Ne razgovara čovek s Bogom uvek kad misli da s Njim razgovara. Ponekad razgovara i s nekim drugim, s jednim tajnim sagovornikom, koga uopšte nije svestan.

Da li je moguće da smo u tako dubokoj zabludi? Nažalost, istina je da čovek gotovo nikada ne razgovara sa sobom samim, iako je u to čvrsto uveren u svojoj samoljubivoj gordosti. S Bogom čovek razgovara uglavnom nikad, ili veoma retko. Najteže od svega u životu je razgovarati s Bogom i samo retki steknu tu privilegiju. Oni koji su uspeli da zavire u Onostranost neposrednim doživljajem, ujedno su uspeli da dopru do sebe u najjasnijoj svetlosti - ugledali su (sozercali) pravu sliku o sebi. Taj trenutak je trenutak ''Venčanja Neba i Pakla'', pomirenja vere i razuma, kada oni postaju jedno, kao što su to bili u vremenima pre Istočnog greha, spojeni u mističkom jedinstvu. To je ujedno i najviši rezultat koji filozofija može postići u pogledu razrešenja svojih antinomija. Jedna ljubavna sinteza.

Gore pomenuti Tajni sagovornik najviše voli da se prerušava baš u onog koji je uveren da razgovara sa samim sobom. Kao i samog Boga i Njega čovek može naučiti da oseća svesno i prepoznje lažnu sreću kojom ga vešto opija. To je veština, ili bolje je reći vrlina, razboritosti (fronesis), u kojoj je monaški zanat neprikosnoven.

Zato je ovo priča o dvojnosti, ali ne onoj isusovskoj, ona je ideal, nego o našoj, ljudskoj - ona je Armagedon!

Iako se duša iskonski opire patnji, ona mnogo toga čini da tu patnju bespotrebno uveća.

Zašto?

***

Nije moguće za samosvest da tačno utvrdi trenutak prelaska duše iz jednog "carstva" u drugo, iako se prelaz događa u vremenu kao i pokajanje. Ljudski unutrašnji opažaj ne doseže do jasne spoznaje spoznaje o njemu. I greh i pokajanje događaju se u iskustvu i zato nema govora o čovekovom metafizičkom zlu, pa samim tim ni o Božijem, ukoliko u pojam Boga spada apsolutna vrlina, a u pojam Čoveka sloboda. Iz ovoga ipak neće slediti nemogućnost mogućnosti postojanja maksimuma zla sabranog u jednome biću, takođe, stvorenom od Boga. Aktualizovan maksimum nedostatka vrline.

Ogrehovljeni, pali Čovek, koji je kročio jednom nogom u carstvo nebića, taj događaj potiskuje do zaborava, premda nikad u punoj svesti o njegovoj dramatičnosti. S druge strane, posle pokajanja radost ozaruje čitavo biće i taj trenutak ostaje postojan u sećanju - najjasnije zapamćen. Za razliku od gordosti, ono ruši ograničenja postavljena vremenom, pobeđuje prolaznost i zakiva čoveku pogled u večnosti. Iz perspektive večnosti, pokajanje biva osvešćeno samom bistrinom tog pogleda, pa ga zato tako jasno i doživljavamo. Ali, kao što je na početku rečeno, tu privilegiju imaju samo oni veoma retki duhovni pregaoci. Ostali upadaju u volšebne zamke onog Tajnog sagovornika, koji se zaodene u nas same, a veoma često i u samog Boga.

Tada, duša biva inicirana u potpuno drugačiju formu, formu gde je količina jedini kriterijum.

Razlog što većina krene tim putem, to je zbog prirođeno prolazne prirode svih stvari u svemiru i mogućnosti beskonačne deobe do ništavila. Nad Čovekom njiše se giljotina stepenovanja, gradacije, klasifikacije, svođenjem stvarnosti na merljive jedinice, redukcijom omeđenom pravilima i konstruktima čistog logičkog uma. Tako iseckan misli da je u posedu velike mudrosti Novog doba - progresa. Ali, da li to eliminiše Tajnog sagovornika, zlog Dekartovog Demijurga, koji nas namerno vara, jer ko nas jednom prevari učiniće to i drugi put, poput naših varljivih čula.

