NAKON što je zli kralj Vortigern pozvao Saksonce da se nastane u Britaniji i pomognu mu u borbi protiv Pikta i Škota u zemlji je retko vladao mir. Premda su veći deo zemlje prekrivale guste šume, bilo je tu i lepih polja po kojima behu rasuta seoca i gradići, seoske kućice i letnjikovci. Rimljani tek što su napustili ovaj kraj. Čim ga Saksonci ugledaše, poželeše ovde i da ostanu. Kako su im sada pusti i neplodni izgledali njihovi domovi u Danskoj i Nemačkoj! Iz godine u godinu, sve češće, duguljastim lađama kradom, plovili su preko Severnog mora, da bi zatim ubijali i terali Brite i naseljavali se u njihovim domovima.

Vortigern odavno beše mrtav, isto kao i Aurelije Ambrozije, poslednji rimski kralj, kada Uter Pendragon, za koga neki kažu da je bio Ambrozijev brat, povede Brite u boj protiv Saksonaca. Pobedivši ih u mnogim bitkama, donese mir južnim zemljama u kojima je stolovao - Londonu, Vinčesteru, koji se tada zvao Kamelot i Kornvolu, vojvodstvu svog velikog pristalice Gorloe. No Uter se zaljubi u Gorlovu ženu, lepu Igrejn, i oni se pobiše, i Gorloa pade, a Uter se oženi njegovom udovicom.

Prvi put je poseti u dvorcu Tintagelu, mračnom zamku i prebivalištu duhova na obali Kornskog mora, dok je čarobnjak Merlin stražario nad njihovom ljubavi. Uteru i Igrejn se rodi dete, ali šta se desilo s novorođenim dečakom mogao bi nam reći samo mudri Merlin, koji ga u mrkloj noći odnese tajnom stazom uza stene između dvorca i mora i za njega od tada više niko nije čuo.

Iako su Igrejn i Gorloa imali tri kćeri Uter ne imađaše više dece. Kad Igrejn postade kraljica, dve od njih već behu odrasle i udate - Morgoz za Lota, kralja arhipelaga Orkni , a Elejn za Nantresa, kralja Garlota. Obe rodiše sinove koji kasnije postadoše hrabri vitezovi Okruglog stola. Treća kći, Morgana le Fej, beše još dete, pa je poslaše u samostan u školu. Ona, ipak, nađe načina da nauči mnoge čarolije kojima je činila zle stvari.

Sreća kralja Utera Pendragona uz lepu Igrejn bejaše kratkog veka. Saksonci ga iznova napadoše i poslaše mu izdajnika da ga služi, te on otrova kralja i mnoge njegove pristalice.

I zemljom zavlada zlo i beda strašnija nego ikada pre. Vitezovi kralja Utera zavadiše se oko vlasti i oslabiše zemlju neprestanim međusobnim borbama, a Saksonci, kad videše da nema nikog ko bi mogao da im se suprotstavi, počeše, komad po komad, osvajati Britaniju.

Prolazile su teške i bedne godine zagorčane neprestanom kavgom sve dok, konačno, ne stiže ugovoreni čas. Tada dobri čarobnjak Merlin napusti svoje prebivalište u neprohodnim, tajnovitim dolinama Severnog Velsa, koji se tada zvao Gvined, i kroz Pauis i Južni Vels zaputi se u London. A beše toliko slavan da se niko, Saksonac ili Brit, nije usudio da ga dirne.

Merlin stiže u London i porazgovara s nadbiskupom. I vitezovi koji behu pozvani da prisustvuju velikom božićnom saboru, stigoše u tolikom broju da za mnoge ne beše mesta u opatijskoj crkvi pa su morali ostati u dvorištu.

Usred službe Božje iznenada se crkvenim dvorištem začu mrmor čuđenja. Nasred dvorišta, a da niko ne vide kako je tu dospela, stajala je jedna mermerna gromada i na njoj gvozdeni nakovanj, u kojem je s drškom nadole blistao zariven sjajni čelični mač.

- Ostanite na svojim mestima dok se ne svrši bogosluženje - naredi nadbiskup kad mu čudo beše dojavljeno - i molite se Bogu da nađemo lek za ljute rane naše otadžbine.

