulturno razdoblje, na grčki hram. Misao hrama je pre svega proizašla iz ljudske duše. Misao hrama počiva na tome, što mi nazivamo stub, i na tome, šta stub nosi. Nikad više kao tada neće biti u čovečanstvu dostignuto to da se postavi u noseći prostor. Uporedimo mi jedan grčki hram s jednom modernom građevinom. Kada stub deluje ukrasno, tada on nije više pravi stub, a to je tek onda, kada slobodno stoji i stvarno nosi. Čovek mora da oseti da stub mora da se sastoji od pravog materijala. Kada mi obojimo gvozdeni stub, koji je tanak i isto nosi kao jedan deblji kameni stub, to nas obmanjuje.

Jedan grčki hram je jedna grčka prostorna misao. To će ljudi razumeti, ako bi sebi mogli da predstave to, da od gore prema dole, od desna na levo idu snage. Možemo zamisliti tri naslikana anđela, lebdeći u vazduhu, tak da se zna, da se oni uzajamno nose. Kod starih slikara nalazimo ovaj osećaj prostora. Danas to više ne nalazimo, ni kod Böcklin-a. Na njegovoj Pieti je jedan anđeo, kod kojeg imamo osećaj, da mora u sledećem trenutku da padne dole.

To je nešto, što može čak i najvećim genijima da izmakne, kada nedostaje duhovna kultura: osećaj prostora. Svaki put, kada čovek stvara jednu stvarnu misao prostora, tada bićima daje priliku da ispune taj prostor. Mi onda začaramo viša bića dole u prostor. Potpuno druga bića pozivamo dole s grčkim stubom i na njima horizontalno ležećim gredama, a potpuno drugačija bića s gotskim katedralama i njenim oštrim krivinama. Gotska katedrala se razlikuje u duhovnom smislu od grčkog hrama na sledeći način. Kod grčkog hrama ima čovek tako tajanstven osećaj prostora, kao da je hram jedna kristalizirana prostorna misao. Kroz to, da je hram takav, kakav je, on je boravište jednog višeg bića, jednog Boga, i kada je napušten od čoveka. Ali gotskoj katedrali pripadaju ljudi. Ona mora biti dopunjena kroz molitvu ljudi sa sklopljenim rukama , koje se uzdižu. Grčki hram je mesto stanovanja Boga. Gotska katedrala je jedno kultno mesto i boravište Boga, kada je čovek uz to prisutan. Grčki hram je, i kada je napušten, mesto stanovanja jednog duhovnog bića. Tako vidimo, da ljudi kroz to da su u skladu s duhovnim svetom deluju zajedno sa duhovnim svetom. Tako vidimo u Duhu, kako može kroz dela ljudi sve više da se uradi za spuštanje viših bića.

Ponovo stupa pred našu dušu misao Praznika duhova. Misao Praznika duhova izražava se u jednom simbolu, kojeg mi možemo spoznati kroz takva posmatranja: da čovek svojim radom stvara mesta za silaženje duhovnih bića, da bi oni radili na produhovljenju Sveta.

Mi moramo tako da shvatimo duhovno-naučno spiritualne misli, da one u sve pojedinačne grane života prodiru. U našem materijalističkom vremenu spoljašnji život je samo malo odraz unutrašnjosti. Ranije je svaka brava, svaki ključ bio odraz nečeg duhovnog.Sad je nasuprot tome sve tako beznačajno. Čovek će opet naučiti da stvara na takav način, da spoljašnje bude odraz unutrašnjeg. Tada će i jedna železnička stanica nastati kao jedna misao, kao što su nastali grčki hram i gotska katedrala. I naše vreme ima jedan građevinski stil, koji odgovara našem vremenu. To je robna kuća. To je odraz misli korisnosti, odraz ljudskog egoizma. Vreme korisnosti je kao jedini originalan stil stvorilo robnu kuću.

Ranije su ljudi ugrađivali svoja duševna osećanja u građevinski stil. Robna kuća je odraz osećanja devetnaestog veka. Ali sada je već tu jedan duhovni okret, koji priprema kasnije produhovljenje. Ljudi koji na ovaj način shvataju antropozofski pokret, oni ostvaruju misao Praznika duhova. Mi ćemo u budućnosti u tome, što će Zemlju pokrivati, videti kristalizovane antropozofske misli.

O karakteru ovog odštampanog privatnog spisa izjašnjava se Rudolf Štajner u svojoj autobiografiji "Moj životni put" (35. i 36. Poglavlje, Mart 1925) na sledeći način:

"Sadržaji ovog spisa nisu smišljeni za štampanje određenih saopštenja, već kao usmeno."

Nigde nije čak ni u neznatnoj meri nešto rečeno, što ne bi bio najčistiji rezultat samoizgradjujuće antroposofije. Ko čita ovaj privatni spis, može da prihvati u punom smislu , da je to baš to što antroposofija ima da kaže. Stoga možemo bez razmišljanja da odustanemo od odredbe da ovaj spis širimo samo u krugu članstva. Moraće samo da se prihvati, da se u od mene nepregledanom štampanom primerku nađu greške.

O suda o sadržaju jednog takvog privatnog spisa ,može se priznati naravno samo onom, koji poznaje, šta se prihvata kao uslov za prosudjivanje.

1979

RUDOLF STEINER VERLAG

DORNACH / SCHWEIZ

Prevod Mr Đorđe Savić, Pančevo, 1997

Korektura prevoda Olga Nađ, 2011