Jeste li ikada imali ona mučna jutra kada uđete u prevoz, cimate se levo desno, gužvate, pokušavate da okrenete glavu za nehuman broj stepeni da izbegnete "mirise", i dostižete anatomski nemoguće poze? Svakako, ako nemate luksuz da se vozite kolima, ili da vam je posao kod kuće, mora da doživljavate povremene horore gradskog prevoza. Ovaj tekst se upravo bavi time, kako da ispunimo ono silno vreme koje izgubimo u prevozu...

Uzmimo okrugle cifre, recimo da radimo oko 20 dana u nedelji, i da uzmemo da imamo i godisnji odmor svake godine, i neke neradne dane, i recimo da radimo tako 10 meseci. To je 200 radnih dana, što zapravo zvuči malo naprema 365, tako da su realnije cifre još veće... Uzmimo da se svakog dana vozite najmanje 45 minuta na posao, i nazad. Dakle 90 minuta (bez onog zamornog čekanja na stanici). Dakle, to je oko 18 000 minuta, to jest oko 300 sati provedeno u prevozu, što bi bilo oko 12,5 dana provedenih u autobusu. Što nije mala cifra, to bi značilo kao da skoro dve nedelje mi živimo u autobusu, na godišnjem nivou. Ne sumnjam da su ove cifre još većih vrednosti... Pomislimo samo kada izlazimo nekuda, kada moramo putovati negde dalje, iz nekih razloga češće... Dakle, znatan broj našeg životnog vremena mi "gubimo" na sedenje u autobusu, i najčešće generalno smaranje. Sve ovo vreme može da se ubije ako imamo nekoga da nam pravi društvo na našem putu, to je uvek idealno, pogotovu ako možete sa tom osobom da se opustite u nekim trivijalnim pričama, ili pak nekim težim misaonim razgovorima (iako su takvi razgovori uvek praćeni čudnim pogledima sa strane, da ne kažem i podsmesima). Takođe ovo vreme može zanimljivo da se popuni i mp3 player-om, sa zanimljivim odabirom muzike koje će nam ispuniti naš put. Međutim, ovo nije uvek slučaj, a u potonjem slučaju, to nije uvek i nužno (kako se nebrojano puta dokazalo da slušalica mp3-ja može crknuti u "savršenom" trenutku).

Kao što to biva, upravo ovakvo "crkavanje" slušalice me je primoralo da razvijem nove načine kako da upotpunim putovanje autobusom koje se može očigledno protezati u beskonačno (naravno, na subjektivnoj vremenskoj bazi). Budući da se nisam navikao (ili, bolje rečeno, da sam se odvikao) na zvukove "spoljašnjeg" sveta, zaboravio sam koliko zaista može biti naporno istrpeti vožnju. Pogotovu kada u sedam ujutru još nerazbuđeni morate da slušate neke teenagere kako krešte na sav glas od ranog jutra, ili da slušate džangrizave babe kako psuju na sve živo što se miče (nedavno doživeo i to, nažalost). S vedrije strane, pretvoriti "poraz" u pobedu je uvek moguće. Ništa, pa čak i naizgled bezizlena gradska saobraćajna smaračina, ne može da uništi kvalitetno vreme koje možete napraviti. Naravno, za sve ovo potrebno je samo da imate VOLJE da to uradite (a realno, ko od nas želi da se smara? Stoga, volju imamo svi, makar kada je prevoz u pitanju).

