U legendama o vešticama se, gotovo po pravilu, kao njihovi pratioci javljaju crne mačke, gavrani ili neke druge životinje koje uz pomoć svojih natprirodnih sposobnosti služe svojim gospodaricama. Inkvizicioni lovci na veštice su verovali da su takve životinje bile poklon koji su veštice dobijale od đavola lično, ali to naravno nije ni blizu istini. Takve životinje se nazivaju familijarima i činjenica je da su ih veštice u prošlosti, a i danas, stvarno posedovale. Isto je tako činjenica je da su te životinje svoje magijske sposobnosti dugovale dugotrajnom magijskom treningu kojem su ih veštice podvrgavale, a ne đavolu. Tradicija kaže da su veštice veoma brinule o svojim familijarima. Tako je kod Grillot de Givrya u Veštičarenju, magiji i alhemiji ostalo zabeleženo da  su veštice ''svoje žabe krstile, oblačile u crni baršun i vezivale im zvonca oko nožica, nakon čega bi one igrale''. Sada vam je možda jasnije poreklo  motiva žabe koja igra i peva u crtanom filmu, no za srednjovekovne veštice  je takvo verovanje bilo daleko od bilo kakve zabave. Smatralo se da, a to nije daleko od istine, familijari štite svoje gospodarice. Zato su, recimo, inkvizitori pomno motrili na zatočene veštice i dovoljno je bilo da se u ćeliji pojavi pauk ili bubašvaba. Pa da se to iskoristi za potkrepljivanje optužbe za veštičarstvo.

     Današnje veštice takođe poseduju familijare, ali je sve to, dakako, daleko od paranoičnih fantazija mračnog rednjeg veka. Pri izboru svojih budućih magijskih ljubimaca one se trude da za ovakvu obuku izaberu što mlađu životinju. Podrazumeva se da to mora biti lični veštičin ljubimac, a ne životinja koja pripada nekome drugom. Po opštem mišljenju, bar sudeći po nekoj mojoj mini anketi među nekim vešticama koje sam mogao da pitam,  mačke su najpogodnije životinje za one veštice koje nemaju dovoljno iskustva u ovome poslu.

Da bi neka životinja bila uspešan magijski veštičiji ljubimac potreban je da prođe odgovarajući tening.  Prvi nivo takve magijske obuke životinja, u skladu sa veštičijim običajima u nekim tradicijama, traje godinu i jedan dan. U toku toga perioda veštice se trude da što više vremena provedu zajedno sa svojim ljubimcem, kao i da što više nauče o njegovim navikama, karakteru i načinu na koji reaguje u različitim situacijama. Ovaj period služi da se uspostavi što prisniji odnos između veštice i životinje. Veštice to postižu na različite načine. Neki od njih su i plesanje sa životinjom pod svetlošću mesečevih zraka, spavanje u istoj postelji, zajedničko obedovanje i sl. Neke veštice čak praktikuju da upletu nekoliko vlati svoje kose oko ogrlice životinje koju obučavaju, a pramen životinjskog krzna stave u svoju magijsku torbu, između listova svoje knjige senki ili na neko drugo odgovarajuće mesto. Sledeći nivo obuke, koji takođe traje godinu i jedan dan, podrazumeva uspostavljanje mentalnog raporta i telepatskog kontakta između životinje i veštice. Da bi to postigle veštice koriste veoma jednostavne tehnike. Jedna od njih sastoji se u tome da sednu preko puta obučavane životinje, maksimalno se koncentrišu na nju i mentalno joj upute poruku da treba da im priđe. To rade prvo gledajući životinju u oći, a potom to isto izvode samo bez direktnog kontakta oćima. Kada slanjem mentalne poruke postignu željene razultate, veštice prelaze na viši oblik ove tehnike koji se izvodi slanjem emotivnih poruka. To se radi tako što se oblikuje velika "grudva" energije ljubavi i pošalje ka životinji. Pri tome se gleda kakvu će to reakciju izazvati. Nasuprot ove tehnike nalazi se ona kojom se životinja plaši, ili joj se sugeriše da ode. Mnoge veštice tvrde da su razradom ovih tehnika i njihovim  potpunim ovladavanjem ne samo uspešno trenirale svoje kućne ljubimce, već i da su razvile moć kontrole divljih zveri, što je veština koja se tradicionalno pripisuje vešticama.

     Naredna tehnika koju koriste veštice u procesu magijskog treninga životinja jeste tehnika kojom se ka životinji usmerava psihicka energija. Veeštice, pošto aktiviraju dovoljnu kolicinu takve energije, vrše njen prenos u smeru životinje. To se izvodi  tako što rukama, iznad i oko životinje, čine pokrete slične onima koje bi činile kada bi ih milovale . Dok to rade, veštice se trude da opaze koliki je stepen energije potrebno uputiti ka životinji da bi ona postala aktivnija. Tokom magijskog rada ovakve informacije mogu biti veoma korisne zato što po ponašanju dobro istrenirane životinje može da se oceni  u kojoj je meri unutar magijskog kruga aktivirana i koncentrisana psihicka energija.

