| |
NEOBJEKTIVNO O FESTIVALU RING RING 2006
(Bg, Rex)
|
Pa, da prozborim koju i o prvoj veceri festivala...
Dakle, Rex popunjen kako treba, atmosfera prijateljska. Branka Parlic otvara festival pracena vrlo gromkim aplauzom. Potvrdjuje se da ovaj festival ima reputaciju koja privlaci ljude da dolaze bez obzira da li su čuli za izvodjace ili ne. To je lepo, ali je i rizicno jer tu reputaciju treba i održavati...
Branka, inače samostalni strucni saradnik Akademije umetnosti u Novom Sadu i jedan od najvecih autoriteta za minimalizam u nas, je izvela pregrst kompozicija Phillipa Glassa. To je ujedno bila promocija njenog novog diska, Metamorphosis, sa istim tim kompozicijama ali i neka vrsta kulminacije dvadesetogodisnjeg rada u ovoj muzickoj oblasti (ko zna, zna da je Branka krajem sedamdesetih bila jedan od osnivaca Ansambla za drugu novu muziku...). Elem... Ja i nisam neki preteran fan Phillipa Glassa. Mislim, nije da ga sad nešto mnogo slusam kod kuce, od minimalista meni su ipak blizi americki hardkorovci tipa Lamonte Younga, Terryja Rileya i Stevea Reicha. Glass je, hm, previse prijatan za moj brutalni ukus. Ali, opet, nekoliko momenata u toku Brankinog nastupa su bili velicanstveni sa utiskom da ne slusamo izvodjenje kompozicije već da gledamo samanku kako nas pokretima svojih ruku vodi kroz vasionu napravljenu od zvuka (pomoglo je i sto klavir koji je doguran za ovu priliku ima vrlo dobar saund a ii sto je publika bila vrlo disciplinovana. Osim mog drugara Micuna kome je telefon zvonio posle recimo dva minuta od početka nastupa). Ostatak je bio prijatan ali meni tu malo kvari devojacku sreću harmonska predvidivost u kombinaciji sa strukturalnom predvidivoscu koja sledi iz kompozitorskog pristupa. Ali opet, to je stvar mog ukusa, ne Brankine interpretacije. Ona je svirala sa puno zanosa i osecaja, pa čak i par sitnih saplitanja koje je napravila u arpedjima (koja su me potpuno sokirala s obzirom na njenu reputaciju) ne da nisu pokvarila ugodjaj negu su zvucala sarmantno. Publika je bila vrlo zadovoljna, Branka je zavrsila uz ovacije, pa se pokazalo da je moj strah da se jednim ovako nezno-intimnim nastupom otvori festival, bio neosnovan.
Holandski trio Braam/ De Joode/ Vatcher je odvalio!!! Dakle, kad se spoji iskustvo koje dolazi uz kilometrazu, sa fantasticnim entuzijazmom koji, valjda dolazi iznutra, dobijaju se ovakvi nastupi. Ovaj trio zaista jeste izuzetno zabavan (press tvrdi da ih zovu najzabavnijim holandskim pijanistickom jazz triom) ali ni u jednom trenutku to nije na cirkuzantski, jeftin način. Naprotiv, pokazalo se da se može svirati 'čist' free jazz (mada, šta je uopste čist free jazz?) a da se publika u to uvede lako i bezbolno, da joj se paznja potpuno okupira i da se zauzvrat primi izuzetno topla reakcija. Trio funkcionise kao jedna dobro podmazana masina, sa tri naglaseno jako individualna muzicara koji na sokantan način dopunjavaju jedan drugog i zvuce kao neraskidiva celina. Braamove kompozicije su leprsave, dinamicne, duhovite ali nikada trivijalne ili plitke. Njegovo sviranje klavira odise ogromnim autoritetom bilo u lirskijim delovima (koji su i dalje poletni i laki a ne melodramaticni i tugaljivi), bilo u CecilTaylorovskim samaranjima, bilo u teksturiranju, a Braam, iako muziku čitavog benda kontrolise svojim prstima, nema neki kompleks lidera. I nije odsvirao ni jedan solo. De Joode je apsolutno ubistven kontrabasista (drago mi je da ću ga ponovo gledati sa triom Franka Gratkowskog) i savrsena spona između Braama i Vatchera. Covek sa nevidjenom lakocom prelazi sa najneznijih melodija odsviranih gudalom koje dopunjavaju Braamove harmonske podloge, na prljave, seksi ritmicke figure, iz kojih opet lasno ulece u perkusionisticke eksplozije. Sjajno.
