Prsti preleću

crnim i belim dirkama

Prozor otškrinut, čuje se isprekidani lavež

Osam je davno prošlo, ne sećam se

Kada sam počeo

Slika u nastajanju, triptih, nabujale boje

Tri prizora, tri eona

Sviram i napajam se na vrelu treće vizije

U jutro cunamija, evo, globalna je na izmaku

U pravu je de Šarden, u pravu su Arguelles i Laszlo,

U pravu je Džojs sa svojim Fineganom

U pravu je Paund sa svojim vapajima nad usurom

U pravu su Niče, Dostojevski, Blejk

I Dete koje pobeđuje

Točak karme rasipa seme raznih boja

Vrtnja točka prelazi u vir

Kako je samo mogla nastati ova eonska sonata

Pomislih, dok prsti mi lete klavirom

Da li to čovek grize sopstveni rep

Do konačnog orgazma ostalo je malo

Tek da se spremimo

Na bol i osvetu Geinu

U pravu su Lavlok, Bak Fuler i Lem

I svi oni što su ukazivali

Prostor je preuzak da primi

grohot svih izmigoljenih zvukova civlizacije

Ovo je sada, ovo je

Kraj, rekoh sebi i stadoh

Razgolićeni prostor, svečanost iskušavanja

Čekajući da čujem lavež, osetih prekor

Lica, podbula, poze, nameštene grimase

Nakašljavanje, zgledanje, blaga nervoza

Pred vratima bordela tiska

Nema još laveža

Ali prsti sami pronađoše

Odgovarajući dodir

Koji aktivira zvonjavu

I nastavio sam

Do samog kraja