Pod uslovom da ste još više lenji nego što smo mi - što deluje nemoguće, ali zarad rasprave, recimo da je tako - upravo vam ističu poslednji sati u kojima možete da u Beogradu vidite prilično atraktivnu izložbu Salvadora Dalija. Kako smo mi ovde državni prvaci u lenjosti (i vredno treniramo za balkansko prvenstvo) tako smo se i natezali da ovu izložbu gledamo poslednjih nekoliko nedelja iako svi delimo zdravu naklonost ka Daliju. Konačno se to desilo juče, na prolećni dan usred Novembra, uz još nekoliko desetina okasnelih obožavalaca velikog španskog slikara.

Dali je, dakako neka vrsta opšteg mesta umetnosti dvadesetog veka. Možda nije bio toliko revolucionarno uticajan kao što su bili Pikaso, Maljevič, Dišan, Kandinski, Polok ili Klajn, ali je od svakog od njih bio upečatljiviji kao pojava, persona, lik ili - heh - ikona/ karikatura, unapred zasenjujući Vorhola po auri nadahnute ekscentričnosti i čineći da imena poput Lihtenštajna ili Baskijata u istoriji umetnosti prošlog veka pored njegovog deluju kao nevažne fusnote.

Čak i u oblasti nadrealizma, kojem je ponajviše pripadao (ako je ikada i igde mogao zbilja da pripada), Dali možda nije bio toliko napolju kao što su bili zemljak Miro ili De Kiriko ili Ernst, ali kako on sam nikada i nije bacao sidro dovoljno dugo da bilo koji pokret izistinski može da nazove sopstvenim, tako je i njegov rad tokom decenija bio samo njegov i konzistentno interesantan.

Kejs in point: upravo ova izložba. Dok kao i svi neuki i uostalom nemušti, iz-daleka-poštovaoci umetnosti i ja za Dalijev ključni period smatram njegovo divlje istraživanje. pa. svega u dvadesetim i tridesetim godinama, slike, filmove i, er. ideje koje su letele od kubizma, preko psihoanalize do perverzije i politike (i perverzne politike), nema nikakve sumnje da je izložba Salvador Dali u Beogradu bila jedna od vizuelno impresivnijih stvari koje su mi se desile ove godine (a ove godine je Milo Manara sarađivao sa Krisom Klermontom na kreiranju stripa X-Women, čisto da bude jasno koliko je letvica visoko postavljena).

Izložba je pokrila dva velika Dalijeva ciklusa, oba iz šezdesetih godina, dakle iz perioda kada se slobodno može reći da je katalonski ekscentrik odavno prestao da bude najvrelija stvar u avangardnoj umetnosti. Posle Drugog svetskog rada, uspona i pada suprematizma, smrti Iva Klajna, eksplozije (i implozije) apstraktnog ekspresionizma, dok je Pop Art harao severnom hemisferom, Dali je, mora biti delovao skoro pa. starinski. Da ne pominjemo da je posle mladosti/ ludosti u kojoj je flertovao sa anarhizmom i zrelijih godina kada se dobro čuvao od toga da se njegovom nadrealizmu može pripisati ideološka ili politička namera, Dali prigrlio pomalo, eh, konzervativne pozicije, izražavao simpatije spram Franka i setio se, posle svega, da je katolik. I to strastven.

