GNOSTICIZAM JE UČENJE zasnovano na Gnozi, znanje o transcendenciji koje pristiže iznutra, na intuitivan način. Iako Gnosticizam stoga počiva na lično religioznom iskustvu, pogrešno je pretpostaviti da sva takva iskustva dovode do Gnostičkog shvatanja. Bliže je istini ako kažemo da Gnosticizam izražava osobito religiozno iskustvo, iskustvo koje se ne može prikloniti bilo kakvom teološkom ili filozofskom rečniku, ali koje mu je na neki način srodno, i izražava se posredstvom mita. Zbilja, samim pogledom na Gnostičke spise možemo videti da su u formi mita. Termin "mit" ne bi trebalo da se shvati kao "priče koje nisu istinite", već radije kao da su istine utelovljene u ove mitove drugačijeg poretka u odnosu na dogme teologije ili filozofskih iskaza.

U pregledu koji sledi pokušaćemo da obuhvatimo na prozni način šta Gnostički mitovi izražavaju njihovim izrazito poetičnim i maštovitim jezikom.

Kosmos

Sve religijske tradicije potvrđuju da je svet nesavršen. Ono u čemu se razlikuju su objašnjenja koja nude za tu nesavršenost i predlozima šta može biti učinjeno oko toga. Gnostici imaj svoj, možda poprilično potresan, pogled na ove stvari: tvrde da je svet manjkav i nesavršen zato što je upravo stvoren na takav način.

Kao Budizam, Gnosticizam počinje sa najdubljim uvidom da je zemaljski život ispunjen patnjom. U cilju ishrane i samoodržanja svi oblici života se hrane jedni drugima, stoga namećući bol, strah i smrt jedni drugima (čak i biljojedi žive uništavajući život biljaka). Takođe i takozvane prirodne katastrofe, zemljotresi, poplave, požari, suše, vulkanske erupcije, donose dodatnu patnju i smrt u njihovom osvitu. Ljudska bića, sa njihovom složenom fiziologijom i psihologijom, nisu samo svesna ovih bolnih odlika zemaljskog iskustva. Takođe patimo od čestog uvida da smo stranci koji živimo u nesavršenom i besmislenom svetu.

Mnoge religije zagovaraju da ljude treba kriviti za nesavršenost sveta. Podržavajući ovaj pogled, mit o nastanku tumače kao da je prestup počinjen od strane prvog ljudskog para proizveo "pad" stvorenog što je dovelo do sadašnjeg pokvarenog stanja sveta. Gnostici odgovaraju time da je to tumačenje mita netačno. Krivica za pad sveta leži ne na ljudima, već na stvoriocu. Pošto je, posebno u monoteističkim religijama, stvorilac Bog, ovo Gnostičko stanovište se smatra bogohulnim, i često se gleda sa zaprepašćenjem čak i među nevernicima.

Načini da se izbegne priznanje nesavršenosti stvorenog i njenog nesavršenog stvorioca su se stvarali iznova i iznova, ali ni jedan od ovih argumenata ne impresionira Gnostike. Prastari Grci, posebno Platonisti, savetovali su ljude da posmatraju harmoniju univerzuma, kako bi kroz poštovanje njene veličanstvenosti mogli da zaborave svoje trenutne probleme. Ali pošto ova harmonija i dalje sadrži okrutne mane, samotnost i otuđenost od postojanja, ovaj savet je od malog značaja za Gnostike. Čak ni Istočnjačka ideja Karme ne može se smatrati, prema Gnosticima, kao odgovarajuće objašnjenje za nesavršenost stvorenog i patnju. Karma u najbolje slučaju može samo da objasni kako radi lanac nesavršenosti i patnje. Ali nas ne obaveštava, na prvom mestu, zašto uopšte takav tugaljuvi i zloćudni sistem uopšte postoji.

Jednom kada se početni šok od "neobične" ili "bogohulne" prirode Gnostičkog objašnjenja patnje i nesavršenosti sveta ohladi, onda čovek može početi da uviđa da je to zapravo jedno od najrazumnijih objašnjenja. Međutim, da bi se cenilo u potpunosti neophodno je upoznati se sa Gnostičkom koncepcijom Boga, kako u njegovom iskonskom smislu Pravog Boga tako i u smislu njegovog oblikotvornog ispoljavanja kao lažnog ili Bog Stvaraoca.