Kad je služba završena, nadbiskup i lordovi i vitezovi, koji behu u opatiji, izađoše da vide čudo od mača. U mermeru, oko nakovnja, zlatnim je slovima pisalo:

KO IZVUČE OVAJ MAČ IZ KAMENA I NAKOVNJA ISTINSKI JE I ZAKONITI KRALJ ČITAVE BRITANIJE

Mnogi su pokušavali, no nijedan ga ne mogaše ni za dlaku pomaknuti.

- Taj nije među nama - reče nadbiskup. - Ali ne sumnjajte nimalo da će nam Bog poslati našeg kralja. Neka glasnici širom zemlje objave šta je napisano u kamenu, pa ćemo na dan Nove godine održati veliki turnir i videti da li će se među borcima naći i naš kralj. Do tog dana kamen će čuvati deset vitezova pod šatorom koji ćemo tu podići.

Tako bi učinjeno i na dan Nove godine sakupi se mnoštvo vitezova. Međutim, nijedan među njima ne mogaše izvući mač iz kamena. I oni odoše i u blizini podigoše svoje šatore i održaše viteški turnir iskušavajući snagu i veštinu u borbi dugim drvenim kopljima i širokim sabljama.

Dogodi se da među onima koji dođoše behu i dobri vitez ser Ektor i njegov sin Kej zavitežen tek pre nekoliko meseci. A s njime dođe i Artur, Kejov mlađi brat od jedva šesnaestak godina.

Jašući prema borilištu ser Kej iznenada opazi da je zaboravio mač u konačištu, pa zamoli Artura da odjaše i da mu ga donese.

- Odmah ću to učiniti - reče Artur, uvek spreman da priskoči u pomoć, te odjaha natrag u grad. Ser Kejova majka je, međutim, zaključala vrata, otišavši da posmatra borbe, tako da Artur nije mogao da uđe.

Artur se zabrinu. - Moj brat ser Kej ne može bez mača - razmišljao je jašući polako nazad. - Svi bi ga ismejali, a i bila bi sramota da tako mlad vitez izađe bez mača na borilište. Ali gde da ga nađem? ... Znam, setio sam se! Ima jedan zaboden u nakovanj u crkvenom dvorištu. Uzeću ga, tamo ionako nikome ne treba.

I tako Artur podbode konja i dojaha u dvorište crkve. Zavezavši konja za ogradu otrča do šatora razapetog nad kamenom. Šator beše prazan - svih deset stražara je otišlo na turnir. Ne zadržavajući se da pročita šta u kamenu piše, Artur izvuče mač iz nakovnja, otrča natrag do konja i pojuri za ser Kejom. Ubrzo ga stiže i predade mu mač.

Artur o maču ništa nije znao, ali Kej koji je već pokušao da ga izvuče, istog časa ga prepozna. Odmah odjaha do svog oca, sir Ektora i reče mu:

- Oče, evo mača iz kamena! Nema sumnje da sam ja kralj Engleske.

Ali, ser Ektor koji dobro poznavaše svog sina nije mu poverovao. Umesto toga on, zajedno s njim, odjaha do crkve i tamo od njega zatraži da se s rukom na Bibliji, svečano zakune da će reći istinu o tome kako mu je mač dospeo u ruke.

- Doneo mi ga je moj brat, Artur - uzdahnu Kej.

- A kako si ti došao do njega - zapita ser Ektor.

- Ispričaću vam ja kako je bilo, gospodine - zamuca Artur strahujući da je nešto rđavo učinio: - Kej me je poslao da mu donesem njegov mač, ali nisam mogao da ga donesem. Tada se dosetih da u crkvenom dvorištu ima neki mač koji beskorisno stoji zaboden u nakovanj. Pomislih kako bi u ruci moga brata bio korisniji, pa mu ga donesoh.

- Zar niko od vitezova nije čuvao mač - zapita ser Ektor.

- Baš niko - odvrati Artur.

- U redu - reče ser Ektor - zabodi mač nazad u nakovanj da vidimo kako ćeš ga izvući.

- To je barem lako - reče Artur u nedoumici i vrati mač u nakovanj.

Tada ser Kej dograbi balčak i potegnu najjače što je mogao, ali uprkos njegovoj muci i znoju, mač se ne pomače ni za makac. Ser Ektor pokuša isto i ne prođe ništa bolje.

- Izvuci ga - naredi on Arturu.

Zaprepašćeni Artur stavi ruku na balčak te izvuče mač, lako, kao da ga vadi iz dobro podmazanih korica.