Međutim, moram da priznam da sam ja sve vreme blenuo u Vatchera. Mislim, gledao sam ja neke fantasticne jazz bubnjare u zivotu... Michaela Wertmullera, Rogera Turnera, Ratka Divjaka, Billyja Cobhama ili Toma Skinnera, ali Michaela Vatchera ću da pamtim na poseban način. Ne znam da li sam ikada video tako totalno sjedinjenje bubnjara sa svojim instrumentom. U muzici koju ovaj trio pravi, koja je kompleksna - razigrana i duhovita, ali ipak vrlo kompleksna, Vatcher demonstrira samurajski duboku kontrolu svakog pokreta i zvuka, od najbucnijih krljanja do najtananijih vibracija okolnih molekula vazduha. Inspirativno je bilo gledati bubnjara koji može da uradi ubistvene swing i funky delove, zatim da upadne u surovu free poliritmiju a onda da najviše impresionira u najtisim delovima kompozicija gde svira prstima, grebuckajuci koze ili palicama metal cinela, ili čak, samo mase po vazduhu metlicama. Ni jedan pokret nije suvisan, ni jedan zvuk, ma koliko sitan, nije manje važan od onih najglasnijih. Vatcher poptuno kontrolise ne samo ritam i dinamiku svirke nego i boju cime se nestvarno dobro uklapa uz ostale instrumente, pa i samu akustiku. On svoj bubanj poznaje bolje nego sto vecina nas poznaje svoj glas - to je nivo kontrole koji je demonstrirao. Ne znam, bas sam bio opcinjen... Jako mi je drago sto je publika bila odusevljena i sto su aplauzi bili jako dugacki i glasni. Odličan početak festivala. (Ja inače pazario njihov poslednji CD, pa će da narezem ko zatrazi).
A, evo malo i o drugoj veceri:
Kao sto je to i uobicajeno, drugo vece festivala je manje poseceno nego prvo. Međutim, moji strahovi su bili daleko preterani jer je Rex bio pun do poslednjeg mesta, uz još dosta ljudi koji su stajali, tako da se nismo izbrukali.
Agoston Quartet je poentirao vrlo efektnim ulaskom u salu, kada su prakticno sa ulice umarsirali svirajuci gajde, tarabuku, flautu i još jedan zicani instrument kome ne znam ime. Prolazeci kroz publiku i penjuci se na binu podsetili su me na Carlo Actis Dato Quartet od pre nekoliko godina na ovom istom mestu... Agoston Quartet je za nijansu manje sklon burlesknom humoru, ali njihova muzika je na sličan način leprsava, dobro raspoložena i duhovita. U osnovi, ovo je gotovo pa 'čist' hardbop sa malcice free preterivanja i zdravom dozom narodne kuhinje. Bela Agoston prica očajan engleski (sad sam shvatio zašto mu je sajt na madjarskom) i igra, da citiram jednog drugara 'kao Radomir Belacevic', ali na svom tenor saksofonu ima vrlo siguran, mekan, prijatan ton. Bend mu je sastavljen od sve samih ubica. Pijanista je savrsen u pratnji gde obezbedjuje vrlo bogat tepih, a u solazama je krajnje dinamican. Kontrabasista i bubnjar su zasluzni za vratolomnu brzinu (i nevidjenu preciznost) kojom se dobar deo ove muzike izvodio. Steta sto je zvuk bio malo nesavrsen (malcice kao iz pecine) pa su u glasnim delovima bubnjevi i kontrabas potiskivali ostalo u drugi plan, ali s druge strane, ima odredjenog zadovoljstva u slusanju agresivnog basa i kao zilet ostrih bubnjeva... Neki od vrhunaca svirke su bili momenti kada se madjarski etno sudarao sa hardbopom u jednoj staroj pastirskoj pesmi sa obronaka Karpata, Agostonovo zaprepascujuce dobro overtone pevanje, kao i kompozicija 'Pinkula' koja Mancinijevu Pink Panter temu nokautira i odvlaci u Transilvaniju da joj tamo presudi lično Grof. Vrlo zabavan nastup i još jedan dokaz da Madjarska ima MNOGO da ponudi na polju jazza.
