Sve je obećavalo da će ove godine na Grosmanu biti dramatično.

Prvo se do zadnjeg časa nisu znali gosti: dugo je u igri bio deda Romero, dok 10ak dana pred početak nije definitivno kazao da mu je preče baktanje oko svog novog filma nego dolazak u Sloveniju. Paralelno s njim, majao ih je i Paskal (MARTYRS) Logije, koji je takođe otkazao dolazak u zadnji čas, kao i njegove dve martirke, pa je na kraju otpao i sam film budući da niko iz njega nije mogao/hteo da dođe. Pominjala su se još neka imena, kao npr. H.R. Giger, ali na kraju ni od toga ne ispade ništa. Spade knjiga na 2 slova: B i D.

B kao Buttgereit, i D kao Deodato.

Butgerejt ih je majao već godinama, pa otkazivao u zadnji čas, ali je ove godine stisnuo zube i najzad se junački podvrgao Tomažu i ekipi. Imam utisak da se dobro zabavljao i da se nije pokajao što je došao.

Za Deodata sam energično navijao i predlagao ga organizatorima još prošle i pretprošle godine, i veoma me je uveselilo kada je potvrđeno da će ta živa legenda prošetati mrtvim ulicama Ljutomera.

Da se ne uvrede ovi ostali gosti, ali sem njih dvojice ostalo su sve sitne ribe: simpatična epizodistica iz EDEN LAKE-a, koscenarista DEAD SNOW-a, reditelj SAUNE... Ništa zbog čega bi čovek posegao za svojom kolekcijom postera i DVD-a i po'itao na potpisivanje. Tim pre što je ova engleska (bukvalno: sitna) ribica došla sa svojim baby-rodent-face dečkom, pa tako ni od te rabote ne ispade ništa.

Drame je bilo i oko vize: pošto me je Azatot dao kao totalnog idiota za birokratiju, pravila i papirologije, i ove godine sam, kao i svih prethodnih, traženo brdašce potvrda, dokaza, pečata, potpisa, uverenja i uzoraka telesnih tečnosti predao SL ambasadi u poslednji čas, a vizu dobio 2 dana pred polazak. Taman kad sam odahnuo što ove godine barem neću morati da plaćam 35E za to zadovoljstvo, pošto su nas Grosmanovci najzad pozvali KULTURNO a ne TURISTIČKI - a ono ne lezi vraže: zajebaše me dušmani da platim daleko veće osiguranje za vizu (3.400 din za 25 dana!) + 500-ak din. za u-opštini-overeno-ovlašćenje drugoj osobi da sme umesto mene da preuzme moj pasoš (!) + par iljada za 2 dolaska u Bg, prvo da predam artije, a onda i da odatle krenem u SL. This better be worth it, pomislih - a onda tik pred polazak ispade da, umesto da tamo stignemo uveče 1. dana festivala, kombi po nas dolazi tek drugog dana (utorak), što praktično znači da ove godine imam samo 4 puna, efektivna Grossmann dana! :(

Neko bi reko, ko zna zašto je to dobro?

Enivej, nisu to jedine drame koje su bile vezane za Grossmann ove godine.

Budući da je sve manji broj ljudi iz meni srodnih struka i oblasti s kojima mogu da razgovaram (ne znam zašto! možda zbog moje istinoljubivosti?), očekivala se izvesna tenzija na najmanje 2 fronta. Kao prvo, bilo je predviđeno da zombi-Milani (ZONA OF THE DEAD) budu gosti festivala, a oni su već in no ambiguous terms iskazali svoje nedopadanje prema mom nedopadanju prema njihovom "filmu". Put u kombiju s njima bio bi, možda, zabavno iskustvo. Zli Tomaž je, naravno, čak bio predvideo da ja budem 3. čovek u njihovoj trokrevetnoj sobi (ponekad pomislim da me i taj čovek iz nekog nejasnog razloga - mrzi!). Sva sreća te je u zadnji čas ispao neki pičvajs zbog koga Milani odlučiše da ne dođu na Grosman. Da li je to bilo zato što su čuli da ja idem, ili zato što je njihov idol Romero otkazao dolazak, ili zato što su najzad shvatili šta su napravili - nije mi poznato. Uglavnom, niti su došli, niti su se javili organizatoru.

Kao drugo, trebalo je da i ove godine, kao i svake, na Grosmanu budu i Žuti-Titlovci. To su OK ljudi s kojima sam mislio da nemam nikakvih zamerki, čak štaviše, sve dok slučajno ne otkrih da me više ne voli Velja (to je onaj brkati što je razbio glavu o Tomaževu prenisku terasu pre 2 godine i onda nosio štrumpfovsku kapicu). Izgleda da su ga duboko povredili moji istinoljubivi i 100% tačni opisi Toma Mesa u izveštaju od prošle godine. Da podsetim tračoljupce:

"...ali Mes ispade jedno mrtvo puvalo, gnjavator i drkadžija kakav se retko viđa. Kažu mi ljudi, a sad im skroz verujem, da je taj AGITATOR jedna vrlo slaba i površna knjiga koja se previše bavi sociološkim momentima savremenog Japana i multikulturalnog melting-pota Tokija, a premalo (ili nimalo) esencijom koja baš Miikea čini osobenim autorom. Uostalom, to je čovek koji je jednu lokalnu zabavljačicu pokušavao da impresionira (polupijan, u 05 ujutro, u kafiću) rečima: 'You know, I have a book...' To je, najzad, čovek koji je 'isporučio' apsolutno najjadniji izgovor za 'predavanje' koji sam ikada u životu čuo ili se drznuo da zamislim!"

Pošto je Velja pozvao Mesa prošle godine, tj. preko njega je ovaj i došao tu, ove moje reči je doživeo kao tešku uvredu svog kuma i pobratima, a u meni video licemernu gnjidu, valjda zbog toga što sam se nekako suzdržao da Mesu u lice saopštim koliko je sramotno to kratko brbljanje uz inserte koje je nazvao "predavanjem". Enivej, na kraju se i Velja pridružio spas-u-zadnji-čas ekipi otkazivača, jer se baš tih dana priženjivao - u Las Vegasu. Tako i on otpade.

Najzad, očekivala se drama u još jednom sudaru titana: Miki Lakobrija i njegova ekipa maskera (Samir i Nenad) s jedne strane, protiv nekadašnjeg partnera a sadašnjeg ne-partnera, Sendija Kumulakante i njegove ženske momčadi. Planirana zombi gej parada trebalo je da bude parada umeća jednih i drugih, finalni showdown u kome bi se jednom za svagda videlo ko je veći a ko pak bolji, ko je srpski Tom Savini a ko srpski Ed Frenč. No, na kraju, i ta parada dođe i prođe, a jedina krv koja je pala beše - lažna, filmska.

Da li sve to znači da drame ove godine na Grosmanu nije bilo uopšte? Nikako!

Kad Tomaž organizuje, možete se kladiti u neslućene doze drame, saspensa, neizvesnosti, misterije i neznanja!

Prvo su me dušmani odvojili od mog pouzdanog bed-fellowa, Ace Radivojevića. Bekvalac je ove godine krenuo u Evropu svojim sporovoznim autićem, sa Slovenijom kao usputnom stanicom, i to dan ranije (ponedeljak), a Aca je krenuo tim kolima u kojima, zbog plinske boce u pratljažniku i brojnih goth-sarkofaga Bekijeve goth-cure, nije bilo više mesta (što je najgore, ispade da mesta nije bilo ni u kombiju, pa dalje permutacije nisu bile izvodljive). Onda su ih i smestili zajedno (Beki+Maja+Aca), mada je taj menage-a-trois bio pomalo awkward for all involved. Da sam baš insistirao, možda bi i mene ubacili u taj apartman za 5 osoba u koji su jedva stale 3, ali... nisam to želeo.

Mene su smestili u divljinu ljutomerskih brda, kod domaćina koji je pre par godina Lakobriji pokazao vanzemaljce, Boga, Đavola i šta sve ne - a sve to samo uz pomoć malo domaće uzgojenog zelenila. Ponadah se da i ja - pod stare dane!- doživim jedno hemijski-indukovano mistično iskustvo, kad me već ona (nat)prirodna zaobilaze... A već druge noći dobih cimera u vidu Arminija, jednog od retkih Žutih Titlaša s kojima nisam stvorio nikakvu zavadu. Za sada.

1. dan: utorak, 11.08.2009.

