Umesto uvoda

Ovaj tekst je nastao kao odgovor na nezadovoljstvo mojim postom tj. uvredom jednog ateiste. Ovom prilikom zelim da napomenem da meni nije bilo u cilju da uvredim ikoga, ako se pak ko i nasao uvredjenim krivica je isključivo vaša jer dopuštate da moja priča uzdrmaju vašu veru. Unapred hvala strpljivim čitaocima ako se malo zanesem u pisanju...

Racionalna mehanika kao temelj ateizma

Iako ne mogu sa sigurnošću tvrditi da je Njutnova mehanika počela proces ubijajna Boga, mogu međutim tvrditi da je ona dala veliku potporu svrgavanju divinizovanog pogleda na svet. Štaviše čitava naša priča počinje još daleko u grčkoj sa začecima filozofije koja i dan danas ima veliki uticaj na modernu misao. Setimo se samo Aristotelove logike koja se razvijala tokom vekova da bi se danas utemeljila u gotovo svim znanim naukama kao alat bez koga se ne može, a pri tome postala je najjači teorijski i praktični izražaj racionalne misli.

Krivica strogog determinizma racionalne mehanike i isuvise prenaglašene moći logike, dovela je do stvaranja jednog, danas veoma popularnog, vakuuma znanog pod imenom ateizam, za koji ja nisam naučno mogao naći nikakve polazne premise da ga opravdam. Bez daljeg odugovlačenja preći ću na temu.

Dekartov zločin

Za one koji nisu upoznati mehanika je grana fizike koja se bavi izučavanjem kretanja i uzroka koji izazivaju to kretanje. Dobro znamo da ako imamo odredjene početne uslove i poznate parametre kretanja, možemo odrediti tačnu trajektoriju kojom će se kretati neko telo. Na isti način taj matematički model možemo "vratiti u vreme" i posmatrati odakle je zapravo krenulo kretanje. Na primer, to vidimo u policijskoj praksi kada se odredjuje odakle je ispaljen hitac došao prema upadnom uglu u rani. Danas nam je opšte prihvaćeni model klasične mehanike svima poznat, i njegov determinizam duboko usadjen u razmišljanje. Šta to znači? To znači kada bacimo kocku, znajući početnu brzinu i vektor sile koji je pokrenuo, otpor vazduha pri padu i ostalo, možemo tačno sračunati koji će broj pokazati kada padne. To nas eventualno dovodi do zaključka da znajući određene parametre u čoveku, sa dovoljno preciznim matematičkim modelom, možemo formirati simulaciju kako će čovek izgledati u određenoj starosnoj dobi (mada koliko znam ovo jos nije izvedeno, teorijski je sasvim moguće to uraditi).

Negde usput u razvoju čovekove misli ona je zapala u globalni ćorsokak! Ne poričem da je veliki uticaj na to imao "mračni" srednji vek i tiranija katoličke crkve, ali njena krivica je odavno oslabila. Odmah posle preporoda Evrope krenula je da šeta nova misao, koja je sada nažalost postala ogorčena na prethodne vekove. Ta ogorčenost se i dalje zapaža u našim naučnim krugovima. Debate se vode oko toga postoji li Bog ili ne, i da li je vera opravdana ili ne. Ako mene pitate, sasvim beznadežne i glupe rasprave. Pred nama je oduvke stajao odgovor na koji, čini mi se, namerno ostajemo slepi. Ko je krivac? Da li religija koja sputava slobodnu misao, ili nauka koja slobodnu misao stavlja u okvire aksioma? Odgovor je da oba sistema sputavaju naš na razvoju svesti. Ali u poslednjih nekoliko vekova nije crkva ta koja nas sputava... Uprkos velikom broju vernika širom sveta, reći ću da je religija postala jedan rudimentalni organ čovečansta koji polako umire, baš prema Ničeovim željama, ali sada na mesto religije dolazi nauka koja pravi isti zločin kao srednji vek, plasirajući preko istaknutih ljudi ideje ateizma, koji nisu ništa drugačije nego formiranje novog religioznog sistema, samo bez Boga!!!

