Pre nego što počnete da čitate, zamolila bih Vas da postavite štopericu na telefonu na 1 minut. Zatvorite oči i usmerite pažnju na disanje. Brojte svaki uzdah do desetog, izdah se ne broji, pa počnite ispočetka i tako ponavljate serije od izbrojanih deset uzdaha, fokusirajući pažnju na mesto gde vazduh dodiruje nos pri uzdahu. Ne pokušavajte da kontrolišete disanje. Kada misao dođe, a doći će sigurno, kažite "misao" i vratite pažnju na disanje. Pošto ste ovo probali, uključite štopericu, pa nastavite disanje, brojanje i koncentraciju u toku jednog minuta. Od Vas ne traži da verujete u nešto ili nekoga, ni da zamišljate nešto ili nekoga, niti da postignete nešto. Samo prirodno disanje i posmatranje sopstvenog daha bez razmišljanja. Ovu tehniku meditacije, anapanasati, koristio je Buda, kad je dostigao prosvetljenje. Tolika je moć samoposmatranja.

Ko je bio Buda?

Kada se danas pomene Buda, obično se misli na poslednjeg istorijskog duhovnog učitelja i lutajućeg asketu, koji je rođen u današnjem Nepalu pre oko 26 vekova kao Sidarta Gautama. Još ga zovu i Šakjamuni, jer je bio iz klana Šakja. Ime ili titulu Buda, koju je i pre nega nosilo par ljudi, a kažu, biće ih i posle njega, zaslužio je tek kasnije, posle prosvetljenja u svojoj 35-oj godini života u Bod Gaji u današnjoj Indiji i ono znači "probuđeni" (jer svakodnevni život je kao san dok se ne spozna prava priroda stvarnosti). Mnogi ljubitelji literature znaju za njega iz romana "Sidarta" Hermana Hesea, koji se labavo oslanja na istorijsku ličnost. Kada je jedan putnik sreo Sidartu posle njegovog prosvetljenja, videvši u njemu nešto neobično i uzvišeno što se moglo primetiti i golim okom, upitao ga je ko je on, da li je možda bog ili deva (u indijskoj tradiciji biće slično anđelu), na šta je Sidarta mirno odgovorio: ne, ja sam Probuđeni (Buda). ["Buda" na paliju i sanskitu i "budan" na srpskom su reči srodne po poreklu i značenju.] Sam sebe Buda je najviše predstavljao kao Tatagata, što znači otprilike "onaj koji je zaista prešao" (na drugu obalu, prema nekim metaforama), čime se misli da je dostigao savršeno znanje i prosvetljenje i u stanju je da taj put pokaže i drugima. To je dakle bio čovek koji je svojim naporima prešao na "onu stranu", čime se ne misli na smrt, već suprotno, da je prešao na stranu besmrtnosti i da neće više za njega biti ni novih rođenja ni novih smrti. U popularnim medijima njegov život opisuje i Bertolučijev film "Mali Buda", u kome ga igra Kijanu Rivz. Umro je u 80-oj godini života od digestivnih smetnji, verovatno od trovanja hranom, dostigavši paranirvanu, stanje posle smrti jednog arahanta (mudraca koji je dostigao nirvanu za života). Njegovo učenje on sam je zvao darma (na sanskritu ili dama na Pali dijalektu hindu jezika koji je govorio. Mi ćemo koristiti reč iz Sanskrita, da bi izbegli moguće zabune oko reči "dama"), a svet to učenje danas zove po njegovoj tituli Bude - budizam.

Buda psiholog

Danas je budizam, sem u svom originalnom okruženju Istoka, prisutan i na Zapadu, u vidu manastira, kao i grupa za meditaciju, često osnovanih od ljudi koji su boravili na Istoku kod budističkih učitelja ili u budističkim manastirima, ali i u popularnoj kulturi. Često se na Zapadu budizam s pravom ne poima kao religija i budistički učitelji i monasi ne traže od ljudi zainteresovanih za darmu da se odreknu svoje prvobitne religije niti da prihvate bilo kakvu budističku dogmu. U poznatoj Kalama suti (AN3.65), besedi Kalamljanima, Buda izričito savetuje da se ne praktikuje slepa vera, bez obzira ko da je propoveda, već da se sve proveri u sopstvenom iskustvu. [Budizam je duhovni pravac, koji je u nekim sredinama i uslovima ustanovljen kao religija.] Umesto slepe vere preporučuje se treniranje uma meditacijom; i to je deo Osmostrukog puta oslobođenja (pored morala i mudrosti kao njegovih sastavnih delova). Mnogi aspekti budizma su danas prepoznati u dostignućima moderne psihologije, i Budu možemo smatrati ne samo filozofom, nego možda i prvim psihologom, zbog njegovog razumevanja kako funkcioniše ljudska psiha i um, kao i zbog metoda koje je razvio da se poteškoće psihe i uma, koje prouzrokuju nezadovoljstvo i patnju, tretiraju. Poznati popularni termin na engleskom "mindfulness" (sati na paliju, svesnost na srpskom) preuzet je iz budističke meditacije, a koristi se u psihologiji, i stručnoj i popularnoj, i često pojednostavljuje ili izvrće u nešto drugo nego što je originalno značenje. Ali to je već druga tema o fenomenima našeg vremena.