Božanstvo

Gnostički koncept Boga je suptilniji nego u većini religija. Na svoj način ono ujedinjuje i izmiruje monoteizam i politeizam, kao i teizam, deizam i panteizam.

Prema Gnostičkom viđenju, postoji istinski, najviši i transcendentni Bog koji je iznad sve stvorene vaseljene i koji nikada nije ništa stvorio, makar ne u smislu u kome se reč "stvoriti" uobičajno razume. Iako ovaj Istinski Bog nije oblikovao ili stvorio išta, On (ili Ono) je "emanirao" to jest izneo iz samog Sebe svu supstancu svega što ima u svim svetovima, vidljivim i nevidljivim. U određenom smislu može se stoga reći da je istina da se kaže da je sve Bog, zato što se sve sastoji od supstance Boga. U svetlu ovoga treba se takođe uvideti da su se određeni delovi iskonske božanske esencije toliko projektovali daleko od svog izvora da su pretrpele nezdrave promene u procesu. Obožavanje kosmosa, ili prirode, ili utelovljenih stvorenja je stoga isto kao i obožavanje otuđenog i pokvarenog dela emanirane božanske esencije.

Osnovni Gnostički mitovi imaju mnoge varijacije, ali svaki od njih se odnosi na Eone, posredna božanska bića koja postoje između iskonskog Istinitog Boga i nas. Oni, zajedno sa Istinskim Bogom sačinjavaju područje Punoće (Pleroma) gde božanska snaga deluje u potpunosti. Punoća stoji nasuprot našem stanju postojanja, koja se poređenja radi može zvati praznina.

Jedno od enoskih bića koje nosi ime Sofija ("Mudorst") je od velike važnosti u Gnostičkom pogledu na svet. U toku njenih putovanja, Sofija je emanirala iz sopstvenog bića svesnost sa manom, biće koje je postalo stvaralac materijalnog i psihičkog kosmosa, i sve je to stvorio prema slici njegove sopstvene mane. Ovo biće, nesvesno njegovog porekla, zamislilo je sebe kao prvobitnog i apsolutnog Boga. Pošto je uzeo već postojeću božansku esenciju i oblikovao je u razne oblike on se takođe naziva i Demijurg ili "polu-stvoritelj". Postoji autentična polovina, prava božanstvena komponenta unutar stvorenog, ali nju neprepoznaju polu-stovritelj i njegovi kosmički lakeji, Arhonati to jest "vladari".

Ljudsko biće

Ljudska priroda odslikava dualnost koju nalazimo u svetu: delom je napravljena od strane lažnog Boga Stvaraoca, a delom se sastoji od svetla Istinskog Boga. Ljudska vrsta se sastoji od smrtne i raspadljive fizičke i psihičke komponente, kao i od duhovne komponente koja je delić božanskog bića. Ovaj poslednji navedeni deo se često simbolički oslovljava kao "božanska iskra". Priznavanje dvojne prirode ovog sveta i ljudskog bića je Gnostičkoj tradiciji donela epitet "dualizma".

Ljudi uopšteno nisu svesni postojanja božanske iskre koja je u njima. Ovo neznanje se kultiviše u ljudskoj prirodi uticajem lažnog stvaraoca i njegovih Arhonata, koji zajedno imaju nameru da drže muškarce i žene u neznanju od njihove istinske prirode i sudbine. Bilo šta što uzrokuje da ostanemo privezani za zemaljske stvari služi da bi nas zadržalo u ropstu ovim nižim kosmičkim vladarima. Smrt oslobađa božansku iskru iz njegovog zemaljskog zatvora, ali ako nije bilo dovoljno značajnog Gnostičkog rada obavljeno od strane duše pre smrti, najverovatnije će se dogoditi da će božanska iskra biti ponovo bačena natrag, a samim tim ponovo i utelovljena u čoveka, i u bolove i ropstvo fizičkog sveta.

Nisu svi ljudi duhovni (pneumatici) i stoga spremni za Gnozu i oslobođenje. Neki su vezani za zemlju i materijalistički u suštini (hilici), koji priznaju samo fizičku realnost. Drugi žive pretežno u sopstvenoj psihi (psihici). Takvi ljudi uobičajno zamene Demijurga sa Istinskim Bogom i imaju malo ili nimalo svesnosti za duhovni svet van materije i uma.