Pošto je Aca otišao dan ranije, poslednju noć u Bg pred put provedoh kod Samira, koji me je zadivio svojom kolekcijom retkih horor postera kao i svojim kulinarskim umećem.

Kombi-minibus je po nas došao sa čak-i-za-Slovence-netipičnom tačnošću - baš u podne - ali to nije mnogo pomoglo, jer nam je trebalo oko sat i po da se iskobeljamo iz čeljusti Beograda. Tome imamo zahvaliti "nesporazumima" i nesnalaženju u saobraćaju, orijentaciji, stranama sveta, geografiji i zdravom razumu, te pogrešnim instrukcijama vozaču koji je trebalo da ode i pokupi Lakobriju i njegove efx drangulije na Bulevaru, a vozač nas odveze do Autokomande, i zamalo na put Bg-Niš! Potom izdržasmo još malo gnjavaže dok ne pronađosmo lokaciju na Novom Beogradu gde smo imali da pokupimo Sendijeve šminkerke, i tek negde oko pola 2 zaputismo se put Slovenije! (Inače, Sendi nije putovao sa nama, jer je vlasnik indonežanskog državljanstva, što ga u očima države Hrvatske čini potencijalnim teroristom, te je za dobijanje tranzit-vize trebalo toliko gnjavaže i vremena koga nije bilo da je njemu bilo lakše da u Sloveniju dođe avionom, preko Mađarske - 3 dana posle nas!)

Put je prošao relativno bezbolno, ako ne računamo klimu, čiji rad se skoro nije ni osećao (=kuvanje na suvo), zemljanom prašinom uprljana zadnja sedišta (zbog čega sam morao da sedim na stranicama nekog kalendara koji nađoh kraj kontejnera blizu Doma Omladine kada smo kretali!) i česte puš pauze. Nisam čak ni stigao da pročitam Samirovu jubilarnu FANGORIJU, koja ubrzo nestade progutana prtljagom u koji je zapala.

Zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, u Ljutomer smo stigli samo 15 minuta pre najavljenog početka promocije mojih knjiga. To je bio prvi test, u kome su mislili da ću ja kao tamo neka beogradska pičkica da se vadim na umor od 7-časovnog sedenja u kombiju, na dehidraciju, na neadekvatne uslove... Ali ne! Ghoul je voćka čudnovata, seljačka, neprskana, i ne dâ se ometi takvim smetnjama! Iz inata, to show them what Ghouls are made of, izađoh iz kombija onako dehidriran i oznojen i iscrpljen i nenahranjen, popih 2 đusa da kolko-tolko povratim snagu i tečnost, i rekoh ušeprtljanim domaćinima da na binu ne izlazim bez flaše vina, koju oni ubrzo i pronađoše odnegde.

Nestrpljivi ljutomerski fanovi već su džonjali na glavnom trgu i vreme čekanja prekraćivali nehajno nameštajući stolice za kasniju filmsku projekciju na otvorenom. Tomaž me je, za to vreme, dočekao baražom loših vesti (how surprising!): da je hotel u kome smo prošle godine skoro svi bili smešteni - prodat i neupotrebljiv za gostovanje ove godine, te da se vraćamo na opciju U BRDIMA, HORORI; da sam odvojen od oba moja društva (kako od Aca+Beki ekipe, tako i od Laki+Samir etc. ekipe!) i smešten sa Sendijevim šminkerkama na brdu 10ak km daleko od društva; da imam bonove samo za ručak, a za ostale obroke da se snalazim sam (kasnije ispade da to nije baš tako crno, ali on nije bio obavešten o svim detaljima); da Razgovor s Deodatom vodi isti onaj pajac koji je prošle godine javno ćakulao sa Kormanom, dakle Marcel Štefančič Džunior, i još nekoliko deprimirajućih vesti i podataka kojih se više ne sećam. Jedino svetlo u svem tom mraku bilo je to što sam zahvaljujući kasnijem dolasku bio pošteđen iskušenja da u ponedeljak uveče pogledam CORPUS CRISPI - novu dugometražnu smaračinu od tvoraca VINOPIRA!

U takvom raspoloženju izađoh i pred tucetom slučajno zatečenih posetilaca letnje bašte te kafanice predstavih knjige NEKRONOMIKON, NOVI KADROVI i STUDIJA STRAVE. Štaviše, da dokažem da me ništa ne može iznenaditi a nekmoli pokolebati, umesto najavljene 3, domaćine sam častio promocijom i četvrte knjige - BELI ŠUM, koju takođe pokazah i prikazah o istom trošku, tako da je moja priča potrajala dobrih sat vremena. Od viđenijih gostiju, u publici zapazih vernog fana, Marka Mehtsuna (čije dupe ipak nije izdržalo sedenje od ciglih sat vremena) te Slobodana Šijana, čije me prisustvo posebno obradova - dok kasnije ne shvatih da je tu sedeo zato što je čekao da ja završim, pa da on krene sa svojim kratkim, dokumentarnim i igranim projektima iz ranih dana.

Tek nakon toga bacih se na jednu lazanju e ne bih li se okrepio, a onda, na svu sreću, u bašti zapazih svog ovogodišnjeg domaćina, koji mene i dve šminkerke ubrzo odveze u svoje stanište, gde se mrtav umoran sruših u krevet .

Sreda 12.08.

Desetak sati sna čuda čini: kada se sam od sebe probudih oko 11h činilo mi se kao da su jučerašnje putovanje, Tomaževe loše vesti, iznurena promocija i sve ostalo samo ružan san. Stigao sam taman da nešto prezalogajim iz domaćinovog frižidera kada me Marko pozva i najavi da uskoro dolaze po nas kako bismo otišli u posetu ormoškim vinskim podrumima na jednu turu degustacije. Bio sam toliko ganut što nisu zaboravili na nas da su mi suze spontano potekle na usta.

Prošle godine su nas vodili i kroz fabriku za pravljenje vina i kroz njene spooky podzemne cisterne, hodnike, podrume i ostale kripte, ali ovog puta, srećom, odosmo direktno u prijatno podrumče na konzumaciju 5 odabranih vrsta vina (različitih od prošlogodišnjih), ispresecanih komadićima kačkavalja (da 'obrišu' sa nepca trag prethodnog vina). Bili su tu Beki i Maja, Samir i Laki, engleskinja i njen mišoliki Izbavitelj, itd. U ovom trenu ni B ni D još nisu bili u Sloveniji: B je došao kasnije tog popodneva, a D tek u četvrtak.

Nakon degustacije, koja nas je poprilično zagrejala, izađosmo iz podruma i nastavismo zajebanciju i pijuckanje iz flaše koju je Marko odnegde proizveo. Mene je vino pomalo počelo da hvata, ali sam ipak osetio potrebu da nazočnima pokažem da nisam pijan, što sam učinio izvođenjem raznih akrobacija koje zahtevaju savršenu koordinaciju tela.

Ipak, među nama govoreći, prijatni utjecaj vina bio je primetan, i sa velikom radošću dočekah prevoz nazad, u privremeno stanište, na 2 sata okrepljujućeg, mada ne baš sasvim otrežnjujućeg sna.

Rovitog mozga i ne sasvim razbistrene svesti odvezoše nas na drugu degustaciju tog dana, ovog puta u Dvorac Jeruzalem - na još 5 sorti vina, koje smo, za razliku od onih jutrošnjih, imali još i da ocenjujemo u upitniku na kraju procesa. Treba li uopšte napominjati da sam i ove godine, kao i prošle, svojim prefinjenim ukusom izglasao upravo vino koje je na kraju i dobilo zvaničnu nagradu za NAJBOLJE VINO (Hudi Mortus Mačor, il tako nešto)? Naravno da treba, zato to i činim. Inače, taj dvorac (zapravo hotel) i njegova okolina su vanredno prijatan ambijent, a opijanje u njemu je bilo toliko uspešno da se sećam vrlo malo toga vezanog za to popodne, pa me ne pitajte ko je tu bio i šta sam s kim radio ili pričao.

Znam samo da su nas prilično uveseljene odvezli u Ljutomer, gde načas bacih pogled na internet (moja prva doza imejla, sagite i dr. obaveznih razonoda još od utorka ujutro!), a onda odoh u bioskop da repriziram ZONU OF THE DEAD. K'o velim, daj da vidim da se nisam možda onomad ogrešio o film, možda nije baš ubi bože - možda u Sloveniji igra neka SVETSKA, a ne SRPSKA verzija. Uostalom, bio sam dovoljno pjan da mi film, u tom stanju svesti, možda čak bude i umereno zabavan. I zaista, što jes-jes, najbolji je SPS. Odnosno, ZONA mi je na ovo gledanje delovala manje bolno, a mestimično čak na granici prijatnog, i možda bi mu ocenu od 2- trebalo zameniti klimavom dvojkom.

