| |
KASTA METABARONA - HODOVERISTIČKI MANIFEST |
Mda, evo malo neke vrste promocije novog strip-izdanja u omiljenoj nam domovini. Naime, Beli Put, jedna od novijih, a drčnijih domaćih izdavačkih kuća koje se bave (i) stripovima, izbacio je pre par dana prvi tom, od dva predviđena integralne sage o Kasti Metabarona. Drugi tom bi trebalo iz štampe da izađe za nekoliko nedelja, a sadržaće pored preostale četiri epizode i dodatni materijal koji se sastoji od skica, koncept-arta i kojekakvih pojašnjenja koje su autori dodali ne bi li nam primakli svoj svet.
Razlog što ovo pišem je što su me iz Belog Puta iz nekog razloga onomad zamolili da napišem pogovor za ovo izdanje. Ja sam to i učinio (bilo je to par nedelja teškog znojenja i škrgutanja zubima) pa ga, sada kada je stvar izašla, evo kačim ovde u nameri da skrenem pažnju ljubiteljima stripa na jedan značajan događaj i jedan strip koji je vredno imati u svojoj kolekciji.
Ako nikada ništa niste znali o Alejandru Jodorowskom i saborcima mu, u ovom tekstu ćete naći mnogo neproverenih podataka i divljačkih špekulacija. Ako ste, pak, autoritet po pitanju njegovog lika i dela, evo vam prilike da me ismevate javno. Tekst je inače originalno izgledao kao da ga je pisao neki mentalno retardirani divlji vepar, pa da ga je zatim eksplozivom i motornom testerom uređivao Leatherface lično. Što je finalna verzija uopšte čitljiva (ipak ne i zanimljiva za čitanje) mogu da zahvalim lektorki Belog Puta, gospođi Vesni Smiljanić koja je moje nepovezane i nerazumljive detinjarije koliko-toliko uobličila u nešto nalik probavljivoj formi. Imala je mnogo strpljenja za moju neumoljivu glupost, a i delove teksta je sama napisala kada je postalo jasno da sam ja bespomoćan. Hvala na trudu u ime svih ljudi koji će ikada ovo čitati (i podnaslovi su njeni, a od njih se ipak ograđujem).
U svakom slučaju, Metabaroni su ovog trenutka u knjižarama, pa ko ima para i interesovanja, zna šta da radi. Evo i pogovora:
HODOVERISTIČKI MANIFEST
Univerzum metabarona je poprište halucinantnih vizija i opijajućih ideja Alehandra Hodorovskog: proročanstvo o budućem hermafroditskom vladaru galaksije, ratnici čija su tela ojačana mašinama i oružjima kadrim da zbrišu čitave planete, kosmičke borbe stotina brodova, svetovi na rubu galaksije sa ravnim, dvodimenzionalnim bićima i poslednjim ostatkom poslednjeg pesnika ljudske rase, kurve-sveštenice - boga kome se žrtve prinose na silovanje, ogledalske galaksije koje bivaju uništene ubistvom samo jednog čoveka.
Stvaralac iz čijeg uma je takav svemir ponikao, nije se umorio od igranja svojom kreacijom. Kako bi i mogao, pored tolikih mogućnosti koje njegovo najžilavije čedo pruža?
DOMOVINA - TO SU CIPELE
Alehandro Hodorovski rodio se u Čileu 1929. godine, u porodici emigranata iz okoline danas ukrajinskog gradića Hodorova. Na kraj sveta, kamo su se zaputili pred zločinom, poneli su prezime ali i sećanje na taj zločin. Njegova majka je naime rođena, ubrzo pošto su izbegli, u Čileu kao ćerka odeske Jevrejke i silovatelja kozaka. Otac Hodorovski otvorio je prodavnicu obuće "Ukrajinski dom", koja je imala da prehranjuje porodicu dok sin ne stasa. Početkom 1950-ih, Alehandro, koji je dotle već izneverio njegove nade da će postati lekar i obišao ceo Čile sa marionetskim pozorištem, prelazi u Pariz i prvog dana, u tri ujutro, telefonira Andre Bretonu, koga obaveštava kako se i sprema da iznova porodi nadrealizam, te traži da ga ovaj hitno primi. Od tada ne prestaje da porađa umetničke pravce, puteve i "stranputice" i, kao da je to malo, bliži osamdesetoj pre podseća na prerušenog glumca studentskog teatra. U Parizu živi i danas, a po pitanju tako često ne odveć smislenom - ne oseća se nikako. "Patriotizam je greška", kaže on u intervjuu magazinu Res. "Ja nemam nacionalnost. Moja zemlja su moje cipele."