E, a onda No Neck Blues Band. Ovi ljudi UBISE! Mislim, lepo je kada realnost nadmasi PR preterivanja - ja sam ovih dana po raznim radijima NNBB najavljivao kao verovatni hajlajt festivala, pricao o 'ritualnom improvu', o nezamenljivoj vrednosti momenta spontanog stvaranja zajednicke muzike bla bla bla i, uh, ispalo je da je sve ne samo istina nego i bolje nego vecina njihovih albuma koje imam!!! A lako je moglo da bude bezveze, pretenciozno i dosadno. Ameri izgledaju kao textbook frikovi (duge kose, naocari, blek metal majice, bradurine, crni carsavi preko glava), na bini se ponasaju kao da su u svojoj dnevnoj sobi, publici se obracaju samo da podsete da se diskovi mogu kupiti ispred sale (cene su bile brutalne, ali pazarilo se, hvala na pitanju), deluju potpuno nezainteresovano da izistinski 'sviraju'. Ali onda kad zasviraju, 100 mu muka, sto to ispadne dobro! Dobro, ne mogu da kažem, dosta ljudi je izaslo iz sale tokom ovog nastupa, ali je tempo egzodusa bi mnogo sporiji nego sto sam ocekivao. Vecina publike je bila usisana strascu i snagom ove svirke. I reakcije su bila izvanredne.
Šta reci, gomila udaraljki, zicanih instrumenata i analogne elektronike. Ljudi koji skoro u potpunosti zaobilaze tehniku u interpretaciji i umesto toga slusaju (zajednicki) zvuk, (zajednicku) dinamiku, (zajednicki) ritam... NNBB su istovremeno pokrenuli novi pravac u free improv muzici (ne znam da li da trejdmarkujem izraz ritual improv???) koji danas trosi sve vise izvodjaca (od finskih freakfolkera, preko Sunburned Hand of the Man, pa do bogami i likova poput Gang Gang Dance, Animal Collective, Black Dice ili Wolf Eyes), ali i vratili muziku u vreme kada je ona bila ne umetnost ili zabava nego neraskidivi deo rituala. Ovde nije smetao ni malo grub saund jer je i muzika jednako gruba. I primitivna, tribalna i potpuno neodoljiva. Publika je vristala i tapsala u ritmovima i, kapiram, da nije bilo stolica da bi se tu igralo sve u 16. A bogami i padalo jer su gitare, teremin (ili neka 21vekovna varijanta istog sa optickim senzorom) i sintisajzer sarali po mozgu na način koji je odavno patentiran u psihodeličnim sezdesetima ali i krautroku sedamdesetih, te space jazzu obe decenije. NNBB je imao prakticno dva seta ali oba su bila podjednako ubistvena i steta je sto su odlucili da je to dosta (a i u Rexu svirke moraju da se zavrsavaju na vreme zbog buke, komsija i policije) jer je uz moc koja je dolazila sa bine i veselje u publici ovo moglo da traje do jutra.
Definitivni hajlajt festivala do sada sto uopste nije mala stvar s obzirom da su ostali nastupi uglavnom bili izvanredni. Idemo dalje.
Evo, da bacim reč-dve i o trecoj veceri.
Dakle, Svetlana Spajic... Šta reci... Godinama sam cekao da se konacno pojavi na Ring Ring festivalu. Ne zato što ona inače nije nastupala po Beogradu nego zato što sam uvek smatrao da je njen dragoceni doprinos ocuvanju nasledja narodne pesme i 'arhaicnog pevanja' nešto što se sjajno uklapa u eklekticni duh festivala. I evo, konacno, i to se desilo.