Osnovno Budino učenje

A o čemu je Buda učio svoje savremenike za života? O čemu nas preko spisa, preko svojih monaha i darma učitelja uči i danas? Samo o muci i njenom kraju, rekao bi on sam. Videćete da je u svom učenju bio vrlo siguran, precizan i metodičan, često unapred dajući brojke pojmova koje će izložiti. U Sarnatu u severnoj Indiji, u svojoj prvoj besedi posle prosvetljenja (Damačakapavatana suta, SN 56.11) objasnio je slušaocima, njegovim bivšim kolegama iz perioda dok je bio asketa, Četiri plemenite istine:

1) ljudski život karakteriše nezadovoljstvo i muka (duka na pali jeziku);

2) uzrok muke je goruća želja (tanha);

3) prestanak muke je moguć samo ako se napusti goruća želja; i

4) put ka prestanku muke je Osmostruki plemeniti put, koji se sastoji od

4a) morala (ispravni govor, dela i zaposlenje),

4b) treniranja uma (ispravni napor, svesnost i koncentracija) i

4c) mudrosti (ispravni pogledi i rešenost).

Kako biti srećan

Dakle, ako želimo da okončamo životno nezadovoljstvo i muku, imamo recept: ponašaj se moralno tako da ne škodiš ni sebi ni drugima, budi svestan svojih dela, misli i osećanja da bi ih usmerio u dobrom pravcu, a iz toga će proizaći mudrost, koja će povratnom spregom ojačati moral i svest.

Pošto su Budini prvi slušaoci bili pripremljeni dugogodišnjim asketskim mentalnim treningom i moralnim ponašanjem koje ide uz to, oni su lako shvatili šta im je Buda rekao i priča se da su sva petorica odmah dostigli prosvetljenje, iako su ga prethodno optuživali zbog napuštanja asketizma. Nama je sigurno potrebno nešto više napora i vremena nego toj petorici. Želim da napomenem da, iako je učenje vrlo precizno, vrlo često je neshvaćeno, jer je njegova preciznost suptilna i duboka, i nju mnogi interpretatori ili ne shvataju ili ne znaju da prenesu, a mnogi učenici ne razumeju. Tu treba dodati i probleme sa prevođenjem tekstova Pali kanona (sabranih Budinih beseda i neke vrste budističke Biblije) sa pali jezika, pre svega na engleski jezik, pa na ostale jezike sa engleskog, među njima i na srpski. U tom smislu i ovaj tekst je tek moje shvatanje Budinih dobronamernih poruka i sve moguće greške su moje.

Učenje kreće od prirodne želje svakog ljudskog bića da živi srećno i prijatno. Baš koliko je ta želja prirodna, toliko je važno i saznanje da je prisustvo patnje i neprijatnosti sastavni i neizbežni deo ama baš svakog ljudskog života. To je nešto što nam je svima zajedničko, zato je to utešno i povezuje sve ljude. Možemo se opustiti, nismo sami. Mera nezadovoljstva i muke se manifestuje kod svakoga na drugačiji način, u zavisnosti od njegovih/njenih prošlih dela u ovom životu, u samom ovom momentu, ali i iz prethodnih egzistencija (u ovo poslednje se može verovati ali i ne mora; a hrišćani bi za to rekli: nepredvidljivi su putevi Gospodnji tj. ima uzročno-posledičnih veza koje nam nisu vidljive). [Da se razumemo, za razliku od hrišćanstva budizam nije monoteistička religija, a Buda nije bog niti polu-bog, već je bio sto posto ljudsko biće koje je svojim naporima postiglo posebno stanje saznanja, slobode i sreće. Budizam nije ni samo filozofija, akademska disciplina koja često vodi u sofističko nadmetanje, niti je samo psihologija, iako se sistematski bavi ljudskim umom i mentalnom stanjima i osećanjima. Budino učenje je put oslobođenja od patnje, koji bukvalno menja ljudski život.] Znači, zbog specifičnosti svakog čoveka (i žene) merenje muke ili patnje između dve ili više osoba, sem što je neproduktivno za onoga koji to radi, jer ga uvodi u stanje napetosti i nezadovoljstva, u osnovi je sasvim pogrešno, jer ne trčimo svi istu trku, već svako baš samo svoju. Dakle, muka će biti raznovrsna, ali svako ko se rodio će je sigurno iskusiti, kao što je i sigurno da će svako ko se rodio i umreti. Možemo zaista biti sigurni bar u te dve stvari. To ne znači da u životu nema prijatnosti i sreće, već samo da su nesreća i neprijatnost neizbežne, ali i za naš duhovni razvoj korisnije, jer se samo iz uživanja ne može toliko naučiti. Ne samo da u životu ima uživanja, već se i neminovna patnja može okončati, tako da možemo biti optimisti. [Neki koji nisu ovo shvatili prebacuju budizmu pesimizam.]