U svesti koja načini takav prelaz, zadovoljstva se svode na paklene muke u potrazi za sve većim i boljim, što nikada, po svom pojmu, ne može biti sasvim zadovoljeno. Doživeti bolji orgazam od prethodnog boljeg od svakog zamislivog i doživljenog, predstavlja izvor najdublje anksioznaosti i kolektivne neuroze čovečanstva.

Toga je svako potajno svestan, ali to nas uvodi u predvorije očajanja, jer to je nada jalova. Takvom dušom ovladalo je načelo apsolutnog relativizma i ona se, jednostavno rečeno - muči.

Verujući u apsolutni princip relativnosti, na prvi pogled, lakše je izboriti se s tajnama vasione. To je princip linije manjeg otpora, oportuna bolest čovečanstva. Da bi se sproveo u delo, potrebno je maksimalno ulenjiti um.

Zbog istovremene, stalne i jednako mučne, težnje za večnošću, za mirovanjem, to jest, zadržavanjem neumitnog toka vremena u nekom obliku, konačnog zadovoljenja i prestankom te paklene potrage za sve većim uživanjima, čovek je uvek u metafizičkom iskoraku - zapreminom u prostoru i vremenu, a težnjom u večnosti. Tom težnjom za neprolaznošću poništava se pretpostavljeni sled momenata bivstvovanja, koji neumitno vodi u raspadanje telesnog. Zarobljen u vrtlogu prolaznosti, zapremine i količine, čovek, gotovo uvek, pogrešno tumači naslućeno stanje njihovog odsustva. Kad postigne delić tog stanja askezom, ili kojim drugim načinom, zaboravlja da to stanje nije apsolutno za vremenito biće. Tada, odjednom iščezava njegov duševni kredo apsolunog relativizma i određuje čoveka koji teži za smirajem, kao paradoks koji mora da prođe između Scile bića i Haribde nebića.

U nama se tako prepliću načini horizontalnog i vertikalnog bivstvovanja, po zakonima neke neeuklidske geometrije, a mi bismo želeli svim prenapregnutim strunama svog bića da odsviramo bar jednu smirenu melodiju, koja će trajati dovoljno dugo da je možemo izmeriti stepenom sreće koju osećamo.

Ono apsolutno nepodeljeno u (meta)fizičkom svetu, najelementarnija čestica, monada, semeni logos, shvaćeni su neshvatanjem mogućnosti prestanka deobe, jer um naprosto ne može da pojmi sopstvenu dezintegraciju, tj. rašlanjavanje do gubitka samosvesti. Svest o mogućnosti stalne deobe dovodi nas do pojmanja ništavila, a nemogućnost pojmanja ništavila u punom obimu, vraća nas do metafizčkog monas (jedno), koje je van svih priroka (kategorija, u šta spadaju kvalitet i kvantitet, kao i sve relacije) i koje transcendira mnoštvo i razliku.

Ali, tada opet bivamo vraćeni na početak začaranog kruga; nikada sasvim zadovoljni onim što imamo, uvek težimo za nečim većim, boljim i još nedoživljenim, što će prevazići sve prethodno.

Samo golemim iskustvom ustanovljenim pravilnim ispovedanjem vere, osećajni deo našeg bića pojavljuje se u duši prečišćen, nalik onom pre Istočnog greha. Pra-osnova osećanja tada se javlja kao najjasniji Lik Božiji u čoveku - odigrava se utok luče večnosti u vremenito. Tom dijalektikom onaj negativni paradoks iščezava i javlja se novi, daleko pozitivniji - vremenitoj duši otvara se ''prozor'' u vanvremeno. U tom osećanju trijumfuje vrhunska estetika vasione, sa oboženom ljudskom dušom kao njenim najsavršenijim izrazom.