Za ovu priliku, Svetlana je pripremila i video dopunu za svoj program starih pesama sa podrucja čitavog Balkana i, uh, bivše Jugoslavije... U okviru ove video projekcije (koja je isla između pesama dok su tokom pesama iza Svetlane bile projektovane slike koje su prikazivale ili krajeve iz kojih dolaze pesme, ili ljude od kojih ih je naucila/ kojima su posvecene) mogli smo da vidimo razgovore sa brkatim Jandrijom Baljakom, dalmatinskim pevacem koga je Svetlana konacno ulovila januara ove godine posle deceniju i po trazenja. Naravno, covek je bio vrlo zabavan.
A Svetlana... Pa, ona je bila nestvarno dobra. Poznato je sa kakvom strascu ona pristupa iskopavanju starih pesama i njihovoj interpretaciji, ali ovo sinoć je bilo jače nego sto sam i ja ocekivao. Prvih nekoliko pesama su bile zastrasujuce licke tuzbalice negde na granici između zivotinjskog zapomaganja i stilizovanog placa. Mocno!!! Kasnije smo se geografski kretali na sve strane: Vojvodina, Dalmacija, Krajina, Makedonija, Grcka, a tematika je, ocekivano, ostala uglavnom mracna i teska. Kada ovako na gomili cujete toliko depresivnih pesama pomislite da ili zaista nešto nije u redu sa narodom na ovim prostorima, kad ne ume ni o cemu lepom da peva, ili Svetlana naginje tragicnom u svom ukusu. Pored jedne erotske pesme koja nas je dobro nasmejala, ostalo su uglavnom bile price o izgubljenim ljubavnicima, deci, braci, samoubistvima i ubistvima iz strasti, zapaljenim manastirima itd. A opet, te pesme su tako MOCNE, a Svetlanino pevanje je tako puno autoriteta. Da ne pominjem da je par puta i suzu pustila u nekim lirksijim momentima. Mada mene najviše teraju na jezenje glosolalijski momenti gde jezik ustupa pred čistim zvukom koji izlazi iz grla. Zapanjujuce.
Možda najvazniji element Svetlaninog sveopsteg rada, ne samo ovog nastupa, je cinjenica da ona ne izvodi samo pesme stare sto ili dvesta godina. Naravno, neke od pesama su se bavile turskim zulumom nad domicilnim stanovnistvom, ali opet, neke druge su savremene pesme, nastale u poslednjih pedeset, pa i deset(ak) godina. Svetlana nije samo konzervacionista i arhivar sa talentom za pevanje, ona peva zivu muziku, tradiciju koja nije samo deo secanja nego svakodnevnog zivota jednog dela ljudi koji žive sa nama. Umetnost kao deo svakodnevnice, umetnost koja sa njom razmenjuje emociju, duh i snagu, umetnost koja ne čini zivot lepsim nego potpunijim - to je ono sto je narodna pesma u svojoj sustini i Svetlana nas je na to podsetila.
Hm, možda i ne moram da kažem da je publika bila u delirijumu i da se nadam da će Svetlana izdati DVD sa materijalom snimljenim kod Jandrije..
Trio Gratkowski je imao nezahvalan zadatak da nastupa posle ultraekspresivnog Svetlaninog seta. Nikom ne bi bilo lako u ovoj ulozi, a pogotovo kada vam je muzika naglaseno apstraktna i bezi od emotivnog ili čisto fizickog efekta da bi se bavila suptilnim titrajima duha (kako bi to Kazimir Maljevic u svojoj recenziji rekao). Prvih dvadesetak minuta smo se i mi, ali i oni privikavali na drugaciji zvucni ambijent pa je to bio i manje efektan deo nastupa. Momci su svirali bez razglasa, dakle, 'na suvo' a posto sva trojica sviraju akusticne instrumente dobili smo onoliko čisto zvucno iskustvo koliko je to moguće. Nije to loše, ne da sam ja neki protivnik posredovanja muzike kroz mikrofone i pojacala, ali Gratkowski, Kaufmann i De Joode su na ovaj način bili u stanju da publiku uvuku u svoju razmenu zvucnih signala i drže joj koncentraciju na vrlo visokom nivou potrebnom da se ova muzika uopste slusa.