Stezanje užarenog gvožđa

Put ka okončanju nezadovoljstva i patnje ide kroz poimanje njenog uzroka, tanhe, ili goruće želje, kako sam je ja prevela. Naglasak bih stavila na gorućoj više nego na želji. Jedna metafora o tome kako sami prouzrokujemo svoju muku je da u svojoj zabludi i svom neprobuđenom životu sami pružamo ruku i sami stežemo užareno gvožđe uzroka patnje, koje nas peče i boli. Znači, žarko nešto želeti će prouzrokovati patnju, što ne znači da ništa ne treba želeti. Više je u pitanju način na koji nešto želimo, da li je gorući ili je uravnotežen. Najzad, put ka izlasku iz kruga želja-muka, kao i rođenje-smrt je u primeni morala, treniranju uma i mudrosti.

Zanimljivo je da moral nije nešto opciono, koliko i kad stignemo, već nešto apsolutno neophodno za prosvetljenje i da se spaja sa mentalnom snagom i sa mudrošću. Moram reći da sam ovaj aspekt ja relativno kasno shvatila, dajući prednost treniranju uma u početnim godinama mog duhovnog puta. Druga zanimljivost je da u kontekstu osnovnog učenja o Četiri plemenite istine Buda ne spominje izričito ljubav kao preduslov za dostizanje prosvetljenja. Ljubav (bezgranična, nesebična ljubav, meta na paliju) u budizmu se često opisuje kao dobra volja ili dobrota, da bi se izbegle zabune oko drugačijih značenja reči "ljubav". Bezgranična ili nesebična ljubav (meta), zajedno sa saosećanjem (karuna), radošću zbog uspeha drugih (mudita) i spokojstvom (upeka), opisana je u Bramavihara suti, besedi o božanskim boravištima na zemlji (AN 10.208). U Teravada budizmu [Teravada se može prevesti kao Učenje drevnih i jedan je od tri velika pravca u budizmu, pored Mahajane - Puta velikog točka, i Vadžrajane - Dijamantskog puta] ljubav je, čini mi se, implicitna u moralu, koji je deo Osmostrukog puta i Četiri plemenite istine - u ispravnom postupanju prema sebi, prema drugim osobama i prema svetu, tako da se drugi mogu osećati sigurni u našem prisustvu i zbog našeg delovanja. U isto vreme, postupati moralno i sa dobrom voljom donosi srećno mentalno stanje onome ko to radi.

Ljubav i moral na Balkanu

Da je ljubav implicitna u moralu nije očigledno po konvencionalnom shvatanju ljubavi danas, a niti po kulturnom obrascu na Balkanu. Na našim prostorima, ljubav se često povezuje sa ispoljavanjem topline, srdačnosti, velikodušnosti, te stalnim prisustvom u životima drugih u tzv. romantičnoj vezi ili u zatvorenim porodičnim ili prijateljskim vezama. Dičimo se da smo u tome ispred hladnih Zapadnjaka. I jesmo. Samo iza toga ili pored toga često postoji tahna, goruća želja, npr. ili slepe strasti, i/ili samozaljubljenosti, jer takvim delovanjem često očekujemo i dobijamo dokaze privrženosti osoba prema kojima to ispoljavamo. A nesebična ljubav ne očekuje ništa zauzvrat. Prima ako nešto dobije, ali to ne očekuje, pa ne može biti razočarana ako to ne dobije ili bar ne u onolikoj meri u kojoj je to očekivala. Takođe, iza takvog delovanja može da bude i želja za određenom korišću, uzvraćanjem usluga ili želja za kontrolom ponašanja, reakcija i života drugih osoba. Razorno delovanje takve goruće želje može da ode do tih razmera da je početna privrženost ponekad transformisana u svoju suprotnost, u izuzetnu netrpeljivost i zlostavljanje, što pokazuju i statistike o porodičnom nasilju. Ili, po rečima Lame Zope Rinpočea: "(Nesebična) ljubav je želeti da drugi budu srećni. (I da mi budemo srećni. -moj dodatak) Sebična ljubav je goruća želja da upravo zbog nas drugi budu srećni." Primetite finu razliku između sreće koju želimo sebi i drugima, a koja proističe iz bilo kog razloga, ili one koja se vezuje za ideju da baš mi moramo biti uzrok tuđe sreće, te kako time pokušavamo da sebe postavimo u centar njihovih života.

