Goran Skrobonja spada u najkreativnije autore fikcije sa naših prostora, pisac je značajnih SF i horor priča i romana, strip autor, izdavač i prevodilac. U ekskluzivnom razgovoru sa urednikom Duhovnog razvoja odgovara na neka uobičajena i neka manje konvencionalna pitanja...

Kako i kada ste počeli da pišete, koje knjige i autori su podstakli vašu kreativnu inspiraciju?

Sa ozbiljnijim pisanjem započeo sam u studentskim danima, posle odslužene vojske, kada sam se učlanio u Društvo "Lazar Komarčić" i video koliko ljudi sa istim interesovanjima kao i ja, kao i koliko se trude da pišu naučnu fantastiku. Naravno, pisao sam i pre toga, kao srednjoškolac, ali bili su to tek prvi pokušaji. Prva priča koju sam napisao do kraja bila je "Ljudska reakcija", kasnije objavljena u mojoj prvoj zbirci Od šapata do vriska. Već drugu, "Poklon sa neba", objavio je Sirius i tako je počeo moj put bez povratka. U to vreme sam intenzivno čitao Bredberija, Kinga, ali i Roberta Hauarda i Roberta Hajnlajna.

Da li ste zavisnik od novih tehnologija, koliko je savremena fikcija u stvaralaštvu, posebno SF autora u posrednoj ili neposrednoj vezi sa tehnološkim progresom koji se intenzivira u našem vremenu?

Priznajem da volim "gedžete" i možda je to rezultat fascinacije spravicama kakve sam prvi put video u epizodama originalnih Zvezdanih staza. O naviknutosti na rad računarima ne treba mnogo govoriti, ali sad su tu i tableti, tako da mi je ajped omiljena igračka. Međutim, danas pisci SF-a u Srbiji pišu priče i romane koji su manje orijentisani na nove tehnologije i budućnost, i više se bave introspekcijom, društvenom, "mekom" stranom nauke, istorijom, alternativnom istorijom i tradicijom. To je, recimo, najkrupnija razlika koju zapažam u odnosu na tekuću hrvatsku naučnu fantastiku sa kojom se najbolje možemo porediti. Tamo ljudi i dalje puno pišu o svemiru, raketama i vanzemaljcima; mi više naginjemo egzistencijalnom hororu i fantazijama. Mislim da, kad se ima u vidu šta smo preživeli u proteklih dvadeset godina, niko ne može da nam prebacuje zbog toga.

Kakve su mogućnosti da autor vašeg i sličnog profila postigne uspeh u inostranstvu, koliko je interesovanje za dela Zorana Živkovića od pomoći drugim piscima sa ovih prostora?

Male. Doktor Živković je postigao uspeh na svetskoj sceni zahvaljujući tome što je strahovito mnogo sredstava i novca uložio u sopstvenu promociju. Prevođenje na strani jezik je izuzetno skupo, ukoliko želite da to uradi valjani prevodilac čiji je maternji jezik taj na koji se prevodi. Zatim je tu lektura, pa tek tada mogućnost da nekome ponudite svoje delo. Ja za tako dug i zahtevan postupak nisam imao ni vremena ni para, a isto važi i za većinu drugih domaćih pisaca žanrovske književnosti,

Kakav je vaš stav prema savremenom stripu, da li prihvatate tezu da je dominacija audiovizuelnog stvaralaštva tolika da se strip autori koji ostaju u okvirima klasičnog crteža i teksta ne mogu potupno afirmisati?

Ono što se naziva savremenim stripom prestao sam da pratim negde početkom ove decenije, sa serijalom Propovednik, Svestan sam postojanja obimne i izuzetno zanimljive produkcije, ali ne stižem da je pratim. Međutim, tu su domaći stripovi izuzetno talentovanih autora (recimo Vekovnici Marka Stojanovića) pa smatram da se dobri i nadareni crtači i scenaristi itekako mogu afirmisati. Primer za to su i naši sjajni crtači koji rade za strance, uglavnom Francuze - Aleksa Gajić, Dražen Kovačević i drugi.

Koje naše autore cenite, imate li neki savet za mlade stvaraoce koji nastoje da napišu knjigu fikcije?

Koliko su društvene mreže i sajtovi za deljenje AV sadržaja neophodno i korisno sredstvo za promociju savremenog stvaralaštva?

Ja pokušavam da te nove vrste foruma koristim koliko mogu za promociju svojih izdanja, ali nisam siguran koliko prisustvo na Fejsbuku ili Jutjubu zaista doprinosi kupovini knjiga. U svakom slučaju, svako, pa i pisac, može tako doći do mnogo izraženije vidljivosti i prisustva pred očima javnosti nego ranije.

Kakav je vaš stav prema misticizmu i paganizmu, mitovima na kojima se zasnivaju dela epske i drugih žanrova fantastike?