Šijan je bio oduševljen filmom i posle projekcije ga hvalio svima okolo: meni, Aci, Lakiju... tvrdeći da je to najbolji srpski film u poslednjih ko zna kolko godina. Naravno, kad to dolazi od čoveka koji je pretprošle godine potpisao onaj nesrećni S.O.S. onda te kvalifikacije treba uzeti sa džakom soli. S druge strane, možda treba reći da je projekciju napustio M. Mehtsun, čovek za koga su oni nesrećni VINOPIRI i sada KORPUS KRISPI zapravo dobri filmovi (!). Ipak, istine radi, moram reći da se ZONA u poređenju s tim nesnosno amaterskim i dosadnim tvorevinama čak donekle i drži kao film. Makar i slab, ali ipak film, a ne - snimljeno... nešto.

Iz bioskopa odoh pravo na gracki trg da pod vedrim nebom odgledam drugu polovinu EDEN LAKE-a, a zatim u baštu da požurim s večerom, pošto ti nesrećnici ne služe hranu posle 23 h (kakvi divljaci)! Dok sam jeo, na platnu se dešavao izbor FESTIVALA SRPSKOG FILMA FANTASTIKE.

To je počelo mnogonajavljivanim i hvaljenim filmom ZVEZDA 3, od autora Ghoul-pomazane IKONE SV. TODORA i (još uvek nepogledanog, al pitanje je dana) ČUDOVIŠTA IZ TAMIŠA. Na žalost, taj kratki filmić je razočarao. Scenario nema ni trunke duha, tj. sav duh otišao je u koncept, koji je genijalan kad ga čuješ/pročitaš prepričanog, ali kad sedneš da gledaš film - tu zapravo nema nimalo humora. Likovi i situacije su bezvezni, a gluma slaba, naročito od glavnog junaka, tako da je sve to bilo jedva nešto više od show-casea odlične scenografije i podnošljivih (za ovaj nivo produkcije) viz. efekata. I to je sve. Pokušaji humora ostavili su me ladnim.

Kad se već zabrinuh za sebe i svoj smešljivi brk, krenuše sa SV. TODOROM, koga sa zadovoljstvom ponovo odgledah, i potvrdih svoj raniji pozitivan sud. Istina, nisam najpomnije sve gledao, jer mi se tu negde pridružio Aca R. koji je praktično prespavao ceo dan i tek tada ustao na pretponoćni doručak. S njim razmenih iskustva oko smeštaja i drugih fora i fazona i odgledasmo još nekoliko kratkih srpskih filmića (ništa specijalno) pre nego što odosmo na trg da ispratimo završetak turskog TARKAN VS. VIKINGS.

Moram da priznam da ja nisam ljubitelj loših filmova, pa makar oni bili i turski. Mislim, OK, nije sasvim nezanimljivo gledati tog Turčina kako se 'bori' sa smešnim plastičnim i savršeno nepokretnim 'oktopodom' na naduvavanje, kako se uvija u njegove potpuno mrtve 'pipke', ili kako ga od njega spasava verni Džeki koji skače s litice pravo na plastiku koja mrtvo pluta u vodi. Ipak, život je previše dragocen za traćenje na takav treš, te sebi zapisah mentalnu notu da bi možda već jednom trebalo da odgledam turske persiflaže STAR WARTSA i E.T.-a, a za ove ostale među fensi ruljom popularne Turske Komandante Marke, Turske Zagore, Turske Đems Bondove, Turske Zvezdane staze, Turske Žikine Dinastije, itd. - daleko im lepa kuća.

I tako prođe taj dan dobrih vina i loših filmova, reklo bi se - things as usual at Grossmann, da zli grosmanci nisu našli za shodno da i ovog puta sabotiraju moj boravak.

Prvi put kada sam došao, 2007-me, pokušali su da me ubiju navodno slučajno oborenim platnom koje je krenulo na mene baš dok sam promovisao knjige U BRDIMA, HORORI i FAUSTOVSKI EKRAN.

Prošle godine sam se stalno osvrtao na platno iza mene dok sam pričao sa Juznom, ali nije ni Tomaž naivan: znao je da znam za jadac, i atentat mi spremio na drugom mestu - kada me je, tokom raftinga po murskoj mrtvaji, tačnije tokom vožnje na splavu, nehajni splavar umalo lišio bar jednog ako ne i više prstiju naglo podigavši ili spustivši nekakvu gvožđuriju na ivici splava na koju sam bio naslonjen.

Kao i tokom prvog pokušaja atentata, spasli su me samo moji besprekorno brzi refleksi. Kada je Tomaž shvatio da mojim refleksima ne može da doaka, lukavo se dosetio načina sređivanja u kome moja brzina i pojačana percepcija (čak i kada sam prividno pripit) ne mogu da mi budu od koristi.

Evo šta je bilo: u frižider u festivalskom pres centru su, među grdne neke kisele vode od sponzora, podmetnuli i jedan tetrapak soka od pomorandže. Posle obilate večere poželeo sam nešto hladno i kiselkasto i pomorandžasto, i taj tetrapak je delovao kao dar sa neba. Nasuo sam sebi punu čašu i potegao. Pih, baš i nije bio neki: imao je ukus kao da je razvodnjen, ne mnogo bolji od onih jeftinih sirupa koji se razblažuju vodom. Ipak, naviknut na buđavu hranu i okoliš, taj buđavi sok mi nije delovao previše sumnjivo, odnosno nije bio značajno bezukusniji od lokalne hrane. A i bio sam previše žedan.

Tek sutra uveče, kada je bilo prekasno, shvatio sam kakva je to tempirana bomba: u pokušaju da nalijem još jednu čašu, iz tetrapaka su pokuljale guste, lepljive i ljigave trake, valjda od užegle, bajate pulpe soka kome je davno istekao rok trajanja, ali je ipak podmuklo ostavljen tu u centru, jer Tomaž zna da ja pre ili kasnije moram da tu svratim po svoju dozu interneta, i da kad sam žedan, najradije pijem sok. Naravno, da je sok bio kiseo, ili gorak, ili sa ukusom buđi i tako nečega, ne bih otpio više od gutljaja. Ali ovako, ta tempirana bomba je bila taman toliko loša da je prihvatim kao normalni deo celog ovog festivala, a opet nedovoljno loša da je smesta ispljunem.

Četvrtak 13.08.

Ne samo što je to sranje pojelo skoro ceo jedan dan u mom ionako skraćenom boravku ove godine, nego je pretilo da ugrozi i javni razgovor (srpski rečeno: Q&A) koji je te večeri trebalo da obavim sa Butgerejtom, pred publikom. Angažovao sam Tomaža da mi dostavi neki lek protiv ovog sranja, što je on u skladu sa svojim spektakularnim smislom za organizaciju i učinio - tek predveče, kada je došao po mene da me vozi na Q&A. For the record, tablete koje mi je doneo sastojale su se od 'aktivnog uglja' (?!) i izgledale su kao čađ u tabletama. Ko bi reko da gar i čađ koje ljudi obično bace kada čiste ćunke i odžake zapravo imaju i guzostežuće dejstvo?!

Enivej, stanje mi se značajno popravilo do predvečeri (možda zbog čaja, možda zbog uglja, a možda samo zato što nisam više imao šta iz sebe da izbacim, jer celog dana nisam pojeo baš ništa), pa krenusmo na taj Q&A. Usput prvo svratismo do Jeruzalema, gde su bili Butgerejt, i upravo pristigli Deodato, pa se upoznadosmo u istom cugu. Oni su, zajedno sa još nekim stranim gostima, imali novu turu degustacije vina, a ja tužna pogleda moradoh da odbijem ponude i da apstiniram od vina kako se ne bih kockao sa eventualnom reakcijom mog još rovitog stomaka na taj alkohol popijen na prazan želudac. Znači, morao sam da odbijem vino koje su oni pijuckali, i da nasuvo ćaskam sa njima, a najviše sa Deodatom.

