Razmatrajući svakodnevni život, možemo upasti u izvesnu zamku. Ona se krije u samom sugestivnom pitanju koje afirmiše ne samo termin i pojam 'svakodnevnog' života, već njegovo značenje. Pojam 'svakodnevni' može imati nekoliko značenja. Jedno je na primer to da označava one radnje koje obavljamo svakodnevno, drugo bi se moglo odnositi, ne na svako-dnevne, već na neke uobičajene radnje koje se ne izvode nužno svaki dan, već po potrebi ili običaju - dakle one standardizovane radnje. Dakle, može se misliti na generalni pojam ponavljanja određenih radnji, ili na uži pojam koji označava spisak radnji koje su označene kao svakodnevne. Kroz ove dve tendencije se provlači dublja misao koja vuče svoje poreklo iz dva različita izvora. Svakodnevnost podrazumeva neko ponavljanje u oba slučaja, ali u prvom ono je vremenski mereno, a u drugom kvantitativno. Vremenski mereno ponavljanje, koje objašnjava fenomen učestalosti, rutine i navike u delanju je blisko povezano i sa čovekovim mehanizmom habituacije i ovde ću ga razmatrati.

Habituacija je, ukratko rečeno, sposobnost sticanja navike i rutine u delanju bez ponovnog ulaganja truda pri ponavljanju te radnje. Čoveku je data sposobnost učenja i pamćenja prvenstveno kao funkcija ovog mehanizma. Kako iznova i iznova ne bi učio iste stvari on se prilagođava njihovom obavljanju i postepeno smanjuje količinu uloženog truda, obavljajući posao sa istom efikasnošću, kako bi jedan deo njega bio i dalje slobodan da usmeri svoju pažnju negde drugde. Ovaj fenomen koji ne treba ovde objašnjavati, daje čoveku onu neprestanu neutoljenu žeđ za znanjem, jer šta god da čovek izmisli ili donese na ovaj svet kroz nauku i znanje, teži da se rutinizuje, teži da postane sopstveni pokretač, mašina i ostavi za sobom novu prazninu koju treba popuniti. Čovek prirodno, skoro nagonski teži svom usavršavanju, i to u svakom mogućem smislu te reči. Njemu je data sposobnost učenja i memorisanja iznova i iznova.

Ova osobina obeležava čoveka i daje trajne implikacije u njegovom ponašanju i shvatanju sveta oko sebe. Ono ga čini koliko produktivnim toliko i umrtvljenim. Ovaj pojam habituacije nosi sa sobom i vidljive efekte zaborava i otuđenja u tom svetu 'rutine', i sam po sebi predstavlja i sadrži svoju krajnost - progres i regres. Upravo zato svaki progres predstavlja regres i obrnuto. Ovaj regres sigurno nije namera, a ni cilj onog ko se upustio u potragu za tehnološkim napretkom. Ovo je više neki sporedni efekat koji su neki u svojem slepilu čak, kako kažu, spremni da podnesu kao cenu napretka. No, pored ovog kratkovidog pogleda na neka od bitnih pitanja današnjice, šta je to što ovde dotiče temu svakodnevnog života? Upravo to da je čovek secirao i izdelio vreme i radnje na delove koji predstavljalju celine za sebe i u svom nerazumevanju koristi vreme kao puko merilo postojanja. Što više stigne da uradi to bolje. Postoji vreme za ovo i za ono, postoji i izdvojeno vreme čak i za rađenje 'ničega'. Ovu koncepciju prate sve savremeno-tehnološke tendencije i struje koje su prestale da očekuju odgovor od filozofije ili neke religije o tome šta je život, vreme i postojanje, i jednostavno su uradile ono što one najbolje rade, progres i menjanje, transformacija i prelazak iz pasivnog u aktivno stanje. Dosta je bilo čekanja i pretpostavki koje su pravljene u mraku empirijskog ne znanja, pa je zato na scenu stupila akcija. Kao posledica ovog naglog prodora tehnologije i društvenih nauka (pojedinih) na scenu, javljaju se i nezadovoljene potrebe sa druge strane koje se jasno detektuju u svojoj zaostalosti, kao što su psihička i mentalna labilnost, kulturna demencija, porast kriminala, zagađenja i psihičkih bolesti, otuđenja itd.