Međutim, mnogi su podvig vere, koji dovodi do oboženja čoveka, poistovetili s očekivanjem premije na lutriji, ispunjenjem gatarinog predviđanja i slično. Na taj način, ljudska sudbina stavlja se u ruke bezumnim stihijama i slepim silama, samo da bi se izbegao napor da se prevaziđe samoljublje. To je najveći mogući napor za čoveka - izmestiti sebe, za sebe i u sebi, iz centra svemira; ne biti sebi najvažniji (iako veoma važan), već ceo ljudski rod osećati kao sebe - voleti bližnjega kao sebe samog. Izmeštanjem sebe, za sebe i za svet, iz centra sveta, ne znači da čovek treba da se surovo obezliči, što predstavlja bojazan svakog ateiste. Naprotiv, to je jedini način sticanja punog ličnog identiteta. Tada se postaje ličnost u najvećoj mogućoj meri, jer ona zadobija atribute večnosti. Sticanjem večnih vrlina, ona se zapravo rastače sabijanjem u tautologiju. A, velika je razlika između logičke i empirijske tautologije, kada je istina isto što i lepota i pravda u jednoj konkretnoj osobi, naime u njenom delanju. Uostalom, to je posledica svake ispravno vođene duhovnosti. Uprkos tome, hrišćani misle da je u nirvani i samsari neminovno uništenje ipostasi (božijih ličnosti), a bramini da hrišćani vređaju božanstvo time što njegovu apstraknu suštinu konkretizuju.

***

Pored upornosti u lenjosti za spasenje svoga bića, postoji i upornost u nemogućnosti da se pobegne od sopstvenog odraza u drugim bićima. Slepilo za drugost i drugog je ono što se naziva samoljublje, dok je bogoljublje, najdelotvorniji način drugoljublja, ali i jedino pravo samoljublje. Da je samoljublje oblik lenjosti, lako se uočava ako se osvrnemo na činjenicu da je uvek lakše biti eogista maskiran u filantropa, nego biti iskreni filantrop.

Postoji jedan momenat kada se um ulenji i to je isto kao i njegovo lagano samoubistvo. Tada nastaje jedna nova osećajnost, uvek neutoljena žeđ.

Osećanja osećaja povezana su lenjim razumom u smislenu celinu, a čiju smislenost čini sama racionalno-estetička priroda čovekova. Ta celina ima smisao i simpatju samo za sebe, sačinjava podstvarnost sačinjenu od doživljaja prijatnosti i neprijatnosti i određuje psihologiju, karakter ličnosti. Ona predstavlja arhetip palog Čoveka. Neosvešćeni impulsi praroditeljskog greha, konačno su formirali kolektivnu svest današnjice.

Filozofija palog čoveka zasnovana na gotovo neosvešćenm i opskurnim premisama do današnjih dana izerodila je najveća postignuća ljudskog duha, ali i otvorila put ka savršenim zločinima. Jedno bez drugog u istoriji čovečanstva izgleda da ne može. Doduše, jedan njen bitan ogranak se uz pomoć matematičke metode i Okamovog brijača razvio u modernu nauku i u, slobodno mogu reći, sve ono čime se diči moderna civilizacija. Drugi deo je prešao u sujeverje prostog puka, ali, s druge strane, i u nacrt Nove religije, Novog vavilonskog carstva.

A, u tom novom-starom carstvu, caruje niko drugi do LENJI RAZUM.

On je onaj razum koji odbija da postane um, onaj koji odbija da učestvuje u aktivnom umu islamskih filosofa, ali i onaj čije sećanje je pohranjeno na fotografijama i u kompjuterskim čipovima, u veštačkim ekstenzijama naših čula. Pre pronalaska fotografije sećanja su živela u mislima, knjigama i na slikarskim platnima, danas je sećanje lenjo i uopšte ne čudi što je čovek postao smrtno dosadan i nekreativan. Sve je razotkriveno do srži, te je mašti preostalo malo toga da izmašta.

Takođe, dobar primer je i tobožnja delotvornost psihijatrijskih i psiholoških metoda, koja se svela na to da bolesnici vegetiraju drogirani teškim lekovima. Praksa koja je mlada i prepotentna, proglasila je jedan mračni entitet, sa kojim su nam veza jedino snovi, halucinacije, hipnoza i slično, na primer, dejstvo droga, nesaznatljivim božanstvom naše psihe. Tako je nešto u nama što nema samosvest, proglašeno gospodarem i tumačem naših osećanja i ponašanja. Ono inferiorno, podzemno i lošije, koje je izvesna mentalna selekcija izopštila, proglašeno je superiornijim, eminentnijim i boljim. Očekivalo se da nešto što ima fundamentalni nedostatak, objasni drugi nedostatak koji se nalazi u samom čoveku, a koji je Frojdova psihoanaliza tako trijumfalno iskopala iz najmračnijih dubina ljudske svesti. Kopajući tako duboko, vršeći brutalno analitičko seciranje stvarnosti, neminovno gubimo uvid u celinu, kao i u svrhu postojanja. Naposletku, sam Bog nam postaje potpuno izlišan momenat sinteze znanja i osećanja, a namesto njega dolazi onaj nedostatak, koji biva apsolutizovan. Njegovih imena ima mnogo: folklornih, mitoloških, teoloških, pa čak i filozofskih, kao, na primer, neoplatonička lišenost.