Najnestrpljiviji sam bio da čujem šta će biti sa najavljivanim nastavkom KANIBAL HOLOKAUSTA. On reče da scenario za to postoji, da je vrlo spektakularan, ali da ima mnogo belosvetskih lokacija, što je njegovom sadašnjem producentu preskupo, i da bi ovaj najradije sve to snimio u jebenoj Otavi, što se Ruđeru nimalo ne dopada. Dok čeka da se njegov producent dozove pameti (ili da nabavi još para), mr. D. sprema čak 2 nova filma, i o njima exkluzivno saznajete na ovom blogu, jer nije obznanjeno još nigde drugde.

THE DAY AFTER HALLOWEEN je njegovom srcu baš prirastao film, inspirisan stvarnim zločinom za koji je suđenje u toku, a koji je Ruđero malo izmenio. Radi se o troje prijatelja koji se nakon lude helovinske zabave probude u kući jednog od njih, sa lešom. Neko od njih je ubica. Ko? Zašto? Kako? Šta dalje? Kaže Deodato da je to zamišljeno kao triler, dakle realistično, i žestoko. Dalje od ovoga nije mi otkrio, sem da će verovatno u kastu imati i neke glumce iz Engleske.

NATAS je njegov doprinos serijalu ITALIAN MASTERS OF HORROR, u produkciji Lamberta Bave. Za razliku od USA i španskih, ovo će biti jedna čudna kombinacija bioskopskih i TV filmova, pri čemu Deodatova i Bavina priča idu u bioskop, a preostale dve - na TV. NATAS govori o dve devojke koje ubiju nekoga, a onda se ispostavi da taj njihov zločin ima neke veze sa satanizmom...

Sa Butgerejtom sam razmenio samo nekoliko rečenica, jer namerno nisam želeo da se bilo šta dogovaramo i 'pripremamo' razgovor, nego da sve ide spontano i da stvari koje me zanimaju po prvi put pitam pred publikom. Jedino smo malo popričali o njegovom najnovijem dokumentarcu koji se zove MONSTER MAKERS ili tako nekako, u kome je intervjuisao razne neke horor veličine, kao i o serijalu druženja poznatih (iz koga sam gledao epizodu sa Asjom Arđento i Džoom Kolmanom), te nešto malo o Gigeru, koga on dobro poznaje, i kaže da nije preterano zahvalan za filmovanje jer govori sporo, i nema baš najbolje sećanje vezano za svoje (i tuđe) radove, ali da je u principu srdačan i komunikativan jednom kad proceni da znaš znanje tj. da nisi neki kreten.

I tako, održah taj razgovor sa Butgerejtom, glatko i bez problema, u trajanju od nekih skoro sat i po: dakle, iscedio sam ga maximalno, ispitao uzduž i popreko, ne samo o njegovim delima, nego i malo šire o temama kojih smo se dotakli (recimo, o austrijskom filmu ANGST, za čije DVD izdanje je on snimao razgovor sa rediteljem). Ja sam vrlo zadovoljan kako je to ispalo, a bili su i svi ostali koji su prisustvovali.

Recimo, MONDO MACABRO momci kažu tim povodom:

"An international premier for this long awaited new feature from Jorg Buttgereit. Before the screening, Jorg gave a fascinating in depth interview, very well moderated by Serbian writer Dejan Ognjanovic."

(http://mondomacabrodvd.blogspot.com/2009/08/grossmann-09-film-festival.html )

Transkript će biti obznanjen verovatno kasnije iduće nedelje jer ne verujem da ću stići time da se bavim u narednim danima.

Za moj groš, sve je to suviše na prvu loptu, predvidivo, bez nekih ozbiljnijih i produhovljenijih intervencija u Hitler-mitosu i Drakula-mitosu i superheroj-mitosu: i uberštrumpfirer i uber-vampir i uber-heroj su uzeti kao ready-made larger-than-life kreature koje se sudaraju na predvidive načine i sa predvidivim rezultatima, bez većih iznenađenja. Humor je uglavnom infantilan, ali nije vulgaran. Ipak ovo nije ni AUDICIJA ni ŠOVINISTIČKA FARSA - ali svakako nije ni RADOVAN III ili pak KRALJ IBI. Fino je to za pogledati, ali ne propuštate previše i ako vam ga sudba kleta ne baci u njedra.

Posle ovoga trebalo je da počne ŠOK KORRIDOR LAJV. Publika se sastojala skoro isključivo od gostiju iz Srbije, uz možda 5-6 zatečenih Grossmann-gostiju, ali su i potonji brzo nestali, prvo pred naletima kišice, a onda odvučeni na trg (pod šator) gde se pred prepunom šatrom prikazivala repriza KORPUS KRISPIJA. Dok su uspeli da Koridorce prebace (sa laptopom i ostalom tehnikom) u zaklonjen deo, ostale su još samo 3-4 najvernije osobe da isprate naglo skraćenu varijantu ŠOKA.

Ja sam u par navrata odlazio do šatora da proverim da li su tvorci VINOPIRA u međuvremenu naučili kako izgleda pravi film - ali sam zaključio da nisu. Nisam smeo da gledam mnogo, jer koga su zmije jele, taj se i guštera plaši. Kaže mi posle Arminio da je, u poređenju sa vinopirskom zmijom, krispi zaista gušter, ali meni je na osnovu viđenog to sve zaista delovalo kao more of the same crap: dugi amaterski smarački kadrovi sa mnogo dramatizovanja i trtljanja i gledanja u daljinu, previše bla bla i previše jeftine kamere za moje prefinjeno oko. No, Slovenci se ne predaju tako lako (osim kada Nemci dođu da ih 'porobe') - zapretili su da će mi poslati DVD screener, tako da mogu da film odgledam sa fast forwardom, što mi zvuči kao ne preterano bolna opcija.

Petak, 14-ti

Pošto sam stabilizovao svoj bioritam nakon neuspelog pokušaja trovanja i vratio se svojoj mesožderskoj i vinopirskoj 'dijeti', Grossmann se nastavio po principu business as usual.

Shvativši da sam malo zapostavio gledanje filmova na ovogodišnjem Grosmanu, reših da prosek popravim revnosnijom posetom bioskopu. U popodnevnim časovima odoh da repriziram mexički hororčić ALUCARDA iz Mondo Macabro ponude, koji sam do sada gledo samo jednom i malo osveženja memorije ne beše zgoreg. Podsetih se koliko je to, zapravo, žestoko satanistički film - svakako jedan od najsatanističkijih ikada. (Zlu)radost s kojom se tu huli i blasfemiše sve u 16 ima u sebi nečeg dražesnog, infantilnog, tipično katoličkog - jer ovakav film ne bi mogao da nastane u nekoj drugoj kulturno-religioznoj sferi do u katoličkoj: znači, Španija, Italija, Mexiko i Brazil najextremniji su exponenti ove vrste filmmejkinga.

Mada je ALUCARDA sirova po ivicama, a i po sredini, i neverovatno jeftina sa svojim skoro-kartonskim kulisama, moram reći da čak i teatralnost stilizovanog ambijenta sjajno funkcioniše u spoju sa teatralnom glumom (da to kreveljenje blagonaklono tim terminom okvalifikujemo) i drečavim prizorima golotinje, orgijanja, đavolisanja, opsedanja, krvi i (na kraju) pirotehnike koja maltene sagori ne samo zaplet nego i samu filmsku traku. Svakako explozivan film, pravo jedno malo veliko čudo unutar psihotronskog filma, dražestan crni biser koji me je baš okrepio na ovo ponovljeno gledanje. Moja ocena filmu je jedna lepa, čvrsta, stabilna trojka: ***

To je bila priprema za premijerno gledanje pakistansko-engleskog HELL'S GROUND, koga istina imam na divxu već pola godine, ali eng. titlova nigde ni od korova, tako da ga tek sada i ovde, na Grosmanu, prvi put odgledah. Nisam očekivao mnogo, a mnogo nisam ni dobio. Ovo je prvi pakistanski gore movie, i otprilike je toliko uspešan, originalan i zanimljiv koliko i prvi pančevački zombi film. Odnosno, osim što je prvi, i što tek tu i tamo nabaci poneki zanimljiv kadar, u svojoj suštini to je ipak jedno nedomišljeno i isprazno prežvakavanje opštih mesta kome jedino nešto malo lokalnog paki šmeka daje egzotičan začin. Najrevolucionarnija stvar u vezi sa celim filmom jeste nebriga s kojom on, iz čista mira i bez smaranja tako ograničavajućim faktorima kakvi su smisao, motivacija, logika i žanrovska doslednost, just like that otpočne kao zombi horor, a onda se niotkuda, u drugoj polovini, pretvori u mad masked slasher on the loose horor.

