Praznik autentičnog Rock N Roll-a u Beogradu, u kojem ima još pravovernih, onih kojima komercijalna muzička industrija nije popila mozak, odigrao se u prva dva dana druge nedelje juna.

Stari znanci Jack Oblivian, Harlan T. Bobo i John Paul Keith, stanovnici Memphisa, država Tennessee, u kojem je, kao što je poznato, nastao ovaj muzički pravac kasnih pedesetih godina prošlog veka, pre tri godine su u prepunom beogradskom SKC-u održali spektakularan koncet po sistemu četiri čoveka-dva benda. Sada smo bili u prilici da vidimo varijantu četiri čoveka-tri benda, uz Apache, gostujuću glitter-punk atrakciju iz San Franciska.

John Paul Keith formirao je The One Four Fives par godina pošto se 2005. preselio u Memfis. Stekavši RNR obrazovanje preko očeve kolekcije vinil ploča i pametnim korišćenjem iskustva rada u više prodavnica ploča, karijeru je započeo pred kraj srednje škole 90-tih u rodnom Knoxville-u sa bendom V-Roys. Kao atraktivan svirački sastav dobijaju ponudu da snime album za Stevea Earla i njegovu E-Squared Records. Ali buntovni Džej Pi nije prihvatio da promeni zvuk zarad objavljivanja prvog albuma i napušta bend, koji danas ima status lokalne legende, čiji nastupi se još uvek prepričavaju. Odlazi u Nashville, formira Nevers, snimaju ploču za etiketu Sire, koja se iz ko zna kakvih razloga nikada nije pojavila u prodavnicama. Zatim okuplja novu grupu - Stateside koja obljavljuje jedan album u Evropi i postaju prateći bend Ryana Adamsa pod imenom The Pink Hearts. Adams odlazi na turneju promovišući svoj album "Gold" povukavši sa sobom kompletnu postavu izuzev J.P. Keitha koji, posle kratkih zadržavanja u Njujorku i Birmingemu, na poziv sestre zatvara krug povratkom u Memfis gde započinje karijeru studijskog muzičara. 2007. okuplja The One Four Fives, sa legandarnom ritam sekcijom Mark Stuart-om (The Pawtuckets, The Lights, The Secret Service) na basu i bubnjarem John Argroves-om (The Glass, The Lights, Vending Machine, The Secret Service), a 2009. izlazi im odličan debi album "Spills And Thrills" za, adekvatnu etiketu, Fat Possum Records.

Redovno nastupa sa Jack-om i Bobom, pa je i u ponedeljak u našem gradu bilo tako, on sa gitarom, Bobo na basu i furiozni početak uz kombinovanje njegovih stvari, tradicionala kao što je Knoxville girl, ubilačke balade koju su izvodili mnogi velikani od Lovin Brothers-a, Charlie Feders-a, do najznačajnijih predvodnika neo-hillbilly pravca BR 5-49.zatim izvode ponešto od Freddie Kinga uz vruću reakciju auditorijuma, zagrejanog zvukom i uobičajenom vrelinom kluba. Svirački sve je bilo perfektno, ipak osećalo se da se ne ide skroz do kraja i da je ostavljen prostor za Harlana, koji uzima gitaru, na bini se pojavljuje Oblivian koji grabi bas, a Keith ostaje sa gitarom i cigarom.

Harlan T. Bobo počeo je kao lokalna singer/songwriter atrakcija, da bi vremenom stekao reputaciju autentičnog autora, kojeg izuzetno ceni mnogo poznatiija Lucinda Williams. Njegov prvi album, "Too Much Love", je dugo čekao na regularno izdanje pa ga Harlan umnožava i prodaje na piratskim diskovima sa kućne adrese, vraćajući udarac profiterskoj industriji. "I'm Your Man", iz 2007. drugi album utvrđuje njegov status, a nedavno je, kao garancija kreativnog kontinuiteta u Americana okvirima, izašao i treći "Sucker".

Bobo pored malobrojnih posvećenih saportera uživa pohvale i oficijelne kritike, a svoj stil definiše kao "Garage, Apartment Rock" i preferira Beatles-e, a ne Stones-e, kada je u pitanju poznata dilema.

Ovaj deo koncerta prati primetno blaga reakcija publike, Bobo izvodi isključivo svoje pesme sa dosta energije i posvećenosti. Blizu jedan sat iza ponoći sve se završava, uz jedan instrumentalni bis na kojem se gitare prihvatio Jack O.

Druge večeri, propuštam cirkuzantsku predgrupu sa zapadne obale i ulećem u žestoko prašenje postave sa tri gitare-(Džej O, Ejdž Ti i Džej Pi) koja je pretresala šaroliki repertoar koji je Jack realizovao sa ovim bendovima. Bobo ubrzo prelazi na bas, dok Džej O ostaje sa gitarom i kao glavni vokal, a Džej Pi sa gitarom i cigarom. Povremeno se traži uključenje publike, jedna devojka dobija daire, zahtevi se takođe uvažavaju i tu je Mona Liza, koju peva Džej Pi, verzija daleka Net King Colovoj, a bliska najboljima obradama Boss Tweed i Brian Setzer-a. Publike je primetno više nego juče, i vrućina je srazmerno veća, a svirka žešća. Konfor zapaljenih slušalaca remeti samo nekoliko napadnih fotografa koji sve vreme nervozno škljocaju i uporno se guraju u prvi red. Džej O se zagreva tekilom i hladi Nikšićkim pivom i posle nekih sat i 45 minuta na kraju smo još jednog fantastičnog, nezaboravnog koncerta loše muzike, koji je, nama, lošim ljudima priredio već odavno legendarni Del Boy Alex, glava ovog dragocenog promoterskog lejbla.