Podobrazac čoveka se u Trećem dobu izražava posredstvom više ličnosti a svaka od njih može biti povezana sa više telesnih izraza.

Materijalno telo po prestanku svoje funkcije (posle iskustva smrti) prestaje da postoji razlažući se na čvrste elemente od kojih je sačinjeno i na visokovibrirajuću energiju koja u obliku eteričnog i astralnog tela čini osnov njegove materijalizacije (o izuzecima će biti reči kasnije). Eterično telo upija deo stečenih znanja i iskustava, ali i zabluda koje se posle iskustva smrti nalaze u astralnom telu stvarajući napon ka sledećoj aktualizaciji, i tako postaje nosilac težnje i programa buduće realizacije.

Duša je kao epicentar životne emanacije eteričnog tela nemanifestovana, ali bi bez nje kao žiže, emanacija bila rasuta i ne bi postojala mogućnost povezivanja životnog zraka i ličnosti sa telom.

Kao što je centar kružnice kvalitet koji definiše ovu zatvorenu krivu liniju, tako je i ljudska duša osnovni kvalitet čoveka koji ga definiše u odnosu na ostala stvorenja. Pri deformaciji ili razlaganju kružne linije njen centar ostaje nedirnut jer se nikada nije ni iskazao, a kada se centar pomera - pomera se i cela kružnica (ali važi i obratno).

Slično je i sa dušom. Ona se uvek javlja kada Podobrazac čoveka (ili neki njegov deo) posredstvom eteričnog tela emanira životni snop ka materiji postajući centar ove vrtložne struje, ali će u osnovi ostati pasivna, sem... sem ako se sjedini sa svetlošću jezgra ličnosti. Tada se ona budi, postaje duhovna svetlost u fizičkom svetu približavajući taj svet svojoj težnji, svome Izvorištu.

Duša je dragulj u kutiji. Vi ne treba da glačate brilijant kako bi bio sjajniji, već da naučite kako da otvorite kutiju. Duša je svuda kao riba u vodi. Vi treba da se potrudite da povećate količinu vode i da popravite njen kvalitet - svest.

Podobrazac čoveka je kroz čoveka Drugog doba počeo da skuplja iskustva. On nije tačno znao šta i zašto traži, nije procenjivao, a mera uspeha je bilo svako poklapanje iskustva sa Planiranim sledom i osvešćivanje onog segmenta na koji se odnosilo konkretno iskustvo. Tako se širio prozor u svesnost i naziralo zvezdano nebo samospoznaje...

Čovekova ličnost, kao posebna kategorija sa svojim karakteristikama i planom razvoja, javila se istovremeno sa pojavom zakona automatskog - uzastopnog učenja. Pre aktiviranja ovog zakona, ulogu i funkciju ličnosti su nosili Obrazac i Podobrazac čoveka. Bez obzira na razne oblike ispoljavanja koje su uzimali Obrazac ili Podobrazac, postojao je kontinuitet svesnih tokova, pa je jedna ista ideja mogla nesmetano i bez prekida da se prati i razvija. Ostali spoljašnji uticaji su takođe bili svesno doživljavani, pa su pojava zaborava i slobodne volje bili u domenu svesnih tokova (i svesne odluke) Obrazaca.

Gubljenje sećanja nije bilo slučajno, već je učinjeno sa namerom da se nesvesni deo posle iskustvene valorizacije razvije, proširi i priključi nivou svesnosti. Ličnost se razvila kao samostalna psihička struktura tek sa prekidima u svesnosti koji su otpočeli početkom Trećeg doba i aktiviranjem zakona uzastopnog učenja. Po smrti tela sa kojim je ličnost bila povezana, dolazilo je do prekida svesti, a sama ličnost je nastavljala da egzistira na drugim nivoima. U eteričnom međuprostoru, ona više nije imala slobodnu volju, već se po zakonu duhovne inercije spajala sa drugim sličnim strukturama, ili se razlagala i projektovala na nosioce svog novog iskustva. Naponi i čežnje iz ranijih iskustava, učinjena dela kojima nije zadovoljna ili koja nisu postala deo njenih ubeđenja (stabilni segment unutar strukture ličnosti), stvarali su okvire budućeg tela i novog životnog ambijenta na Zemlji. U trenutku sledećeg povezivanja sa materijalnim telom, aktuelizovana ličnost je bila nešto sasvim novo, sastavljeno i od mnogih elemenata starog i doživljenog iskustva koje je uređeno, osvetljeno i prihvaćeno u duhovnoj dimenziji.

