Godina je 1981. ili 1982. Na jednoj beogradskoj žurci slušali su se, između ostalih, Einstuerzende Neubauten. Kroz gustu zvučnu zavesu "Krieg in der Stadten", proštepanu udarcima čekića i bušilica, nekako se probio cijuk zvona sa ulaznih vrata. U hodnik su krenula dvojica "jačih", jer je komšija znao da bude nezgodan. Srećom, nije bio on, nego je bakica iz stana preko puta zavapila:

"Deco, ja volim da se vi zabavljate, ali deco, nemojte da lomite!"

"Jao, Nemci!", i odjurila kući. Kada se toga setim, bakici je svaka bila zlatna. "Volim da se vi zabavljate" bi mogao da bude estetski kredo, ravnopravan sa onim "Sviđa mi se da ti ne bude prijatno." "Deco, nemojte da lomite" je kategorički imperativ, rame uz rame sa Kantovim. "Jao, Nemci!" su nezaobilazni u ovoj priči.

Prošli su kroz punk čistilište i iz njega izneli sve osim muzike. Usvojili su buku i bes, "uradi sam" princip, ideju da muziku mogu da stvaraju nemuzičari i interesovanja za bolne&bolesne tačke društva. Jedino ih "tri akorda" i "bas, bubanj i gitara" nisu zadovoljili. Zvuk tradicionalnih instrumenata provlače kroz elektroniku; ritam mašine, sintisajzeri i sekvenceri postaju nezaobilazni, buku ponekad uobličavaju cut-up tehnikom, koriste muziku sa traka i šumove koje kradu iz svakodnevice, ili sami proizvode upotrebom pila, čekića i sličnih alata. Rezultat su inovativni, brutalni, anarhični zvučni kolaži koji svedoče o teskobama i paranoji prenapetih žitelja velegrada. Tekstovi seciraju mehanizme državne kontrole i manipulacije, trulo tkivo društvenih institucija, ekstremna fizička i psihička stanja pojedinaca, na način koji je provokativan. U slučaju ranog industrial-a, paralele sa istorijskom avangardom (dadaizmom, futurizmom, nadrealizmom) na samo da nisu usiljene već ukazuju na izvor ishrane-osim ulice to je i takozvana elitna umetnost. Odatle dolazi i ideja da je muzika samo jedan od aspekata dela, pa su u samim bendovima, ili tesno uz njih, ljudi zaduženi za vizuelnu i medijsku dimenziju delovanja. Tako da spotovi, koncerti, performensi i video snimci nastupa i filmovi industrijalaca daju neuporedivo kompletniji uvid u njihove namere i kvalitete od preslušavanja albuma.

Inspirisani eksperimentalnim performerom Herman Nitschom, i umetnicima poput disidenta i psiho-filozofa Wilhelm Reicha, kao i revolucionarnim perom William Burroughsa, pokrenuti istim motivom "devastate and liberate", Genesis P. Orridge, Cosey Fanny Tutti i još par Engleza formiraju CoumTranmission.Njihovi performensi i provokativan stav u početku nisu bili posebno "muzikalni" već su nosili nasleđe industrijskog talasa performera Chris Burdena koji je poznat po nastupima u kojima često izlaže svoj život riziku. Chris je rekao za pozorišne performense Coum Transmission-a kako "Ovo nije umetnost, ovo je samo najodvratnija stvar koju sam ikad video, a ovi ljudi su bolesni".

Za sam naziv pravca odgovoran je Genesis P. Orridge, slikar i lider Throbing Gristle. Ovaj kolektiv, pre nego grupa u klasičnom smislu, osnovan je u Londonu još 1975. Za izložbu-performens "Pornography" lansirali su slogan "Industrial Music for Industrial People". I pored očigledne negativne konotacije (industrijski=dehumanizovani, mehanički i sintetički ljudi), mnogi su se tu prepoznali. Orridge je svoj odnos prema (rock) tradiciji opisao ovako:

"Stones, Zeppelin? Ma sve su to poljoprivredni bendovi!"