Ovde pokušavam da pokažem da taj apsolutizovani nedostatak mora biti ličnost, kao i savki čovek, jer postoji podudarnost između imena i principa [f(x)=x], slično glagolskoj imenici. Istovetnost imena i principa moguća je samo ukoliko imamo posla sa takvim nečim kao što je živa ličnost. Zato nikako ne može biti formalizovana i živeti život puke apstrakcije, universalia sunt realia, u ovom slučaju ne prolazi, samo zato što naivni čovek odbija da poveruje u personifikovano zlo.

U potrazi za pravom slikom

Čovek uopšte ne zna kako izgleda, kakva je njegova pojava, telo, a posebno lice i njegov izraz. Da li se njegovo mišljenje i utisak o samom sebi bitno slažu, ili ne slažu, sa utiskom i mišljenjem okoline? Da li su telesne mane koje uočava gledajući se u ogledalu, ikako, i kako, dopadljive njemu samom?

Da li ih on vidi onako kako ih vide drugi?

Najgore je to što čovek ne može da oseti taj utisak, da neposredno opazi svoju spoljašnjost i oseti simpatiju, ili antipatiju, prema pojavnom sebi, kao što to može u odnosu na sve druge i sve drugo. Nedostaje mu neposredan uvid u ono njegovo najvidljivije, a to je on sam kada se kreće u prostoru.

Kako nas drugi vide, odnosno doživljavaju, potpuno je drugačiji utisak od onog kada se gledamo u ogledalu. Dodavanjem novih ogledala još više bismo iskrivili pravu sliku, a kamerom još više - što je više posrednika to nam prava slika više izmiče.

Ta prava slika ne može biti isljučivo dostupna okom, ona mora biti celovita, a mi pojedinačno čulo za takav opažaj nemamo. Uprkos tom nedostatku, ipak stičemo osećaj privlačnosti i odbojnosti prema nekome, ili nečemu. Imamo, doduše, organ koji sintetiše sve čulne podražaje i ko zna još koje, a da mi tog procesa uopšte nismo svesni. Taj organ zove se mozak s centralnim nervnim sistemom. Iako su neurologija i neuro-fenomenologija znatno napredovale još ne mogu da daju zadovoljavajuće objašnjenje pojave svesti. Ne manje tajanstvena je spoznaja našeg oruđa za logičko rasuđivanje, kao i same apriorne spoznaje.

Naš duh nema dovoljno jaku moć odražavanja, da bi sebi predstavio sebe u punom obimu. Metafizički nosilac savršenih obrazaca, iliti paradigmatskih ideja, obično biva Bog i pitanje je da li je taj nosilac nužno ličnost, ili bezosećajno načelo i da li je moguće da je on teško oštećen u domenu ćudorednosti, čime mu se oduzima atribut apsolutnog savršenstva. Da li uopšte može biti biće kao takav i da li ih naprosto ima dvojica? Jedan koji daje pravu sliku i drugi koji je zlonamerno kvari? To se pitao i Dekart i to ga je dovelo do dve stvari: opreza u suđenju (epohe) i najdubljeg očajanja u vidu metafizičke sumnje.

Iako je još Parmenid utvrdio da se nebiće ne može izricati (naime pojmati), pitanje je ovde da li ono ipak može postojati? Kako ga zamišljamo i da li uopšte možemo da ga zamislimo, sem kao beskonačni zbir nedostataka?