Ličnost je teško definisati. Ona je više od programa razvoja; ona je i njegov kreator i mera njegovog ispunjenja. Ona je način iskazivanja duhovne ideje, ali je i sama ideja sastavljena iz mnogih slojeva i mnogih grana. Samo jezgro ličnosti čine kvarkovi bića koji se mogu naći na nivou Podobrasca čoveka, dok je omotač ličnosti sastavljen od različitih i raznorodnih struktura nebića. Ideja razvoja sadržana u jezgru ličnosti, nije ništa drugo do odblesak ideje stvaranja kojom je Bog u Svetom Duhu inicirao rađanje prvog ljudskog identiteta.

Inicijalna ličnost ne može da bude inkarnant, jer nije u stanju da ostvari stabilnost u eteričnim prostorima nadomak Fizičke ravni. Da bi mogla da zadobije potreban kvalitet za opstajanje u nižim sferama duha, neophodno je da (povezujući se sa različitim strukturama nebića) izgradi strukturu ličnosti.

Prve mlade ličnosti su se povezivale sa svetlosnim nebićima, a neka druga i drugačija nebića su dodirivale i uvodile u svoju strukturu tek po aktuelizaciji i sticanju različitih iskustava i ubeđenja. Jedna ličnost može da se poveže i sa više nebića, kao i što jedno isto nebiće može da bude povezano sa više ličnosti.

Ličnost se u toku života javlja kao inkarnant, kao program koji tokom zemaljskog iskustva treba realizovati i osvetliti, čime se potencijalno stvara nova mogućnost svetlosnog sjedinjenja duše sa jezgrom ličnosti. Ovo sjedinjenje koje se često naziva i spiritualnim venčanjem, predstavlja glavni cilj evolucije čoveka Trećeg doba. On tada zadobija slobodu daljeg kretanja, kao i mogućnost neprekidne i nepomućene svesnosti i na njega se od tog trenutka ne odnose automatski zakoni uzastopnog učenja, več zakoni voljnog i svesnog kretanja unutar Celine i to po nivoima koje dostigne i koji mu pripadaju.

Da bi se tamna nebića transformisala u svetlost, potrebno je pre toga biti svestan svih psihičkih struktura unutar sebe. Ne možete transformisati mržnju u praštanje, niti agresiju u kreativnost ako ih pre toga ne osvestite.Čežnja ka svetlu, uz svest o postojanju i tamnih aspekata, predstavlja prvi korak ka integraciji strukture sopstvene ličnosti.

Integracija svih aspekata ličnosti je uslov za svetlosno sjedinjenje. Da biste se uključili u vaseljensku Celinu neophodno je da ostvarite celovitost sopstvene strukture. čovek ne može da ostvari spajanje sa univerzalnom Celinom, sve dok svesno ili nesvesno potiskuje neke psihičke sadržaje odbijajući da ih osvetli, izrazi ili transformiše. Onaj koji nije u stanju da se pomiri sa sobom, da prihvati samog sebe u spojoj raznolikosti, nesavršenstvu i bogatstvu - ne može sa mirom, ljubavlju i razumevanjem da prihvati celinu višeg nivoa.

Neintegrisana ličnost ne može da dostigne stanje prosvetljenja, več uvidom ili kratkotrajnim iskustvom zastaje na pragu večnosti dobijajući samo priliku da nasluti...

Integracija ličnosti je rađanje jednog novog kvaliteta; to je mnogo više od prostog zbira bića, nebića i ostalih karakteristika.

Međutim, dešava se da po integraciji ličnosti preostane izvestan broj nebića koje treba svesno transformisati. Ovo je sledeća faza koju mora da pređe svako ko želi da postigne potpuno oslobođenje.

Kada za života dođe do integracije ličnosti, ali ne i do potpunog oslobođenja, ličnost će po smrti tela čekati priliku da učini poslednji korak u oslobađanju - da posredstvom neke aktuelizovane ličnosti ili kroz svoju sledeću aktuelizaciju obavi transformaciju preostalih nebića. Nekada samo taj neprosvetljeni aspekt biva projektovan u svet materije kako bi se što pre steklo potrebno iskustvo. I ovo je jadan od razloga što su ljudi i uslovi različiti i što svako stvara svoj poligon za učenje i osvešćenje. Svaki čovek treba i na mnogo načina može da se prosvetli i oslobodi.

Do svih ovih istina su dolazili mnogi, ali su ih često oni sami (a i razne instituije) pogrešno razumeli i tumačili, misleći da je čovek unapred grešan i osuđen.