Naše putovanje moramo početi iz samog korena. Pre svega moramo ući u autobus smireni. Ništa nam ne vredi ako uđemo raspoloženi za svađu. Nikada nam nije vredelo ni u čemu. Znači, nema onih pomisli: "Uh, ako mi neko nešto pisne, ima da mu [*****]"... ne, u startu se odganjujemo od misli da će se ista desiti naopako, takve misli nam ne trebaju, jer ionako mi ne znamo zaista šta nas na putu može očekivati. Putovanje, kao i svako, je neizvesno i prema se njemu moramo poneti tako, ne misleći šta može da se desi, već kuda nas ono vodi. Svakako postoji velika šansa da će tu biti prisutno još mnogo ljudi. Naše bioelektromagnetno polje će doći u interakciju sa poljima od ljudi u našoj okolini. Kao i svako mesto gde ima mnogo ljudi, tu će vladati mnogo emocija. Emocije su veoma zarazna stvar. One umeju da budu kao domine, kad jedna krene da se ruši, ume da obuzme sve... Emocije su stvar astrala, a ta astralna bića, koje zovemo emocije, lako putuju. Naša suptilna tela olako mogu primiti te energije koje dolaze od drugih ljudi, pogotovu kada su naša bioelektromagnetna polja polarisana "za svađu", to jest negativno polarisana. Otac Tadej je rekao "Kakve su ti misli, takav ti i život", a u Bibliji piše "Što seješ to i žanješ". Tako to važi i na ovom nivou... Jednostavno, ako smo ušli sa predubeđenjem da se svađamo, naše astralno telo će tražiti u autobusu prosto žrtvu koja će da nasedne na vaše nasilne emocije. Isto tako može vas naći tuđe emocije, i odjednom probuditi u vama burne reakcije. Čak i kada prisustvujemo svađi, a ne učestvujemo, ljudi koji su učestvovali aktivno crpe vašu energiju! Ne morate učestvovati vi u svađi, kada to vaše astralno telo može uraditi umesto vas. Ali postoje načini da se spreče ovakve stvari. Pre svega ostati smiren, misaono se ne uplitati u negativna dešavanja, a emotivno pokušati da se bude što izolovaniji od tih neprijatnih događaja koji pokušavaju da vam skrenu pažnju. Ipak, moramo biti svesni da neki ljudi prosto imaju takav metod preživljavanja. Da bi opstali ovi ljudi (energetski vampiri) izjutra ulze u autobus tako što se guraju, i u procesu opsuju nekoga. A onda isprva stoje i gunđaju sebi nešto u bradu uznemiravajući (i crpeći energiju) ljudima koji su u neposrednoj blizini. Potom će u poslednjoj fazi naći žrtvu, ili će početi naglas svoje manijakalne propovedi crpeći mnogim nesrećnicima u autobusu energiju. Ima onih najekstemnijih autobuskih vampira, koji navodno toliko žure na posao, da prosto moraju da uđu u krcati autobus po svaku cenu! Imao sam jedan takav događaj ekstremnog vampirisanja, kada je žena stala na prednja vrata, i nije htela da siđe iako nisu mogla da se zatvore vrata. Posle nekih pet minuta nekako smo uspeli da se zgužvamo i primimo ženu koja nam je opsovala sve do šesnaestog kolena (prošlog i budućeg). Međutim, tu nije stala, kako je bus nastavljao sa putem, ona je krenula sve više i više da psuje, kao da nije bila zadovoljna ni time što je ušla, a onda je krenula da psuje vozača. Pošto je njeno vampirisanje odmaklo previše, vozač je zaustavio bus, otvorio vrata, i tu ženu smo ostavili na sred raskrsnice!!! Definitivno je zaslužila tako nešto, a možda (nadam se) da je na raskrsnici uspela sa sobom da raskrsti neke stvari. Neophodno je što više da se čuvamo od ovakvih ljudi. Oni ujutru ulaze u bus, vampirišu nas, i na taj način pune sebi energiju da opstanu veći deo svog vremena na poslu dobro raspoloženi (potom prepričavajući kolegama kako su ljudi u busu bili TOLIKOOOO nekulturni, ironije li).

Kako god bilo, od ovakvih poteza nema vajde. Em što ispadate ludi, em što ste nekulturni, a na kraju krajeva kupite energiju stranaca koja može na vas uticati još gore nego sopstvena... na kraju krajeva, vaše "baterije" punite samo besom drugih koje ste iznervirali. Negativna energija se destruktivno odražava na zdravlje, kako mentalno tako i fizičko!

Ali, pretpostavimo da možemo da zadržimo hladnu glavu u ovom živahnom bioenergetskom sistemu. Sledeći korak je da ispunimo vreme korisno. Iako će ovo što ću reći zvučati trivijalno (možda će te reći da otrkivam toplu vodu) otkrio sam da ove jednostavne vežebe mogu da se pokažu daleko delotvornije nego što mogu izgledati. Na ovaj način vežbaćemo koncentraciju u pokretu, i na izvestan način i proširivati naše sposobnosti uma. Jednostavno rečeno, možemo postići veći stepen samo kontrole.

Razmišljajući o načinima kako da ispunim vreme u busu, je isprva i bio način kako sam provodio vreme u busu. Zatim sam zaključio da je ono što želim nešto spektakularno i zanimljivo i neobično... veoma brzo sam uvideo da treba da spustim očekivanja i primenim nešto daleko jednostavnije. Rešio sam da sa samim sobom igram "Na slovo, na slovo"! Jednostavno, koliko i delotvorno pokazalo se korisnim. Ušao bih u bus, nasumično odabrao slovo, a zatim ređao u mislima sve što može počinjati na to slovo. Kada bih imao nedostatak slova, ili kada bih iskoristio većinu koja mi je nasumično padala na pamet, onda bih uočio nešto u busu ili van njega i uzimao slovo tog objekta i igrao sa njim. Isprva ćete se brzo iscrpeti i isprazniti... izgledaće vam kao da ste igrali tek pet minuta a ostalo vam je još devet puta toliko vremena do kraja puta! Ne brinite ništa, samo izaberite sledeće slovo i krenite iz početka. Kako vreme odmiče videćete kako možete za jedno slovo da prizovete sve više i više različitih reči u mislima. Ja sam tako na kraju celim putem (20 minuta vožnje) bio sposoban da za jedno slovo ređam pojmove, a da pri izlasku iz busa nisam još uvek ni završio...