U toku istorije ljudi napreduju od materijalistički osetilnog ropstva, putem etičke religioznosti, do duhovne slobode i oslobađajuće Gnoze. Kao što je učenjak G. Quispel napisao: "Svet-duh u egzilu mora proći kroz Pakao materije i Čistilište morala da bi stigao do duhovnog Raja." Ovo vrsta ecolucije svesti je bila zamišljena od strane Gnostika mnogo pre nego što se saznalo za koncept evolucije.

Spasenje

Međutim sile evolucije same nisu dovoljne da dovedu do duhovne slobode. Ljudi su uhvaćeni u nepriliku koja se sastoji od fizičkog postojanja kombinovanog sa neznanjem o pravom poreklu, prvobitnoj prirodi i konačnoj sudbini. Da bi se oslobodili ovih neprilika ljudskim bićima treba pomoć, iako ljudi sami moraju da doprinose sopsvenim trudom.

Od najranijih vremena Glasnici Svetla su dolazili od Istinskog Boga kako bi pomogli ljudima u njihovoj potrazi za Gnozom. Samo nekoliko od ovih spasonosnih uzora je spominjano u Gnostičkim spisima; neki od najbitnijih su Set (treći sin Adama), Isus i prorok Mani. Većina Gnostika su uvek gledali na Isusa kao glavni spasonosni uzor (Soter).

Gnostici ne traže spas od greha (prvobitnog ili bilo kog drugog), već radije od neznanja od kojeg je greh posledica. Neznanje - gde se misli na neznanje o duhovnim realnostima - se uklanja samo Gnozom, a odlučno otkrivenje Gnoze je donešeno od strane Glasnika Svetla, posebno Hrista, Logosa Istinskog Boga. Nije se Njegovom patnjom i smrću, već se Njegovim životnim učenjem i Njegovim uspostavljanjem misterija izvršilo Njegovo spasonosno delo.

Gnostički koncept spasa, kao bilo koji drugi Gnostički koncept, je suptilan. S druge strane, Gnostičko spasenje se može lako pogrešno shvatiti kao neposredno individualno iskustvo, neka vrsta duhovnog uradi-sam projekta. Gnostici se drže toga da potencijal za Gnozu, i stoga za spasenje, je dostupan svakom muškarcu i ženi, i da spasenje nedeluje preko drugog već je individualno. U isto vreme oni takođe priznaju da Gnoza i spasenje mogu biti, uistinu moraju biti, stimulisani i olakšani u cilju efektivnog razvitka u svesti. Ovo podsticanje omogućavaju Glasnici Svetla koji, pored njihovih učenja, ustanovljuju spasonosne misterije (sakramente) koje se mogu primiti od strane apostola Glasnika i njihovih naslednika.

Čovek takođe mora imati na umu da je znanje o našoj pravoj prirodi - kao i druga slična otkrovenja - skriveno od nas samim tim što se nalazimo u stanju zemaljskog postojanja. Istinski Bog transcendencije je nepoznat u ovom svetu, i zbilja On se često imenuje kao Nepoznati Otac. Stoga je očigledno da je neophodno otrikvenje s Visina kako bi se postiglo spasenje. Utelovljena iskra mora biti probuđena iz zemaljskog sna od strane spasonosnog znanja koje dolazi "od spolja".

Vladanje sobom

Ako se reči "etika" ili "moralnost" shvate kao sistem pravila, onda se Gnosticizam protivi njima oboma. Takvi sistemi uobičajno imaju poreklo u Demijurgu i potajno su napravljeni da služe njegovoj svrsi.Ako, sa druge strane, kažemo da se moralnost sastoji od unutrašnjeg integriteta koji se izdiže iz iluminacije od strane iskre koja obitava u nama, onda će Gnostici prigrliti ovu duhovno informisanu egzistencijalnu etiku kao ideal.

Gnosticima zapovesti i pravila nisu spasonosna; oni nisu dovoljno provodni ka spasenju. Pravila vladanja mogu služiti brojnim ciljevima, uključujući pravljenje skladnog i mirnog društva i održavanje harmoničnih odnosa unutar društvenih grupa. Pravila, sa druge strane, nisu relevantna za spasenje; ono je moguće samo Gnozom. Moralnost se stoga mora posmatrati pre svega kroz vremenske i sekularne uslove; uvek je podložna promenama i modifikacijama u skladu sa duhovnim razvićem individue.