Postoji i mogućnost da se jedna ličnost izrazi kroz više ljudi u istom ili u različitim vremenskim intervalima. Zadatak cele grupe se znatno olakšava u trenutku kada bar jedan od njih obavi zahtevani deo posla.

Nosioci iste ličnosti se vrlo retko sreću direktno u istom vremenu i prostoru. Njihov susret je ipak moguć, mada bi eventualni fizički kontakt znatno narušio stabilnost zajedničke psihičke strukture, pa i šire, psihičke zone u kojoj se susret odigrao. Ukratko, takvi susreti su najčešće nepoželjni, pa se raznim nivoima zaštite sprečava da do njih dođe.

Postoje mnogi putevi koje može da odabere jedna integrisana i oslobođena ličnost. Kada prestane potreba za zemaljskim iskustvima, svest oslobođene i integrisane ličnosti stupa parcijalno i sukcesivno u sjedinjenje sa drugom svešću na višem nivou, približavajući se strukturi neke Nadličnosti, Obrascu čoveka...

Postoji i mogućnost da takva ličnost odabere da za neko vreme ostane u prostorima nadomak Zemaljske ravni, odakle bi pomagala i usmeravala duhovno uznesenje onih koji su krenuli putem samorazvoja. Tada ulogu vodiča i učitelja preuzima astralno telo integrisane i oslobođene ličnosti.

Postoji mogućnost da jedna integrisana i oslobođena ličnost poželi da se ponovo telesno aktuelizuje. To može da učini tako što će se povezati sa jednim telom i u njemu proživeti ceo ljudski život. Ovakve ličnosti uvek jasno obeleže svoje pojavljivanje. One su nekada kandidati za Svetlonoše, svetitelji, začetnici religija, velikani u nauci ili umetnosti...

Integrisana ličnost će češće, projektujuči neke svoje aspekte na polje svesti telesno aktualizovanih ličnosti, biti aktuelizovana za neko kraće vreme. Ovo se čini iz više razloga, a najčešće radi ubrzavanja ili usmerenja procesa osvešćivanja i radi korekcije nekih uzročno-posledičnih veza...

I konačno, takva ličnost može da se samoreprodukuje u seriju novih inicijalnih ličnosti. Ovakva fragmentalna podela ili samoreprodukcija nije degradacija, jer če se kroz različite aspekte sakupljanja znanja i iskustva, ista ideja potvrditi na različite načine.

Kada za zemaljskog života ne dođe do integracije, fragmenti iz kojih je bila sastavljena ličnost se "vraćaju" u svoje matične strukture, a Inicijalna ličnost se povezuje sa novim psihičkim strukturama sa istim ciljem - da ih obogati, transformiše i integriše radi sopstvenog i zajedničkog oslobođenja.

Sa razvojem ljudskog roda u Trećem dobu, razvijala se i ličnost. Njeno usložnjavanje je bilo uslovljeno povećanjem individualnog i kolektivnog iskustva. Biće u ličnosti je jačalo kada bi bilo ostvareno iskustvo predviđeno Planom, a kada bi se steklo iskustvo koje se suprotstavlja Planu, smanjivala se snaga svetla i narušavala ravnoteža ukupne ličnosti.

Ličnost koja je u nekom trenutku zadobila pojačanu svetlost i snagu jezgra, mogla je i da ih izgubi ako radi suprotno zakonima ljubavi. Tako ni jedna "zasluga" (kao ni "kazna") nije za sva vremena, već svaki trenutak ima svoj zadatak, smisao i značaj. Međutim, ličnost nikada ne može da izgubi svoju suštinu - biće u sebi. Ličnost samo može da izgubi ravnotežu, može da bude prekinut konkretan program realizacije Božanske ideje sadržan u jezgru, ali sama ideja ne može da pretrpi nikakvu degradaciju, jer pripada sferi večnog i božanskog.

U celom ovom procesu nema ponavljanja i ništa nije statično. Samo je Bog u svojoj ukupnosti uvek jednak samom Sebi, a sve drugo je u svakom sledećem trenutku različito i od Njega i od sebe.

Vi jeste besmrtni, ali nisu i sve vaše misli, osećanja i dela. Oni su često dugo i bolno prisutni, a vi treba da ih ispravite, transformišete i obogatite darujući im kvalitet večnog.

Vi jeste večni, ali vaše uloge ubica ili osvetnika su iluzija. Kada prevaziđete zablude usled kojih ste se tako ponašali, rasprsnuće se i energetski zapisi koji su vas na to podsećali i vukli u slične situacije sa različitim ulogama...