U svakom slučaju, ipak je prvi deo nastupa bio manje vise by-numbers free improv. Gratkowski pucka i klokoce svojim klarinetom, De Joode struze kontrabas, samara ga, vrti ga, mahnito cupa zice, Kaufmann leti po dirkama a onda zaranja u trbuh klavira da zasvira i po zicama... Devedeset posto atonalno, dobacivanje gomilica zvukova jedan drugom, pazljivo slusanje i kolektivno vrlo dobro kontrolisana dinamika, madjutim nastup je postajao sve bolji sto je vreme vise prolazilo. To je kod improva ionako uobicajeno, pa je i ovde poslednjih dvadesetak minuta bio odmeren, izuzetno dobro uoblicen koktel dronova, toplih pasaza, nemuzickih zvukova u muzickom ambijentu (Kaufmann sa svojim komadima stiropora, De Joode koji gudalo svira po ivicama klavira, Gratkowski koji ubacuje plasticnu casu sa vodom u zvono svog alt saksa) i glasnijeg, ekspresivnijeg sviranja. Najviše sam bio iznenadjen reakcijama publike koja je odusevljeno reagovala posle svake kompozicije, izmamivsi ne samo jedan bis nego i autenticno zahvalne reakcije muzicara koji su verovatno i sami bili malo zapanjeni da vide kako Beogradjani odlepljuju na hardcore free improv.
Pretposlednje vece festivala je konacno rasprsilo i poslednje moje sumnje da će ove godine posecenost trpeti zbog relativnog manjka velikih imena prevashodno iz domena narodne (tzv. world) muzike. Sinoć je, dakle, bilo ne samo pretrpano, nego je već pre osam sati karata nestalo a dok je prvi nastup zapoceo, na ulici je već bilo nekoliko stotina ljudi strpljivo cekajuci da ih, eventualno puste unutra. Nisam pojma imao da je Bastien tolika zvezda ovde, ali bas se radujem. Na kraju krajeva, nije rdjavo gurati se u masi sa gomilom simpaticnih Francuskinja... ako je to ono sto volite.
Ali, prvo je okupljena masa morala da izdrzi nastup Franza hautzingera i njegovog kolege Helgea Hintereggera. Ova dva Austrijanca imaju ozbiljne pedigree u improvizovanoj muzici. Hautzinger je već nastupao u Beogradu 2002. godine i tada je takođe Rex bio pretrpan jer je posle njega nastupao Djivan Gasparijan. U oba slučaja, publika je morala da otrpi jednog od najradikalnijih evropskih improv muzicara pre nego sto odgleda zvezdu veceri, sto uopste nije loše. Sumnjam da bi mnogo ljudi gledalo Hautzingerove spartanske meditacije kada bi nastupao kao drugi izvodjac veceri.
No. Sinoć je nastup H i H zapravo bio zapravo razigran i zabavan. Relativno govoreci. Naime, Hautzinger i Hinteregger su reprezenti trenutno aktuelnog redukcionistickog pristupa u improv muzici koji je na prilično elegantan način zblizio japansku i evropsku bratiju (evo par imena, čisto ako nekog sve ovo zainteresuje: Radu Malafati, Toshimaru Nakamura, Jason Kahn, Taku Sugimoto) a koji se sastoji u maksimi 'sto manje to bolje' kao i u radikalnom odbacivanju ne samo harmonije, melodije, tonalnosti i ritma već i tonova, boja, gestova i, uh, skoro svega ostalog. Međutim, zna to da bude dobro a sinoć je bilo dobro. Hautzinger je odmah poceo sa svojim standardnim trikovima (duvanje, coktanje, itd.) ali ga je interakcija sa Hintereggerovim masinama izistinski oplemenila. Hinteregger verovatno spava sa svojim Kaos Padom i semplerom jer ima nad njima sjajnu kontrolu. Pokazalo se da je Hautzingerov organski ali ne i humanisticki pristup trubi prirodan parnjak za suvu, surovu elektroniku. Tako da je svakakvih eksplozija tu bilo, sustanja, brujanja itd., a sve opet ugradjeno u jednu metastrukturu drame, komedije, farse pa bogami, povremeno i tragedije... Mada je atmosfera mahom bila veselija. Meni kod improva često smeta prevelika gesturalnost muzicara koje gledam, a ovde toga nije previse bilo, a i zvuci koji su se čuli nisu mogli direktno biti povezani sa pokretima muzicara bar pola vremena, tako da se audiovizuelni ugodjaj nekako lepo namestio. Publika, iako je bezanije, naravno bilo, je reagovala sa puno entuzijazma, tako da je i bis izveden bez previse natezanja. Svaka cast. Drago mi je da sam ponovo gledao Hautzingera i da mogu da posvedocim da je u odlicnoj formi.