Alehandro Hodorovski je čovek sa mnogo zanimanja. Avangardni umetnik, pantomimičar, proučavalac i kurator tarota, psihoterapeut i mag, filmski režiser i strip scenarista, Hodorovski je renesansna figura našeg doba. Jedino ga ne možete nazvati pripovedačem. Ne zato što on ne priča priče, naprotiv - neke od najvećih priča, za poslednjih nekoliko decenija ispripovedanih u više medija, potiču baš od njega, već zato što skromno i pošteno primećuje da priče ne potiču od onoga ko ih kazuje. One su samo interpretacije mitova, večitih metapriča zajedničkih celom čovečanstvu, neprekidno prenošenih da se, bez obzira na formu, suština večnog, nepromenljivog prisustva sećanja i uspomena čitave ljudske rase ne zagubi.
Budući izmešten u odnosu na bilo koje nacionalno ili čak kulturološko okruženje, njegova inspiracija uvek je bila sveukupna umetnička i kulturna baština čovečanstva. U njoj je pronalazio suštinske sadržaje, prečišćene od lokalnih začina, večite po svom značenju i važnosti. "Pripadati nekoj nacionalnosti znači ograničiti svoju svest." Demonstrirajući ovu maksimu, Hodorovski je 1962. godine, sa dvojicom saradnika osnovao pariski Panički pokret (Mouvement Panique). Posvećen bogu Panu, starogrčkom božanstvu prirode sa snažnim euforičkim i erotskim atributima, ovaj pokret je slično Artoovom "teatru surovosti" bio neka vrsta reakcije na omekšavanje nadrealizma i koketiranje sa komunizmom i građanskim vrednostima. Panički pokret je, nalik onome što su radili bečki akcionisti, mnogo polagao na javne performanse u kojima je nadrealistički simbolizam bio direktno povezan sa ritualnim radnjama. Žrtveno ubijanje životinja (mahom živine), igra sa zmijama otrovnicama i ritualna telesna kažnjavanja - sve je to bio deo njihovih predstava.
FILM - TO JE MEDITACIJA
Nije pak lako čitav radni vek provesti u motorističkoj kožnoj opremi i trpeti udarce bičem pred par stotina gledalaca sumnjivih pobuda, a i novi mediji pružaju nove horizonte, pa će se Hodorovski, već od kasnih šezdesetih, sa velikom strašću baciti na režiranje filmova. Francuska je, međutim, još uvek bila previše konzervativna za njegovu viziju pa ga je filmska karijera odvela u Meksiko, čije je državljanstvo nešto kasnije i dobio. Sam bog zna šta je meksička vlada mislila kada mu je davala pasoš s obzirom na izjavu: "Ja tražim od filma ono što većina Severnih Amerikanaca traži od psihodeličnih droga." Već prvi njegov film, "Fando y Lis" izazvao je masovnu pobunu publike na festivalu u Akapulku gde je održana premijera. Hodorovski je sa mesta zločina evakuisan limuzinom, a sledeći film, "El Topo", bio je još radikalniji zahvat u kome su Stari i Novi zavet reinterpretirani kroz psihodeličnu špageti-vestern vizuru.