Ne zagovaram ovde da sebičnu ljubav treba osuditi. To je ono na šta smo navikli i ona ima u sebi elemenata nesebične ljubavi. Sem toga, ne radi se o sudu već o prepoznavanju finijih nijansi našeg delovanja i možda o odluci da to menjamo. Osuda je ionako mentalna aktivnost koju Buda nije video kao korisnu. Nesebična ljubav (meta) nije nešto svakodnevno, ali je nešto čemu možemo stremiti. Jedna od njenih osobina po kojima je možemo prepoznati je to da je okrenuta prema svima bez razlike, a ne samo prema zatvorenom krugu naših partnera, bližnjih ili istomišljenika. To je odlika upeke - uravnoteženosti i spokojstva kao rajskog boravišta na zemlji, dostupnom svima nama. Videti ljude koji to ispoljavaju je prava retkost i naravno to nije ograničeno na Budiste. Na našim prostorima je Patrijarh Pavle bio neko u kome se moglo prepoznati dostignuće nesebične ljubavi, uravnoteženosti i spokojstva.

Toplina i neželjena bliskost

U Balkanskim kulturama, u kojima se insistira na velikodušnosti i predanosti bližnjima, onaj koji nije bližnji često ne može da oseti naše moralno ponašanje. Ljudi nekad ne vide kontradikciju u ispoljavanju velike topline prema bližnjem i grubosti prema onome koji to nije. Onaj ko nije bližnji može se slagati (to često činimo i sa bližnjima bez imalo griže savesti), može se prevariti, može mu se nešto oteti. To naravno nije apsolutno, i poznata je balkanska gostoljubivost prema strancu, na primer. Verovatno najugroženije osobe su one koje su nam blizu, ali nisu niti stranci niti naši bližnji, a nisu nam iz nekog razloga simpatični, npr. ne sviđa nam se njihov izgled, iz drugog su socijalnog miljea, drugačijeg su obrazovanja ili su bez njega, poseduju ili su postigli nešto što mi želimo a nemamo, ili su nas uvredili, ili mislimo da nam prete i da nas dovode u opasnost na neki način, realan ili izmišljen, izmanipulisan ii ne, a u to spadaju i osobe drugačijih životnih i naravno drugačijih političkih uverenja, kao i osobe drugih religija i nacija. Često mediji, ali ponekad i kućno vaspitanje manje ili više primetno podstiču netrpeljivost prema drugom i drugačijem biću i borbu za opstanak u kojoj ćemo skrajnuti i odgurnuti koga god možemo ne bismo li se dočepali onoga što želimo u životu i društvu. Veliku ulogu u ovome igra jezik, u kome se onaj drugi omalovažava, vređa, dok mu se u ekstremnim slučajevima i ne oduzme ljudsko obličje i ne počne da se naziva imenima životinja, pogrdnim imenima ili imenima personifikovanog zla. Ovo postoji naravno i u drugom kulturama. Na primer, u zapadnim, koje jesu uglavnom hladnije u komunikaciji. Međutim, često je prostor koji je ostavljen u toj ljubaznoj hladnoći ipak ono što štiti drugog od nekontrolisanih izliva netrpeljivosti kao jedne vrste neželjene bliskosti, tako česte kod nas: dovoljno je ući u prodavnicu u kojoj će loše raspoložena prodavačica dići glas na mušteriju bez ustezanja ili u gradski prevoz u kome vozač vozi sumanutim tempom, zatvara vrata dok izlaze žene sa decom, pa još preti putnicima ako mu na to ukažu pažnju.

Naši budisti i Konjarnik

Na kraju ovog teksta koji tek ovlaš dotiče osnovno učenje budizma o Četiri plemenite istine i dovodi ga u vezu sa različitim shvatanjima ljubavi, htela bih da zahvalim svim čitaocima na interesovanju; a nadam se će im nešto od izloženog koristiti. Pomenuću par imena sa naših prostora, koja su povezana sa ovom temom: Čedomil Veljačić (1915-1997), filozof iz Zagreba, koji je bio budistički monah na Šri Lanci, a od živih, Srđan Gojković Gile, beogradski rok muzičar iz grupe "Električni orgazam" i Branko Kovačević, Novosađanin, lektor, arhivista i osnivač budističkog manastira u Čortanovcima (2017). Gile je u intervjuima dobro opisao neke aspekte budizma kao duhovne i mentalne vežbe, kao gimnastiku i higijenu uma i srca, a što nije sprečilo neke medije da u naslovu daju takvom tekstu senzacionalističko-zlonameran ton, zaključivši da je Gile iz pravoslavlja prešao u budizam.