Rođeni smo kao bespomoćna deca, kao bića, kojima je sve potrebno, a jedva da nešto mogu da daju. Ipak, bili smo hranjeni, zaštićeni, odeveni, nošeni i umireni, a da ništa nismo učinili da to zaslužimo ili ponudimo nešto zauzvrat. Ovo iskustvo je poznato svakome, ko je iza sebe ostavio detinjstvo, i predstavlja osnovu naše najdublje duhovne intuicije. Životi su nam poklonjeni; zbog toga je zahvalnost naše prirodno stanje. To je istina o našoj egzistenciji.

Čak i ako si imao teško detinjstvo, ukoliko ovo čitaš, dobio si makar toliko da preživiš do danas. U prvim godinama ništa od toga nisi zaradio niti proizveo. Sve ti je poklonjeno. Zamisli da sada prođeš kroz vrata i nađeš se u jednom stranom svetu, u kome si potpuno bespomoćan. Ne možeš samostalno da jedeš niti da se obučeš, nesposoban si da koristiš svoje udove i čak ne možeš ni da razlučiš gde se završava tvoje telo a gde počinje svet. Tada se pojavljuju ogromna bića i nose te, hrane te, brinu se o tebi i vole te. Zar ne bi bio zahvalan?

U trenucima jasnoće, možda pošto smo jedva izbegli pogibiju ili nakon što smo nekog voljenog čoveka ispratili u smrt, znamo kakav je poklon život. Osećamo neizrecivu zahvalnost što smo na životu. Čudimo se zbog tog nezasluženog obilja, slobodnog za raspolaganje, koje život donosi sa sobom: radost disanja, uživanje u bojama i zvukovima, radost da se žeđ utoli vodom, topla naklonost, koja nas prožme kada pogledamo lice voljenog čoveka. Ta mešavina strahopoštovanja i zahvalnosti je jasan znak prisustva Svetog.

Isti osećaj zahvalnosti i strahopoštovanja nas preplavljuje pri pogledu na veličanstvenost prirode: zagonetna složenost nekog ekosistema, organizma, ćelije. Svi su oni neverovatno perfektni, daleko iznad onoga što bi naš duh mogao da osmisli ili stvori ili čak shvati makar u jednom malom delu. Oni postoje, a da nismo sami morali da ih stvorimo: čitav jedan svet, koji nas okružuje i štiti. Ne moramo tačno da razumemo kako seme klija i raste, jer mi ne moramo da podstaknemo te procese. Funkcije unutar jedne ćelije, jednog organizma, jednog ekosistema su i sada velikim delom zagonetka. Priroda nam poklanja svoje plodove, a da ne moramo da izrađujemo nacrte za njih, čak ni da razumemo procese njenih funkcija. Možeš li da zamisliš divljenje i zahvalnost, koje su naši davni preci osetili kada su počeli da razmišljaju odakle dolazi sve to što im je svet izdašno poklanjao?

Nikakvo čudo, dakle, da su raniji religiozni učitelji govorili, da je Bog stvorio svet i nije čudo da su rekli da nam je Bog dao svet. Prvo je izraz skromnosti, drugo zahvalnosti. Nažalost, kasniji teolozi su izvrnuli ovu persepktivu, tako da se danas veruje kako nam je Bog poklonio svet, da bismo ga eksploatisali, vladali njime i dominirali. Jedna takva interpretacija je upravo suprotnost prvobitne misli: skromnost zna da nikada ne bismo mogli da vladamo tim poklonom. Naša zahvalnost nas podseća da načinom postupanja sa poklonjenim ispoljavamo svoje poštovanje ili nepoštovanje prema donosiocu poklona.

I moderna kosmologija potvrđuje mitološki pogled na univerzum kao poklon. Zar nije Veliki prasak stvaranje nečega (u stvari svega) iz ničega?1 Ovaj osećaj se pojačava tačnim posmatranjem različitih fizikalnih konstanti (brzina svetlosti, masa elektrona, relativna snaga četiri osnovne sile itd.). Sve one na neobjašnjiv način sadrže upravo onu vrednost, koja omogućava postojanje univerzuma, materijala, zvezda i života. Čini se, kao da je čitav univerzum kreiran za nas, kako bismo mogli da postojimo u njemu.