A onda, zvezda festivala, Pierre Bastien. Nikad nisam video ovoliko ljudi u Rexu. Ni na Lajku Felixu ni na Djivanu Gasparijanu. Bas je bilo puno. A nastup je bio nepretenciozan i neposredan. Bastien, Aleksej Aigui i treci, neidentifikovani muzicar, su zauzeli stolice na bini, Bastien je poceo da cacka svoje robote, postavio kameru tako da smo na platnu iza bine videli sve sto masine rade kao na dlanu, i muzika je sama krenula.
Ova muzika je neodoljivo sarmantna. Prvo, gotovo je nemoguće razdvojiti doprinos robota od ljudskog doprinosa, iako se sve lepo cuje, jednostavno, muzicari se tako sjajno uklapaju uz mehanicke loopove Bastienovog Mecaniuma da je u pitanju istinski 'bend' a ne nekakav konceptualni eksperiment. U tome sigurno pomaze i vizuelni utisak da je na bini cetvoro muzicara a ne troje, za šta je zasluzna projekcija. Bastien svoje robote programira mehanicki, koriscenjem razlicitih osovina i radilica, zupcanika, brzina motora itd. Kako je i sam rekao u intervjuu, iako bi sve ovo lakse islo uz laptop, on nema ni najmanju zelju da predje na digitalnu teritoriju. I lako je videti zašto - ovo je jedan sistem ranjive, krhke stabilnosti i muzika koju proizvodi je proporcionalno krhka, nevina i prelepa. I kad kažem 'prelepa', ne mislim to nikako drugacije - čak i po konvencionalnim merilima, ovo je divna muzika, zasnovana na setnim melodijama i emotivnom odgovoru Bastienove prigusene trube, Aiguieve violine i thumb piana treceg mzicara (jbg,nemam pojma kako mi prevodimo ovaj instrument... 'klavir koji se svira palcevima'?). Bastien je prelazio iz pesme u pesmu manirom rutiniranog didzeja, menjajuci osovine i zupcanike u letu, sto je publiku nateralo da gromoglasno aplaudira na tisim delovima jer je potreba da se muzicarima (svoj cetvorici) oda posta za ovu muziku bila ogromna .
Nemam pojma koliko je sve trajalo... Izvodjen je materijal sa Musique Cyrillique albuma, kao i sa novijih izdanja za Rephlex i, visoki koncept na stranu, jasno je da je Bastien jedan od najboljih pop autora medj vaskolikom svetskom avangardom. Nema tu nekog preteranog pametovanja, tu je ritam, tu je melodija, tu su ljudi sposobni da sa puno ljubavi setaju oko te melodije, da je razrade, prodube, preokrenu, nasale se, rastuze itd. U Bastienovom sviranju ima svega, od bluesa to kabaretske muzike, dok je Aigui fantasticno perceptivan i nema problem ni da imitira masinsku hladnocu niti da oplete ciganski strasno po svojoj violini... Muzika koju je ovaj sastav izveo bi, bez pratnje robota možda bila prenaglaseno sentimentalna ili čak trivijalizovana jednostavnoscu formule i opustenim izvodjenjem, ali u ovom kontekstu ona je oslobodjena balasta i može se cuti u svojoj prirodnoj, imanentnoj lepoti.
Da ne pricam da je publika bila odusevljena, da je skandiranje i aplauz doveo do jednog vrlo zadovoljavajuceg bisa itd. Vrlo uspesno vece i samo mogu da se nadam da će i vecerasnji nastupi proćibarem uporedivo dobro.
hajde da nazvrljezgam nešto i o tome kako je izgledalo poslednje vece, pa da se razilazimo.
