Nastupi razdoblje kada principi postanu puka parola i svaki vrednosni sistem izgubi dodira sa realnošću - kada propovednici ne praktikuju svoja učenja i kada filozofija ne odgovara duševnom i društvenom sastavu epohe. U Antici, biti filozofom značilo je živeti tako - ideje i postupci bili su sinonimi. Sa ustoličenjem metafizike koja je, iako bitna, često išla do nonsensa i nazad, primenljivost filozofije na čoveka je postepeno isčezavala. Sa pojavom velikih sistema, poput Kantovog, Hegelovog ili Džona Stjuarta Mila, primat je sa individue skliznuo na holizam stvarnosti i istorije. Sve do XIX veka i proto-egzistencijalizma Serena Kjerkegora, izrazitog individualiste, za post-renesansnog čoveka kao da je bilo ispod časti da se spušta do trivijalnosti svakodnevnog života.

"Događalo mi se da osetim samilost prema komadiću metala, bilo čemu, toliko mi se sve što postoji činilo napuštenim, nesrećno neshvaćeno. Možda i granit pati. Sve što ima oblik trpi, sve što se izdvojilo iz haosa da bi sledilo izdvojenu sudbinu. Materija je usamljena. Sve što jeste usamljeno je. Niko, niti jedan bog ne može osloboditi ovaj svet od tako drevne usamljenosti."

XX vek bio je ovaploćenje ljudske tragedije, kraja jedne davne, životonosne Evrope - sada hermetički zatvorene unutar svoje licemerne, samoproklamovane pravičnosti bazirane na "pobedi racija". Najednom je ponor između namera, ambicija i stepena zrelosti postao previše za podneti - svet je u dva navrata sebi samom namakao omču oko vrata samo u prvoj polovini stoleća. Dok su se neki važniji mislioci, poput četvorke Frankfurtske škole, hitro okretali preuređenju i redefinisanju razuma i etike sa nadom da se mogu staviti u službu neke idiličnije sutrašnjice, malobrojniji su se odlučivali za uzvišeni prezir i samoizgnanstvo - jedini moralni put u modernom Pandemonijumu. Dok iz pepela ne niknu neki novi Feniksi.

"Bez dosade ne bih imao identitet. Kroz nju, radi nje omogućeno mi je da se upoznam. Da ja nisam nikad osetio, nikad za nju znao, ne bih bio ono što jesam. Dosada znači susret sa samim sobom - otkriće vlastite ništavnosti."

Emil M. Cioran, rodom iz Rašinarija, Rumunija, opredeljenjem parižanin (jer ga je, sticajem okolnosti, tamo odnela disertacija o Ničeu koju nije ni okončao te je uživao u privilegiji besplatne ishrane u sutdentskim menzama do duboko u starost), kalio se za put kojim se ređe ide u najranjim godinama. Na rodne Karpate nikada se nije vratio. U intervjuima i razgovorima, često je prepričavao anegdotu koja je, posredno, uobličila njegov um za svagda: pateći od nepodnošljive, prolongirane nesanice, jednoga dana je, sručivši se od iscrpljenosti, priznao majci: "Ne mogu više". Odgovor koji je usledio - "Da sam znala da će ovako biti, abortirala bih.", govorio je, na njega je delovao oslobađajuće - bio je to pečat uzgrednosti egzistencije i jednostavan ukaz da izlaza uvek ima - samoubistvom. Iza ovako užasavajuće promisli stoji dihotomija njegovog odnosa ka životu i pisane reči koja, pak, nikada nije bila u raskoraku - osamljen, ne i usamljen, često mrzovoljan, ali ne bez ljubavi ka životu, bio je poslednji veliki cinik i "mračnjak" XX veka. Spomenik jednog posve logičnog odnosa ka dotadašnjem toku čovečije istorije.

"Šta je griža savesti? To je želja da sebe okrivimo, užitak samoproždiranja, želja da se vidimo i osećamo mračnijim od prirode."