Nebića očigledno nema, ali zato bi mogao postojati metafizički nosilac zle volje. Osnova zla, zlo otelotvoreno u konkretnoj ličnosti. Nedostatak dobra može se priricati (zapravo, odricati) stvarima u jeziku i mišljenju, ali svaka stvar može i dalje da postoji uprkos brojnim nedostacima u stvarnosti, pa što onda ne bi mogao i taj metafizički nosilac zle volje, kvaritelj prave slike? Ako verujemo da postoji nešto što u sebi ima minimum dobrote, a poseduje savršenu inteligenciju, koja ne podrazumeva dobru nameru, to bi onda bilo nešto što nema dušu da njome oseća, ali ima pamet da drugome nanese bol?! Ali, kako bilo šta može postojati bez duše, koja je izvor životne energije? To "nešto" svakako je ima, ali je pitanje kakvu?

Kod gnostika eoni polako tonu u ontološko blato, možda u Aristotelovu prvu materiju, koja je ravna ništavilu, a svi oni i Arhonti se bore oko božanske iskre koja je čovečija duša da bi se povratilo narušeno prelomatsko jedinstvo (što bi bilo nešto kao apsolut iznad samog Oca); Bog tj. Otac spasava se kroz čoveka i obratno, samospoznaja Oca potom inicira proces emanacija.

U manihejskoj viziji čestice Svetlosti treba da se oslobode iz tame, a konglomerat do tada poznatih proroka, koje je poslao Otac, koji je Ličnost, njihovi su izbavitelji. I u ovoj igri Igru osmišljava Otac.

Dakle, uvek se pojavljuje jedan nosilac svega, samo je pitanje da li to Sve obuhvata i ono što nije ništa i da li je to Ništa nužno zlo?

Ko, ili šta, je taj nosilac, ili imalac prave slike i da li je neophodno da čovek poseduje saznanje o njemu kao i doživljaj prave slike, pitanje je koje onda možemo svesti na pitanje o svrsishodnosti samog čoveka. Možda bi taj sveobuhvatni, itegralni, pogled čoveku upravo iskrivio pravu sliku, stvarajući neku vrstu kubističke stvarnosti. Zbijanje svih uglova i perspektiva predpostavlja i zbijanje vremena, tj. njegov prestanak za ljudski opažaj. Znači, i onda kada bi nam takva slika bila predstavljena, mi bismo bili u nemogućnosti da je opazimo.

U tom smislu, da li su kadriranje i montaža, tj. pokretne filmske slike, kao i cela mimetička delatnost, rasvetljavanje misterije o čovekovom spolješnjem izgledu ili, pak, stvaranje totalne iluzije?

Ako bi, hipotetički, ljudski duh bio pročišćen apsolutnom jasnošću i razgovetnošću božanske spoznaje, istog časa bi izgubio svrhu svog postojanja; da spozna Boga, ili savršenstvo u najvećoj mogućoj meri, ili, da udovoljimo ateistima, da postigne najveću moguću sreću, iako je sama spoznaja Boga, kao najvećeg mogućeg savršenstva, najveća sreća koju čovek može postići. Ljudski duh u stanju sveznanja bio bi božanski, te bi onda i sam Bog postao izlišan, a ako bi Bog postao izlišan, to bi postao i sam čovek kao njegova tvorevina.

Ne postoji uređaj koji može da nam da tu pravu sliku našeg spontaniteta, onakvu kakvu bismo je doživeli da možemo da se vidimo, tj. ne postoji uređaj koji može da prenese sam lični doživljaj utiska neke osobe o nama, jer mi bismo voleli da vidimo kako nas drugi vide, da zavirimo, makar i na trenutak, u tuđi opažaj nas samih. Na kraju ostaje samo to da svako poseduje opažaj svakog drugog, sem sebe samog.

Targajući za neposrednim doživljajem naše spoljašnjosti konstatujemo da sebe možemo da vidimo samo iz nekog određenog pravca i pod određenim uglom. Takvu sliku nam daje odraz u vodi, staklu i ogledalu. Kako je biti viđen iz svih pravaca u isto vreme i da li to saznanje bitno doprinosi našoj samospoznaji? Onda bi filmska montaža znatno unapredila lično samopoznanje, ali događa se upravo suprotno: mnogi filmski glumci počinju sebe da doživljavaju u liku onoga koga su glumili na celuloidnoj traci; postaju opsednuti privilegijom da sebe mogu da dožive izražajnije nego ostali, ali često završe kod psihoterapeuta zbog problema s ličnim identitetom. Pozorišni glumci se, pak, ogledaju u reakcijama publike i kritičarskom peru, što može dati isti rezultat. U tom slučaju ne smo da nisu blizu prave slike o sebi, nego su se od nje udaljili toliko da su završili u nekoj potpuno drugoj slici.

