Kolona odmiče, žagor je zamro
Veličanje voljenih okonačano je sada
Glasno pričaju dok u klupama sede
Rasuto cveće oprano kišom
Leži kod kapije u podnožju vrta
Gledajući ih kako prolaze poput oblaka na nebu
Pokušavam da zaplačem na vrhuncu
Obuzet besom koji iznutra tinja
Plačem ko dete, iako godine ove čine me starim
Sa decom moje vreme u besmislu prođe
Refren održavam uz njihovu pričest
Prihvatam ko kletvu nesretnu pogodbu
Odigranu kod kapije u podnožju vrta
Moj pogled se pruža od ograde do zida
Ne postoje reči da izraze, ni dela da razreše
Tek gledam drveće i lišće kako pada.