"Većina režisera pravi filmove pomoću svojih očiju. Ja ih pravim pomoću svojih muda". Ovaj stav odlično opisuje pristup Hodorovskog popularnoj kulturi, a njime je i osvojio simpatije pop ikona poput Džona Lenona i Joko Ono. Pun simpatija za takav odnos prema popu (ostaće upamćena Lenonova izjava da mu je to najomiljeniji film), kao najbržem putu do umova najvećeg broja ljudi, bračni par je ne samo pomogao distribuciju "El Topoa" na anglosaksonskoj teritoriji već je i u potpunosti finansirao naredni film, "La Montana Sagrada", još jednu psihodeličnu pripovest nabijenu divljom simbolikom. Hodorovski je za ovaj film ponovo bio sve, od scenariste i režisera preko glumca do scenografa i kompozitora. Glumci su pripremani intenzivnim tromesečnim spiritualnim treningom koji je uključivao zen i joga meditaciju, ekstatičke tehnike muslimanskog sufizma, učenja Kabale, Ji-Đinga i Georgija Ivanoviča Gurđijeva. "La Montana Sagrada" je još jedan kultni film čije se značenje i danas promišlja i oko koga se ispredaju razne priče. Uprkos tome, sve do 2007, ovaj film nije bio u redovnoj bioskopskoj distribuciji u Severnoj Americi.
Možda svestan toga da su mu filmovi osuđeni na tavorenje u getu ekskluzivnosti za sumnjivu elitu, naredni projekat u koji se Hodorovski upustio trebalo je da bude ekranizacija veličanstvenog naučnofantastičnog ciklusa Frenka Herberta - "Dina". Svi znamo kako se to završilo, sa Dejvidom Linčom koji se bespomoćno batrga u kandžama Dina de Lorentisa. Plan Hodorovskog da Herbertov univerzum i priču iskoristi samo kao polazne tačke za razvoj sopstvene ideje pokazao se kao previše smeo za ljude koji imaju pare. Ipak, rad na ovom projektu zbližio ga je sa Žanom Žiroom, poznatim i kao Mebijus, u to vreme već kultnim strip crtačem i scenaristom, čija je sklonost nesputanom simbolizmu i izmenjenim stanjima svesti na pravi način rezonirala sa idejama Hodorovskog. Njih dvojica će godinama kasnije tvrditi da je rad na filmu sabotiran od strane Holivuda i da je veliki deo dizajna scenografije koji su uradili za "Dinu" na čudesan način osvanuo u "Zvezdanim ratovima" Džordža Lukasa.
STRIP JE SVEMIR
Sprečen da tuđ univerzum oplemeni svojom vizijom, Hodorovski će uraditi najlogičniju sledeću stvar: stvoriti sopstveni! Prijateljstvo sa Mebijusom i stanje na polju finansiranja za rezultat su dali rađanje novog univerzuma u mediju koji je produkcijski bio unutar dostižnih mogućnosti. "Hodoverzum" je rođen u stripu. "Prestao sam da budem čovek i postao univerzum", reći će Hodorovski godinama kasnije u predgovoru knjizi "Vodič kroz univerzum metabarona" (The Metabarons Universe Guide).
Saradnja dvojice vizionara daće serijal Inkal, jedan od najvažnijih i najuticajnijih evropskih stripova u poslednje dve i po decenije. Kao zametak i matrica čitavog hodoverzuma, Inkal je bio freska slikana širokim pokretima, božanska ekstaza stvaranja u kojoj su planovi i pravila ustupili pred osećajem i simbolikom. U Mebijusu je Hodorovski našao izvanrednog saučesnika. Ljubitelj improvizovanog džeza, mistike i psihodelije, Mebijus je upravo bio završio svoj petogodišnji rad na Hermetičkoj garaži, stripu koji je nastajao spontano, gotovo stohastički, po nekoliko stranica odjednom, inspirisan naučnom fantastikom, improvizovanim džem-sešnima u pariskim klubovima i kanabisom. Inkal je imao mnogo veće ambicije u pogledu definisanja svemira i ličnosti, ali je tehnika nastajanja bila slična. Mebijus i Hodorovski bi sedeli i razgovarali o idejama, simbolima i mogućim pravcima zapleta. Na licu mesta bi se radile skice i momenti koji bi se dopali obojici odmah su postajali deo priče i kosmosa.