Neslikovno predstaviti sebi sliku sebe samog, usled nedostatka neposrednog slikovitog doživljaja sopstvene spoljašnjosti, jedino je što čoveku kao takvom preostaje.

Ipak, da ne bude zabune u nazivima, mi zapravo nikada ne možemo očekivati da se tu radi o pukom predstavljanju, ovde se zapravo traga isključivo za doživljajem. Traga se za neposrednim doživljajem sopstvene spoljašnjosti, a to blago, kao što je više puta rečeno, poseduju svi sem nas u odnosu na nas, kao što ga i mi posedujemo u odnosu na sve druge, a niko u odnosu na Boga.

Zbog nemogućnosti takve spoznaje i doživljaja, javlja se kao posledica nešto što bi se moglo nazvati mit o neprikosnovenosti ličnog doživljaja. Taj mit distinkno je obeležje postmodernog čoveka. Naime, dolazi do toga da u estetskom sudu tj. doživljaju, naš lični doživljaj proglašavamo za neoboriv kriterijum vrednosti. I to bi bilo u redu da se čovek na tome zaustavi, ali neretko se događa da lični sud namećemo drugima upravo kao univerzalni kriterijum vrednosti. Ipak, postoje ljudi koji su izvežbali svoj opažaj i u punoj samosvesti izobrazovali duh i percepciju kako da usvaja tj. posmatra predmetnu stvarnost, naročito onu koju je ljudska veština stvorila.

Mit o ličnom doživljaju kao univerzalnom kriterijumu procenjivanja umetničkog dela, samo je preobražena želja za nadmoći suda neke ličnosti, a u stvari iza nje se krije suštinska lenjost da se nauči doživljavati prava umetnost i stvarnost kroz ljubav i sklad. Jer, sklad podrazumeva disciplinu i odricanje. Ovaj podvig, gotovo je ravan onom monaškom. U tom smislu slažem se s Nikolajem Hartmanom koji smatra nam svako uspešno umetničko delo otkriva svoju unutarnju nužnost.

Sa strane posmatrača javlja se, dakle, dvojaki elitizam: onih izvežbanih (''monaha'') i onih neizvežbanih koji se rukovode ličnim doživljajem, a tu spada skoro čitavo čovečanstvo. To uopšte nije čudno, jer taj je lični doživljaj jedini posed koji je apsolutno neotuđiv od svake osobe. Ovo se odnosi kako na spoljašnju, tako i na unutrašnju percepciju, kako na sam doživljaj, tako i na doživljaj doživljaja.

Međutim, ipak treba imati u vidu da pravilnost doživljavanja nepogrešivo otkriva vrednost bar u umetnosti, a time i sebe ustoličava kao kriterijum za dodeljivanje osobine izvanrednog. Ovo zakonomerno opažanje (zahvatanje) upravo čini taj elitizam opravdanim i ovu priču svodi prosto na to da li je neko merodavan u proceni nečeg, ili nije, i šta je to što njegov sud čini izvrsnijim od suda drugih.

Šta doživljaj čini zakonomenim i istinosnim?

Heraklit je još davno zaključio da ''mnogoznalaštvo ne uči mudrosti'' i da treba ''osluškivati Logos'', da bi kasniji filosofi tu temu razvili do

stava da se poznavanje velikog broja činjenica samih po sebi ne može nazvati znanjem u pravom smislu, jer ono što toj nabacanoj gomili pruža smisao je jedan ''pogled odozgo'', savršena predstava, ideja, naime predstavljanje, ili interpretacija teorijom. Ceo proces je uvek ex hypothesi. Pojedinačne činjenice valja staviti u viši smisaoni okvir, koji mora biti određen od strane nečega što nema prirodu puke činjenice. Bez neposrednog celovitog čulnog utiska o našoj spoljašnjosti, sebe poznajemo samo iznutra, nekim samodoživljajem koji je kao neko trajno stanje, neki pred-preduslov našeg bića. To je ono što je Dekart ograničio na kogito, ali jasnoća i očiglednost suda ''ego kogito'' tom rasuđivanju na kraju daje obeležje intuicije. Kod Dekarta intuicija ima upravo ovu premošćujuću, sintetičku, sažimajuću ulogu, a nama odvde i treba neka vrsta nadsuđenja. Da li bi se onda to nadsuđenje moglo nazvati baš imenom intuitivna spoznaja?

