| |
Exploding Customer i Pere Ubu
Ring Ring 2007, Drugo veče , 14.05.2007
Pogon Doma omladine
|
Drugo veče ovogodišnjeg festivala dešavalo se u Pogonu Doma Omladine. Ispravna odluka, pokazalo se, ne samo zbog masovnog odziva publike inspirisanog prvim ikad dolaskom Pere Ubu u Beograd, već i zbog činjenice da bi teatarski ambijent Rexa, sa sve stolicama bio neprimeren za krvavu rokenrol svetkovinu koja je upriličena ove večeri.
Ali prvo smo slušali džez. Exploding Customer su švedski kvartet na tragu klasičnog kvarteta Ornette Colemana, barem po instrumentariju. Dakle, bubanj i kontrabas u temeljima, a saksofon i truba na balkonu. Muzički, EC zvuče za nijansu drugačije nego što su me Skandinavci u poslednjih nekoliko godina navikli. Ili to, ili sam ja previše slušao Mass, The Thing i slične siledžije. Exploding Customer su svakako dovoljno muževni, ali osnova njihovog izraza je pre svega lepršava melodičnost sa prilično jasnim narodnjačkim motivima upletenim u modernu jazz svirku. Jadno je i nemaštovito ovo što ću sad reći, ali može se povući paralela sa bendovima poput Masade Johna Zorna ili Carlo Actis Dato Quatreta.
Bilo kako bilo, Exploding customer su prilično uspešno razgalili gledalište. Prva stvar koju su odsvirali bila je surovi free jazz freakout, sa sve freetime bubnjevima i pištanjem duvača, ali pokazalo se da je to bilo samo osiguravanje pažnje gledališta. Ostatak kompozicija zasnivao se mnogo više na groove elementima i pažljivo razrađenim melodijama. Ja sam se prijatno iznenadio kada sam shvatio da sam više od pola numera odmah prepoznao iako sam albume EC slušao pre prilično mnogo vremena i imao samo maglovitu uspomenu na njih. To je, reklo bi se svedočanstvo koliko su njihove teme poletne i pamtljive. I jesu, ovo nije muzike teške drame i namrgođene cerebralnosti, što ne znači da je plitka ili hedonistička. Radije bih je opisao kao toplu i emotivnu i većinu vremena nisam mogao da se otresem utiska da slušam neki sastav sa juga Evrope, Italije ili Španije, recimo, pre nego hladne potomke vikinga. U čitavu atmosferu su se uklapale i šeprtljaste najave od strane lidera benda, Martina Kuchena koji je kao onaj momak koga smo svi imali u razredu u osnovnoj školi, koji sve vreme pravi neke šale i usiljeno se smeje istima dok ga svi ostali postiđeno ignorišu. Srećom, Kuchen je bolji saksofonista nego konferansje pa je, kad nije pričao ostavljao utisak primerenog muzičkog autoriteta. Od ostalih muzičara izdvojio bih kontrabasistu Benjamina Quigleyja (ovo mi baš i ne zvuči kao skandinavsko ime, ali ko će ga znati sa tim Hiperborejcima) koji se namučio sa neispravnim kablom ali je muzici dao potrebnu kičmu a i iskazao se u nekoliko momenata kada je svirao gudalom.
Većine kompozicija koje je bend izveo su bile brže i ritmične, pa je i publika na njih reagovala prigodno. Problem je, razume se, bio u tišim momentima gde se moglo čuti da ipak dobar deo gledališta vreme ubija ćaskajući među sobom i čekajući na večerašnje hedlajnere. Bilo kako bilo, Exploding Customer su ubili i jedan bis na kome su se istakli veoma elegantnom izvedbom pesme koja je od nežne balade izrasla u strastvenu lirsku dramu. Prijalo je.
Međutim, naravno, najveći problem koji će Exploding Customer u vezi ovog nastupa imati je što će ih malo ko od prisutnih upamtiti. A ova amnezija doći će kao posledica činjenice da su ubrzo posle dragih Šveđana na binu izašli Pere Ubu koji su, prosto rečeno, razvalili. Ovo je bio koncert po kome će mnogi posetioci pamtiti ovogodišnji festival, a jasno je i da je mnogo njih samo ovaj nastup i gledalo. Teško im je zameriti, Pere Ubu su nadmašili sva moja očekivanja i pružili nam izvanredan muzički događaj.
A nije moralo tako da bude. I ja sam donekle bio sumnjičav u pogledu uspešnosti Davida Thomasa i ekipe da dostojno izađu na kraj sa tridesetogodišnjom reputacijom. Uostalom, kako je i sam rekao u intervjuu, Pere Ubu su bend koji je otvorio put u rokenrolu kojim ih niko kasnije nije sledio. A od beskompromisnih inovatora do slepog creva istorije, mali je korak. Međutim, pokazalo se da je za fenomenalan nastup dovoljno imati bubnjara-pankera sa malo tehnike a puno snage, basistkinju omalenu rastom ali u zvučnom pogledu izuzetno nametljivu, gitaristu-gika (Keith Moline inače i piše za prestižni magazin The Wire) sa možda najagresivnijim zvukom koji sam ikad čuo na koncertu, te 'elektroničara' koji izgleda kao da vozi autobus ali ima veoma ozbiljno teatralan nastup, sve predvođene čovekom koji je neka vrsta mrzovoljnog psihopatskog fašiste što se kroz život tetura zatvorenih očiju i pravi šale koje su više strašne nego smešne.
