Zamislimo da smo iz ovog našeg sveta otišli u jedan paralelni sa drugačijim geopolitičkim uređenjem, čak u nečemu drugačijim prirodnim zakonima. U tom drugom svetu, recimo da jedinstvena Imperija obuhvata dobar deo svetske površine, i praktično je jedina sila. Ako bismo zamislili postojeći raspored kontinenata, recimo da ova Imperija obuhvata Evroaziju (značenje: Evropa + Azija) i Severnu Afriku pride. Iz razloga telurskog, odnosno kontinentalnog geopolitičkog principa to bi bilo razumljivo. I to nije sve... Rekosmo da su prirodni zakoni drugačiji. Kako bismo reagovali da saznamo kako se nalazimo sa unutrašnje strane Sfere, a nebo koje gledamo je zapravo unutra, Sunce je možda veličine zrna graška, i slično?! U svakom slučaju, dobili bismo zgodnu priliku da uporedimo naša dva sveta - onaj dobro nam poznat iz kojeg smo došli, i ovaj čudnovat u kojem smo se našli.

Za početak, iznećemo teoriju koja bi dva paralelna sveta poredila sa konceptima Kabale, sa Drvetom života i Drvetom smrti. Onaj svet iz kojeg smo došli, istorijski i sve ubrzaniji u svom pobedonosnom hodu ka Novom bio bi sam po sebi dijagram razgradnje - Drvo smrti. Razgradnja svesti je besmisao. Drvo smrti je skok u infinitezimalno, dijagram singulariteta, pada u beskrajno malo. Učenje po kojem je taj svet "zla" samo senka onog iz sveta "dobra" ovim dobija na težini. Drvo smrti je senka Drveta života. Drvo života dominira u "unutrašnjem" svetu u kojem smo se našli. Ovde imamo prostor-vremensku ogromnost, fatalnu ogromnost, fatum sam, aistoričnost. Imperija želi da ustanovi okean infinitnog, beskrajno velikog. Sfere Drveta života su izuzetno dugi vremenski periodi, eoni, dugotrajni procesi, duge radnje. Tu jedan datum, cela godina, smrtna ličnost, ne znače mnogo. Eto zašto je ovde istorija obeshrabrena, mada nije zabranjena, a ni sasvim zaboravljena. To je ono što Imperija hoće, ali ipak ne može dobiti. Jer, ako je sama, preovladaće entropijski zakoni. Ako nije sama, onda postoji još neki akter, entitet, koji se takođe pita. Izgleda da je ovo drugo, ako unesemo dodatnu pretpostavku da zatvorenost sveta nije večna, da nam nešto govori da će se uskoro stvari promeniti...

Da li bismo se vratili u onaj svet iz kojeg smo došli, recimo da smo suočeni sa prilikom povratka?! Naše vreme, iz kojeg smo došli, zapravo je Doba Smrti. Ubrzanje vremena, istorije, obeležje je Drveta smrti. Simboli razaranja, momentalnog vremena, implozije, unutrašnjeg urušavanja, trijumfa nihilizma. Ne deluje nam kao dobro mesto za odrastanje naših potomaka. Imamo utisak da je ovaj unutrašnji neuporedivo bolji svet, mada možda nikada neće biti sasvim naš...

Svejedno, da bismo se nekako snašli unutar ovog drugačijeg sveta moramo znati nešto više o samoj materijalnoj osnovi sveta - o njegovoj fizici. Kako se uopšte izboriti sa saznanjem da smo sada unutar konkavne sfere zvane Zemlja, da su nebesa unutra a ne spolja? Od pomoći bi nam moglo biti ono što smo znali o takvim teorijama dok još bejasmo u onom "normalnom" svetu. Recimo, Korejšanska zajednica u Americi, oni su merili obalu Floride posebnim uređajem, koga nazvaše rektalineator, kako bi dokazali da smo svi u unutrašnjosti sfere. Naravno, nisu ih ozbiljno shvatali.

Ili, setimo se imena Martina Gardnera, američkog matematičara i proučavaoca magije u kulturi, recimo Luisa Kerola i njegove Alise. On je diskutovao model šuplje Zemlje. Po njemu, to bi značilo da svetlost putuje spiralnom putanjom i usporava prema jezgru takvog Univerzuma (odnosno centra Zemlje), koji nikad ne može dostići, kao što ni mi nikad ne možemo dostići centar Univerzuma u poznatoj nam kosmologiji - zapravo prema Ajnštajnu i njegovoj relativnosti takvog centra nema, odnosno centar je svuda.