Dakle, prvo je nastupio Stefano Scodanibbio, covek za koga kažu da je redefinisao zvuk i ulogu kontrabasa u muzici dvadesetog veka. Lista saradnika i prijatelja tokom karijere mu je zastrasujuca (Xenakis, Scelsi, Globokar, Nono, Riley, Frith itd. itd.) a nastup je demonstrirao zašto on u potpunosti zasluzuje sav hype koji ga prati.
Scodanibbio je izveo jednu dugacku kompoziciju, koju nije ni najavio ni odjavio. Jednostavno je izneo kontrabas na binu, stavio ga ispred mikrofona i krenuo da plete mrezu zvuka. Sledećih cetrdesetak minuta gledali smo kako covek svira glomazan, nezgrapan instrument sa takvom suptilnoscu i vestinom da je to bilo zapanjujuce. Prvih nekoliko minuta slusali smo avetinjski okean overtonova dok je Scodanibbio pazljivim odmeravanjem tempa gudala i pozicioniranjem prstiju proizvodio nezemaljski akusticni fidbek. Fizika na delu - naravno, svi mi znamo da je zvuk akusticki fenomen, da se radi o talasima, da tu ima interferencije, stojecih talasa itd., ali Scodanibbio svo ovo znanje primenjuje u vise svrhe. Muzika koju pravi je velicanstvena i mocna, ne samo demoinstracija poznavanja fizike.
Posle smo dobili arabeske svirane obema rukama po vratu, pa kombinacije dubokih dronova, neznih melodija sviranih na tanjim zicama i ritmickih pulsacija proizvedenih lakim dodirima vrata. Iako smo konvencionalno navikli da je kontrabas instrument namenjen drzanju donjeg dela spektra frekvencija i podrsci ostatka orkestra, Scodanibbio koristi sve standardne i 'napredne' tehnike da bi oslobodio potencijal ovog instrumenta. Tople boje, krhki visoki tonovi, mocni bas dronovi, veliki dinamicki opseg, Scodanibbio sve ove elemente uplice u svoje sviranje i drzi vas potpuno uvucene u kompoziciju, potpuno nesvesne da ne slusate čitav orkestar akusticnih i elektronskih instrumenata već samo konjsku dlaku, drvo i metal.
Covek je ispracen ovacijama i iako je izasao dva puta da se pokloni, nije odradio bis. Pretpostavljam da je dao sve sto ima tokom nastupa i da bi sve ostalo bila samo rutinerska ponavljanja. Posteno...
Konacno, festival je zatvoren razbijackim nastupom svajcarskog tria Koch/ Schutz/ Studer, benda koji svoju improvizaciju temelji na evropskoj skoli free improva i jazza, ali nema problem sa uvodjenjem 'new skool' elemenata u muziku. Dakle, pored violoncela, udaraljki i arsenala duvaljki (kontrabas klarinet, običan klarinet itd.) tu su i laptopovi koji odsvirano procesuju u realnom vremenu ili sa zakasnjenjem od nekoliko sekundi. Svajcarci, srećom, nisu samo formalno pobornici semplovanja i procesinga, tako da muzika izuzetno dobro kombinuje 'zivu' svirku i laptop manipulacije. Ovo je, između ostalog bio jedan od retkih nastupa na ovogodisnjem festivalu gde je dobar deo vremena pravljeno dovoljno buke da covek može da se nakaslje i promeskolji na stolici bez straha da će ometati muziku.
Trio je kolektivno skakutao kroz apstraktne akusticko-elektronske pejzaze i brzake, ali pokazali su da nisu gadljivi ni na 'figurativne' (da se poslužim jezikom slikarstva) momente, pa je tu bilo i jazz i funk eksplozija a bogami i teskorokerskog gazenja. Iako sva trojica sviraju odlično, moram da kažem da mi je najbolji bio Martin Schutz sa svojim elektricnim violoncelom i laptopom. Covek zacas od neznih, romanticnih melodija predje u surove bas tutnjave, ili distorziranu, metalize rokacinu, kao da svira tri instrumenta, a ne jedan.
Veliki aplauz na kraju i jedan sjajan bis su bili savrsen zakljucak i kraj festivala. Ja sam bio toliko oraspolozen da sam otisao i kupio tri diska ovog sastava. Pa nek ide zivot.
|
|