U osnovu Inkalovog sveta, Hodorovski je stavio hipetrofiranu space-operu (u kojoj su se mogli videti odjeci njegovih ideja za adaptaciju "Dine") i tarot. Kroz istraživanja kolektivnog nesvesnog, radova Frojda i Junga, svetskih mitova i arhetipa, Hodorovski je stigao i do tarota, mističke prakse vezane za poseban špil karata naslikan prvi put negde u petnaestom veku u renesansnoj Italiji. Do prapočetaka Inkala, Hodorovski je iza sebe imao nekoliko decenija izučavanja spiritualne, magijske i okultne prakse raznih tradicija i tarot je, u neku ruku, bio kulminacija tog izučavanja. Da ga ta strast nije napustila, svedoči i knjiga koju je objavio 2005. godine - "Put tarota" - šest stotina stranica analize i interpretacije simbola, boja, slika i brojeva tarota. Danas nju mnogi smatraju dokumentom nezaobilaznim za izučavaoce ove tematike.
Tarot je svuda u Inkalu. Ime glavnog junaka (Džon Diful) jeste refleksija karte lude iz tarota; on je u oblicima i bojama, u događajima i logici njihovog raspleta. Mebijusov majstorski crtež skladno se uklapa uz gotovo manijakalnu energiju pisanja Hodorovskog. U tom pisanju pak ima mesta i za kosmičke kataklizme i za alhemiju i za skatologiju, čak i za političku satiru. I autorova opsednutost simbolima je na sve strane: u jeziku koji se kreće od visoke epike do uličnih prostakluka, u likovima koji su šarena galerija vrsta, rasa, polova, klasa i kasti (sa slobodnim mešanjem između ovih kategorija), u geometriji gde se simetrije i asimetrije prepoznaju kao osnove ljudske percepcije stvarnosti. Sam Inkal, kao simbol jedinstva suprotnosti koje univerzum drži na okupu, došao je Hodorovskom u snu u obliku dve ukrštene piramide. Možda se činjenica da će profil Inkala, projektovan u ravan, dati oblik Davidove zvezde može povezati sa jevrejskim poreklom snevača. A možda je to samo njegov način da pokaže da simboli kojima uobičajeno baratamo imaju mnogo starije i tajnije poreklo nego što smo spremni da priznamo. Sigurno je pak da Hodorovski nije Inkalom uspeo, a ni pokušao, da ispriča definitivnu priču. Umesto toga, on je skup priča, oniričkih epizoda povezanih zajedničkim motivom, koji samo naizgled daje konzistentnu naraciju. Gotovo veštački način povezivanja motiva i elemenata zapleta u vremenskoj liniji Inkala svedočanstvo je tehnika kojima savremeni mitotvorac pribegava kada operiše u jednom zanatski restriktivnijem mediju. Ali mitovi ne staju u male pakete.
TEHNOLOŠKI EP
Pošto je Inkal sa šestim albumom završen, bilo je jasno da se tu ne može stati. Kao što se duh ne može vratiti u bocu, tako ni jednom stvoren univerzum ne može da se raščini. Hodorovski nije demijurg koji će svoju kreaciju zapostaviti i iz semena Inkala će, u naredne dve decenije, izrasti bogati vrt novih stripova. Uostalom, i autor kaže da je Inkal u samom startu bio zamišljen kao triptih. "Kada radite triptih, počnete od sredine, a zatim idete prema kraju i početku."
Zoran Janjetov, jedan od naših najuspešnijih strip crtača, odabran je da nastavi Mebijusov rad u serijalu Pre Inkala, koji prati mladost Džona Difula. Istovremeno, Hodorovski je odabrao jedan lik iz originalnog Inkala kao osnov za razvoj još jednog prequel serijala. Tako je nastala saga o kasti metabarona.
U Inkalu, metabaron je samo jedan iz šarolike svite koja zajedno sa Džonom Difulom prolazi kroz zaprepašćujuće avanture s onu stranu poimanja. Uzgredno opisan kao najveći ratnik u univerzumu, metabaron simboliše ultimativnog vojnika čija se ratnička veština može meriti samo sa njegovom odanošću kodeksu časti. U serijalu Metabaroni, Hodorovski će otići unatrag u vremenu, do samih začetaka kaste metabarona, ispisujući viševekovnu hroniku izrastanja ove porodice u jedan od stubova njegovog univerzuma.
U toj avanturi, Hodorovskog će pratiti još jedan Latinoamerikanac nastanjen u Evropi, Argentinac Huan Himenez, crtač poznat po gotovo opsesivnoj posvećenosti tehničkim i istorijskim detaljima stripa. Dobivši čitav jedan novi univerzum da ga vizuelno oblikuje, Himenez se na posao bacio sa fanatičnom strašću.