Na početku beše poklon: kod arhetipskog prauzroka sveta, na početku našeg života i tokom nastanka ljudske vrste. Iz tog razloga je zahvalnost tako prirodna za sve nas. Tako suštinska i tako elementarna, da ju je teško definisati. Možda je to osećaj da smo darovani i želja da sami nešto damo. Možemo zato očekivati da primitivni narodi u svojim socijalnim i privrednim vezama izražavaju tu zahvalnost, sa kojom stoje u tako tesnoj vezi. Oni to i čine. Većina izveštaja o istoriji novca počinje primitivnom razmenom prirodnih dobara, ali razmena prirodnih dobara je bila relativno retka kod lovačkih i sakupljačkih društava. Najvažniji oblik privredne razmene je bio poklon.

Koliko god da su fundamentalne, zahvalnost i iz nje proizašla velikodušnost ipak postoje uporedo sa drugim, manje prijatnim aspektima ljudske prirode. Dok sa jedne strane verujem u suštinsko Božanstvo u ljudima, takođe vidim da smo krenuli putem, koji nas za dugo vreme odvaja od Božanskog. Stvorili smo svet, u kome beskrupulozni sociopati postižu blagostanje i moć. U ovoj knjizi se neću pretvarati da takvih ljudi nema i neću dokazivati da takve tendencije ne postoje u svakome od nas. Mnogo pre bih želeo da ponovo oživim duh poklona, koji latentno postoji u nama. Želeo bih da pronađem puteve, kojima bi društvo moglo da otelotvori taj duh i da ga unapređuje. Naš današnji privredni sistem nagrađuje egoizam i pohlepu. Kako bi izgledao privredni sistem, u kome bi umesto toga, kao u mnogim ranijim kulturama, bila nagrađivana velikodušnost?

Počnimo time što ćemo bolje razumeti dinamiku poklona. Napred sam pisao o privrednoj razmeni, ali to u stvari nije odgovarajući izraz, da bi se opisala kultura poklanjanja. Cirkulacija je bolja reč. Danas često razmenjujemo poklone, ali razmena poklona je već jedan korak u pravcu trgovine razmenom. U davnim zajednicama poklanjanje je bilo regulisano mudrim običajima. Takvi običaji su se do danas održali u društvima, koja nisu sasvim izgubila vezu sa prošlošću. Pokloni su obično tesno povezani sa srodstvom. U određenim kategorijama srodstva od tebe se očekuje da određenom rođaku nešto pokloniš; od drugih možeš očekivati da te daruju; u drugim kategorijama pokloni teku u oba pravca.

Dok pokloni mogu biti obostrani, oni takođe teku i u krug. Ja tebi poklanjam, ti poklanjaš nekom drugom ... i konačno ponovo neko daruje mene. Čuveni primer za to je kula -sistem stanovnika ostrva Trobriand, kod koga sa ostrva na ostvro cirkulišu dragocene ogrlice u jednom pravcu, a narukvice u drugom. Prvi put detaljno opisan od strane antropologa Bronislava Malinovskog, kula, što bukvalno znači "krug", predstavlja stožer ogromnog sistema poklona i drugih oblika ekonomske razmene. Marsel Maus je opisuje na sledeći način:

Sistem razmene poklona prožima čitav ekonomski, moralni i plemenski život naroda Trobrianda. On je "impregniran", kako se Malinovski veoma adekvatno izrazio. To je stalno "Davanje i uzimanje". Proces karakteriše kontinuirani tok poklona u svim pravcima, koji se daruju, primaju i uzvraćaju."2

Dok vrhunac kula-sistema predstavlja visoko ritualizovana razmena narukica i ogrlica među poglavicama, čitav obim sistema razmene darova obuhvata sve vrste upotrebnih predmeta, jelo, čamce, radove i tako dalje. Direktna razmena je prema Mausu neuobičajena. U svakom slučaju, čovek ne zadržava za sebe sve što dobije i što na bilo koji način dospe u njegov posed, osim ukoliko je reč o nečemu, što ne može otuđiti."3 Drugim rečima, pokloni neprestano teku i njihova cirkulacija se ne završava, dok ne pogode istinski postojeću potrebu. Luis Hajd (Lewis Hyde) poetski opisuje ovaj princip darivanja:

Poklon se kreće ka praznom mestu. On kruži u svojim krugovima i okreće se ka onom, čije su ruke najduže bile prazne. I ako se negde pojavi neko, čija je potreba veća, poklon napušta svoju stazu i kreće se ka njemu. Naša velikodušnost bi mogla da nas ostavi praznima, ali naša praznina tada oprezno kruži u celini, dok se pokret ne vrati nama, da bi nas ponovo ispunio. Socijalna priroda se gnuša vakuma.4

Dok danas pravimo jasnu razliku između poklona i komercijalne transakcije, ta razlika u ranijim vremenima nikako nije bila tako jednoznačna. U nekim kulturama, kao na primer Toraipija (narod naseljen na istočnoj strani Papuanskog zaliva, prim.prev.) i Namaua, postoji jedna reč za kupiti, prodati, pozajmiti i dati na zajam 5 dok je u staroj Mesopotamiji reč šám značila kako "kupiti" tako i prodati.6 Ova višeznačnost postoji i u mnogim modernim jezicima. Kineski, nemački, danski, norveški, holandski, estonski, bugarski, srpski, japanski i mnogi drugi imaju isti pojam za pozajmiti i dati na zajam - možda ostatak iz davnih vremena, kada između njih nije postojala razlika.7 Čak i u engleskom manje obrazovani govornici ponekad koriste reč "borrow" (pozajmiti), kada u stvari misle "lend" (dati na zajam), kao na primer "I borrowed him twenty dollars." Kako je došlo do toga? Kako isti pojam može da označi dva suprotna procesa?

Rešenje zagonetke leži u dinamici poklona. Pored retkih, možda teoretskih izuzetaka, koje je Derida nazvao "slobodnim darovima", pokloni ulaze ili sa simbolom razmene ili su povezani sa moralnom ili društvenom obavezom (ili sa obe). Nasuprot modernoj novčanoj transakciji, koja je zatvorena u sebe i ne povlači za sobom nikakve dalje obaveze, transakcija poklanjanja ima otvoren kraj i stvara daljnje veze među učesnicima. Sagledano iz drugog ugla, čini se da je dar deo darivaoca i da kada damo poklon, dajemo nešto od sebe samih. To stoji u suprotnosti sa modernom trgovinskom transakcijom, u kojoj se roba, nezavisno od toga ko je kupuje i koristi posmatra kao čisto vlasništvo. Svi možemo osetiti razliku. Ti verovatno poseduješ neke vredne predmete, koji su ti poklonjeni. Oni se objektivno možda ne razlikuju od stvari, koje si sam kupio, ali su jedinstveni i posebni, jer ti ih je poklonila druga osoba. Zbog toga su stari narodi uviđali da zajedno sa poklonom cirkuliše i jedan magičan kvalitet, jedan poseban duh.

Beskorisni predmeti, kao što su morske školjke, lepe perle i ogrlice su bili prvi novac. Menjati ih za nešto, što je imalo upotrebnu vrednost, je, naivno govoreći, samo put da se olakša darivanje - iz "nešto za ništa" one stvaraju "nešto za nešto". Ali ako one osećanju obaveze daju neki spojni oblik, to ih ne čini manje poklonom. One su izraz zahvalnosti. Iz te perspektive je lako razumeti jednakost između kupiti i prodati, pozajmiti i dati na zajam. To uopšte nisu suprotni procesi. Svi pokloni se vraćaju darivaocu u nekom drugom obliku. Kupac i prodavac su isto.

U komercijalnim transakcijama danas vlada asimetrija: kupac daje novac i dobija robu, a prodavac daje robu i dobija novac. Ali isto bismo tako mogli reći da "kupac" prodaje novac za robu, a "prodavac" kupuje novac robom. Lingvističke i antrošološke smernice ukazuju na to da je ova asimetrija nova, mnogo novija nego novac. Šta se onda dogodilo sa novcem, da je mogla da nastane ta asimetrija? Novac se razlikuje od svakog drugog artikla na svetu i, kao što ćemo videti, ta razlika je bila ključna za to, da je mogao da postane nešto profano.

Poklone, sa druge strane, intuitivno doživljavamo kao nešto sveto, zbog toga i danas pravimo ceremonije prilikom predaje poklona. Pokloni imaju one ključne kvalitete svetog, o kojima sam govorio u uvodu. Prvo, oni su jedinstveni: nasuprot standardizovanoj robi koja se u zatvorenim transakcijama kupuje novcem i koja je istrgnuta iz konteksta nastanka, pokloni su jedinstveni, jer su u izvesnoj meri deo darivaoca. Drugo, oni su celoviti, isprepletani: pokloni proširuju sopstvo na čitavu zajednicu. Dok novac danas funkcioniše po principu "više za tebe znači manje za mene", u ekonomiji poklanjanja važi: "više za mene je više i za tebe", jer oni, koji imaju, daju ono što je drugima upravo potrebno. Pokloni osnažuju mitsku spoznaju, biti delom nečega što je od tene veće ali od tebe nije odvojeno. Maksima racionalnog egoističnog interesa se pri tome menja, jer se sopstvo proširilo da u sebe uključi nešto od drugog.

Važeće objašnjenje nastanka novca, kako stoji u ekonomskim tekstovima, pretpostavlja njegovo postojanje od početka lovačko-sakupljačkog društva. Oduvek su individue, u stalnoj međusobnoj borbi, pokušavale da maksimalno povećaju svoj racionalni egoistični interes. Antropologija ne može da potvrdi ovaj idealizovan opis. Razmena prirodnih dobara je prema Mausu u Polineziji i Melaneziji bila retka, a na severo-zapadu Pacifika se nije sprovodila. Privredni antropolog, Džordž Dalton, potvrđuje izričito:"Trgovina razmenom - u strogom smislu beznovčane razmene - nikada nije bila kvantitativno važan ili dominantan model za transakcije u nekom od prošlih ili aktuelnih ekonomskih sistema, o kojima posedujemo informacije." Kada je dolazilo do razmene dobara, tvrdi Dalton, tada se radilo o nebitnim, retkim ili neizbežnim transakcijama - tako, kako je to i danas slučaj".

Nezavisno od toga, transakcije bez novca teško da su se poklapale sa fantazijama ekonomista o bezličnim transakcijama sa maksimalnim uvećanjem koristi. One su mnogo pre zahtevale tendencionalne "trajne ( i ponekad ritualizovane) lične veze, koje su počivale na običajima i koje je karakterisala uzajamnost.".9 Ovakve transakcije ne treba da budu nazvane razmenom prirodnih dobara, već pre ritualnom razmenom poklona.

Danas poklone i kupljenu robu svrstavamo u odvojene kategorije, koje siključuju jedna drugu, i za njih očigledno važi drugačija ekonomija i psihologija. U veoma davnim vremenima niti je bilo takve dihotomije, niti današnjeg odvajanja poslovnih od ličnih odnosa. Ekonomisti pokazuju tendenciju da, kada pričaju istoriju o nastanku navca, projektuju u prošlost tu modernu razliku i sa njome neke pretpostavke o prirodi ljudi, sopstva i smisla života: mi smo bili samostalne, odvojene individue, u neprestanoj međusobnoj borbi za oskudne resurse, koje su težile maksimalnom uvećanju sopstvenih interesa. Ne tvrdim da su te pretpostavke netačne. One su deo ideologije, koja definiše našu civilizaciju, deo jedne priče o ljudskoj istoriji, koja je stigla do svog kraja. Transformacija novca je deo jedne obimne transformacije, koja počiva na sasvim drugačijim osnovnim pretpostavkama o sopstvu, životu i svetu.

Naša privreda nije daleko od kosmologije, religije i psihe. Nisu samo prošli privredni sistemi počivali na poklonima, već i rana kosmologija i religije. I danas naš svakodnevni iskustveni svet ima mnogo zajedničkog sa svojstvima novca, sa standardizacijom, apstrakcijom i anonimnošću. Kakve bi nove privredne, religiozne ili psihološke paradigme mogle da nastanu u kontekstu jedne nove vrste novca?

Ako novac nije, kao u fantaziji ekonomista, potekao iz proračunate trgovine razmenom, usmerene kao maksimalnom zadovoljenju interesa, kako je on onda nastao? Predlažem da je nastao, kako bi se poklanjanje, deljenje i velikodušnost učinili lakšim, ili da makar u sebi čuva nešto od tog duha. Da bi se ponovo stvorila Sveta ekonomija, neophodno je novcu vratiti taj izvorni duh. U suštini, novac je divan kocept. Dopustite da za trenutak budem veoma naivan, da bih otkrio to jezgro, tu duhovnu (ako ne i istorijsku) suštinu. Ja imam nešto, što je tebi potrebno i želim da ti to dam. Ja to činim i ti si zahvalan i želiš da mi daš nešto zauzvrat. Ali ti nemaš ništa, što je meni sada potrebno. Zbog toga mi daješ neki predmet, da bi izrazio svoju zahvalnost, neku beskorisnu, lepu stvar kao što je ogrlica ili narukvica. Taj predmet kaže: "Utolio sam potrebu nekog drugog i stekao njegovu zahvalnost." Kasnije, kada od nekog drugog dobijem poklon, daću mu taj predmet. Pokloni mogu da kruže na velikim društvenim distancama i mogu ih dobiti od ljudi, kojima nemam šta da dam. A ipak mogu da pred njima izrazim svoju zahvalnost za poklon.

U jednoj porodici, jednom klanu ili jednoj lovačkoj i sakupljačkoj zajednici u ekonomiji poklona nije potreban novac. On nije potreban ni u sledećoj većoj socijalnoj organizaciji: u selu ili plemenu sa nekoliko stotina stanovnika. Ukoliko mi nije potrebno ništa od tebe, ti ćeš mi (iz zahvalnosti) ili dati nešto, što će mi biti potrebno u budućnosti ili ćeš dati nešto nekom drugom, ko će nekom drugom dati nešto, ko će dati nešto meni. To je krug poklona, osnova zajednice. U nekom plemenu ili selu je socijalna struktura dovoljno mala da oni, koji mi nešto daju, takođe vide šta ja dajem drugima. U globalnom društvu, kakvo je naše, to više nije moguće. Kada ti velikodušno nešto poklonim, seljak na Havajima, koji uzgaja moj đumbir, ili inženjer u Japanu, koji projektuje ekran mog mobilnog telefona, to neće videti. Umesto lične zahvalnosti za poklon, mi zato koristimo novac: sombol zahvalnosti. Društvena potvrda poklona postaje anonimna.

Novac postaje neophodan kada domet naših poklona izađe iz kruga nama poznatih osoba. To je slučaj kada ekonomska skala i obim podele rada prevaziđu okvir neke plemenske ili seoske zajednice. Prvi novac se u stvari pojavio u prvim agrarnim zajednicama, koje su izrasle iz neolitskog sela: Mesopotamija, Egipat, Kina i Indija. Ovde su se tradicionalne decentralizovane mreže poklona pretvorile u centralizovane sisteme preraspodele. Hram - i kasnije kraljevska palata - su bili centar. Možda su nastali iz tradicija sličnih potlaču (ceremonija davanja kod nekih plemena američkih Indijanaca, vidi Marsel Maus, prim.prev.), u kojima su pokloni tekli ka poglavici i drugim poglavarima i od njih nazad ka njihovim porodicama i plemenu. Te centralne čvorišne tačke toka poklona u velikim razmerama su ubrzo dovele do odstupanja od mentaliteta poklona, kada su prilozi postajali iznuđen i kvantitativno određeni, a uzvraćanje uvek nejednako. Već i stari sumerski dokumenti svedoče o ekonomskoj polarizaciji, i tada je bilo imućnih i siromašnih i prihoda, koji su jedva dosezali egzistencijalni minimum.10 Dok su kretanjem dobara upravljale centralizovane direktive, a ne tržišna privreda,11 raniji poljoprivredni bogataši su koristili nešto, što su mnogi nazivali novcem: poljoprivredne proizvode i metalne predmete u standardizovanim jedinicama, koje su se koristile kao sredstvo razmene, kao jedinica ačunanja i kao vrednosni poklon. Dakle, već pre 4000 godina novac više nije odgovarao mojem naivnom očekivanju da je trebalo da obezbedi veliko obilje za sve, stvarajući poklapanje između poklona i potreba.

Olakšavajući trgovinu, podstičući efikasniju proizvodnju u omogućavajući neophodnu akumulaciju kapitala, da bi se sproveli veliki projekti, novac je trebalo da obogati život: trebalo je da nam donese lakoću, dokolicu i slobodu od straha i primerenu raspodelu bogatstva. Konvencionalna privredna teorija je u stvari predvidela sve te rezultate. Da je novac doneo suprotnost toga - strah, teške okolnosti i polarizaciju bogatstva - postavlja pred nas jedan paradoks.

Ako želimo svet sa tehnologijom, bioskopom, simfonijskim orkestrima, sa telekomunikacijom i veličanstvenom arhitekturom, sa kosmopolitskim gradovima i svetskom literaturom, potreban je novac ili nešto njemu slično, kako bi koordinirao ljudske aktivnosti u tom ogromnom okviru, da bi takve stvari mogle da nastanu. Da bih opisao sistem, koji novcu vraća svetost, napisao sam ovu knjigu. Kažem "vraća", jer je novac od najranijih vremena posedovao svete ili magijske konotacije. Prvobitno su se agrarni viškovi čuvali i preraspodeljivali u hramovima: centri religioznog života su, dakle, bili centri ekonomskog života. Neki autori smatraju da su prvi simbolični novac (za razliku od robnog novca) izdavali hramovi i da je on mogao da se zameni za sveti seks sa prostitutkama hrama.12 U svakom slučaju, sigurno je da su hramovi igrali važnu ulogu u izdavanju novčića na početku. Na mnogim novčićima su bile prikazane svete životinje i božanstva. Ta praksa se nastavila do danas, kada se na novčanicama i novčićima prikazuju obogotvoreni predsednici.

Možda nam jednog dana novac više neće biti potreban da bismo imali ekonomiju poklanjanja koja obuhvata milione ljudi. Možda je novac, koji ću opisati u ovoj knjizi, prelazno rešenje. Ja nisam zastupnik anarho-primitivizma, ne zagovaram napuštanje naše civilizacije, tehnologije i kulture, i onoga, što nas čini ljudima. Predskazujem da će se čovečanstvo ponovo vratiti u sveto stanje, u kome će povezati celovitost i harmoniju sa prirodom iz vremena lovačko-sakupljačkih zajednica sa jednim višim nivoom organizacije. Ne odricanje, već usavršavanje darova naših ruku i našeg duha, koji na čine ljudima, predskazujem.

Koliko je samo prirodno, posmatrati naše jedinstvene ljudske atribute kao poklon. Zadržavajući univerzalne principe poklona, i naši ljudski darovi (talenti) čine deo onoga, što poklanjamo: oni su božanski pokloni. Mitologija potvrđuje ovaj intuitvni uvid: Prometej je poklonio ljudima vatru, od Apolona su dobili muziku, a prema kineskoj tradiciji mitloški vladar Sheng Song nam je podario poljoprivredu. U Bibliji nam nije poklonjen samo svet, već i dah života i naša stvaralačka svojstva, jer nas je Tvorac stvorio po "svom liku".