Što bi značilo da je rhythm'n'blues starijih potekao od crnačkih napeva sa pamučnih polja.

Muzika Throbbing Gristle je trebalo da reprezentuje gradsko okruženje u kojem je nastala. Danas ta kakofonična fuzija roka i elektronike ne zvuči dovoljno moćno da opredmeti takvu ambiciju u potpunosti. Uzbudljivi su snimci sa koncerata na kojima su zabeleženi manijakalna energija i provokacija na ivici opscenosti: jasno je zašto je taj kulturni terorizam za mnoge postao putokaz.

Orridge i tape-manipulator Peter Christopherson su već 1979. osnovali Psyhic TV, novu grupu koja je donela nešto drugačiju atmosferu, mada je zadržala interesovanje za shock-tretman, eksperiment i mogućnost novih medija (film, TV, video). Veliki protok muzičara kroz ovaj bend rezultirao je stalnim promenama zvuka: varirali su od modifikovanog industrial-a do psihodeličnog ambijenta, i od etno-world pasaža do melodičnog popa. U drugoj polovini osamdesetih Orridge se okrenuo klupskoj i rave sceni u nastajanju, smatrajući da je " svaka inspirativna muzika -ACID".

Od prolaznika kroz Psychic TV, Christopherson i Geoff Rushton su formirali Coil, Boyd Rice NON, David Tibet (ranije i član 23Skidoo) Current 93, gde se održavala česta kooperacija sa Stapletonom iz Nurse with Wounds. Celoj ovoj ekipi koja je usko sarađivala blizak je i Douglas P. iz Death in June. Svi oni zaslužuju više prostora, koji će narednom prilikom dobiti.

"The Process is the product. If you release an action it will unfold." - Genesis P-Orridge

Psychic TV je imao i svoje filozofsko krilo koje se zvalo T.O.P.Y. (Temple of Psychic Youth). Bendu su, pored navedenih ljudi, doprineli i The Cult, White Strains, Derek Jarman, Timothy Leary, Vagina Dentata Organ i mnogi drugi.

Drugi inicijalni industrial bend Cabaret Volataire potiče iz Šefilda. Kod njih se kalem dobijen od Kraftwerk-a i Brian Eno-a najbolje primio. Više su učinili za promenu mesta i ulogu sintisajzera u okviru rok grupe od bilo kog drugog iz svog doba.

Najeksperimentalniji, a ujedno i najbolji, njihovi rani radovi nude ne samo inovativan zvuk, nego i nov, slojevit senzibilitet. Filmovi "njihovog" režisera Peter Care-a (na primer "Johnny Yes/No"-1981.) i sada su podjednako uzbudljivi kao u vreme kada su se pojavili, a "NAG, NAG, NAG" ostaje jedan od definitivnih singlova. Kasnije su se priklonili kombinacijama sa funk-om i electro-pop-om, ali ni ta, znatno komercijalnija faza nije za potcenjivanje.

Šefildsku školu je završio i Eddie Newton. I njegovi Clock Dva su sparivali metalnu buku sa funk-om, soul-om i rhythm'n'blues-om. Kasnije, u promenjenoj postavi i za veliku diskografsku kuću, okrenuli su se plesnim ritmovima, ali opet na svoj, a to znači Newtonov način.

Sasvim nezavisno od engleske scene, Einstuerzende Neubauten su možda i najdalje otišli u destrukciji strukture pop pesme. Prosto je neverovatno da jedna u toj meri autentična i ekstremna grupa ima svoje mesto na velikim rok pozornicama i na MTV-u. Znatno manje radikalni bendovi su ostali na marginama pop industrije, a uspešna (u konvencionalnom smislu) karijera EinstuerzendeNeubauten je činjenica koja uznemirava i samog Blixu Bargeld-a. Neubauten su agresivnost (i deo publike) povukli iz punk-a, kasnije su bušilice i građevinski materijal tretirali kao ravnopravne sa gitarama i elektronikom, a puk ih je sledio. Početkom devedesetih su se vratili tradicionalnoj strukturi pesme, ali i tu fazu, smirenu i elegantnu, karakteriše utopijska žeđ za totalitetom. Za izrazom koji bi obuhvatio osećaj, svest, snagu, strast, lepotu-jednom rečju sve. Tako da je teško govoriti o nekoj komercijalizaciji kod njih, pre se radi o sazrevanju, delom i kroz iskustvo rada za pozorište.