    Tehnici projektovanja psihičke energije ka životinji suprostavljena je tehnika smirivanja i opuštanja životinje. To se izvodi  tako što se životinja prvo pokuša smiriti korišćenjem isključivo fizičkog kontakta, dakle milovanjem i masažom, a potom i korišćenjem telepatskih tehnika bez upotrebe fizičkog dodira. Potom se kombinuju fizičke metode sa telepatskim, sve vreme prateći kako životinja reaguje.

     Još jedna veštičija tehnika koja se koristi u magijskoj obuci životinja jeste testiranje životinja na različita raspoloženja njihovih gospodarica. To se izvodi tako što se mentalno projektuje energija, tj energetski naboj koji prati mentalna stanja kao što su bes, radost, melanholija, napetost i sl. Kao i obično, rezultati ove  vežbe se naravno brižljivo evidentiraju i kasnije koriste po potrebi. U upoznavanju životinje bitna je i reakcija koje ispolje u susretu sa drugim životinjama. Kada se one posmatraju teži se da se uoči da li postoji razlika između situacije u kojoj se suoče sa jedne strane trenirana, a sa druge netrenirana životinja i slučaja kada se zajedno nađu dve ili više magijski treniranih životinja. Od naročitog je značaja zapaziti da Ii u ovom drugom slučaju životinje sem uobičajenih načina komunikacije pokazuju i znake korišćenja telepatije, ili možda nekog drugog paranormalnog način saobraćanja.

     Naprednija veštičija obuka životinja podrazumeva još suptilnija testiranja njihove vančulne percepcije. Za tako nešto veštice koriste veštački stvorene elementale. Elementali su živi energetski entiteti koje veštice same kreiraju i ovladavanje radom  sa elementalima spada pod sam početak obuke svake veštice. Ja jesam radio sa elementalima, ali nisam nikad to koristio sa životinjama, ali osobe koje su mi dale ove tehnike tvrde da se ovom tehnikom postižu veoma značajni i interesantni rezultati. Dobar učinak se ostvaruje i tako što se veštica astralno projektuje izvan tela i u različitim formama predstavi životinji. Konačno, veštice u magijskoj obuci životinja koriste tehniku kojom svoju svest prenose u telo životinje koju treniraju. To je prilično delikatan postupak tokom kojeg veštice, kao bića na višem evolutivnom stepenu razvoja, zaposedaju biće na znatno nižem evolutivnom nivou - treniranu životinju. Veštice kažu da je ova tehnika veoma važna, jer im otvara sasvim nove mogućnosti za rad sa ovako magijski pripremljenim životinjama. Puno zbrke je izazivala činjenica da su u literaturi o vešticama ovako obučene životinje  nazivane familijarima, baš kao i posebna vrsta uslužnih duhova sa kojima veštice takođe rade. No, činjenica je da i jedni i drugi dele isto ime, iako su familijari često nazivani i impovima. Takvi familijari su mogli da nastanjuju razne predmete, najčešće prstenje i boce (odatle i poreklo legende o duhu u lampi). Impovi su bili čest motiv u srednjovekovnoj magiji i alhemiji pa se tako, recimo, za Paracelzusa pričalo da čuva jednog takvog duha u kristalnoj jabuci svoga mača. Zbrku je povećavala činjenica da su veštice u prošlosti, baš kao i danas, takve uslužne duhove često projektovale unutar svojih obučenih ljubimaca ne bi li ovi tako za njih lakše obavili neke poslove. Jasno je stoga da tehnika tokom koje veštice svoju svest prenose u telo životinja ima za cilj da ove pripremi da budu pogodni nosioci veštičijih duhova pomagača. Možda može izgledati da je takav tretman životinja okrutan, ali takav stav bi bio velika greška. Životinja tokom obuke uopšte ne trpi, već je, naprotiv, ta tehnika po nju od neprocenjivog značaja, i u karmičkom i u evolutivnom smislu. Objašnjavanje ovoga bi zahtevali da uđemo u teoriji o gruonim dušama i evoluciji duše kroz razna kraljevstva, no to je tema koja bi prevazišla opseg ove knjige pa zainteresovane upućujjem na obimnu teozofsku literaturu koja se time u velikoj meri bavila. Ovim bi se završila obuka životinja na mentalnom nivou. Ono što veštici još preostaje da uradi jeste to da ritualno posveti životinju. Mnoge od njih  pri tome svojim ljubimcima daju nova imena koja imaju specifična magijska značenja. Postoji više načina za izbor takvih imena. Divinacija je jedan od načina, ali nije retko da ime veštica spozna na neki neobičan ili metafizički način.