Svakako veoma brzo sam iskusio koliko praktikovanje jedne te iste vežbe ume da zasitia, što je poprilično zapadnjački osećaj. Za one koji su izdržljivi savetujem da nastave, kao što to i ja činim. Vežbajući se, čak i trivijalnim stvarima poput ovih, mi i dalje unapređujemo i usavršavamo sebe. Međutim, nije na odmet imati i druge stvari na umu. Tako sam jednom dobio predlog od poznanice da pokušam da igram "kaladont" (pošto se začudila koliko sam dugo igrao na slovo na slovo, a da mi ovo nije palo na pamet). Znate kako se to igra? Uzmete reč, sledeća treba da počne sa poslednja dva slova prethodne reči. Opet jednostavno, mada sam pronašao da je ova igra može biti ograničenija od prethodne. Može se veoma brzo doći do reči koju nećete moći da započnete... Korisno je pokušati na stranom jeziku, iako moram priznati da ja to još nisam još uvek pokušao, pošto sam u međuvremenu prešao na drugačije načine provođenja vremena u busu.

Sledeće dve tehnike nisu vične svima. Meni su nastale kao logični razvoj mog napretka. Naime, ako ste student, ili provodite vreme izučavajući nešto novo, vreme u busu može postati dragoceno! Kada savlađujemo neki novi predmet, to jest oblast/ideju, bitno je da osnovne pojmove, ma koliko nam se činili trivijalni, usvojimo što dublje i bolje, tako da ih razumemo kao da smo ih sami i otkrili! Možemo ovo vreme iskoristiti da se detaljno podsećamo onoga što smo pročitali, ali koncentrišući se na to da imamo i vizuelnu predstavu toga. Ja sam tako u misli prizivao skice i od elementarnih formula polako sam izvodio sve do krajnjih, što zahteva izuzetnu koncentraciju. Na taj način sam obnavljao gradivo za ispit, a da nisam morao dirketno da sedim za knjigom, već onoga što nisam mogao da se prisetim, ili izvedem, u busu otvarao bih knjigu da proverim po završetku vožnje. Sa sobom sam nosio ceduljice sa pitanjima, i izvlačio bih jedno po jedno i odgovarao... Tako sam radio i matematička izvođenja koja bi zauzimala čitavu stranicu, a usput zahtevala prisećanja nekih drugih matematičkih i fizičkih principa. Usput sam se iznenadio koliko mi je ovo pomagalo u oblastima koje sam učio, da ih shvatim na bolji način, i usvojim daleko lakše i sa manje odbojnosti.

Drugi način je za one koji nisu bliski "naučnijim" literaturama. Ovo mi je skoro palo na pamet dok sam čitao "Deset malih crnaca" od Agate Kristi. Način je sličan kao i prethodnom, možete samo ovo činiti na dva načina, sedeti u busu i čitati (što i nije cilj ovog članka da podstakne) i drugi način, ako niste u pozi (oh da pozi, ne poziciji) da čitate. Pošto je krimić u pitanju, na sledeći način sam pristupio. Prisetio sam se onoga što sam pročitao onako okvirno, a zatim sam se podsećao detaljno prethodne glave. Na primer, kada sam prošao prvu glavu podsećao sam se imena svih likova i pokušavao da ih zamisli, potom sam se prisećao zašto je ko krenuo na put, koji su razlozi, ko ih je kontaktirao, kakva su njihova očekivanja, kakve su im reakcije na pozivnice, i tako dalje. Ovaj žanr je posebno pogodan, jer konačno on zahteva logičko razmišljanje radi iznalaženja krivca/ubice. Pogotovu je dobro jer ne podstiče naš astral, već naše misaono telo. Emocije nam remete koncentraciju, i umeju često da nas povedu u smeru kojem ne želimo da idemo.

Poslednji način je sličan prvom. Radi se o sledećem, odaberem pojam, bilo koji, i onda u um prizivam asocijacije na taj pojam, ispitujem njegove delove, kojoj vrsti pripada, i kakvi su kvaliteti. Ovaj metod sam zapravo pročitao u knjizi Koncentracija, uvod u meditaciju od Ernst Vuda (Izdavač je IP Babun). Dakle, izaberem na primer sat, i onda se niže, ručni sat, kazaljke, zupčanici, digitalni, analogni sat... Dakle, misao putuje na sledeći način, od centralnog pojma (sat) ka asocijaciji (delu, vrsti, kvalitetu), pa natrag do centralnog pojma (sat), i tako iznova.

Ovo je za sada sve što imam. Naravno, vama preporučujem da stvorite tehnike koje će vama biti interesatne. Radost je u tome što možemo stalno da dodajemo, menjamo, oduzimamo... Konačan cilj je koncentracija i smirenje. Na taj način možemo kao učenici na duhovnom putu vežbati naše samosavlađivanje u svakom trenutku života... Biti duhovni praktičar, ili uopšte duhovni čovek, nije samo to raditi od pet do sedam svakog drugog dana. Ne, našu duhovnost možemo razvijati svakodnevno i svugde, i čak iako ne stignemo da se posvetimo preko ostatka dana razvijanju naše duhovnosti, to sada možemo bez izgovora učiniti tamo gde smo najmanje mislili da možemo/radimo - u gradskom saobraćajnom prevozu.

Uživajte u vožnji.