Elem, možda najimpresivniji element nastupa Pere Ubu na ovogodišnjem Ring Ringu je bila živa demonstracija toga da bend može da bude veoma 'arty' i istovremeno rokerski brutalan. Moćna ritam sekcija u sastavu Temple-Mehlman je od prvog sekunda pokazala da nećemo imati posla sa tunjavom, zamišljenom verzijom rokenrola kakvu nam često serviraju intelektualci iz ove branše, već sa znojavim, nadrkanim čudovištem voljnim da se i potuče ako treba. Što mu dođe kao dobra metafora i za samog Davida Thomasa. Ja, evo ni posle tolikih decenija postojanja ove osobe u našoj kolektivnoj svesti nisam siguran da li je u pitanju čovek bez imalo pevačkog talenta koji je snagom volje uspeo da muziku podčini svom problematičnom stilu, ili superiorno talentovan pevač koji vokalnu akrobatiku vešto krije ne bi li kompaktnost muzike došla do izražaja. Šta god da je od ta dva u pitanju, Pere Ubu su zvučali kao zla mašina, krljajući beskompromisno kroz noć. Keith Moline (koji sa Thomasom takođe svira u Two Pale Boys) je ekonomičan i ukusan gitarista čiji je svaki odsvirani ton i akord baš na svom mestu. On ih ne svira puno, ali svaki je ubitačan. Ovo je posebno osetno u glasnijim delovima gde je gitarsko prangijanje bilo tako oštro da sutra ujutro nisam morao da se brijem (true story!!!). Za mene je rokenrol uvek podrazumevao dozu nekontrolisanosti u zvuku, preterivanja i prelivanja preko granica same kompozicije. Iako su Pere Ubu pesme istesane veoma precizno, sa vrlo malo prostora za haos, Molineova gitarska buka je nivo adrenalina uspešno podizala za nekoliko stotina procenata. A tu je bio i Robert Wheeler na tereminu i analognom sintisajzeru koji je iz vazduha grčevitim pokretima prizivao čegrtave demone i onda ih terao da cvile u skladu sa muzikom. Na poslednjem albumu njegov doprinos je bio vrlo osvežavajući, ali je vrhunski kontrolisana haotičnost buke koju svojim prstima ovaj čovek proizvodi na koncertu muzici dala čitavu jednu novu dimenziju. Nažalost, imao je u jednom delu koncerta problem sa opremom pa je, kao i bubnjar Steve Mehlman, došao na udar gneva Davida Thomasa. A, verujte vi meni, to je gnev pred kojim ne želite da se nađete.
Sam Thomas je bio fascinantan sa svojim unjkavim glasom i gotovo feminiziranim teatralnim pokretima kojima je pričao svoje komplikovane priče. Držeći ceo bend čvrsto pod kontrolom, Thomas je svoje decenijsko rokenrol pregalaštvo pred našim očima pretočio u ubitačan koktel urlajuće muzike, složenih tekstova i moćnog scenskog prisustva. Nije ni teško razumeti zašto ga tehnički problemi kroz koje su prolazili članovi benda tako lako dovode do besa - jasno je da je Pere Ubu, uprkos njegovoj 'ja nisam diktator nego direktor' maksimi neka vrsta ektoplazmične emanacije direktno iz njegovog uma i uz ovu istinu idu sve dobre i loše strane koje čovek može da zamisli.
Srećom, ove večeri dobrih je bilo više. Iz ovih ili onih razloga, nove pesme su zvučale ubitačnije nego stari hitovi, da li zato što stare pesme u osnovi jesu naivnije (primer 'Modern Dance', recimo) ili zbog više energije koje bend ulaže u nešto u čijem su stvaranju aktuelni članovi učestvovali, ali siguran sam da ni jedan od fanova koji su u poslednje vreme kukali da im se nove Pere Ubu ploče ne dopadaju nije ostao ravnodušan pred moćnom energijom 'Two Girls (One Bar)', a brutalna izvedba 'Caroleen' je bila jedan od ranih vrhunaca nastupa. Kada bih imao vremeplov pomoću koga bih ponovo mogao da se vratim u bilo kojih pet minuta prošlosti, izvođenje 'Caroleen' u Beogradu bi bio moj izbor.
Prema kraju koncerta Thomas je pričao i izmišljene anegdote o svojm susretima sa Marijom Šerifović i Stingom. Dok je ova prva bila prilično nategnuta, druga je poslužila za superiorno dobru najavu: 'Sting mi je rekao "Dejvide, dobri ste, ali trebalo bi da pišete pesme sa više društvene relevantnosti, recimo nešto o prašumama" . Tako da sam ja odlučio da napišem pesmu o prašumama. I kako ih najlakše spaliti.' Iz usta bilo koga drugog, ovo bi zvučalo kao kurčenje bez pokrića, ali kad ovakvu najavu sledi izvedba pesme 'Sonic Reducer', jednog od najsjajnijih bisera nihilističkog panka iz istorije ove planete, onda je sve na svom mestu. Iz nekog razloga malo ljudi oko mene je znalo da je ovo pesma Dead Boys, a još manje da je Thomas jedan od njenih koautora, tek, eto dokaza da i pored svog 'Pank je teška prevara' stava David Thomas ležerno može da se pohvali autorstvom nad jednom od najboljih pank pesama ikad napisanih. Ne znam kojoj srećnoj zvezdi treba da zahvalimo što se lider odlučio da je uvrsti u koncertni repertoar Pere Ubu za ovu turneju, ali nakloniću se nebesima čim se ovi oblaci iznad nas malo razmaknu.
Sledećeg jutra sudario sam se sa Steveom Mehlmanom na beogradskom aerodromu i on me je umirio rekavši mi da ni njega ni Wheelera Thomas posle svega ipak nije prebio. Sve u svemu, ovaj koncert je bio pravi trijumf.
Intervju sa Dejvidom Tomasom
|
|