      Broj familijara nije ograničen samo na jednog magijskog ljubimca.Dakako, uprkos predrasudama, to ne moraju obavezno da budu   crne mačke ili gavrani. Zapravo, srednjovekovne veštice uopšte nisu držale crne mačke, već prugaste, koje su poticale od pripitomljenih divljih mačaka.  Ako se pogleda u prošlost i prošeta po raznim kulturama, može se videti da je, na primer,  mačka bila sveta životinja još u drevnom Egiptu, gde je predstavljala boginju Bast. Povezanost boginje i mačke se kao motiv sreće i u mnogim drugim kulturama i stoga se ne treba čuditi činjenici što je mačka omiljena životinja veštica. Veštice, pored toga, mačku smatraju mističnim stvorenjem koje im može pomoći da razotkriju tajne njihovih vlastitih unutrašnjih dubina i povezuju je sa noći. Mačka im tako pomaže da dođu u dodir sa svojom tamnom stranom bića koju većina ljudi uporno i panično pokušava da izbegne umesto da je prihvati i integriše. Mačke tako u metaforičkom smislu vode veštice kroz tminu njihovih duša rasterujući strah od onih delova ljudske psihe od kojih se jako puno može naučiti ako se ne odbace i iza kojih, po veštičijem učenju, leži svetlo istinske samospoznaje.

     Sa gavranima, koji su među najčešćim veštičijim ljubimcima, je stvar nešto drugačija. Keltska mitologija je puna priča o ovim pticama, a najveći broj današnjih veštica inspiraciju i duhovno ispunjenje nalazi baš u keltskom panteonu. Tako je ostalo zabeleženo da je boginja Morrigan mogla da se pretvori u gavrana, nakon čega bi kružila iznad bojnih polja. Cailleach, zastrašujuća starica, takođe se pojavljivala u obliku gavrana. Keltski bog Bran je isto tako bio povezan sa gavaranom. Gavrani se sreću i u motivu divljeg lova, gde lete ispred Velikog rogatog lovca. Ova ptica se, dakako, sreće i u drugim mitologijama širom sveta. U tevtonskoj tradiciji dva gavrana, zvana Hugin i Munin, prate boga Odina. Grci su gavarana smatrali proročkom pticom, posvećenom bogu Apolonu. Takođe su verovali da je gavran nekada bio potpuno bela ptica, ali da ga je Apolon prokleo da bude večno crn kada mu je doneo vest o neverstvu njegovog ljubavnika Koronisa. Arapi gavrana zovu Abu Aajir (otac predskazanja). Za Tibetance je gavran glasnik najvišeg bića. U hrišćanskoj tradiciji, međutim, gavran zau:zima mnogo manje cenjeno mesto. On je, po Iegendi, bio jedna od ptica koja je poletela sa Nojeve barke u potrazi za zemljom, ali je zbog toga što se nije vratio da donese vest o kopnu koje je pronašao proklet da bude crn i da jede crkotine.

     Veštice smatraju da ih gavran vodi ka neponovljivoj avanturi prepunoj neočekivanog i opasnog. Za njih magija, često podrazumeva, u cilju sticanja duhovnih znanja, preuzimanje velikih rizika i izlaganje mogućoj propasti, a za veštice je baš gavran taj koji ih vodi duž toga puta. Gavrana za svoga magijskog životinjskog pomagača pogotovo biraju veštice posvećene boginji Morrigan, zato što je gavaran, kako je to već rečeno, simbol njenog aspekta ratnice, proročice, čarobnice i isceliteljke. Veštice, sem toga, koriste gavrana kao duhovnog vodiča, ali i kao pomagača u ritualima zaštite, divinacije, isceljivanja i aktiviranja psihičke energije.

    Izbor životinje koja će veštici služiti kao magijski pomagač, sem ličnih afiniteta, zavisi i od mnogih drugih faktora. Često se događa da postoji karmička veza između veštice i životinje. Postoji recimo slučaj, za koji slučajno znam, kada se jednoj američkoj veštici njena magijska mačka vratila u telu jedne druge mačke. Za veštice su ovakvi slučajevi ponovnog inkarniranja životinja kod njihovih starih vlasnika znak da je životinja  u nekoj od prethodnih inkarnacija najverovatnije oslobođena od pripadnosti grupnoj duši svoje vrste. Sa takvim životinjama je mnogo lakše raditi, a njihove vlasnice kažu da su  njihove aure veća i drugačije boje nego što je to uobičajeno.