Vi, prosto, jeste, a ono što mislite da ste - nikada niste bili, niti ćete biti. Samo vam se čini... samo sanjate...

Tamo gde nema podeljenosti, svetlost ne traži senku da bi bila vidljiva, misao ne traži svest da bi bila shvaćena, jer se prožimaju svetlost i senka, misao i svest... uzrok i posledica šetaju zajedno, start se odmara na cilju a izvor na ušću... Bog i njegovo stvaranje - sve je i uvek jedno te isto!

Tamo gde je Jedinstvo zaboravljen san, u zonama dodeljenim za učenje i iskustvo, podeljenost je osnova svega; ideja čeka svoga realizatora koji če kroz ljubav ili mržnju stvarati novu ideju, koja će... i tako sve do ponovnog jedinstva.

U zoni etričnog međuprostora, grandiozne građevine u obliku ideje čekaju da se rode arhitekte koje će ih sagraditi. Neki još nerođeni ljudi će posmatrati ova zdanja, na njima će se učiti, pa če jednom poželeti da ih realizuju ili prevaziđu stvarajući novu ideju koja će u duhovnom prostoru čekati svoga izvršioca...

Nebrojane knjige čekaju svoje pisce da bi bile zapisane i čitaoce koji če uživati u njima... ili, koji će poričući napisano stvoriti nove duhovne knjige kojima će se nekada i sami diviti ili če ih poricati...

U veličanstvenoj zvezdanoj tišini tihuju čudesne simfonije čekajuči neke nove devojčice i dečake čija će ih srca aktuelizovati. A mnogi drugi dečaci i devojčice će se iznova rađati i uživaće u ovoj muzici, ne znajući da su je i sami stvarali i da su zauvek mogli da je sačuvaju u sebi...

Negde, na severnom nebu, treperi svetlost ljudskih snova i želja koja čeka da se sve ostvari...

Nepravde čekaju da se isprave, nasilje čeka na osvetnika, strah na kukavicu, neuspeh na gubitnika... Jedino se ljubav bezazleno nudi svima i zauvek.

U zoni eteričnog međuprostora se generiše vreme, jer je veliki pritisak onih koji nešto hoće, koji nisu dovoljni sami sebi, koji su podeljeni, razbacani, ne znaju da realizuju svoju maštu i ne mogu da se sete... Ova je sila tako jaka da pokreće zvezde i planete, održava njihovu toplotu, dok se sve igre ne dovrše, dok se ne spusti zavesa...

Bile su oprezne one starije duše koje su se nagledale lepote životnih čari, koje su kao starice bile zaogrnute u gunjeve sačinjene od svojih žrtava i ubica, u šalove izatkane od suza i smeha onih koje su volele i onih koji su njih voleli... Te duše su nebićima bacale tek po koju mrvicu, spremajući se za svedočenje...

Mlade duše vlastitog iskustva skoro da nisu imale. One su bile potpuno zanesene fantazijom boja i zvukova, ukusom hrane na nepcima, izvorskom vodom koja se penuša u naponu svoga nuđenja, putenošću svojom i tuđom, umom i egom kao novim igračkama koje treba što bolje isprobati...

I dok su jedni oprezno pili iz čaše života uživajući u ukusu, mirisu, boji i zvuku... drugi su hrlili u život halapljivo grabeći velike gutljaje, ne razlikujući prava iskustva od iskušenja i zabluda...

Život jeste lepa igra, ali samo za one zrele koji mu priču spontano, sa ljubavlju i poštovanjem. Kada svaki čovek bude poštovao život, moći će da se igra kroz njega i ta će igra imati duboki smisao... Tada će ljubav ljubavlju izražavati, ton zvukom, radost smehom, a sebe - postojanjem.

Kretanje kroz različite Ravni Opšteg postojanja nije ništa drugo do kretanje po različitim vrstama i nivoima organizacije Opšte svesnosti.

Put duhovnog uzdizanja ili poniranja predstavlja prolazak kroz vrtložne struje u polju svesnosti. Ova struja može da ide sve do tačke dodira sa subfizičkim svetovima gde menja smer, noseći ka vrhu i svetlosti sve one koje je obuhvatila. Bez pomoći tog cikličnog vrtloga, pojedinačno uzdizanje duže traje i znatno je otežano. Njegov period za Zemlju iznosi oko dva milenijuma.

Sve Ravni Božjeg izraza se mogu uporediti sa ukupnom svešću, a pojedine Ravni sa pojedinim nivoima svesti.