Na to ser Ektor kleče pred njega i s poštovanjem sagnu glavu. - Sad vidim - reče on - da si ti i niko drugi istinski i zakoniti kralj ove zemlje.

- Ali zašto? Zašto baš ja - povika Artur. - I zašto, ti oče, klečiš preda mnom?

- Božja volja je da onaj ko izvuče mač iz kamena postane zakoniti kralj Britanije - izjavi svečano ser Ektor. -Sada moram da ti priznam Arture, iako te veoma volim, da ti nisi moj sin. Kada si bio detešce doneo te je čarobnjak Merlin i naložio mi da te podižem kao vlastitog sina.

- Ako sam zaista kralj - reče Artur okrećući glavu prema krstu mača - zaklinjem se da ću služiti Bogu i ljudima, da ću ispravljati nepravde, boriti se protiv zla i osigurati zemlji mir i obilje... Dobri gospodaru, uvek ste mi bili kao otac, ostanite uz mene sa svojom očinskom ljubavlju i savetujte me očinskim savetom. ...Keju, brate po mleku, budi upravitelj mojih zemalja i istinski vitez moga dvora.

Nakon toga Artur, ser Ektor i Kej zaputiše se do nadbiskupa i sve mu ispripovedaše. Srditi i zavidni vitezovi ne htedoše, međutim, poverovati da je Artur istinski zakoniti kralj. Izbor je bio odložen do Uskrsa, a zatim do Duhova, pa iako su mnogi kraljevi i vitezovi dolazili da isprobaju svoju snagu, Artur beše jedini koji je mogao da izvuče mač iz kamena.

Tada narod povika: - Artura za kralja! Božja je volja da nam on bude kralj. Živeo kralj Artur! - I klekoše pred njega plemići i seljaci, bogati i siromašni moleći ga da im oprosti njihovo odugovlačenje, što Artur odmah i učini pa i sam kleknu, te predade čudesni mač nadbiskupu i primi od njega visok i sveti čin viteštva. I dođoše svi vlastelini, svi grofovi, baroni i vitezovi da mu iskažu poštovanje i da se zakunu da će ga slušati i služiti mu kao što im je i bila dužnost.

Tada Artur skupi sve britanske vojske i odabravši najbolje starije vitezove koji su služili njegovog oca, kao i one najmlađe, koji su želeli da se istaknu hrabrošću i vernošću, povede ih u boj protiv Saksonaca da ih kazni zbog njihovih okrutnih i sramotnih dela i za lopovluke i pljačke što su godinama pustošili zemlju.

Ne prođe mnogo vremena i mir i sigurnost zavladaše južnim delom Britanije, a Artur se ustoliči u Kamelotu. No kraljevi koji tada vladahu u Britaniji i oko nje, kraljevi Orknija i Lohiana, Gvineda i Pauisa, Gora i Garloha, pozavideše nepoznatom dečaku koji sebe nazivaše kraljem čitave Britanije, te javiše da će ga posetiti noseći darove. Te svoje darove delili su usput udarcima mača između glave i ramena.

Tada se iznenada pojavi Merlin i odvede Artura u grad Kerleon u Južnom Velsu, u čvrst i dobro opremljen zamak koji može izdržati opsadu. Neprijateljski raspoloženi kraljevi dođoše u Kerleon i opkoliše tvrđavu, ali nisu mogli da uđu unutra i ubiju Artura i njegove verne pristalice.

Nakon petnaest dana izađe Merlin iz zamka, stade na vrh stepeništa i zapita srdite kraljeve zašto su ustali protiv Artura.

- Zašto si tog dečaka, tog Artura učinio našim kraljem - povikaše oni.

- Ćutite i slušajte - zagrme Merlin i svi utihnuše u čudu i strahopoštovanju prema dobrom čarobnjaku.