Uslikan je poprilično bedasto, tmušasto, sumračno, zrnasto, ali barem nema drmajućih egzibicija i taj besmisao koji se vrti na ekranu može se ispratiti bez problema. Možda se čak preteralo sa tim noćnim prizorima bleštavo obasjane magle usred pakistanske šume - prilično je apsurdno da tamo neka hindu džungla usred noći blista od svetla iza svakog drveta, a da onda zađeš u ljutomerska brda (Slovenija, EU) i u totalni mrkli mrak bez i najmanjeg svetla a kamo li svetlucajuće magle i reflektora iza drveća! Sve u svemu, HELL'S GROUND je kao pakistanska ZONA OF THE DEAD, samo manje zabavna jer nema ništa nalik Kenu Foriju ili trapavom pidžin ingrišu. Efekti maske su rudimentarni, osrednji, a maskirani ubica sa zavitlanim buzdovanom više laje nego što ujeda, tj. pričini vrlo malo štete na mesu tim svojim slikovitim oruđem.

Ocena: *(*) tj. 2-

Nakon toga primaklo se vreme za ono što je trebalo da bude hajlajt festivala: Ruggero Deodato Q&A. Umesto hajlajta, taj razgovor se pretvorio u izvor neopisivog (or is it?) nerviranja, frustracije i besa protiv IDIOTA koji je tu sesiju vodio - a to je vodeći slovenački novinar (tako mi bar kažu), Marcel Štefančič Džunior. Ja ne znam koji je to princip i da li je to pravilo u svim ex-Yu državicama da vodeći filmski kritičari moraju da budu morončine ako žele da rade za vodeće medije, ali ova budalaština koju je Mr. Š. počinio sa Deodatom bila je toliko kataklizmatično iritirajuća, da zaista nisam siguran da li bi teleportirani 'krem' srpske kritike sačinjen od Dude Lakić ili Sandrice Perović bio u stanju da počini još idiotskiji i bezveznjačkiji Q & A od onog kojim nas je častio Marcel Marso. Tokom celog njegovog trajanja ja sam toliko kolutao očima da se to moglo čuti za okolnim stolovima, a moje neprestano uzdisanje i povremeni komentari, tipa: "Idiot!", "Krrrretennn!" i "Jebote, kakav RETARD!" terali su neke da se osvrću ka meni.

Dobro merilo toga koliko je to loše vidi se i u reakciji Žutog Titla, koji je inače uvek i svuda pretežno afirmativan i ne pretrže se sa javnim kritikama, ali čak ni tamo nije se moglo to veče opisati blaže od ovog:

"Q&A koji je sa njim vodio Marcel Štefančić razočaranje je kakvo se ne pamti - Marcel se nije potrudio sročiti ni jedno suvislo i interesantno pitanje nonstop mlateći praznu slamu na što ga je Deodato u jednom trenutku čak pitao "Are you drunk?" Neprocjenjivo!"

Ja nemam razloga da budem suzdržan, naprotiv: ako očekujete ublažavanje, mekoću, finoću i komentare u rukavicama - na pogrešnom ste blogu.

Pre svega da podsetim: prošle godine je MŠ vodio Q&A sa Kormanom, i to je bilo manje-više OK. Nisam imao većih zamerki, i evo kako sam to opisao u svom izviješću:

"Marcel je, očito, veliki znalac RC-ovog opusa, i u par navrata je iznenadio dekicu Cormana pitanjima o filmovima koje je ovaj i zaboravio da je radio, ili o izjavama koje je smetnuo s uma da ih je dao. Marcel ga je neumoljivo podsećao i još neumoljivije mu mahao rukama na par cm ispred lica, unoseći mu se u lice i započinjući svaku rečenicu sa BUT toliko da sam ubrzo poželeo to kick his butt! Samo sam čekao kad će da uskoči onaj rmpalija telohranitelj, i da uspostavi restraining order ovom Marcelu, očito obeznanjenom radošću što ima svog idola pred sobom da je penio i pljuckao i mahao ručicama toliko da sam očekivao da će se uskoro bar jedno Cormanovo oko naći na vrhu Marcelovog prsta. Ipak, beše to zabavno i fino, snimak svega imate na Žutom titlu, a i publika je bila OK sa pitanjima."

Znači, ako apstrahujemo MŠ-ov idiosinkratični način govora i unošenja u lice sagovorniku na samo 20ak cm od njegove face, te prodorni pogled koji mu upućuje pravo u oči hipnotišući ga kao zmija mungosa (ili beše obrnuto?) ili pak napadne poze sa nalakćivanjem, podbrađivanjem i mahanjem rukama na sve strane, uključujući tu i private space od pola metra oko gosta, pa čak ako na trenutak oprostima i njegovu sklonost da svaku rečenicu započinje sa BUT, odnosno sa NO, BUT... - dakle, ako to sklonimo na stranu, ta priča sa Kormanom bila je OK.

Not so with Deodato!

Sve gornje idiosinkrazije bile bi svarljive (manje-više) da je sam sadržaj ovog razgovora bio smislen i pitak i supstancijalan. A on je bio sve samo ne to.

Pre svega, IDIOT je gosta najavio na slovenačkom, što je potpuno bezveze, budući da to što je rekao nije razumeo niti sam gost koga najavljuje, niti brojni stranci u publici (kojih je, zapravo, bilo mnogo više od Slovenaca). Osim toga, (ne)zvanični jezik festivala je Engleski - svi strani filmovi se prikazuju na engleskom jeziku ili sa engleskim titlovima, bez ikakvog prevoda na slovenački, a isto važi i za najave filmova, razgovore s gostima i ostalo. Svi pričaju sve na engleskom, bez obzira odakle su, pa tako i Butgerejt sa mnom prethodne večeri. Mislim, OK; Butgerejtov glas i izgovor nemačkog možda podsećaju na neki skeč Montija Pajtona, možda je to polu-komično, ali jebi ga, ako hoćeš da te razumeju, red je da pričaš na engleskom, makar ti i ne bio maternji. U svakom slučaju, poenta je da treba da te razumeju oni kojima se obraćaš. U ovom slučaju, uvodno nagvaždanje tog IDIOTA nije razumeo niko sem Slovenaca, a ono nije ni bilo praćeno nekim naknadnim prevodom. To je bilo to. Ko ne zna slovenački, ko ga jebe. Ne znam da li je u pitanju neki Marcelov slovenački nacionalizam ili tek još jedan od simptoma retardiranosti, tek bilo je baš bezveze. Deodato ga je belo gledao dok je ovaj trtljao na njemu neznanom jeziku.

A onda je krenuo sa pitanjima na engleskom. Prvo i za Marcela najvažnije pitanje bilo je: kako je i gde je Deodato našao Savinu Geršak da mu igra u nekom od njegovih minornijih filmića. To je vrlo važna stvar, pošto je Savina Slovenka, pa Marcel mora da podvuče važnost toga. Deodato je pokušao da smisleno odgovori na to, ali ovaj IDIOT insistira: "Yes, but how did you GET her?" Deodato ga zbunjeno gleda: "What do you mean? I did not get her. The producer got her." IDIOT se ne predaje: "No, but did you GET her?" Deodatov pogled govori: "Šta me ova stoka pita? Dal sam jebo Savinu, ili šta? Jebem ti idiota!" ali pošto je on ipak fin gospodin i gost, ove komentare je ostavio da vise u vazduhu odakle sam ih ja pokupio svojim hipersenzitivnim senzorima.

Tu nije bilo nikakvog reda: Marcel je zapeo da pročačka svaku moguću triviju i trač i beslovesno nebitan podatak, sa posebnim akcentom na glumce s kojima je Deodato radio, i kakav je ko od njih bio. Ponešto od toga nije bilo nezabavno čuti, recimo da je Richard Lynch svoje opečeno lice stekao namernim samospaljivanjem tokom antivijetnamskih demonstracija ispred Bele Kuće 1960-ih, ili da Deodato mrzi (bukvalno, tim rečima je kazao) Davida Hessa, koji ga, kako Ruđero kaže, i dan-danas proganja preko interneta i skajpa da ga zove za neki novi film. Ipak, kako je priča odmicala, postajalo je zamorno to tračarenje, kao da je Deodato došao u Nedeljno popodne na Pinku, a ne na žanrovski filmski festival: sve što je IDIOT hteo da zna bilo je: kakva je bila ova, kako je bilo raditi sa onim, itsl. Deodato se trudio da na to odgovori svojim, na žalost, vrlo skromnim engleskim, ali je to brzo postao niz repetitivnih "She was nice, he was nice..." bez nekih juicy details.