Svako Biće, subjekt, ima samim postanjem dodeljen prostor individualne svesnosti, kao i cilj i tempo sopstvenog razvoja koji odgovaraju nivou na kome je Biće nastalo. Sam proces kretanja kroz različite Ravni, predstavlja kretanje po polju opšte svesnosti putem uzastopnih projekcija.

Opšta svesnost je prostor iskazivanja aktivnosti duhovnih obrzaca, elementala i nebića. Čoveku uronjenom u materiju, individualna svest predstavlja jedini prozor u onostrano kroz koji može da pokuša da oslušne, sagleda ili se priseti delova zavičajne svesnosti... čula su neophodna za život i rast, ali su i zavesa na tom prozoru, gusta zavesa satkana od bezbroj utisaka, ubeđenja i raznolikih šara fizičkog okruženja...

Svaki čovek svojim rođenjem (u obliku lične svesti) dobija po jedan prozor u opštu svesnost, ali se najčešće svim silama trudi da ga zatvori. Mali broj vas pokušava - a još manji uspeva - da razgrne zavesu svojih ubeđenja i iluzija. Zadivljeni lepotama duhovnog prostranstva koje se tada otvara, pojedinci iskoračuju ka širem i obuhvatnijem postojanju. To ne znači odricanje od starog, već prevazilaženje starog na putu ka novom. Poneko se, istina, i uplaši od pogleda iza zavese. Nekada je taj strah toliko jak da čovek više ne ume da razlikuje realnosti...

Šta je to sa druge strane što neke iskustvonosce toliko obeshrabruje?

- Ogledalo, samo jedno obično, duhovno ogledalo! čovek koji se sprema da zakorači u šira prostranstva svesnosti mora najpre da se suoči sa samim sobom. Mora da ima snage da sagleda i prihvati sebe samoga onakvim kakav zaista jeste, bez obzira na sopstveno mišljenje o tome kakav je ili kakav želi da bude. Samo onaj koji to uspe, može proći dalje...

Pobude iz opšteg polja svesnosti prepoznajete na tri osnovna načina: kao uvid, zatim iskustvo, i na kraju - kao stanje. Tek sa postizanjem stanja, završava se proces projekcije, jer je završeno preklapanje vibracija sopstvene svesti sa vibracijama objekta - polja svesti ka kome je projekcija bila usmerena.

Dakle, projekcija se završava kada se subjekat poklopi sa objektom projekcije. Međutim, imajte stalno u vidu da je subjekat ostao i na početnoj poziciji, u prostoru svesnosti koji mu je postanjem dodeljen. Završetkom projekcije se samo dobija sopstveno proširenje, pa se završetak projekcije može smatrati umnožavanjem subjekata.

Sva bića imaju zajednički neposredni Izvor, a samim tim i zajednički prostor postanjem dodeljene svesnosti - Božansku svesnost; neke načine Njenog iskazivanja susrećete u obliku polja Kosmičke Inteligencije. Uzastopnom projekcijom bića unutar prostora opšte svesnosti, došlo je i do multiplikacije subjekata - bića.

Kao što je projektovana slika jednaka izvoru, tako je i projekcija projekcije jednaka izvoru, ali je istovremeno u nekim aspektima i različita od njega. A kada ta projekcija krene na put ka svome Izvorištu, mora nastalu razliku da svede na jedinstvo, da sintezom i uravnoteženjem postigne prapočetni kvalitet. Može se reći i ovako: biće koje je rezultat neke davne projekcije, moći će da se reprojektuje (evolutivna putanja ka višem nivou) u svoje izvorište, tek kada ostvari sjedinjenje sa svim bićima svog nivoa, odnosno, kada se sjedini sa svim multipliciranim subjektima iz nekadašnje projekcije. Kroz ovakvo sjedinjenje, različitost se može pretočiti u jedinstvo kvaliteta odakle će ponovo početi uzlazno (re)projektovanje.

Oni koji su putem duhovnih projekcija postigli stanje jedinstva višeg duhovnog nivoa, najsvetiji su među svetima, vaskrsli među mnoštvom. I dok ova svetla bića obasjavaju put ostalima koji su imali manje ljubavi, vere, znanja, ili snage, ali prisutnu želju i nameru da dožive i(li) razumeju smisao postojanja, večina posrće u lavirintima podnivoa svesti, ne shvatajući cilj i smisao, ne uviđajući put...

Sa aspekta čoveka, ovo sjedinjenje znači svesno uobličenje, svesnu sintezu svih duhovnih podstruktura unutar jednog od sto četrdest četiri hiljade Obrazaca čoveka, koji nastavlja da putuje po prostranstvima svesnosti sve do Susreta i Povratka.