Ne bavim se njima, osim ako mi to ne zatreba za tekst koji trenutno pišem. Premda volim epsku fantastiku, odavno je ne čitam niti pišem, i više me zanimaju podvrste fantastike koje se bave sagledavanjem čovekovog "unutrašnjeg svemira." Misticizam, paganizam i mitovi, s druge strane, mogu da budu društveno veoma opasni ako se približe institucionalizaciji, a balkansko tle je, kao što smo nažalost videli, veoma plodno za tu vrstu zanimacije.

Da li verujete u vanzemaljce, veštice i vampire?

U podjednakoj meri u kojoj verujem i u anđele, proviđenje i ostale elemente hrišćanske tradicije.

U vašoj priči "O vukovima i ljudima" eksploatišete mit o vukodlacima i to u beogradskom miljeu, da li su likovi poput Nikodija Marića i ostalih inspirisani konkretnim ličnostima?

Nikodije Marić je lik o kom sam pisao još od kraja osamdesetih godina i pojavljuje se u više mojih priča. Donekle je bio inspirisan Bogoljubom Karićem (otud ime i profesija - tajkun), ali se vremenom "oteo" i poprimio sopstvene originalne karakteristike zahvaljujući kojima je postao prilično omiljen mojim čitaocima i, naročito - čitateljkama. Oduvek sam znao da jednog dana moram napisati roman o njemu i to sam obavio kada sam napisao Čoveka koji je ubio Teslu. Ali likovi u mojim pričama i knjigama - a to važi i kod većine drugih pisaca - obično su amalgami više stvarnih ličnosti sa kojima sam imao prilike da se upoznam, i nisu jednostavno "prepisani" iz života.

Kako autor, izdavač i prevodilac kao što ste vi funkcioniše u sferi materijalne realnosti u našim uslovima, da li porodičan čovek može da živi bez nekih drugih prihoda?

Naravno da ne. Ja bih sa svojom porodicom mnogo komotnije živeo da sredstva ne ulažem u objavljivanje knjiga. Retki su primeri da se može živeti od pisanja, pod uslovom da niste estradna zvezda koja se setila kako ume da piše, i tu nikakvog pravila nema - recepcija kod publike nikad ne može da se proceni unapred. Nadam se samo da će ova kriza ubrzo proći i da će ljudima ponovo biti lako da kupuju knjige. U suprotnom... neće biti dobro.

Kakve su perspektive poznatih vidova savremenog stvaralaštva, književnost, muzika, film u vašoj futurističkoj percepciji, da li treba očekivati neke nove multimedijalne forme ili samo tehnološkim sredstvima unapređene postojeće?

Mislim da će, bez obzira na to u koliko ćemo se dimenzija zabavljati u bliskoj ili daljoj budućnosti, bez obzira na nove tehnologije i njihove kombinacije usmerene na to da nam zasipaju čula senzacijama, u središtu svega ostati - priča. Priča je osnova na kojoj sve počiva. Puki spektakl koji je u suštini prazan i ne ume da nas zaintrigira pripovedanjem jalov je i na duge staze ne može opstati. Zato će budućnost biti usmerena na kreativne ljude i dobre pripovedače: smišljanje priča, čini mi se, imaće daleko važniju ulogu nego danas, u svetu u kojem će sve ostale ljudske potrebe ovako ili onako moći da zadovoljava usavršena tehnologija. Roboti će možda umeti da nam spremaju kuću, ali bez iskre ljudskog duha, koliko god velike memorijske kapacitete imali, neće umeti da smišljaju priče i zabavljaju nas njima.

Kakav je vaš odnos prema ličnosti kakva je bio Tesla, da li ga doživljavate kao nekog ko je bio vezan za Srbiju, kao što se može zaključiti iz vašeg poslednjeg romana?

Postoji uverenje da je Tesla bio vanzemaljac poslat na zemlju sa zadatkom da čovečanstvu omogući korišćenje električne i drugih energija na način kakav danas poznajemo, šta mislite o tome?

Voleo bih samo da vidim dokaze za tu teoriju (a čujem da ih ima); verujem da bih je onda oduševljeno i bez zadrške prihvatio.

Planovi za budućnost su, po prirodi stvari, poslednje pitanje?

Objavljivanje novih knjiga autora u koje verujem, završetak nove zbirke priča, pisanje novog romana koji će biti svojevrsni prednastavak Čoveka koji je ubio Teslu, sa radnim naslovom Sva Teslina deca. Ponovo ćemo se sresti s Apisom, sa Matom Hari, ali i sa mnogim drugim poznatim akterima te epohe, s tim da će glavni junak romana biti Anka Cukić, prva savremena srpska špijunka.

Povezani tekstovi: Tihi gradovi