Jedna od iritirajućih MŠ-ovih karakteristika jeste i to da nametljivo prekida sagovornika i u svakoj prilici potencira svoje poznavanje nabubanih podataka, te umesto da pusti sagovornika da priča, MŠ ga neprestano usmerava u pravcu koji njemu odgovara. Na primer, Džunior kaže: u tom-i-tom filmu vi ste radili sa: pa krene da nabraja imena glumaca. Već na prvo ime Deodato poskoči i započne rečenicu da nešto prokomentariše tog glumca, ali ne: IDIOT mu upada u reč i nastavlja da vergla spisak glumaca: "pa je onda tu igrao ovaj, pa onaj, pa je tu bila i ona..." Deodato pokušava da dođe do reči i kaže nešto, ali ne: STOKA mu opet upada u reč i nastavlja da vergla cast of characters tog filma! Znači, važniji sam ja, koji vodim razgovor, nego ti, koji si moj gost! IDIOT!

Ono što je takođe bilo napadno jeste Marcelova fixacija na socijalizam, komunizam i Marxa. Jedno od glupljih pitanja koja je Deodatu postavio ticalo se neke koprodukcije koju je ovaj snimao u tadašnjoj SFRJ: "What was it like to shoot a genre film in a socialistic (sic!) country?" Deodato pokušava da mu objasni da je to bila obična koprodukcija, producenti našli partnere ovde, došli i snimili šta su imali, no big deal about it, ali ne: IDIOT zapeo: "Yes, but: wasn't it strange to shoot a genre film in a socialistic country?" Drugim rečima, kreten kao da ne zna da je u SFRJ bila najnormalnija stvar da se ovde snimaju koprodukcije, još od 1950-ih naovamo, da su tu rađeni grdni žanrovski filmovi - od nemačkih VINETU westerna pa preko par giallo-a, akcionih, ratnih i kakvih sve ne filmova. I da tu nema baš ništa čudno: odnosno, čudno je bilo imati domaće autore koji rade domaće žanrovske filmove (Žika Mitrović itd.), ali nije bilo ama baš ništa čudno da neki Italijan ili Amer dođu ovde i snimaju šta god, socialistic or no socialistic country! Tito nikad nije bio gadljiv na capitalistic money!

Kasnije se vratio na varijaciju ovog idiotizma kada je jedino pitanje koje je imao da postavi o filmu THE WASHING MACHINE bilo: "What was it like to shoot that film in a socialistic country, like - ROMANIA?" (pritom je reč Romania izgovorio s takvim gađenjem i s takvom kiselom facom, samo što nije pljunuo u stranu, kao da je rekao Tunguzija ili Uzbekistan). Deodato je pokušao da objasni da tu nije bilo ništa posebno, to je bilo posle Čaušeskua, no big deal, ali ono što je iritirajuće jeste da taj MŠ IDIOT nije imao ama baš ništa drugo da pita vezano za jebeno poslednji film koji je Deodato uopšte snimio do danas (ako ne računamo TV serije)! Ni zašto i kako je to bio njegov poslednji FILM, niti bilo šta od potencijalno zanimljivih stvari vezanih za taj luckasto sleazy soft-porn horor, za njegove obnažene zvezde, za sjajnu fotografiju koju je tu imao (jedan od najlepše uslikanih Deodatovih filmova)... Ne, ništa od toga.

Marcela jedino tu zanima - socialistic country!

Vrhunac tog komi-fetišizma bio je komentar da je CANNIBAL HOLOCAUST nekakva elaboracija Marxa - u džungli. "Marx? Da li si ti zaista potpuno retardirani idiot?" govorio je zbunjeni pogled Ruđera Deodata, upućen u jednakoj meri Marcelu, koji je likujućim pogledom piljio u njega sa udaljenosti od 16 cm vazdušne linije od njegovog nosa, i publici, kao tražeći pomoć od nje. Zatražio je objašnjenje, pošto on očito nije imao Marxa na umu kad je snimao kanibale, ali mu ni nakon njega ništa nije bilo jasno (nije ni meni, pa ne tražite da reprodukujem tu besmislicu koju je MŠ izneo). Onda je samo slegao ramenima.

Bila je to jedna od situacija u kojima je Ruđero explicitno tražio pomoć od svojih drugara iz Italije, koji su sedeli u prvom redu, i od njih tražio da mu na italijanskom kažu šta ovaj oće, pošto to na engleskom nije imalo nikakvog smisla. Kad su mu ovi na italijanskom ponovili nebulozu koju je ovaj već kazao na engleskom, Deodatu kao da je laknulo jer je kazao nešto u stilu (koliko mi moje znanje italijanskog dopušta da protumačim): "Aha, u redu onda. Na trenutak sam se pobojao da sam JA ovde IDIOT. Ali sve je u redu. Ipak je to ON."

Nešto kasnije, Marcel je izbacio još jednu bombu, opisavši CANNIBAL HOLOCAUST kao "De Sica in the jungle". Deodato se zabezeknuo: "What do you mean? De Sica?" A ovaj zapeo da objasni da je imao na umu nešto kao neorealizam, ovo-ono. "Yes, but I was Rosselini's assistant. It makes more sense to say Rosselini in the jungle?" NO, BUT... reče ovaj i nastavi sa nebulozama, na koje je Deodato već bio na ivici strpljenja, pa ga u jednom trenutku upita: "Are you drunk?"

NO, BUT I'm a retard, bio bi tačan odgovor, ali ne, ovaj je to odzenovao i nastavio sa nekim narednim tračerskim pitanjem u stilu: ko je koga jebo na setu kog filma.

Pored upadanja u reč, prekidanja i napadnih NO, BUT rečenica, Marcel se isticao i imbecilnim sugestijama koje je nametao Ruđeru: umesto da ga pita o stvarima koje ovaj JESTE radio, ovaj je više voleo da zna zašto taj reditelj NIJE radio neke druge stvari koje je, po Marcelu, morao. Na primer: "How come you never put together Michael Berryman and David Hess together in a film? The stars of two famous Wes Craven's films - together! Something like Freddy Vs Jason!"

Sve u svemu, tih sat i po je proteklo sve u tom stilu: red nebuloza, red glupih pitanja, red imbecilnih sugestija, red tračeva, red nabacanih kurioziteta, red Marxizma, a sve zajedno - a waste of time. Nije ga pitao niti jedno jedino zaista relevantno pitanje. Nije ga čak ni slušao, suviše preokupiran SVOJIM pripremljenim pitanjima a da bi adekvatno reagovao na licu mesta, na nešto što Deodato tu i tada izgovori. Na primer, Deodato na pitanje o eventualnom novom KANIBAL filmu odvrati nešto vrlo uopšteno, da ga najverovatnije neće tako skoro snimati jer sprema dva nova projekta. IDIOT, naravno, propusti da ga pita da nam RD kaže nešto više o njima - potpuno ispusti tako važnu stvar, jer se idiot naoštrio da ga pita za KANIBALE, a to što mu čovek na licu mesta saopšti da sprema ne jedan nego dva DRUGA nova filma - to ništa. To IDIOT nije ni registrovao. Na svu sreću, Deodato je meni u 4 oka već pričao o njima, ali veliki je propust da imaš intervjuera koji postavi sva pogrešna pitanja a nijedno pravo.

Onda je data prilika pitanjima iz publike, ali ni publika nije bila na nivou gosta, nego bliže nivou gosta-domaćina. Jedan iz prvih redova je baš zapeo da zna zašto su glavni junaci u HOLOKAUSTU - Amerikanci. Deodato mu lepo kaže da je to iz komercijalnih razloga, tražili producenti, oće da prodaju film u Americi, da bude na engleskom itsl. Ali ne, ovaj zapeo, kao da je Džuniorov džunior, zašto nisu Kanađani ili Australijanci nego baš Ameri? Nakon par poziva mutavoj, mrtvoj publici da nešto pitaju živu legendu pred sobom i dalje se niko od 30-40 okupljenih nije oglasio, pa je -da kolko-tolko izvadi stvar- reagovao Miha Mehtsun i pitao nešto o reakciji Serđa Leonea na KANIBALA.

Ja sam do tog trenutka već bio svuiše smoren, iziritiran i ojeđen time šta je ovaj IDIOT napravio od Q & A da baš namerno nisam hteo da 'vadim' stvar i postavljam neko pametnije pitanje: njih sam čuvao za sutradan, za kada sam imao zakazan termin da sa Deodatom popričam o svim onim stvarima koje ga Marcel nije pito.

