Nikada nisam igrao basket u Petom parkiću.

Neki mi je drugar tamo stanovao, nekad. Kad sam bio sasvim mali, igrao sam fudbal na Novom Beogradu, tada se to nije tako zvalo, ali to se sada kaže "blok 37". Dopadalo mi se to što, kada dođem kod bake, u taj kraj, taj grozni, omraženi Novi Beograd, možeš, ako si dete, da odeš na sve te terene između zgrada i da tamo već bude sve što ti treba. Nisi morao da stavljaš dva kamena ili dve školske torbe i obeležavaš gol, niti si morao da odrediš mrlju na zidu koju valja pogoditi, pa se to zove koš. Socijalizam je imao svoje prednosti, baš kao što tamo oko Četvrte ulice, na uglu sa nekom od avenija donjeg Menhetna možeš igrati basket sa ekipom iz kraja. Ako si dobar i ako imaš 20 dolara.

Hoću da kažem da je bitka za Peti parkić izuzetno važna bitka za građansku emancipaciju u neoliberalnoj divljoj tranziciji. Odabrani li se Peti parkić dezavuisaće se "šesti princip", ideja da izbori nisu potrebni, da je dovoljno da se dva-tri ambiciozna vlastodršca dogovore, da građani nemaju nikakvu potrebu baktati se tuđom ili svojom odgovornošću, da je sve osim golog političko-lukrativnog interesa sasvim nevažno.

Padne li Peti parkić, pobedi li "šesti princip", Srbija će ostati ono što je sada: problematična provincija na jugoistoku umornog kontinenta, siromašna koliko i beznačajna. Ako su već političari spremni da prodaju elementarne principe građanske civilizacije za malo moći i/ili para, građani nemaju na to pravo: deca političara neće živeti u ovoj zemlji. Samo će tu gostovati. Naša deca-hoće.

I igraće basket u Petom parku..