Kada čovek govori u okvirima svakodnevnog života pada u zamku da se projektuje i kreira u svom psihičkom okruženju pojam koji je veštački stvoren apstraktnim seciranjem života na delove - vreme-prostor. Termin 'svakodnevni' postaje mnogo više od termina, on postaje etiketa za nešto što je meta-verovanje, odnosno verovanje u postojanje nečega što je po sebi izvedeno iz lažne pretpostavke, ili ako ništa onda bar nedovoljne, jer život sigurno nije samo to. Iz ovoga proizilazi ono što neki zovu otuđenjem, odnosno osamljenjem čoveka. Šta se zapravo događa? Čovek biva učauren u svojoj sopstvenoj pojmovnoj kreaciji (pojam svakodnevnosti je ovde samo reprezentativni primer), on postaje žrtva paradoksa, on zna da nije sam, da npr. postoji ljubav i bliskost, da postoje srećni ljudi na ovom svetu, ali mu ta saznanja ne pomažu da izađe iz samokreiranog pakla večitog ponavljanja, nesreće i usamljenosti. Čovekova moć mišljenja i razmišljanja nije samo spoljašnjeg karaktera, već i konstituišućeg, jer gradi u čoveku tragove i mape misli koje se čak i hemijskim putem ucrtavaju u njegovu moždanu koru. Izgleda da čovek ipak mora postati odgovoran ne samo za svoj izrečeni, već i neizrečeni govor. Čovek je sam sebi odgovoran za svoje misli, jer kroz njih on direktno utiče na ono što on jeste i ono što će biti. Pozitivno mišljenje je dakle ideal, ali ono je samo po sebi nemoguće bez razumevanja funkcionalnih razloga za takav stav.

Čovek, dakle, ne samo metafizički već i praktično snosi posledice za svoja dela i misli. Najveću greh u tom smislu je zapravo osakatiti samog sebe, jer to je sve što jedan ikada može i uraditi bez obzira šta učinio. I sve to zahvaljući habituaciji koja nam je omogućila tako paradoksalno poučan primer ovakvog napretka. Cilja ovog odeljaka o svakodnevnom životu je da ukaže na mogućnost zbrke između onoga zbog čega smo tu da razmišljamo, što je samo pomagalo, alata koji je dobar sluga, ali loš gospodar. Ako mi nešto nazovemo svakodnevnim životom nije automatski i kvalifikovano za shvatanje samog pojma života; i umetnička tendencija koja voli proizvoljno da zastaje i pravi poente u ljudskom misaonom toku ponekada odražava samu prirodu čovekovih moći koja leži skrivena u svakoj potisnutoj, zaboravljenoj ili neprimetnoj misli. Samo ovladavanje mišlju daće čoveku mir za kojim teži, a ono leži baš ovde i sada.

Čovekovo znanje je od prirode namerno prožeto ne znanjem, ne bi li čoveka teralo da nastavi svoju potragu za savršenim, ono je svojevrstan sistem učenja koji u sebi potkrepljuje sve moguće slučajeve i jednom rečju, to je apsolut - čovekov apsolut. Paradoks je njegov primer. Paradoks je samo pitanje skupova i pod skupova, gde je jedan skup B, podskup većeg skupa A, koji mu nije nužno sličan po kvalitetu ili/i kvantitetu- ali je ipak u njemu sadržan i to je paradoks za svaki takav skup. Ovde se ne propoveda prestanak korišćenja problematičnih termina, već njihovo savesno korišćenje; 'svakodnevni život' je samo primer.