Posle toga nastupilo je deljenje autograma, pri čemu je hajlajt bio kada je Samir iz svog spec. kartona izvukao srpski plakat za Deodatove PLJAČKAŠE ATLANTIDE, što je bilo baš onako cool, pošto su svi ovi ostali bedni izgovori za fanove Ruđeru prinosili ili kataloge festivala ili kolor-fotokopije i printove DVD omota njegovih filmova. Ja sam svoj omot HOLOCAUST DVD-a, i postera iz njega, mudro čuvao za sutradan, sluteći da je bolje da prvo Deodata impresioniram svojim pitanjima, umesto da ga ovde savatavam u polumraku gde ne vidi ni kome ni šta potpisuje. Ta strategija se pokazala promišljenom, jer je Ruđero sutradan, nakon mog intervjua, našao za shodno da, uz posvetu TO DEJAN dopiše još i GOOD GIORNALISTA jer je bio vrlo zadovoljan tim našim razgovorom. Ali, o tom potom.

Kad se malo razišla gužva, priđoh Butgerejtu i rekoh: "E, jebi ga, Jorg, nakon ovog Q&A malo mi je neprijatno zbog onog našeg sinoć, bojim se da smo možda bili malo dosadni, tj. ne ovoliko zanimljivi i trivijalozni kao ovo s Deodatom." A on će: "I think quite the opposite," i nastavi sa izlivima svog nezadovoljstva ovim razgovorom koji je i njega ostavio gladnim za zaista pametan razgovor sa tako zahvalnim gostom. Ja mu obećah da ću sutra učiniti koliko mogu da sperem gorak ukus ovog Q&A-a i da odradim malkice bolji posao.

Posle ovoga došlo je na red i prikazivanje CANNIBAL HOLOCAUSTa.

Sasvim tipično, Tomaž je pri sebi imao samo nekakav engleski DVD filma odakle je planirao da to pusti sa video bima (na žalost, ništa od KANIBALA sa trake!). Tek dan pred projekciju je saznao, i to od ljudi iz MONDO MACABRO firme, da je ta njegova - žešće cenzurisana verzija. I u ovoj prilici, kao i toliko puta do sada, Tomaž je imao sreće da mene ima u blizini da mu, po ko zna koji put, spasem guzicu. Pošto sam sa sobom poneo svoj fully uncut extra special mega super edition HOLOKAUSTA na DVDu, bio sam toliko human da im dopustim da ga iskopiraju sebi i da tu, moju uncut verziju prikažu na festivalu.

Pošto u to vreme nije bilo ništa exkluzivnije, nakon što odoh po malo pizze pre fajronta, vratih se u bioskop da odgledam veći deo druge polovine filma u prenapučenoj sali, u kojoj je i sâm Deodato zaseo da po 41. put odgleda svoj film sa mog DVD-a. Ja sam već rekao na ovom blogu šta mislim o tom filmu, i tome nemam šta da dodam ni nakon ove reprize: VELIKI je to i divljenja vredan film, pa me tim više nervirao komentar Sendijeve šminkerke da je to dosadno, da nije ništa posebno i da je puko iživljavanje bez ikakve poente. Slegnuo sam ramenima jer su mi svi kapaciteti za toleranciju već bili iscrpljeni Marcelovim lupetanjima i više nisam imao živaca za dodatna.

Odatle odoh na trg gde je u 23h počinjao KILL BULJO, vrlo simpatična i mestimično baš duhovita parodija na Tarantinovog Bila, kao i na niz novijih filmova, ali i sa brojnim autentičnim, neparazitskim gegovima, sa mnogo gross out humora i baš onako prijatnog crnog humora apsurda. Meni su komedije, a naročito parodije, vrlo retko smešne, ali ova mi je prijala i slatko me zabavila. Tu mi se pridružio Aca R. koji je tek tada otprilike ustao, a Arminio se, jedan red iza, kikotao na film svakih 20ak sekundi.

Subota 15.08.

Kao dežurni spasavač Tomaževog dupeta, prethodnog dana sam se ponudio da odradim intervju sa Ruđerom umesto njega, kako se ne bi blamirao, a sve to već programirano za najveći slovenački dnevni list DELO (tačnije za subotnji dodatak), s tim što ću ja englesku (dužu) verziju da plasiram na Beyond Hollywood i na ovom blogu. To je bilo pre Štefovog debakla, kada sam se još uvek neizlečivo-optimistično pribojavao da će ovaj sve živo i normalno da ga ispita što bih i ja, i da ću onda morati da pravim pitinu decu od pitanja ili da se ponavljam. Međutim, kako ste mogli videti u prethodnom nastavku ovog izveštaja, MŠ Jr je Deodata pitao isključivo nebitne i beskorisne trivije i gluposti, što je meni ostavilo široko polje normalnih, razumnih pitanja o njegovoj karijeri i filmovima.

Spec. auto je odvezao mene i Arminija u Dvorac Jeruzalem, gde nađosmo zgodnu ladovinu malo udaljenu od razuzdane gomile (tj. ostalih Grosmanovih gostiju, pretežno tu smeštenih). Arminio je svojom kamerom zabeležio audio-video čitavog razgovora u trajanju od oko 80 minuta, moj verni diktafon je napravio audio zapis za moju arhivu, a zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, diktafon za DELO je stigao negde u 20-om minutu našeg razgovora, ili tu negde. Plan je sledeći: slovenačka verzija tog razgovora izlazi danas u DELU (subota 29.08.); ubrzo potom pojaviće se uncut engleska verzija na Beyond Hollywood a odmah za njom biće i ovde na blogu. Arminio već radi na montaži video priloga, i to će verovatno morati da se kači u nastavcima na jutjubu; linkovi će biti obznanjeni i ovde, kada budu okačeni na Žutom titlu.

Ja sam vrlo zadovoljan, all things considered. Pokrio sam sve što sam smatrao da treba pokriti, i anegdote i dublja značenja i zakulisne rabote i intencije i ambicije i planove za budućnost. Nisam baš svuda dobio onoliko iscrpne odgovore koliko bih u svojoj nezajažljivosti voleo, ali ne zato što Deodato nije bio voljan da priča, naprotiv (videćete video!), nego iz 2 razloga: 1) njegov engleski je vrlo siromašan, sa malim fondom reči, tako da su odgovori često bili rudimentarni, sažeti, previše koncizni, nedovoljno razvijeni; 2) kao i većina drugih ljudi u tim godinama, i Deodato je ponekad (takođe i zbog jezičke barijere) odgovarao ne baš precizno na ono što sam pitao, nego nešto blisko tome, ali ne baš to, pa sam u par navrata morao da insistiram i ponavljam pitanje ne bih li iznudio odgovor. Ipak, ovo su zaista manja cepidlačenja: videćete, razgovor je sjajan, zabavan, informativan, a kada pogledate video moći ćete da se smejete stvarima koje je textom nemoguće preneti, a to je Deodatovo stalno posezanje za onomatopejama i govorom tela i glumom da bi izrazio stvari koje mu na engleskom teško idu.

Posle toga smo Arminio i ja sedeli kraj dvorca u neizvesnosti jer, zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, neko vreme nismo znali ko će nas i kada odvesti do Ljutomera (Tom se, naravno, nije javljao na telefon). Čekanje smo utucali ćaskajući sa Butgerejtom i scenaristom DEADGIRLA, Trentom Haagom, koji deluje kao cool, fun-loving, mada previše normalan guy (uostalom, radio za TROMU, pisao 4. deo TOXIJA!).

U velikom šatoru na trgu timovi Lakobrije i Kumalakante užurbano su mrtvosali dobrovoljce, među kojima je bilo i dosta đece. Među nazočnima je bila i Bekijeva goth cura, Maja, sa nešto originalnijim konceptom šminke nego kod ostalih zombija koji se, ipak, nije bitnije razlikovao od njene svakodnevne uparađevine. Tu u šatri, iznutra sasvim poprskanoj (lažnom) krvlju, među svim tim trulim leševima, sedoh da se založim hranom koju su služili svim zombijima. Uzeo sam tanjir nečega čiji slovenački naziv zaboravih, ali u suštini je nešto između gulaša i drnča. Ko je služio vojsku, znaće šta je drnč. Kao gulaš ovo baš i nije bilo nešto, ali posmatrano kao drnč, bio je to jedan od boljih drnčeva koje sam jeo.