Merlin progovori i reče: - Artur je zaista vaš kralj, zakoniti kralj čitave zemlje, i kralj Velsa, Irske, Škotske, i Orknija, i kralj Armorike preko mora, a vladaće i drugim zemljama. On je jedinac dobrog kralja Utera Pendragona. Pomoću svetih moći saznadoh za njegovo rođenje i za čudesa koja će se zbiti za vreme njegove vladavine. Tri sata nakon Gorloine smrti, Uter u njegovu obličju dođe u Tintagel, i uteši gospu Igrejn i pridobi je za ženu. Moja mudrost mi tada reče da je njihov sin, ovaj Artur, predodređen za velika i čudesna dela. Malo vremena nakon njegovog rođenja u mračnom Tintagelu Uter posluša moje reči i dade mi dete da ga odnesem u Avalon - zemlju tajni. Vi ne poznajete stanovnike Avalona i zovete ih vilama i vilenjacima. Oni su na dete bacili snažne i čiste čini i darovali mu tri dara: da bude najbolji među vitezovima, da bude najveći kralj koga će ova zemlja ikada imati i da dugo živi - koliko dugo niko nikada neće saznati. To su vrline dobrog i širokogrudog princa. U ovom času vilenjaci Avalona kuju Ekskalibur - mač pravde, kojim će se zamahivati samo u ime pravde i čija će čista oštrica sijati na zemlji sve dok stanovnici Avalona ne pozovu Artura natrag. ...Artur je vaš kralj! Njegovo kraljevstvo će rasti iz godine u godinu - ne Britanija, ni ostrva u morima, ni Armorika, ni Galija, nego Logres, blagoslovena zemlja, kraljevstvo nebesko na zemlji. Artur će vam ga pokazati, na trenutak, pre nego što opet padne tama.

Kad Merlin ućuta, zavlada tišina jer su svi osećali da Artur nije kralj samo zato što mu i otac beše kralj, ili zato što je najjači među njima. Osećali su početak čudesnih zbivanja.

Kad se Artur pojavi na stepeništu tvrđave, klekoše oni pred njega i uglas obećaše da će mu biti verni i odani do smrti.

Tada mu nadbiskup stavi na glavu krunu, a narod poče da kliče. Bio je to početak Arturovog kraljevanja.

- Sutra ćemo udružiti sve snage i udariti na Saksonce na severu i na istoku i isterati ih iz zemlje prozbori Artur. - Duž obale sagradićemo kule i postaviti straže koje će sprečavati upade Saksonaca. Ponovo ćemo podići porušene crkve i sagraditi nove u slavu Bogu. Naši vitezovi će jahati zemljom i kažnjavati one koji krše mir ili čine zlo. I ako se čovek ili žena, bili oni najveći ili najmanji među mojim podanicima, nađu u nevolji, neka dođu k meni. Njihova tuga biće ublažena, a nanesena nepravda ispravljena.

Kralj Artur slavio je taj dan u velikom dvorcu Kerleonu. Ali još pre nego što se gozba završi, započe prva od čudesnih pustolovina kakvima će kraljevstvo Logresa obilovati u vreme njegove vladavine.

Iznenada u dvorište ujaha mlad štitonoša vodeći za sobom konja preko kojeg beše prebačeno telo tek ubijenog viteza.

- Osvetu, kralju - povika štitonoša kad Artur izađe da vidi šta se događa. - Osvetu tražim! Ovde, na svom bojnom konju, leži ser Majlz, vitez dobar i hrabar kao malo koji u zemlji. Kralj Pelinor postavi šator u šumi nedaleko odavde na glavnom putu kraj bunara i izgleda da namerava da ubije svakoga ko onuda prođe. Stoga vas molim da mog gospodara dolično pokopate i pošaljete nekoga da osveti njegovu smrt.

Na Arturovom dvoru beše neki štitonoša, nimalo stariji od samog Artura, a po imenu Griflet, i on pade pred Arturom na kolena moleći ga da ga učini vitezom kako bi mogao izazvati kralja Pelinora.

- Premlad si za takav boj - reče Artur - a nisi još ni dovoljno snažan.

- Ipak, ako smatraš da sam ti verno služio, učini me vitezom - moljaše Griflet.

- Gospodaru - šapnu Merlin Arturu - bila bi velika šteta da izgubimo Grifleta. Kad odraste, biće dobar čovek i vama veran vitez. ...Pelinor je danas najsnažniji čovek pod oružjem i ako dođe do borbe mačem, Griflet će sigurno stradati.

Artur klimnu glavom i okrenu se svom mladom štitonoši: - Klekni Griflete da te zavitežim - pa kad to bi učinjeno nastavi: - A sada ser Griflete, i ti meni duguješ uslugu.

- Gospodaru, šta god tražite vaše je - odvrati Griflet.