U mladosti opčinjen Bergsonom, Šestovim i Dostojevskim, kojeg je smatrao "najdubljim piscem u rasi najdubljih pisaca", svojim gotovo poetski snažnim i ironičnim tonom (u pogledu vokabulara i vatrenih uznosa njegovih eseja) pisao je mahom fragmentarna dela minijatura ("Jer i sam sam fragmentarna ličnost") iza čije se visoke estetike krije perceptivnost najvišeg sjaja. Nihilizam radi nihilizma nikada nije bio njegov fah. U prvoj knjizi koju je objavio na francuskom jeziku (jedinom na kojem se izražavao od tada), "Précis de décomposition" ("Kratak pregled raspadanja"), seća se iskrene animalnosti Diogenove kao udarca opštoj hipokriziji kao trijumfa primalnosti života nad "angažovanoću i sve više šablonizovanim radom", koje je prezirao kao razarače duha. Smatrajući da se prava ličnost može videti samo u trenucima apsolutne lenjosti ili dokonosti, bez obzira na vreme postmodernizma u kojem je stvarao, njegovom liku se može prepisati prefiks "-anti" nego "-post". Sioranov čovek, tamni narator, je barjaktar susreta sa samim sobom kroz kao tuč neprobojnu dosadu; oduševljeni glasnik indiferentnosti kao puta u samoizbavljenje. Rečju, antiheroj.

Igrajući se transformisanjem samoga sebe za celoga veka, uspelo mu je da bude tek od nekoliko stilista francuskog jezika sa poreklom sa vrlo ne-francuskog područja. Prijatelj Džojsa i Joneska, držao je da je "čovek jezik, a ne nacionalnost".

"Mrzim čoveka; ali ne mogu reći: mrzim ljudsko biće. U reči "biće" ima nečega što ne podseća na ljudsko. Nečega dalekog, tajnovitog, primamljivog, stranog pojmu bližnjega."

U zamršenom klupku njegove misli, postoji jedna nit u vezi sa kojom vlada saglasje: Sioran ima dvojako dejstvo; on je otrov - on je, takođe, i lek. Stvar je u doziranju, ali i stanju uživalaca. Od prve knjige na rumunskom, "Pe culmile disperării" ("Na vrhovima očaja") pa do zrelijih radova poput monumentalne "La chute dans le temps" ("Pad u vreme") uporedo je snažio i obeznađivao. Radikalan u mastilu i na papiru, u svakodnevnici je bio popustljiviji i saosećajniji - no, u tome nije anomalija u doslednosti o kojoj sam pisao na početku teksta. Pažljivija analiza njegovih meditacija upućuje na zaključak da je posredi ogorčena, ekscesna kritika najnižih poriva ljudskog soja. Vatrenost njegovog izraza bila je posledica primećene potrebe za tim u vreme opšte relativizacije, razvodnjavanja i promašivanja suštine, kao i gledišta da je to neophodno zarad ličnog mentalnog zdravlja. "Kada bih svakog dana imao hrabrosti da urlam četvrt sata, bio bih savršeno uravnotežen.", umeo je da kaže.

Na našem jeziku je najskorije objavljena knjiga razgovora u izdanju "Derete". Kroz intervjue koje je dao uvaženim savremenicima u različitim fazama svog života, moguće je uspešno secirati genezu njegovih ideja za koje i sam pruža tumačenje, lišene stilskih oblandi i dvoznačnosti kakvim se neretko izražavao u zvaničnom opusu. Rasvetlivši zapadu često nerešivu enigmu "malih nacija", koje je istorija prezrela, i onih velikih koje su sudbinu uzimale u svoje ruke postavlja, između ostalog, i društveno-političku dijagnozu kao refleksiju pojedinca sa svojim duboko usađenim protivrečnostima sa kojima ne ume da se izbori. Sioran je sa njima postupao kao sa dve neophodne pole istog ploda, poredeći ih sa smenama uzdisaja i izdisaja.

"Krik beznađa" - odlomak

"Činjenica da ja postojim potvrđuje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nađem smisao u padovima čoveka, dramatičnim i nesrećnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da će vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije. Žalite se da su ljudi zločesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim ćete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravičnom mučenju pokušao veliko čišćenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je učinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario čišćenje korena života; stavio bih goruće i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, već da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, već kosmički preobražaj. Na taj način, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu."