Većina ljudi se u nekom trenutku svog života oseća potišteno i tužno. Ja umem da to fizički prepoznam. Teško mi je da opišem ono što vidim. Vidim energiju oko ljudi, ono što neko naziva aurom, i vidim je ceo svoj život. Ali znake depresije ne primećujem u auri. Aura ne postaje siva niti nešto slično. Depresiju vidim unutar tela. Kao da je energija u telu na neki način nečista, kao da joj nedostaje uobičajena vitalnost. To se potpuno razlikuje od onoga što vidim kada je neko umoran. Ovo je na dubljem nivou; osoba kao da je oslepljena i ne može da vidi svetlost oko sebe.

Primećujem to u različitom intenzitetu, otprilike u jednoj od deset osoba, možda i više u ovim teškim i izazovnim vremenima. Depresija utiče na ljude u svakom periodu života. Ali ne verujem da depresija počiva u nekome oduvek i zauvek. To je nešto što nastaje i nestaje. Na žalost, neki su tome skloniji od ostalih.

Jedna od prijateljica mog sina Kristofera, Sarh, došla je pre nekoliko godina da porazgovara sa mnom.

Upravo je završila fakultet i počela da radi. Uz šolju čaja u kuhinji rekla mi je da se oseća tužno i depresivno. Nije bilo potrebno da mi to kaže, videla sam u njenom telu da nešto nije u redu. Nedostajala joj je živahnosti koju vidim u zadovoljnim ljudima.

Rekla mi je da je vrlo zabrinuta za svoju budućnost. Primetila sam da joj nedostaje hrabrosti i samopouzdanja. Dok smo razgovarale, pokazao mi se njen anđeo čuvar i ostao prisutan duže nego što je to obično slučaj. Uzeo je muško obličje, bio je visok i vitak, svetlo-smeđe kose do ramena. Nisam videla krila. Lice toga anđela čuvara imalo je neobično izražajne crte. Oči su mu bile tamnosmeđe i pune svetla, osmeh prelep i pun ljubavi i saosećanja dok je gledao sa visine u mladu ženu.

Anđeo čuvar imao je nešto ispred sebe; nije bio štit, ali to je najbliži opis koji mogu da dam. Nemam pojma čemu to služi. U početku ruke je držao spuštene niz telo, a onda ih je s mnogo nežnosti polako digao uvis tako da su gotovo, ali ne potpuno, pridržavale njezina ramena pružajući joj oslonac.

Sarin anđeo čuvar mi je bešumno saopštio dve reči. Iskreno, ne mogu da se tačno setim kako su glasile, ali iz njih sam razaznala da je njen anđeo čuvar imao za nju pomoć u ruci.

Dok je Sara pričala koliko joj je teško da organizuje svoj život, njen anđeo čuvar je postao snop svetlosti iza nje. Pre nego što je ustala, videla sam još jedno svetlo koje se pojavilo iza nje, sitno, ali vrlo jarko. Nisam videla anđela kako drži to svetlo, ali znala sam da će tamo biti neki anđeo, da je njen anđeo čuvar pozvao jednog anđela da ispred nje drži svetlo kako bi joj pružio nadu.

Bio je to znak na osnovu kojeg sam znala da će Sara izaći na svetlost iz mraka.

Slučajno sam srela Saru nekoliko godina kasnije. Bila je sretna, puna samopouzdanja i, usprkos tome što je bila u srednjim dvadesetima, treperila je od uzbuđenja - poput mlade tinejdžerke. "Lorna", rekla mi je, "mislila sam da se nikada neću izbaviti iz toga, da nikada neću biti sretna."

Rekla mi je da joj je život lep i da je svesna da pomoć postoji ako će se u budućnosti suočiti sa depresijom.

Mislim da postoje dva tipa depresije. Izgledaju različito kada ih vidim u nečijem telu. Najuobičajenija je privremena tama, poput Sarine, koja može biti u vezi sa događajima, trenutnom fazom u životu ili čak hormonima. Većina ljudi prolazi kroz tako nešto u nekom periodu svojeg života. Ali postoji i depresija koja je bolest.

Obe su krajnje bolne i teško ih je proživljavati, ali verujem da većina ljudi koja se oseća depresivnom ne bi trebala da smatra da je bolesna. Lekovi mogu da pomognu nekim ljudima, ali za većinu to nije dugoročno rešenje.

Dozvolite da podelim sa vama ono što su mi Anđeli rekli u vezi toga šta potišteni ljudi ili ljudi u depresiji mogu da učine za sebe da bi se osećali bolje. Ako ste potišteni ili depresivni, zamolite svojeg anđela čuvara da vam da snagu i hrabrost kako biste ustali i obavili uobičajene svakodnevne stvari, bez obzira koliko bile sporedne: odlazak u trgovinu, telefonski razgovor, susret s prijateljima u gradu.

Niko drugi ne može da vas izvuče iz tame. Morate to sami da učinite. Poznajem neke ljude koji se sada osećaju depresivno i koji smtraju da je to teško. Teško je, ali zapamtite, vaš anđeo čuvar može da vam pomogne tako da vas uvere da možete da se izvučete iz toga, da postoji svetlost na kraju tunela. Anđeli će se potruditi da podstaknu i ljude oko vas da vam pomognu.

Anđeli su mi oduvek govorili da se svako treba stalno da zapaža svetle trenutke u svakodnevnom životu, koliko god se činili malim. Odlučite da uživate u malim stvarima, cenite šolju čaja koju upravo ispijate, cveće u vrtu i osmeh na dečijem licu. Potištena osoba izgubi naviku da poštuje takve male stvari, tako da bi trebalo da se neprestano podsećate da uživate u takvim trenucima, bez obzira šta radite.

Anđeli veruju u humor. Anđeli se često trude da me nasmeju, uspevaju u tome i vidim ih kako se trude da razvesele najrazličitije ljude. Potražite priliku da se nasmejete. Pronađite smešnu stranu stvari koja vas može razveseliti. Čak i kada se nasmejete gledajući neki film, to može da deluje na vas kao čudesni tonik.

Dok pišem ovo poglavlje, pomalo sam i sama potištena zbog stvari koje se događaju u mom životu, a anđeli se trude da me malo razvesele.

Dok sam juče šetala i gledala izloge, pokraj mene je protrčalo šest anđela, govoreći mi da se nasmejem. Odgovorila sam im da ne mogu. Usporili su i hodali ispred mene, šaleći se međusobno poput kakvih desetogodišnjaka, naposletku su me nasmejali. Nisam imala snage odem u čajdžinicu u koju obično zalazim, jer bi tamo neko mogao da mi se obratiti. Pokušavala sam da se, u stvari, sakrijem. Ali anđeli me nisu napuštali; odlučili su da me razvesele.

Žena koja je posluživala hranu široko mi se nasmešila. Ako je njen smešak bio širok, osmeh anđela bio je još širi. Otišla sam do obližnjeg stola po novine da ih čitam dok čekam jelo. Kada sam ispružila ruku, ugledala sam jednog anđela kako ih čita. "Ovo su moje novine, Lorna", rekao mi je.

"Ne, moje su!" odgovorila sam i morala sam da se nasmešim. Anđeo se vratio sa mnom za sto i seo nasuprot. Govorio mi je da uživam u tom trenutku. Da budem iskrena, u tom svom tužnom raspoloženju nisam bila svesna ni vrlo ukusne hrane koju sam jela.

Hodajući kući još sam uvijek bila potištena, ali anđeli nisu odustajali.

Videla sam starijeg muškarca kako ide prema meni, okružen anđelima. Prišavši mu bliže rekla sam anđelima: "To je Džordž!" Džordž je starac kojega poznajem već godinama. Bio je vrlo ljubazan prema mojoj deci dok su odrastala, a poznavao je i mojeg supruga Džoa. Nikada ga još nisam srela u toj ulici.

"Kakva slučajnost da te baš ovde sretnem, Lorna", uzviknuo je. Morala sam da se nasmejem jer sam znala da to nije slučajnost, već delo anđela. Anđeli oko njega počeli su da se ponašaju kao da se nalaze na nekoj zabavi, oponašajući pokretima ljude koji se dobro provode. "Danas mi je rođendan, Lorna. Navršio sam osamdesetu", objavio je Džordž i pozvao me na proslavu koja je trebala da održi te večeri. Poželela sam mu srećan rođendan i rekla da ne mogu da dođem. Ali Džordž nije hteo da prihvati negativan odgovor. "Ko zna, možda ćeš se predomisliti", rekao je. Znam da su mu anđeli šapnuli da ostavi otvorenu mogućnost za moj dolazak.

Ja nisam savršena; ne slušam uvek anđele i ne radim ono što bi trebalo. Ponekad ne praktikujem ono što propovedam. Nisam otišla na tu proslavu. Osećala sam se previše potišteno. Znam da sam trebala da se potrudim, odem na tu proslavu i malo se razvedrim, barem nakratko, ali nisam. Odbila sam Džordžovu pomoć.

Pokušajte da budete svesni ljudi koji vam nude pomoć ili podršku. To je možda osmeh, slatkiš ostavljen na vašem stolu ili poziv za izlazak. Ljudi će ponuditi podršku, ali ponekad, kada smo potišteni, teško nam je da primetimo nam neko nudi pomoć. Može da vam pređe u naviku da odbacujete takve stvari, da automatski odbacujete predloge ili ideje. (Kao što ja sam uradila sa pozivom na Džordžovu rođendansku proslavu.) Od vas to može iziskivati trud u obliku osmeha kada ste potišteni ili prihvatanja poziva da popijete s nekim šoljicu kafe - ali morate da se potrudite i učinite taj iskorak. Anđeli mi neprestano govore da ste vi jedina osoba koja može da vas izbavi iz takvog negativnog raspoloženja.

Možemo da budemo svetlost, barem nakratko, u nečijem životu.

Može se desiti da nam pređe u naviku da budemo potišteni. Ako kod sebe primetite tu sklonost, recite: Neću da dopustim da mi to pređe u naviku i zamolite svojeg anđela čuvara da vam pomogne. To posebno važi za ljude koji tuguju zbog odlaska neke bliske i drage osobe. Vreme tugovanja ima značaj, ali zatim dođe trenutak u kojem je važno da ponovo počnemo da se smešimo i prepoznajemo male životne radosti. To ne znači da ste zaboravili osobu koja je preminula. Ona je na nebu, bez obzira na okolnosti u kojima je preminula, i želi da ponovno nastavite da uživate u životu.

Zapamtite, vaš anđeo čuvar će vam pomoći na mnogo načina, uključujući prizivanje pomoći ostalih anđela. Mnogi ljudi koje sam upoznala, a koji su bili u depresiji, pričali su o voljenoj osobi koja je umela da uživa u životu ili koja bi razumela kako se osećaju. Rekla sam im da zamole svog anđela čuvara da omogući duši te preminule osobe da bude u njihovom društvu i pomogne im.

Vaš je anđeo čuvar vratar vaše duše i može da omogući duši koja je na nebu da se vrati, bude uz vas i pruži vam podršku i pomoć kada vam zatreba. Često nam je lakše da osetimo prisutnost i čujemo podsticaje preminule voljene osobe nego bilo kog anđela. Uostalom, te duše su nekada živele na zemlji.

Shvatite da niste jedini - vi niste sami. Mnogi ljudi u nekom trenutku svojeg života iskuse potištenost. Možda se danas oko vas nalaze ljudi koji su potišteniji od vas. Od velike pomoći može da vam bude ako porazgovarate sa ljudima o onome šta vam se događa i šta osećate. Razgovarajte s prijateljima, članovima porodice, nekom grupom za podršku ili s lekarom. Razgovorom o onome šta osećate postaćete svesniji svojega stanja i možda će vam to pomoći da se otvorite za primanje podrške i pomoći.

Anđeli su me naučili u dečijem dobu da ne shvatam sve lično. Meni je to bilo važno, s obzirom na komentare koje sam slušala o tome kako sam zaostala i na reakcije ljudi koji su se ponašali kao da sam nesposobna ili glupa. Anđeli su mi rekli da ti neugodni komentari više govore o osobi koja ih je izgovorila nego o meni. Kada smo potišteni i ranjivi, posebno smo skloni da primamo takve komentare k srcu. Znam da je teško ne prihvatati ih lično. I meni je to teško, ali pokušajte da ih prihvatate manje lično.

Molitva je moćna u svakoj situaciji i može da bude od velike pomoći osobi koja je potištena. Anđeli su mi podarili molitvu koju izgovaram kada sam potištena:

Molitva za radost u mom životu

Bože, molim Te,

ukloni ovaj oblak tame.

Obasjaj me svojom svetlošću.

Pošalji svoje anđele da mi pomognu.

Daj mi hrabrost i snagu

da ponovno osetim radost u svom životu.

Amen.

Moramo da budemo svesni kako se osećaju ljudi oko nas, posebno kada su potišteni. Mrzim frazu "Izvuci se iz toga". Ona podrazumeva da je to jednostavno!

Osobi koja je u depresiji nije nimalo jednostavno da nađe hrabrost i snagu da se "izvuče iz toga". Da je to tako jednostavno, niko ne bi bio dugo potišten. Moramo da imamo saosećanja i razumevanja za osobu koja je potištena.

To nije uvek lako. Moramo da imamo puno strpljenja kada smo u blizini potištenih osoba. Ne bi trebalo da dignemo ruke, već da toj osobi neprestano nudimo podršku. Ako vam je neko ko je u depresiji deset puta na vaš poziv rekao "ne", ne odustajte, upitajte ponovno i ostavite vrata otvorena. Jednog od ovih dana možda će reći "da" i taj bi korak mogao da bude značajan za nju.

Ako znate da je netko potišten, potrudite se da pomognete. Računaju se i male stvari: osmeh, telefonski poziv, poziv na šolju čaja, poseta samo kako biste ga pozdravili, strpljenje da zastanete na ulici i malo pročavrljate s tom osobom. Mali izrazi ljubaznosti pomažu ljudima da prepoznaju dobre stvari u životu. Svi imamo dobrobit iz takvih izraza ljubaznosti - i primalac i davalac. Vaš osmeh ili nekoliko reči nekome ko čeka u redu - iako možda nikada ranije niste videli tu osobu - može da izazove veliku promenu kod nje.

Jednog dana bila sam sa svojom ćerkom Rut u centru Dablina. Njen auto bio je parkiran u višespratnoj garaži i dok smo čekali u redu pred automatom za plaćanje karte anđeli su mi šapnuli da bratim pažnju.

U redu je bilo dvanaest ljudi, osmotrila sam sve njih. Vrlo brzo uočila sam ženu u kasnim tridesetim godinama i primetila da je veoma potištena. Njenom telu je nedostajala uobičajena vitalnost. Bila je prva u redu i preturala po torbi u potrazi za novčićima. Tražila je, ali izledalo je da ne može da pronađe sitninu. Izvadila je iz torbe kreditnu karticu i sklonila je kada je shvatila da automat pred njom ne prima kreditne kartice. Iza nje u redu stajao je visok, otmeno odeven, krupan muškarac u svojim šezdesetim. Njemu se s sleva odjednom pojavio jedan anđeo. Taj je anđeo bio veoma visok i nadvio se nad muškarca, u markantnom muškom obličju. Nisam mu videla krila. Anđeo je muškarcu počeo da nešto šapuće na uvo. Muškarac je koraknuo prema ženi ispružene ruke, I rekao: "Ne brinite, evo metalnih novčića koji su vam potrebni." Lice joj se ozarilo, raširila je oči. Zapanjila ju je ljubaznost toga stranca. Nemam pojma koliko sitniša joj je dao, verovatno nekoliko Eura. Stvar nije bila u novcu. Radilo se o ljubaznosti toga muškarca koju je ispoljio prema ženi. Zahvalila mu se, a on je uzvratio: "Bilo mi je zadovoljstvo."

Dok sam tako čekala da dođem na red, kad su muškarac i žena otišli, anđeli su mi rekli da taj čin ljubaznosti nije imao za svrhu da donese dobrobit samo toj ženi koja nije mogla da plati - trebao je da to bude primer svima u redu. Takav čin nam pomaže da se otvorimo prema drugim situacijama u kojima možemo i mi da pomognemo drugima, u kojima možemo da predstavljamo svetlost, bez obzira koliko kratko, u nečijem životu.