Kao što je zabeleženo u prethodnoj diskusiji, "hilični materijalisti" uobičajno imaju malo interesa u moralnosti, dok "psihični disciplinari" često daju njoj veliku važnost. Kao kontrast, "Pneumatično duhovne" osobe su uopšteno više zaokupljene sa drugim, višim temama. Drugačiji istorijski okviri takođe zahtevaju drugačije stavove što se tiču ljudskog vladanja. Stoga su i Manihejski i Katarski Gnostički pokreti, koji su radili u vremenima gde se čedno vladanje sobom smatralo kao stvar od velike važnosti, odgovorili na taj način. Sadašnji period Zapadnjačke kulture možda podseća više na načine koji su vladali u drugom i trećem veku u Aleksandriji. Stoga se čini svrsishodno da Gnostik u našem dobu usvoji stavove klasičnog Aleksandrijskog Gnostika gde su se stvari vladanja samog sobom uveliko ostavile unutrašnjoj intuiciji pojedinca.

Gnosticizam prigrljuje brojne uopštene stavove prema životu: ohrabruje ne-povezivanje i ne-konformizam prema svetu, "biti u ovom svetu, ali ne od ovog sveta"; manjak egotizma; i poštovanje slobode i dostojanstva drugih bića. Pored toga, pripada intuiciji i mudrosti svakog pojedinog "Gnostika" da se odvoji od ovih principa individualnih smernica za ličnu primenu.

Sudbina

Kada je Konfučije upitan o smrti on je odgovorio: "Zašto me pitaš o smrti kad još ne znaš kako da živiš?" Ovaj odgovor je mogao isto tako biti dan od strane Gnostika. Sličnom pitanju postavljenom u gnostičkom jevanđelju Tome, Isus odgovara da ljudska bića moraju putem Gnoze da spoznaju nesaznatljivo, božansko područije od koga su potekli, i u koje će se vratiti. Ovo transcendentno znanje mora doći ljudima dok su još uvek utelovljeni na zemlji.

Smrt ne donosti automatski oslobođenje od stega područja vladanja Demijurga. Oni koji nisu stekli oslobađajuću Gnozu dok su bili utelovljeni mogu postati ponovo zarobljeni u postojanju. Najverovatnije je da će se to dogoditi na način točka rađanja i umiranja. Gnosicizam ne naglašava doktrinu reinkarnacije vidno, ali se implicidno razume u većini Gnostičkih učenja da oni koji nisu napravili efektivni kontakt sa njihovim transcendentnim poreklom dok su bili utelovljeni, moraće da se vrate u žalosne uslove zemaljskog života.

Što se tiče spasa, ili sudbine duha i duše posle smrti, čovek mora biti svestan da je pomoć dostupna. Valentin, najveći od Gnostičkih učitelja, je učio da Hrist i Sofija čekaju duhovnog čoveka - pneumatičnog Gnostika - na ulazu u Pleromu i pomažu mu da uđe u Bračnu ložnicu konačnog ujedinjenja. Ptolemej, učenik Valentina, je naučavao da čak i oni koji nisu pneumatici, to jest psihici, mogu biti otkupljeni i zaživeti u Rajskom svetu, na ulazu Plerome. U celosti vremena svako duhovno biće će primiti Gnozu i biće ujedinjen sa višim Sopstvom - anđeoskim Blizancem - stoga postajući kvalifikovan da uđe u Pleromu. Ništa od ovoga nije međutim moguće bez najpoštenije žudnje za Gnozom.

Gnoza i psiha: povezanost sa dubinskom psihologijom

U toku dvadesetog veka nova naučna disciplina, dubinska psihologija, je dobila mnoga priznanja. Među dubinskim psiholozima koji su pokazali izraženo i akademsko interesovanje za Gnosticizam posebno mesto pripada C. G. Jungu. Jung je bio presudan u skretanju pažnje na Nag Hamadi biblioteku Gnostičkih spisa u 1950.-im zato što je spoznao neverovatnu psihološku važnost Gnostičkog uvida.