- Obećaj mi onda, i zakuni se na to svojom viteškom čašću, da ćeš se s kraljem Pelinorom i na konju i na tlu boriti samo kopljem i nikako drugačije - zatraži tada Artur.

- Obećavam - reče Griflet, uzjaha konja, dohvati koplje, obesi štit o levu ruku i nestade u oblaku prašine. Kad stiže do bunara u šumi, ugleda bogat šator, a pred njim zauzdana i osedlana konja. Kraj šatora prislonjeno o drvo stajaše golemo koplje i živopisno oslikan štit.

Debljim krajem svog koplja ser Griflet udari po štitu tako snažno da ovaj pade, a kralj Pelinor izađe iz šatora.

- Viteže - povika on, a beše snažan i srdit noput lava - zašto mi obori štit?

- Zato gospodine, što želim da se borim s vama reče Griflet.

- Bilo bi bolje za tebe da to ne želiš - reče kralj Pelinor. - Mlad si i nisi tako snažan kao ja.

- Svejedno želim da se borim s vama - ponovi Griflet.

- Kako želiš - odvrati kralj Pelinor prikopčavajući oklop. - Nek bude što biti mora. A čiji si vitez - upita.

- Ja sam sa Arturovog dvora - povika Griflet, a zatim on i Pelinor odjašu u suprotnim smerovima, okrenu konje, naslone koplja na oslonce, pa svom silinom navale jedan na drugoga. Grifletovo koplje udari o Pelinorov štit i polomi se u stotinu komadića. Pelinorovo koplje probi Grifletov štit, zabi se duboko u telo mladog viteza, te obori i njega i njegovog konja.

Kralj Pelinor se naže nad Grifletovo nepomično telo i otkopča mu kacigu. - Hrabar mladić - promrmlja - ako preživi, biće moćan vitez. - Zatim položi telo preko sedla, a Grifletov konj odgalopira u pravcu Kerleona.

Kad vide kako je Griflet teško ranjen, Artur se rasrdi i odmah navuče oklop, spusti vizir na kacigi tako da mu niko ne mogaše prepoznati lice, te dohvati koplje i odjaha u pravcu šume da se osveti Pelinoru.

Putem naiđe na tri razbojnika koji su bili napali Merlina i mlatili ga velikim toljagama.

- Lupeži - povika Artur, a kad razbojnici ugledaše njegov isukani mač, razbežaše se na sve strane.

- Merline, Merline - poče Artur - mada si mudar, a uz to još i čarobnjak, ova tri razbojnika bi te umorila. Stigao sam u poslednji čas.

- Nisi u pravu - odvrati Merlin tajanstveno se smešeći. - Ja bih se posve lako izvukao samo da sam to hteo. Ti si taj koji, u svom ponosu, hrli ka smrti, ako ti Bog ne pomogne.

Artur, ne slušajući Merlinove mudre reči, besno odjaha do šatora kraj bunara, gde ga, na golemom bojnom konju, čekaše kralj Pelinor.

- Viteže - povika Artur - zašto nijednom vitezu ne dopuštaš da ovuda prođe?

- Takav mi je običaj - odgovori Pelinor mrko. I ko god pokuša da ga izmeni čini to na vlastitu odgovornost.

- Prisiliću te da ga izmeniš - povika Artur.

- A ja ću se braniti - odvrati Pelinor mirno. I odmakoše se jedan od drugoga, a zatim se sudariše takvom žestinom da im se koplja polomiše na stotinu komadića. Artur htede da izvuče mač, ali Pelinor reče:

- Pokušajmo još jednom kopljima!

- Vrlo rado - odgovori Artur - ali nemam drugog koplja.

- Ja ih imam koliko ti srce želi - reče Pelinor i pozva štitonošu, te mu naredi da iz šatora donese dva koplja.

I još jednom se kraljevi sudariše. I još jednom njihova koplja pogodiše sredinu protivnikovog štita i prebiše se na hiljadu komadića. Ni ovaj put ni jedan od njih ne pade s konja. Kada se sudariše po treći put, Arturovo koplje puče, a Pelinorovo se tako žestoko zabi u sredinu Arturovog štita da obori i njega i njegova konja.