Na ličnom nivou svi osećamo da su nam individualni darovi dati iz jednog razloga, u jednu svrhu. Zbog toga osećamo neodoljiv poriv da razvijemo te talente i da njima svetu darujemo svoje poklone. Svako je iskusio radost davanja i nesebičnu velikodušnost od nepoznatih. Upitaj u nekom gradu za put i većina će rado odvojiti vreme da bi ti pomogla. Pokazati strancu put ne leži u sebičnom interesu nijednog čoveka: to je jednostavan izraz naše urođene velikodušnosti.

Paradoksalno je da novac, prvobitno sredstvo da se povežu pokloni i potrebe, nastao iz svete ekonomije, danas bude razlog za to da mi ne ispoljavamo svoju potrebu za davanjem; da nas iz čisto ekonomske neophodosti prisiljava na zatupljujuće poslove i predupređuje naše najvelikodušnije impulse, jer: "Ne mogu sebi da priuštim da to učinim." Živimo u neprestanom strahu, koji proizilazi iz oskudice novca, od koga zavisi naš život. "Troškovi života" - već ta reč! - Naša životna svrha, usavršavanje i pun razvoj naših darova su dati u zalog zahtevima novca, zarađivanju za izdržavanje i preživljavanje. Koliko god da je bogat, koliko god siguran ili konforam život da vodi, nijedan čovek se neće osećati ispunjeno, ako njegovi talenti ostanu skriveni. Čak i najbolje plaćen posao ubrzo osećamo kao zatuljujući, ukoliko ne podstiče našu darovitost i mislimo u sebi: "Nisam došao na svet da bih ovo radio."

Čak i ako neki zadatak podstiče naše sposobnosti, ukoliko je njegova svrha nešto, u šta ne verujemo, nastaje isti tupi osećaj; osećaj da ne vodimo sopstveni život, već samo život za koji smo plaćeni. "Izazovan" i "Interesantan" nisu dovoljno dobri, jer su naši darovi sveti i namenjeni za svetu svrhu.

Da smo na Zemlji da bismo nešto učinili, je u stvari religiozna ideja; konvencionalna biologija uči da smo se razvili da bismo bili sposobni da preživimo i da svaka ambicija iznad preživljavanja i reprodukcije protivureči našem genetskom programiranju. Ipak, može se pledirati i za ubedljiv neolamarkijanski argument, da je biološki pogled na svet o bezbrojnom mnoštvu različitih, odvojenih, takmičarskih egoa - organizama ili "egoističnih gena" - pre projekcija naše današnje kulture nego što odgovara adekvatnom razumevanju prirode.13 Postoji i druga mogućnost da se shvati priroda: neignorišući činjenicu da očigledno postoji konkurencija, može se posmatrati saradnja, simbioza i spajanje organizama u veće celine. To novo razumevanje prirode je u stvari već veoma staro i reflektuje autohtoni pogled na prirodu kao na mrežu poklona.

Svaki organizam i svaka vrsta suštinski doprinose celini života na Zemlji i taj doprinos ne mora - nasuprot aktuelnom shvatanju evolucionističke biologije - da predstavlja direktnu prednost za sam organizam. Azotofiksatorske bakterije nemaju ništa od svoje aktivnosti. Ali azot, koji predaju tlu, omogućava rast biljaka, na čijem se korenju razvijaju gljive, koje obezbeđuju hranljive materije za ove bakterije.

Pionirske vrste pripremaju put za druge vrste, koje opet obezbeđuju sklonište za druge vrste, koje opet hrane druge vrste, dok se sve to kroz mrežu poklona ponovo ne vrati do pionirskih vrsta. Drveće crpi na gore vodu za druge biljke, alge proizvode kiseonik, da bi životinje mogle da dišu. Ukloni jedno od tih bića i zdravlje svih će biti ugroženo.