Neubauten su zastupali izrazito leve političke stavove. Skoro istovremeno sa njima pojavili su se još neki "društveno svesni", odnosno manifestno-subverzivni bendovi: SPK, Test Department, Laibach. Svi su krenuli kao multimedijalni, naoštreni da raskrinkaju devijacije i manipulacije države (uopšte, posebno svojih država) i drastični u izboru načina provokacije. Ranih osamdesetih mislilo se da se radi o nekoj vrsti pokreta, ali je kasnije svaka od ovih grupa otišla svojim putem.


LAIBACH

Najdublje je zaorao tu brazdu i takoreći zastupao tezu o " POLITIČKOM GOVORU KAO NAJVIŠEM OBLIKU UMETNOSTI ". Ako su Neubauteni čeznuli za totalitetom, Laibach hoće da (raz)obliči totalitarnost. U staroj Jugoslaviji su, naravno, imali mnogo problema: zbog imena i ikonografije prozivale su ih boračke i druge organizacije, prekidane su im predstave (kao ona čuvena u zagrebu 1983., kada su svirali ispod platna na kom su se istovremeno vrteli film "Revolucija koja još uvek traje" i pornić), zabranjivano im je delovanje. Što im je, bez sumnje, pomoglo da izgrade evropsku, a zatim i svetsku karijeru. Prepoznati su kao reprezentativni izdanak postavangarde-eklektične pijavice koja sisa krv iz istorije kulture i kombinuje (nespojive) simbole i modele. Laibach traju sada već duže od četvrt veka. Na konceptualnom planu su ostali dosledni: drže se paralele pop kulture i politike. U muzičkom smislu uredno su pratili razvoj žanra, unoseći body-ritmove, techno-pop ili heavy metal gitare kada je trenutak to nalagao. Onda su se, negde sredinom devedesetih iscrpeli. Stagnaciju su opravdavali/nadomešćivali vizuelnom komponentom ili odmerenom provokacijom. Pamti se njihov koncert u Beogradu 1997. i beseda koja je počela pitanjem: "Zašto je Srbija tako mala, zašto je tako nesrećna i napuštena od svih?", a završila pozivom Srbima da okrenu leđa "Svinji Moći". Na pretposlednjem beogradskom koncertu (SKC 2005.), treba li reći, potpuno rasprodatom, nije bilo nikakvih provokacija, ni muzičkih ni vizuelnih. Izuzev ako se kao provokacija ne shvate grudi dve članice benda, u koji je veći deo publike zurio sve vreme. Jer to su grudi kao na sovjetskim kompozicijama tipa " POBEDA VODI NAROD ", gde bronzane kupole štrče u nebo, a proleteri hipnotisano hrle za njima u svetlu budućnost. Te grudi bi prošle najstrože selekcije komisija za čistotu rase Trećeg Rajha. One su jedine dostojno odražavale pretenziju Laibacha na totalitarnost.

Inače bi se postavilo pitanje da li su već (odavno) rekli sve što su imali. Oni misle da nisu: snimili su novi album "Volk", na kome obrađuju himne zemalja članica EU, SAD i nekih Azijskih. Hmm, čini se da je Karlheinz Stockhausen 1966. ili 1967. izdao jedan komad elektronske muzike sa solistima pod nazivom "Himne". Da, postmoderna pijavica sisa krv umetnosti i premešta ideje&modele iz različitih prostorno-vremenskih isečaka. Ali ko još može da u tome vidi nešto značajno?