Artur hitro usta, izvuče mač i besno izazva kralja Pelinora, koji i sam sjaha i isuka mač. Započe krvava bitka, a udarci prštahu na sve strane. Delovi oklopa i štitova leteli su naokolo, a krv iz rana ubrzo zacrveni izgaženu travu. Nakratko počinuše, a zatim iznova nasrnuše jedan na drugoga. Mačevi im se ukrstiše s tolikom žestinom da Arturov mač puče, te se ovaj pred neprijateljem nađe samo s beskorisnom drškom u ruci.

- Ha - povika Pelinor - sada ja odlučujem da li ću te pogubiti ili poštedeti. I ako ne klekneš preda me, ako se ne predaš i ne priznaš da si samo bezvredan vitez, pogubiću te bez razmišljanja.

- Nećeš baš tako lako - povika Artur izvan sebe od srdžbe i srama. - Kada smrt dođe neka je dobrodošla, ali da se predam, to nikad! - I rekavši to on se baci na Pelinora, obujmi ga oko struka i baci na tlo. Neko vreme suse tako rvali, ali Pelinor beše jači. On strgnu Arturov šlem i zamahnu mačem da mu odrubi glavu.

Na to se, iznenada, pojavi Merlin i položi ruku na Pelinorovo rame. - Stoj viteže - prozbori Merlin - i ne udaraj. Tvoj udarac bi uništio sve nade Logresa i gurnuo ovu zemlju u pustoš, jad i bedu veću nego što je iko ikad pretrpeo.

- Ko je to - upita Pelinor.

- Kralj Artur - odgovori Merlin.

Pelinor, na trenutak, oklevaše: iskušenje je bilo tim veće jer se bojao da mu Artur, ostane li živ, nikad neće oprostiti. Ali Merlin se blago nasmeši i dodirnu rukom Pelinorovo čelo. I njegov strah i ljutnja nestadoše, i on se mirno spusti pod drvo kraj bistrog bunara i zaspa dubokim snom.

Teško ranjenom Arturu Merlin pomože da se popne na konja i odvede ga još dublje u šumu.

- Ah, Merline, šta si učinio - zakuka Artur, koji više nije bio ni ponosan, ni tvrdoglav. - Svojim činima i čarolijama usmrtio si tako dobrog viteza. Radije bih izgubio kraljevstvo nego da gledam kako neko tako hrabar i snažan umire na taj način.

- Ne brini se - reče Merlin - jer sve je Božja volja i na slavu Logresa. On samo spava, a ti si onaj koji je teško ranjen i pitanje je da li ćeš preživeti. Upozorio sam te da je kralj Pelinor moćan borac. U vremenu koje dolazi stupiće u tvoju službu i učiniti za tebe mnoge usluge. A njegovi sinovi ser Tor i ser Lamorak biće među tvojim najhrabrijim vitezovima.

Tada Merlin odvede Artura u usamljenu kolibu u kojoj življaše starac koji beše izvrstan vidar. Za tri dana Arturove rane se zaceliše i on je opet mogao da jaše i bori se, moćniji nego ikad.

- Teško meni - zakuka on, dok su jahali šumom. - Ostadoh bez mača.

- Neka te to ne muči - odvrati Merlin. - Mač koji si izgubio ionako nije mnogo vredeo. On je poslužio svrsi i više ti nije potreban. Ovde u blizini, čeka na tebe novi mač, koji su ti iskovale vile avalonske. Udaraćeš njime sve dok im ga ne budeš morao vratiti pre no što i sam odeš u Avalon. Ime mu je Ekskalibur i njegovom udarcu niko ne može odoleti. Njime ćeš doneti mir kraljevstvu Logresa. Ovo je čas određen da ga uzmeš, jer ćeš sada ponizno dotaći njegov balčak i potezati ga samo u odbrani dobra.

I zalažahu tako sve dublje i dublje u šumu da bi se uskoro pred njima, s obe strane, ukazali brežuljci. Merlin i Artur krenuše uskom dolinom koja je vijugala kroz crne planine. Konačno stigoše do uskog klanca među stenama. Artur proviri kroz njega i ugleda, u krilu planina, neobično jezero. Iako beše okruženo pustim i tamnim bregovima, voda u njemu beše jasno plava, a obala obrasla gustom sočnom travom i cvećem. Za onižim brežuljkom koji se uzdizaše na suprotnoj strani jezera videla se velika ravan, a iza nje, u magli, nazirala se još veća voda po kojoj behu razasuta ostrva.