Možeš smatrati moje " da bi" - zaključke naivnim. Možeš prigovoriti da su to srećne okolnosti kada se stvari dobro odvijaju: drveće se ne brine o snabdevanju okolnih biljaka vodom - ono to radi za sebe da bi uvećalo svoje šanse za preživljavanje i reprodukciju. Da hrani okolna bića je nenamerni sporedni efekat. Isto važi za alge, za azotofiksirajuće bakterije i bakterije u crevima preživara, koje im omogućavaju da svare celulozu. U tom svetu, možeš pomisliti, svako je usmeren prema sebi. Priroda je ubilačka utakmica i jedna ekonomija na istom principu je prirodna.

Ja ne smatram da je to prirodno. Smatram da je to jedno odstupanje, jedna osobena, ali neophodna faza, koja je dostigla vrhunac i sada oslobađa put za novu. U prirodi je prenagljen nasumičan rast i beskompromisna utakmica znak nezrelog eko-sistema. Ta faza se razvija od kompleksnih odnosa zavisnosti, simbioza, saradnje i kruženja resursa. Sledeća faza naše privrede će se razvijati paralelno sa našim rastućim razumevanjem prirodnih procesa. Ona će u svakom od nas probuditi darove, ona će postaviti saradnju iznad takmičenja, podstaći tok umesto gomilanja i biće ciklična umesto linearna. Novac verovatno u skoroj budućnosti neće nestati, ali će igrati manju ulogu, čak i ako sve više bude poprimao svojstva poklona. Privreda će opadati, a naš život rasti.

Novac, kakav ga poznajemo, je štetan za ekonomiju, koja manifestuje duh poklona, ekonomiju, koju možemo nazvati svetom. Ako znamo kakva vrsta novca bi mogla da bude jedna sveta valuta, možemo bolje da razumemo šta je danas novac učinilo pokretačkom snagom za pohlepu, zlo i pljačkanje prirode.

Odlomak iz knjige: "Sacred economics"

Prevod je objavljen na blogu: izagranice.blogspot.com

...u okviruserijala tekstova koji pružaju prostor donosiocima svetlosti da u džunglu nasilja rasprostru svoje darove koje su doneli na poklon...

Čarls Ajzenštajn

Predavač i pisac, koji se fokusira na teme svest, civilizacija, novac i ljudska evolucija. Diplomirao je matematiku i filozofiju na Univerzitetu u Jelu i narednih deset godina radio kao prevodilac za kineski jezik.

Knjiga "Sacred economics", opisuje istoriju novca od davne ekonomije poklona do modernog kapitalizma, otkrivajući kako je novčani sistem doprineo otuđenju, takmičenju i oskudici, uništavao zajednicu i obilje. Danas je taj trend dostigao svoj vrhunac - ali u trenutku njegovog kolapsa leži i velika mogućnost za prelazak na duhovniji, celovitiji i humaniji način bivstva.

Prema rečima autora, knjiga "ima za cilj da učini novac onako svetim, kao što je to sve u našem Univerzumu."

Online izdanje:

http://sacred-economics.com/read-online/

Od istog autora:

http://www.ascentofhumanity.com/author.php

NA POČETKU BEŠE POKLON

Even after all this time

The sun never says to the earth,

"You owe Me."

Look what happens

with a love like that,

It lights the Whole Sky.

"For indeed we live in a world of fundamental abundance, a world where vast quantities of food, energy, and materials go to waste. Half the world starves while the other half wastes enough to feed the first half. In the Third World and our own ghettos, people lack food, shelter, and other basic necessities and cannot afford to buy them. Meanwhile, we pour vast resources into wars, plastic junk, and innumerable other products that do not serve human happiness. Obviously, poverty is not due to a lack of productive capacity. Nor is it due to a lack of willingness to help: many people would love to feed the poor, to restore nature, and do other meaningful work but cannot because there is no money in it. Money utterly fails to connect gifts and needs. Why?"

Charles Eisenstein, "Sacred economy"

Tekst je, uz saglasnost, preuzet sa bloga

http://izagranice.blogspot.com/