Naravno, nije mi padalo na pamet da se maskiram u zombija; ja sam ghoul i bez toga + nisam sklon da se utapam u horde i rulje + imam ja i neki dignitet, zaboga. Plus, od svog domaćina sam poneo kesicu kolačića sa puterom od gandže sa namerom da ih pojedem te večeri, a neznajući kako ću na to čudo da reagujem, rekoh da je bezbednije da me u ogledalu ipak čeka moj (kakav-takav, ali ipak poznat) lik!

Pred početak parade desilo se i najavljeno telefonsko obraćanje deda Romera. Pošto je s njim razgovarao Tomaž, jasno je da tu ne može biti ni reči o razgovoru ili nečemu smislenom. Znači, izuzev privilegije da naživo slušamo glas od dedu na zombi, nismo čuli ništa posebno sem kurtoaznih pozdrava, želja i čestitki te neodređenih obećanja da će dogodine doći u Ljutomer ako baš bude toliko očajan i ne bude imao pametnija posla.

Umesto da bauljam po ionako mrtvim ulicama Ljutomera, to vreme dok je trajala parada provedoh sa ekipom filma DEAD SNOW kojoj sponatno priđoh da pohvalim glavnog glumca iz KILL BULJA jer mi je njihov film, kao što već napisah, bio prijatan komad parodijske zabave. Dobri su to i duševni momci, bila je to opuštena spika u kojoj mi je društvo od naših pravio Samir (Aca je još spavao jer bilo je tek 18h). Tu s njima vreme neosetno prođe, i taman kad smo krenuli da zasednemo u prijatniji ambijent baštice, umesto suncem opaljenom šatora, skrenuše mi pažnju da je u 19h dodela nagrada i završna ceremonija, te poitasmo ka mesnom bioskopu.

Ispred je bilo još vina, majica, zombija, curica, pijanaca, gostiju, sve u haosu i bez reda. Goste niko nije koordinirao: u jednom trenu spazih usamljenog i pomalo smorenog Deodata koji se, od muke, malo izvalio u travicu kraj bioskopa, malo podalje od rulje, i ležao tako, gledajući u nebo i verovatno se pitajući šta mu je sve ovo trebalo pod stare dane. Posebno je deprimirajuće bilo to što su horde zombi-maskiranih idiota, kvazi-horor fanova, prolazile kraj njega, i zamalo ga gazile i preskakale, a da niko od njih nije ni bio svestan kakva horor legenda leži tu kraj njih i sjaji u travi! Pa serem ti se na 'horor-fana' koji je ispunio svoj san da na facu metne zombi masku, i koji je u stanju da u histeriji od sreće zbog toga mrtvački prođe kraj Ruđera Deodata kao pored turskog groblja, ne registrujući ga! Neke zombijke kojima skrenuh pažnju na legendu legoše kraj njega u travu da se slikaju, ali - naravno - odmah odoše dalje, jer -da parafraziram Bodlera- o čemu bi neka žena, pa još zombi žena, uopšte pričala sa Deodatom? Pošto već nikog od organizatora ne beše u blizini, ja se sažalih i čučnuh kraj Ruđera, te proćaskasmo još malo, krateći vreme do odocnelog početka zbivanja.

Zatim rekoh Samiru: Dobro, dosta je bilo zajebancije, vreme je za kolačiće. Pojedosmo po jedan; rečeno mi je da je za početnika to dovoljna doza, i da ne preterujem mnogo više od toga. Ja pojedoh prvo pola, pa nešto kasnije još pola, a bez primetnijeg utjecaja. Sad mi je krivo što ne pojedoh bar 2 komada odjednom, jer samo tako bih (možda) podneo završnu ceremoniju u kojoj su se smenjivale zombi najavljivačice (od kojih je jedna, iz nekog fazona, šta li, povremeno ogledalom šarala po publici) i reperi (znao sam da neka ciganija mora da nas zadesi i ove godine: zaobišao nas je GUČA ORKESTAR, uz koji sam prošle godine igrao sa Juznom, ali je zato pred ovolikim civilizovanim svetom, na završnoj 'ceremoniji', morao da se ciganči nekakav jebani reper)!

Scenografija je bila zahvalna za tripovanje, sve neki čudni oblici i senke, plus zombiji strateški raspoređeni u publici - al džaba: moj dosadno stameni razum te nepokolebiva samosvest ne razbijaju se tamo nekakvim kolačićima! Sve sam to istrpeo mrtav lucidan! Nagrade su dodeljene po mom ukusu: najbolje vino je ono za koje sam ja glasao i koje sam pretežno i pio tokom festivala - Pinot Gris 2008 from the Jeruzalem Ormož wine cellar - a najbolji film je zaista i najbolji film festivala - EDEN LAKE.

Zbog tolikog čekanja ja sam na kraju pregladneo, i jedva-dočekana porcija mi je bila premalo, te naručih još jedan obrok, ali kako se on ne pojavi u narednih 40ak minuta, ja u jednom trenu samo zapalih iz prostorije, iz zlobe i ne ostavivši bon koji sam im dugovao. Serem vam se na takvu poslugu!

Kako je veče odmicalo, prokleta droga me je udaljavala od sveta ljudi, i bio sam sve manje komunikativan. Nisam bio neraspoložen, nisam bio ljut, nisam bio smoren - samo mi se nije pričalo. Ostatak večeri je prošao u izmaglici: sećam se da je Tomaž iskoristio moju naglu introvertiranost i zanemelost da mi uvali samo 2,5 flaše vina (iako je dogovoreno više) za sve što sam za njega učinio na ovom festivalu, da sam čestitao engleskinji na Mačoru za EDEN LAKE, i da sam prilično smoreno (i polu-gladno) dočekao prevoz do našeg privremenog staništa. Tamo sam sebi namazao nekoliko parčeta hleba domaćinovim džemom, jer su mi oni kolačići probudili glad za šećerom. Tu džem-večeru pamtim kao nešto najlepše što sam pojeo ove godine u Sloveniji.

Zaspao sam tvrdo i bez problema i bez ikakve priče, a kada sam se probudio, simptomi su još bili tu: doručkovao sam džem, potpuno nem, bez ikakvih vizuelnih ili psiho-tripova, neznatno smanjene lucidnosti, ali zato drastično smanjene potrebe da govorim. Trebalo mi je 10ak minuta unutarnjih priprema i uvežbavanja da izgovorim glasno pitanje - gde nam je domaćin i zna li da ubrzo polazimo, pošto je trebalo da mu ostavim NEKRONOMIKON. Ovo me je držalo tokom celog puta nazad: bio sam savršeno usporen i ćutljiv. Usput smo načas svratili do odsedališta na kome su bili Aca, Beki i ekipa, ali apsolutno nisam imao ni snage ni volje da izlazim i pozdravljam se s njima. Samo sam u jednom trenu zapazio Acu kako se beskrajno zabavlja prizorom mene koji zenujem u parkiranom kombiju dok su ostali putnici načas izašli.

Put nazad do Bg prošao je brže, kraće i bezbolnije nego li put iz Bg: sunce je manje palilo, nije bila žega, u kombiju je bilo više tišine (možda zato što sam ja bio zanemeo), a u bluru tog putovanja pamtim samo deonicu u kojoj mi je Lakobrija na svom laptopu pokazivao ekskluzivne fotke sa snimanja SRPSKOG FILMA, sa uzimanja odlivaka za kurce i pičke i trudnice i decu i koješta, od kojih bi mogao da se napravi spektakularan specijalni broj SVETA ili SCANDALA! U svakom slučaju, ja se i ovim putem izvinjavam svojim saputnicima ako sam ih, ovog puta, možda vređao svojom tišinom umesto, kako su inače navikli, svojom jezičinom, ali kunem vam se - gandža je kriva!

I tako se, not with a bang but with a whimper, okončao Grosman 2009.

Nisam video Romera, nisam išao na splavarenje (zbog visokog vodostaja Mure ove godine ne videsmo Ostrvo ljubavi!), nisam video ni Boga ni Đavola (bem ti slabe droge i jak mozak!), a zbog skraćenog boravka (dodatno skraćenog jednim danom provedenim na WC šolji) nekako mi je utisak od ove godine ostao - polovičan! Čak ni sa Markom M. ne stigoh da se družim i zajebavam kao prethodnih godina, i dobar deo festivala proveo sam nesnosno trezan! Ipak, vredelo je doći ove godine zbog mnogih stvari, a najviše zbog Deodata...

Over & out.

To je bio Ghoul's Grossmann Grossout 2009.