Možda je sve to samo stvar perspektive. Mi koordinate možemo zameniti onim "centralnim" po formuli R2/r gde je veliko er radijus Zemlje, a malo udaljenost od njega. Sad se poigrajmo malo kalkulatorom. Zemljin radijus je 6.371km. Uzmimo tačku koja je samo 100km od središta Zemlje u "našem svetu" - dobijamo da je ta tačka oko 400.000km "spolja", u nekoj spoljnoj praznini, bolje da ne definišemo šta bi to bilo... Nešto na 6.000km od centra "kod nas", dakle na 370km dubine, ovde bi bilo približno 400km "spolja". Ono što je 7.000km od centra, odnosno 650km visine, ovde bi bilo na 570km "dubine". Nešto 10.000km od centra Zemlje, bilo bi 2.300km opet "u dubinu". Rastojanje do Meseca, jedna svetlosna sekunda ili oko 300.000km ovde daje tačku 135,5km "od centra", odnosno oko 6.200km "u dubinu". Rastojanje od Zemlje do Sunca daje u ovim koordinatama samo 271 metar od centra Sfere. Svetlosna godina daje svega 4,3 milimetra "od centra"...

I tako, bljesak intuicije nas osvetljava - infinitno postaje infinitezimalno, kao u onome što smo pričali o Drvetu života i Drvetu smrti. Tradicija nas uči da je Agarta skriveno središte znanja, u doba okultacije povučeno ispod Zemlje. Recimo da je dogovorom s njenim gospodarima unutrašnje postalo spoljašnje, i obrnuto. To bi bilo objašnjenje nastanka tako čudnog sveta. Ali okultacija i dalje traje. Samo se sada iz domena vremena seli u domen prostora, zakonom održanja prostor-vremenskog kontinuuma. Infinitnom vremenu Imperije odgovora infinitezimalni prostor ovakvog sveta.

Ali, da li je takav svet uopšte fizički moguć? Krenućemo od velikana Džona Vilera koji je rekao kako će u fizici 21. veka najznačajnija tema biti informacija. Delovalo je to čudno mnogima, zar fizika ipak ne barata sa solidnim objektima, ili makar energetskim nabojima koje zove čestice. Međutim, po Vileru sva ta kvantna stanja predstavljaju realizaciju nečeg jednostavnijeg - bitova informacije.

Crne rupe takođe imaju veze s prelaskom iz spoljnog u unutrašnje. Kako neko ide prema crnoj rupi vreme mu je sve sporije, neko spolja će videti kako se on sve sporije približava obzorju događaja. Njemu bi moglo izgledati da je "sve u redu", barem što se toka vremena tiče, druga je stvar što bi ga razlika u gravitaciji od nogu do glave razvila u špagete... Kad uđe u crnu rupu, i nastavi prema centru, on ide ka sve manjim i manjim odstojanjima... Dakle i ovde imamo transformaciju infinitnog u infinitezimalno.

Stiven Hoking je matematički dokazao da entropija crne rupe postoji i jednaka je broju ćelija Plankove veličine potrebnih za prekrivanje njenog horizonta događaja. Svaka ćelija nosila bi jedan bit, osnovnu jedinicu informacija. Dakle, količina informacija određena je dvodimenzionalnom površinom, a ne trodimenzionalnom zapreminom. Deluje čudno, ali tako je. Recimo da guramo bilo šta u neku veliku kocku - USB memorije, inteligentne mobilne, čipove... ona će se puniti i puniti do svog maksimuma, određenog početnom veličinom. Tada dobijamo izlaz iz takve kocke koji može biti samo po površini. Kada se kapacitet memorije popuni, bilo koja nova informacija pretvara kocku u crnu rupu, i tada može samo dalje rasti u veličini porastom informacija - imati veću površ.

Fizičar Maladsena je sve to objasnio preko teorije struna - dualnosti između teorije struna koja deluje u unutrašnjosti prostor-vremena i kvantne teorije polja na njegovoj granici. Kad imamo informacije po površini, koje se prenose na trodimenzionalni prostor, tada imamo ono što zovemo hologram. Dakle, ceo svet, po toj teoriji, možemo smatrati kao hologram onoga što je prikazano na udaljenoj površini obzorja događaja crne rupe. Kvantna teorija polja, delujući daleko na granici kosmosa sa specifičnim oblikom, otelovljuje sve fizičke karakteristike, procese i interakcije struna u unutrašnjosti.