Šta je uopšte činjenica? Istina o nekom događaju, svojstvu, biću?

Postoji i ''pogled odozdo''. On daje objašnjenja stvari iz samih sebe. Postmoderna metoda stvaranja i mišljenja gledajući stvari ''odozdo'', vidi samo jednu nepreglednu ravan, koju se uporno trudi da ''zatalasa'' komplikujući fabulu. Sve stvari i pojave upućene su jedna na drugu bez saznanja o tome kada će se okončati njihov boravak u ovoj stvarnosti i da li postoji neka druga stvarnost, kao i koja je svrha njihovog postojanja. Takozvani svršni uzrok, causa finalis, prognan je i zato je nestala iz nauke etičko-eshatološka dimenzija mišljenja.

To se očituje u načinu osećânja, doživljavanja - osećanja koja nastaju od zbira oseta doživljenih samo kao prijatnost i neprijatnost, te se oni uglavnom svode na ljubav i mržnju prema bolu i uživanju. S druge strane, osećanja koja potiču iz osvešćenih duhovnih sadržaja, dovode dušu do susreta sa onom pravom slikom.

Onaj koji je to uspeo voljnim činom predstavalja prirodnu aristokratiju u izvornom smislu reči aristoi - on poseduje vrlinu.

O slobodi i nužnosti

Neumoljivoj Ananghe (skrivenom najmoćnijem božanstvu čitave Antike), fatumu, sudbini, Proviđenju, Promisli, Providnosti, predestinaciji (i to baš u avgustinskom smislu), uvek prethodi čin slobodne volje. Dar slobodnog izbora najuzvišenije je delo božanske milosti. Međutim, i pored saznanja o mogućim kobnim posledicama određenog čina, mnogi ljudi (a zapravo svako je to uradio bar jednom), zaključuju na sledeći način: ''Ma uradiću to, pa neka mi bude kako je suđeno!''. A ko, ili šta, je presudilo? Ko zna koliko je idioma u svakom jeziku koji iskazuju ovo iskonsko hamletsko pitanje:''Biće, ili neće biti? Ma, nek' bude kako je suđeno!''

Međutim, davanjem sebi slobode, zelenog svetla, za izvršenje čina, te izvršavanjem istog i naknadno verovanje u ono "kako nam je sućeno", očigledan je sofizam naše prevrtljive duše. Pa, suđeno nam je upravo onako kako smo izabrali, a ne kako nam je neko presudio. Niko, ako nam je data prethodna mogućnost izbora, nije mogao u napred da presudi sam nas samih. Međutim, kada se dogode neke nagle i nepravedne tragedije, to ruši ovo verovanje. Događaji koji nisu u vlasti nijedne ljudske slobodne volje uvode opet u priču metafizičkog nosioca zlonamerne volje, a on, po definiciji, do krajnjih granica zloupotrebljava svoju slobodu da greši. Čak veruje da je to dobro za njega, ponavljam ukoliko metafizičko zlo shvatamo kao personifikovano.

Ova teza zastupa komplementarnost nužnosti i slobode. Nužnost je samo viši, širi, rodni, ili kako god, pojam pojma slobodne volje. To je i sasvim prirodno, jer ta nužnost je upravo odlika jedne jedine stvari koja je nužna po sebi, a to je Bog, koji kao da nas tom istinom usmerava ka sebi. Ali kada svest doživljava nužnost kao nemilosrdnu neumitnost, umesto milosrdnu, počinje da vidi Boga bez ljubavi. Jer, šta je Božija milost, ako ne najplemenitije delo božije ljubavi. Svest koja upadne u zamku demonijačnog sofizma, kročila je u mesto gde se ljubav ne može doživeti.

Da li se obistinilo gnostičko proročanstvo da su nam Arhonti zla oteli dušu, ili ju je naša pala volja dobrovoljno predala?

Postavljeno uz saglasnost autorke