- To je jezero Vilinske palate - reče Merlin - iza kojeg se proteže Kemlanska ravnica na kojoj će se voditi poslednja bitka i gde ćeš i sam pasti od udarca Zlog viteza. Iza ravnice je Avalon skriven u maglenim i tajnim vodama... Siđi sad, i razgovaraj s Gospom od Jezera, a ja ću te čekati ovde.

Ostavivši konja Merlinu da ga čuva, Artur siđe strmom stazicom ka obali začaranog jezera. I zastavši, baci pogled na mirnu plavu vodu i usred jezera ugleda ruku u rukavici od teške svile protkane zlatnim nitima. Ruka je držala prekrasan mač, čiji balčak beše optočen dragim kamenjem. Dragulji su blistali i na koricama mača, kao i na njegovom pojasu.

Tada Artur ugleda prekrasnu gospođicu u haljini od svetloplave svile, sa zlatnim pojasom, kako po vodi dolazi k njemu na obalu.

- Ja sam Gospa od Jezera - progovori ona - i dođoh da ti kažem da ovaj mač tebe čeka. Da li ga želiš?

- Gospo - reče Artur - zaista to želim.

- Dugo sam ga čuvala - nastavi Gospa od Jezera, a daću ti ga pod uslovom da mi daš dar koji ću sama odabrati i zatražiti kad mi se prohte. Obećaj mi da ćeš mi ga dati i mač je tvoj.

- Vere mi - reče Artur - daću ti što god zaišteš.

- Uđi onda u ovaj čun - naredi Gospa od Jezera i Artur ugleda čamčić kako klizi po vodi, pa kad se pred njim zaustavi, on uđe. Gospa od Jezera osta na obali, a čamčić zaplovi po vodi kao da ga vuku nevidljive ruke. Kad doplovi do ruke u beloj, zlatom protkanoj rukavici, Artur se naže i dohvati mač i korice; a istog časa ruka nestade u modrim dubinama.

Čun pristade uz obalu na mestu gde stajaše Gospa od Jezera, no nje više ne bi tamo. Artur priveza čamac za koren drveta koje se nadvijalo iznad jezera i radosno pohita strmim puteljkom do prolaza. Usput prikopča pojas i mač.

ŽISPOD_SL1 = Merlin ga čekaše s konjima pa zajedno odjahaše natrag u dubravu. Prođoše mnogim krivudavim stazama, te se konačno približiše reci koja ih je delila od Kerleona i izbiše na popločani put koji je vodio pravo u grad.

- Uskoro ćemo sresti kralja Pelinora - reče Merlin - koji je prestao da se tuče sa prolaznicima u šumi, jer je video Zahtevnu zver i krenuo za njom u potragu, a tražiće je godinama.

- Sad je prilika da ga još jednom izazovem - povika Artur. - Sad, kad imam ovaj mač, možda bih ga mogao pobediti.

Merlin odmahnu glavom. - Pusti ga neka prođe - reče. - Ja ti to savetujem. On je hrabar i moćan vitez i verno će ti služiti u danima koji dolaze, a sinovi će mu biti među najhrabrijima na tvom dvoru.

- Učiniću kako ti kažeš - reče Artur bacivši pogled na Ekskalibur i uzdahnuvši.

- Što ti se više sviđa, mač ili korice - upita ga Merlin.

- Mač - uzviknu Artur.

- To baš nije mudar izbor - reče Merlin ozbiljno. - Korice vrede kao deset takvih mačeva. Onaj ko ih nosi neće izgubiti krv ma kako teško bio ranjen. Čuvaj ih dobro. Kada ja više ne budem uz tebe, jedna zla gospa, tvoja bliska rođaka, nastojaće da ukrade i njih i mač.

Jašući dalje uskoro susretoše kralja Pelinora koji projaha mimo njih i ne opazivši ih.

- Pitam se - reče Artur - zašto nas ne pozdravi.

- Začarao sam ga, pa te ni ne može videti - odgovori Merlin. - Ali da si ga u svom ponosu pokušao zadržati, video bi te sasvim dobro.

Ubrzo zatim stigoše u Kerleon gde radosni vitezovi zaželeše Arturu dobrodošlicu. A kad im on ispriča svoje pustolovine, behu iznenađeni da je tako, sam samcit, srnuo u opasnost. Ali najbolji i najhrabriji među njima radovahu se što imaju kralja koji je spreman i sopstveni život staviti na kocku, baš kao i svaki običan vitez.