Ali, jebiga, strast ponekad rađa najveću umetnost, pod uslovom da prebiva u organizmu tako udešenom na frekvenciju kosmosa kao što je bio Dalijev. Da šezdesetogodišnjak još nikako nije bio za bacanje (uostalom, živeće još tri i po decenije i prolaziti kroz nove faze umetnosti. i ludila) pokazalo se i kada mu je italijanska vlada ponudila da obeleži sedamstoti Danteov rođendan oslikavanjem Božanstvene komedije. U Beogradu smo videli stotinu akvarela, slike naslikane iako, kako se Dali hvalio, autor nikada nije ni pročitao Danteov magnum opus. Da ne pominjemo da je javnost u Italiji doživela spontani orgazam besa što se a) pare daju na ovako ekscentrične stvari (ipak su tada komunisti bili jaki, a jasno je da im Frankov simpatizer nije bio blizak) i b) što najvećeg italijanskog pesnika treba da ilustruje jedan Španac. Sve je to malko usporilo Dalijev rad pa su tako po ovim akvarelima grafike proizvedene tek nekoliko godina nakon što je dogovor inicijalno napravljen, između 1959. i 1963. godine. Da ne pominjemo da Dali sebi nije hteo da pravi nikakve ustupke pa je koristio tehniku u ono vreme prilično egzotičnu - vele da je Direr u njoj bio jedan od majstora - graviranja drveta i štampanja grafika tako da svaka boja koju koristite zahteva posebno parče drveta. Sve u svemu, dvojica gravera koji su radili pod Dalijevim instrukcijama odradila su oko tri i po hiljade drvenih blokova da bi se dobile prefinjene slike što su na kraju ušle u luksuzne knjige koje smo videli u Beogradu (pre Beograda je ovakva izložba rađena samo na dva mesta u Sloveniji, te u Njujorku).

Nije pogrešno reći da je Dante u Daliju dobio dostojnog čitaoca i interpretatora - bez obzira da li je istinita slikareva izjava da se nije trudio da pročita Komediju - sa slikama koje su toliko udobno smeštene između višeslojnog simbolizma i jake apstrakcije što prosto zaziva odgonetanje iako je njeno značenje moguće sasvim nemoguće izraziti verbalno, da je nemački ekspert Volfgang Emerling proveo poprilično vremena da bi slike razvrstao u celine odgovarajuće delovima trilogije i da bismo imali raspored (uz odgovarajuće stihove) koji smo videli u Beogradu.

Još katoličkija je svakako i serija od stošest ilustracija za Bibliju koje je Dali uradio u šezdesetima. Ove litografije brkati genije je radio šest godina (mada je, sudeći po potpisima na printovima, većina štampana 1964. i 1965. godine) i korišćene su da ilustruju Bibliju koju je izdala italijanska firma Rizzoli. Naručilac je ovom prilikom bio Dalijev, hm, pokrovitelj Đuzepe Alberto koji je računao da je i ovo dobar način da prijatelja prizove natrag u naručje katoličke crkve.

Ne znam koliko je katolička crkva bila srećna da ga dobije natrag s obzirom na reputaciju i nesmanjeno ludiranje u godinama koje su sledile, ali jeste fascinantno videti kako u srcu katolicizma možete da dobijete Bibliju ilustrovanu ovako divljim slikama kao što ih je Dali proizveo. Naravno, kao najvažniji tekst zapadne civilizacije, Biblija je ne samo riznica već i izvor dobrog dela simbolizma koji upravlja našim jezikom/ životima i podsvesnim, a Dali je ovde imao punu slobodu da se šeta celim putem od (gotovo) pobožne figurativnosti pa do aleatornih tehnika dostojnih apstraktnog ekspresionizma (recimo ispaljivanje bolje na platno iz posebno modifikovanog pištolja, kako bi se dobile nasumične - jako izražajne - mrlje). Posebno prija, oku pomalo umornom od decenijskog buljenja u stroge ikone i freske iz domaćih manastira ali i u renesansne, humanističke predstave svetaca, božanstava i angela, da se podseti na to da su opisi ovih prizora u Svetom Pismu daleko pitoreskniji od onoga što nam crkva uobičajeno predstavlja kroz slike. Dalijevi sveci eksplodiraju od svetlosti, činovi stvaranja su veličanstveni haos boja i još neformiranih oblika, a anđeli umeju da budu nadrealističke kompozicije umetnute u apstraktna okruženja.

No, možda je važnije od svega da se malo požalim. Uostalom pametnije i učenije priče o Daliju mogu se naći bilo gde drugde, ali mislim da je važno da napomenem da je izbor muzeja Dvadesetpeti Maj bio ne tek prilično perverzno - uostalom, Dali bi cenio perverziju ovog tipa - već i prilično neudobno rešenje.

Moja je žena, posle tri koraka napravljena ka centru prostorije u kojoj je izložba bila. izložena, promrsila kako se sada seća zašto u njoj nije pravila neku promociju pre nekoliko godina.