Metabaroni su strip koji se od Inkala vidno razlikuje ne samo likovnim pristupom već i pripovednom ambicijom i tehnikom. Divlja, anarhična narativna struktura Inkala zamenjena je naizgled konzervativnijom građevinom herojskog epa u kome se generacije smenjuju ratujući, umirući i tragajući za konačnim smislom. Samo naizgled, jer aspiracije Hodorovskog mnogo su veće. U Metabaronima, on ne piše samo jedan mit. On piše čitavu mitologiju odjednom, odlazeći na sve strane istovremeno, podižući toranj duhovne nadgradnje istim potezima kojima preispituje, ruši i ponovo uspostavlja same temelje svog univerzuma.
Metabaroni su, kao jedinstvena pojava u tom univerzumu, ponekad na strani vlasti, ponekad im suprotstavljeni, ponekad su spasioci a ponekad uništitelji, ali oni u svemu slede samo svoje nagone, samo svoj kodeks i genetiku. Loza metabarona rođena je i opstaje na osnovama vrhunske ratničke veštine, neprevaziđene hrabrosti, beskompromisne odlučnosti i vojničke časti. Bušitaka kodeks ujedinjuje promišljanja o svima njima i služi kao referenca svakom sledećem metabaronu u pogledu ponašanja i odluka koje će tokom života donositi. Uzimajući za osnovu etiku i filosofiju japanskih samuraja, Hodorovski zatim ovaj naizgled poznati arhetip varira na najrazličitije načine, subvertirajući pri tom sve, od najraširenijih pop fenomena do religijskih tema.
GROTESKA (DELOVA) TELA
Jedno od najkonzistentnije analiziranih pitanja u Metabaronima jeste pitanje morala, odnosa lične etike prema etici okoline, društva, ili u ovom slučaju galaksije. Kao neka vrsta estetskog anarhiste sa korenima u radovima Markiza De Sada, Luisa Bunjuela i Antonena Artoa, Hodorovski kroz postupke svojih protagonista promišlja ovu temu na najrazličitije načine.
Uzmimo za primer odnos metabarona prema telu, antičkom, kasnije fašističkom, a na kraju potrošačkom idealu. Kroz interakciju sa tehnologijom i hirurgijom, tela metabarona (iako je agresivno insistiranje na genetskom nasleđu u srži serijala) kao da gube jasnu granicu. Svaki metabaron je delom kiborg, telesno sakaćenje kao ispit zrelosti kroz generacije postaje ritual, a zamena delova organizma mašinama je obeležje svakog od protagonista. Hodorovski ovde ne propušta priliku za subverziju. Pozitivistička ljubav prema kibernetskom, tako popularna u naučnoj fantastici, ovde se ekstrapolira do karikature. Ne samo da će jedan od prvih metabarona u nesreći izgubiti genitalije i zameniti ih funkcionalnim elektronskim sklopom već će i ovaj elektronski sklop kasnije koristiti kao interfejs pomoću koga će upravljati svojom letelicom - jednim brzim potezom Hodorovski (ozbiljnog izraza lica) ismeva fetiš tehnologije našeg doba, kao socijalnu pojavu, ali i kao sam pojam.
Za drugog metabarona će deo tela koji se zamenjuje mašinskim sklopovima biti sama glava. Ozbiljna naučnofantastična premisa ovde je dogurana do farse, ali Hodorovski nema nameru da se tu zaustavi i potraga ovog metabarona za smislom svog postojanja vodi ga ka pronalaženju nove glave i podele ličnosti na pesnika i ratnika, a sve u pokušaju da se spozna ljubav. Ovaj metabaron ne samo da čini mnoge zaprepašćujuće zločine u svojoj potrazi već je i u stanju da izvede podvige neverovatne smelosti i plemenitosti. Na kraju ipak ostaje nelagodno pitanje jesu li zločini koje je počinio išta gori od njegovih podviga - složene kulise galaksije u kojoj se sve ovo događa stalno se menjaju, a političke sile koje odluke donose daleko su od moralne doslednosti.
