Ako ste pretpostavili da je vreme nelinearno, onda je vreme koje mi doživljavamo i registrujemo linearno i samo je jedna od njegovih projekcija, pa dolazimo do dosta verovatne mogućnosti da se inkarnacije (ako postoje) odvijaju istovremeno i da se iz ravni linearnog vremena može govoriti o jednom životu.  

Ili, još tačnije ali teže za razumevanje iz naše fizičke realnosti: vreme je iluzija koju nam nameću fizička čula, dakle ono ne postoji, i sve što postoji u čitavom univerzumu, postoji istovremeno. Dakle, ne postoji prošlost, sadašnjost i budućnost, postoji samo večno sada, proširena realnost.

Ovo se može (nepotpuno, ali je teško naći bolje poređenje) uporediti sa raznim televizijskim programima koje možemo izabrati. Od svih programa koji se istovremeno emituju na televiziji, mi izabiramo i gledamo samo jedan. Sve se usložnjava time što smo mi istovremeno i oni koji biraju program, režiraju i igraju glavnu ulogu, mi smo scenografi, pa i kulise.

Možda je dobar primer (i poređenje) sa spavanjem i sanjanjem. Ako bi smo sanjali više snova, unutar svakog sna može proći mnogo godina, ali vreme stvarno nije tako prošlo, sve je prošlo u istom vremenu, jer se snovi u stvari odigravaju van vremena, u univerzumu sna.

U svakom biću, identitetu, postoji više delova koji se smenjuju (tako izgleda, tako ego režira) i uvek je samo jedan deo (jedan program) dominantan. Moguće je da na delu ekrana gledamo i program iz nekog drugog studija. Lep primer je priča i film "Tri Evina lika" ("Three Faces of Eve"), prvi iz serije sličnih filmskih verzija na temu više ličnosti koje se smenjuju u jednoj osobi, mada sve one postoje istovremeno. Ovaj fenomen-kada se kod jedne osobe javljaju sekundarne ličnosti-priznaju i najugledniji psiholozi.

Pokušavam, oprezno, da kažem da se u regresiji, snovima, pa i u životu, može koristiti kreativnost prošlih i budućih znanja i iskustava, kako svojih, tako i tuđih, a pogotovu grupnih.