Istaknuti učenjak Gnosticizma, G. Filoramo, je napisao: "Jungova razmišljanja su dugo bila uronjena u misli drevnih Gnostika toliko da ih je smatrao doslovno otkrivačima 'dubinske psihologije'... drevni Gnostici, iako su oblik univerzalne religije, na određen način su prethodili i u isto vreme pomogli da se razjasni priroda Jungovske duhovne terapije." U svetlu takvog uvida čovek se može zapitati: "Da li je Gnosticizam religija ili psihologija?" Moj odgovor je taj da vrlo verovatno može biti oba. Većina mitologema nađena u Gnostičkim spisima poseduju psihološku osnovu i primanljivost. Na primer slepi i arogantni stvaralac-demijurg nosi blisku sličnost sa otuđenim ljudskim egom koji je izgubio kontakt sa ontološkim Sopstvom. Takođe, mit o Sofiji podseća blisko na priču o ljudskoj psihi koja je izgubila povezanost sa ličnim nesvesnim i mora da bude spašena od strane Sopstva. Analogije ovakvog tipa postoje u obilju.

Mnoga ezoterna učenja su proglasila "Kako gore, tako dole." Naša psihološka priroda (mikrokosmos) odslikava metafizičku prirodu (makrokosmos) stoga Gnosticizam može sadržati i psihološku i religioznu autentičnost. Gnostička psihologija i Gnostička religija nisu isključive jedna prema drugoj već mogu biti komplementarne u okviru impicitnog poretka celovitosti. Gnostici su uvek držali do toga da je božansko sadržano u ljudskom duhu, ali da nije i ograničeno na njega. Bliskost Gnostičkih religijskih učenja sa psihološkim uvidima je poprilično razumna poštujući vremenski okvir Gnostičkih principa.

Zaključak

Neki pisci prave razliku između pojmova "Gnoza" i "Gnosticizam". Takve razlike su u isto vreme i korisne i mogu odvesti na stranputicu. Gnoza je nesumnjivo iskustvo koje nije bazirano ni na konceptima ni pravilima, već na osetilnosti srca. Gnosticizam, s druge strane, je pogled na svet čija je osnova iskustvo Gnoze. Iz tog razloga jezici različiti od engleskog reč Gnoza često koriste da bi označili oba, i iskustvo i pogled na svet (die Gnosis na nemačkom, la Gnose na francuskom).

U izvesnom smislu nema Gnoze bez Gnosticizma, zato što iskustvo Gnoze neizbežno priziva u svetlo pogled na svet u kome može naći svoje mesto. Gnostički pogled na svet je iskustveni, osnova mu je određena vrsta duhovnog iskustva Gnoze. Stoga, ne mogu se izostaviti, ili ublažiti, razni delovi Gnostičkog pogleda na svet, zato što kada bi se to učinilo pogled na svet više ne bi potvrđivao naše iskustvo.

Teologiju su nazivali intelektualnim omotačem oko duhovnog zrna religije. Ako je ovo tačno onda je takođe tačno da većina religija biva davljena i gušena njihovim omotačima. Gnosticizam nema opasnost od toga, zato što je njegov pogled na svet izložen u mitu radije nego u teologiji. Mitovi, uključujući i Gnostičke mitove, mogu se tumačiti na različite načine. Transendencija, numinoznost, kao i psihološki arhetipovi zajedno sa drugim elementima igraju važnu ulogu u takvim tumačenjima. Ipak, takve mitske istine govore o dubokoj istini koja se ne može poreći.

Gnosticizam može doneti takve istine s visokim autoritetom, zato što govori glasom najvećeg čovečijeg dela - duhom. Za ovaj duh je rečeno "duva gde hoće". Ovo je zašto Gnostički pogled na svet nije mogao biti iskorenjen uprkos vekovima progona.

Gnostički pogled na svet je uvek zavisio od vremena, zato što uvek odgovara najbolje na "znanje srca" koje je istinska Gnoza. Ipak danas njen vremenski značaj se pojačava, zato što je kraj drugog milenijuma doneo korentite propasti mnogih ideologija koja su izbegla mnoga pitanja postavljenih od strane Gnostika. Ova jasnoća, iskrenost i autentičnost Gnostičkih odgovora na pitanja ljudskih neprilika ne mogu da prestaju da impresioniraju i (s vremenom) da ubeđuju. Ako je tvoja reakcija na ovaj pregled bila u sličnom pozitivnom poretku, onda možda si i ti sam Gnostik!

O autoru:

Stephan A. Hoeller je rođen u Budimpešeti 1931. godine u Mađarskoj. Autor je i izučavalac Gnosticizma i Jungovske psihologije. Takođe je i regionalni biskup Ecclesia Gnostica organizacije u Sjedinjenim Američkim državama.