Koncept "grotesknog tela" Mihaila Bahtina, "komične figure duboke ambivalencije", kao "proslave ciklusa života" s jedne i "regeneracije čitavog društvenog sistema" s druge strane, leži u samoj osnovi infantilno doslednih neologizama i igara reči u Metabaronima.
Kao i neki od večitih šampiona Majkla Murkoka, jednog od očiglednih prethodnika Hodorovskog u kreiranju višestrukih univerzuma, tako i metabaroni prolaze kroz neverovatne, mitološke sukobe sa armijama stotina i hiljada ratnika, uvek izlazeći kao pobednici. Rat je ovde umetnost, a genocid poezija. Bitke su retko dočarane klasičnim akcionim scenama. Himenez i Hodorovski ih radije prikazuju kroz ekspoziciju, dopuštajući ogromnim panoramskim slikama da rade posao. Geometrija i kolorit su mnogo značajniji nego anatomija i "stripovska" dinamika. Istovremeno, kako decenije odmiču, ove bitke su sve veće, sve neverovatnije, njihove fizičke, ali i etičke dimenzije sve apsurdnije. Mnogo veću emotivnu težinu ovde ima smrt jednog lika, kada je suprotstavljena živima koji su tu da ga ožale, nego ubijanje čitavih armija, čak celih galaksija - što je zgodno podsećanje na Gebelsovu maksimu o tragediji i statistici, ali i na svu artificijelnost epskog pripovedanja. Metabaroni su stvorenja veća od života, veća od društva, veća od istorije, njihovi potezi sami za sebe uspostavljaju moralnu referencu i kuju nove simbole. Oni ne odgovaraju nikome - ni istoriji ni vlastima ni bogovima.
Odrastao u katoličkom Čileu, Alehandro Hodorovski poznat je po svom kritičkom stavu spram monoteističkih, falokratičnih religija. U njegovom univerzumu nema Boga, ali ima božanstava, sveštenika i kultova. Božanski gestovi su, međutim, prerogativ ljudi, ljudi dovoljno hrabrih, dovoljno strasnih ili samo dovoljno poludelih da ne veruju u realnost. Bogatstvo simbolike koju ovakva premisa dopušta daje Hodorovskom dovoljno materijala da ispriča priču o nastajanju i dolasku na vlast Imperoratorke, koju smo u Inkalu videli na čelu galaksije. Sijamski blizanci oba pola, koji u sebi spajaju žensko i muško, sede u jajetu (još jedan motiv preuzet od Murkoka) što im održava život i vladaju galaksijom u kojoj se verski misticizam, ekonomija i tehnologija podjednakom važnošću upliću u politiku. I dok je loza metabarona sama za sebe pravi spomenik nesputanoj muževnosti (sin oca nasleđuje tek pošto ga u neravnopravnoj borbi ubije), ovaj kult falusa se konstantno satirizuje bilo kroz inteligentno variran mit o Edipu, bilo kroz stvaranje metabarona sa telom žene i mozgom muškarca.
LEPO JE TO ŠTO JE I RUŽNO LEPO
Već iz dovde nabacanih podsećanja vidi se da nije lako ispratiti sve motive koji Hodorovskom padaju na pamet tokom ove sage i ona prosto zahteva više čitanja da bi se sve njene strane promislile. Čitanju ne pomaže ni sasvim svesno odbijanje autora da se u pripovedanju drži pravila zanata. Hodorovski u Holivudu ne bi zaradio ni za vodu, njegova naracija je mitološka, sa raskošnim uzletima ekspozicije, uvođenjem deus ex machina motiva kad god to priči pogoduje i likovima koji komuniciraju isključivo kroz epsku poetiku, nikada kroz jednostavan razgovor.
Jezik hodoverzuma je složen, sa nekoliko nivoa značenja u kojima se reference na biologiju i istoriju mešaju sa mističkim tretmanom tehnologije i pragmatičnim tretmanom religije. U osnovi ovog jezika leži skatologija, shvaćena ne samo kao erotska ljubav prema izmetu već pre svega kao satirična igra motivima, koja dopušta njihovo izmeštanje iz okoštalog konteksta kulture glavnog toka i ponovno vrednovanje.
