Jedno krilo Novog Luvra je još uvek bilo netaknuto: tu su se nalazile kraljičine odaje. Ali sve te sluge su odvano pobegle.

Ravnodušna prema nagomilavin ruševinama, vrhovna čarobnica je ušla u biblioteku i uzela knjigu sa police. To je bilo "Bezgrešno začeće", delo Andrea Bretona, nekada slavljenog vođe jedne čudesne škole koja je nazvana "nadrealistima".

Vladarka je tiho listala stranice ove zbirke, pogled joj se zaustavi na rečenici, kratkoj, ali ponositoj i proračunatoj: "Nema ničeg što možeš uraditi pre smrti".

"Volela bih da znam kako je taj maldić umro", promrmljala je kraljica.

Ali nikakav uvid ne stiže do nejne svesti.

"On je mrtav", nastavi ona, " a ja ne mogu saznati kako je umro, izgleda da će moj kraj biti manje srećan od njegovog¸ neće biti nikog da se pita o mom boravku na zemlji..."

Palata je delovala napušteno. Ali naginjući se kroz prozor zatvorenog balkona, ona ugleda stražara kako mirno stoji na straži.

Ona ga pozva:

"Brzo dođi gore, hrabri vojniče!"

Čovek, džinovski crnac ružnih crta lica, pridruži joj se.

"Šta hoćeš od mene, ženo?"

"Zar me uopšte ne prepoznaješ? "Vrhovna čarobnica nije nosila simbole svoje moći, tog dana se obukla elegantno, ali jednostavno, kao većina žena umirućeg Pariza.

"Ne, reče vojnik,"ne znam ko si ti. Kraljica je živela u ovoj palati. Ona je otišla, sa svojom zlatnom odećom i dijademom, odnele su je vatrene kočije."

Kraljici je odgovaralo da ostavi varvarina u zabludi i da u njegovoj neobrazovanoj svesti ostane okružena slavom legende.

"U pravu si. Kraljica je otišla i zaista, više nema nikakve kraljice. Nema više ničega! Ali zašto ti nisi pobegao kao i ostali?"

On se nesvesno nasmeja i priđe joj bliže-toliko blizu da se očeša o nju.

"I ovde možeš odapeti, isto kao bilo gde drugde!"

Požuda je zračila iz ovih grubih reči i iz vojnikovog držanja:kraljica ju je osetila i u njoj se probudila čulna želja.

Ona priljubi svoje lice uz vojnikovo, uzviknuvši:"Uzmi me.

Grubijan je oklevao.

"Brzo! Zar ne vidiš da se zidovi urušavaju?"

Čovek se uzbudi. Osmeh je ublažio njegove crte. Zgrabio je ponuđeno telo.

Svojim smotanim i tromim prstima zadiže kraljičine suknje; ali, naviknutom da se valja sa prostim devojkama, šake mu se zapleše u zamamno intimno rublje veličanstvenog bića-neočekivanu zapreku njegovoj muškoj nestrpljivosti.

Na kraju je stgao tanku svilu sa nje, gurnuo je na leđa i smrskao svojom težinom.

Uz mnogo drhtanja i raskalašne silovitosti, njegov prijapski ud probio se kroz nabrekle i tajne nabore pomerajući zadnjicu i stenjući od zadovoljstva.

Zgrčila se, veličanstveno zaječavši.

Meteoriti se stustiše.

Jedan jedini meteor smrskao je crnca i jednaku bogovima.

Šireći glas o smaku sveta. Smeh crnog arhanđela odjekivao je kao poziv na uskrsnuće.

Odlomak iz romana o misteriji, magiji i ljubavi.

Naslov originala:Jehan Sylvius, Pierre de Ruysnes-La Papesse du Diable.

Izdavač; Utopia, urednik Srđan Marković, prevod Dijana Dukanac.