Sa svoje strane, Himenez ovaj univerzum sklapa od baroknih, raskošnih slika velikih, simboličkih geometrija, od debelih slojeva vodene boje, od grotesknih zveri, misterioznih lepotica i drolja, mišićavih heroja i uglancanih karoserija robota. Nema ovde Mebijusove lakoće i transparentnosti, Himenez je ljubitelj volumena, mase. Njegova kosmička plovila su komplikovane, masivne sprave, njegovi ratnici su mišićavi, a žene zamamne. Izmaštane i košmarne životinje, umetnički oblikovane građevine, onirički krajolici planeta na samom rubu galaksije, sve ove slike su u funkciji simbola mitologije i priče Hodorovskog. Borbe u kosmosu su prepune blesaka energije i urušavajuće geometrije stvarnosti, a borbe čoveka protiv čoveka pršte od krvi i organa. Himenez nije poeta suptilnosti, on je ekspresivni bukač koji kombinaciji visoke filosofije i fekalne fiksacije svog saučesnika pruža odgovarajući vizuelni tretman, preteran, karikiran, subverzivan, sa lepotom koja na prepad iskače iz izmeta i satiričnom ružnoćom svaki put kada estetika na momenat postane previše čista.
Modernom renesansnom čoveku poput Hodorovskog, pop kultura je bliska jednako kao i visoka filosofija, pa su Metabaroni prepuni referenci na sve od Isaka Asimova i Frenka Herberta, preko Majkla Murkoka, "Ratova zvezda", "Odiseje u svemiru 2001" do pustolovnih stripova kao što su Mandrak i Usamljeni rendžer. Trivijalno i akademsko se mešaju sve vreme. Sama tela metabarona su, s jedne strane, hipertrofiran skup svih naučnofantastičnih klišea iz crtanih filmova, stripova, hevi metala i video igara, a sa druge prefinjena demonstracija mističkih obreda šamanske inicijacije u kojima se telo komada i uništava da bi se iz imanentnog prešlo u transcendentno. Kao kada se jedan od robota u ovom stripu poučno iščuđava što živa bića otvore za izbacivanje izmeta i za rađanje novog života imaju praktično na istom mestu, skatološki podtekst uvek u dovoljnoj meri satirizuje ove slike tako da se očuva balans epike i subverzije.
METASTAZA IDEJE
Hodoverzum se ovde ne iscrpljuje. Pored Metabarona, serijal o tehnosveštenicima (crtač: Zoran Janjetov) još je jedna stranica u istorijatu ovog kosmosa, a i sami Metabaroni ostavljaju prostora za razvoj i pripovedanje. Još energije ima Hodorovski, a njegova beba-vaseljena razvija se polako i izvan njegovog uticaja - na osnovu Metabarona razvijen je i sistem FRP igara koji hodoverzum produbljuje, korene mu stavivši u osamnaesti vek i dodajući mnogo istorije i mitologije.
Alehandro Hodorovski radi punom parom. I dalje stvara stripove (sa Mebijusom je pre nekoliko godina radio Ludaču Svetog Srca, a sa drugim autorima stripove poput Belog Lame ili Izbacivača), priprema nastavak filma "El Topo" i praktikuje svoj posebni oblik psihoterapije koji naziva psihomagijom. Verovanje da spoljašnje manifestacije mogu da odrede stanje (pre svega podsvesnog) uma, umesto, kako se tradicionalno veruje, obrnuto, Hodorovskom je polazna tačka u seansama sa polaznicima. Nakon studiranja ličnosti i porodične istorije pacijenta, terapeut prepisuje i postupke za oslobođenje od traume, ponekad nasleđene i iz više generacija. Uspešna metoda ili šarlatanstvo prolupalog čiče? Ko bi ga znao. Hodorovski ostaje umetnik neverovatnog, kreator nemogućeg, istražitelj nepoznatog i zagonetač poznatog. Saga o metabaronima je, pored sve svoje zastrašujuće veličine i složenosti, samo maleni prozor u njegov svemir.
Više informacija:
www.hotweird.com/jodorowsky/
en.wikipedia.org/wiki/Alejandro_Jodorowsky -
|
|