Ovom razvoju doprineli su razni ljudi. Uzdizanje jedne bezbožne religije je trajalo vekovima, i bilo je potpomognuto naukom koja je bila dugo, isuviše dugo, pod uticajem Njutnove racionalne mehanike. Nauku definišemo kao istraživačku disciplinu i konstruktivnu sumnju koja traži logiku, razum i dokaze za donošenje zaključaka, dok se za veru tvrdi suprotno. Ona (vera) je iracionalna. Glavni prigovor ateista religiji jeste da je zasnovana na iracionalnim verovanjima. Pri tome ne vodi se računa da su same aksiome nauke rezultat čistog empirizma i iskustva. Uzmimo na primer definiciju tačke "beskonačno mala, bez dimenzija", ili materijalna tačka koja je isto to samo što ima i masu. Ne zaboravimo drugi Njutnov aksiom koji "definiše" niotkuda silu kao proizvod mase i ubrzanja. Na pitanje šta je sila mi ne možemo dati drugi odgovor nego mera dejstva, i da je predstavimo vektorski, jeste, posle toga imamo sjajna izvodjenja sjajne dokaze teoremi, ali upravo se tu i gube naučnici ateisti. Zaboravljaju da je sama osnova zasnovana na nečemu što se zove aksiom, a znamo da je definicija aksioma "tvrdnja koja se ne može dokazati ali važi u datom sistemu bez izuzetaka". Šta je to nego samo malo rafinirana definicija reči dogma! Ono što je u religiji dogma (tj. ono što jednostavno postoji npr. Bog), to je u nauci aksiom. Bez tih aksioma nauka ne može. To su polazišne tačke svih proračuna, svih zaključaka... Od njih potiču svi oni "dokazi" kojima se ateisti uporno hvale nad svakom religijom.

Citiram Ateistu: " Religija napreduje na nerazjašnjenim misterijama. U davnim vremenima količina neobjašnjivog je bila toliko velika da je bilo potrebno jednako veliko više biće da bi se sve to objasnilo. Šta pokreće Sunce, ko to baca munje iz oblaka, ko donosi kišu itd... Za sve te pojave je bio neophodan bog u nedostatku boljeg objašnjenja. Međutim, kako su te misterije jedna po jedna nestajale, tako su nestajali i razni bogovi, grčki, rimski, razni paganski bogovi... Na kraju nam je ostao samo jedan bog. Međutim, kako se praznine u našem znanju sve više smanjuju, bog na kraju neće imati prazninu u koju da se sakrije. A bog baš voli praznine u znanju, te zbog toga ga možemo zvati bog praznina. "

Nesmunjivo je da neki religijski sistemi koriste misterije da bi napredovali. Međutim tu ne postoji ništa toliko maligno. Hindu sistem se bori protiv neznanja, a Vede nisu bile samo religiozne knjige već i prve naučne knjige Hindu naroda. Čitav citirani pasus za mnoge ateiste stoji kao dogma ( pun intended ). Stoji da je tačna tvrdnja da su mnogi fenomeni u prošlosti bili nerazjašnjeni. Ali ni danas nije drugačiji slučaj. Mi smo vremenom spoznali da se fenomen dešava zbog određenih uslova i time smo iz našeg opisa fenomena uzrok i same posledica nazvali tako i tako, a ne Bogom ovog ili onog. Istina jeste da se samo deskriptivni model koji koristimo promenio. Da li mi znamo zaista zašto nastaje vetar? To je strujanje vazduha koje prosto postoji, nastaje kao relativna posledica kretanja ovog i onog... a otkud ta kretanja? A pa to je zbog sila. A šta su sile? Pa to je opis dejstva jednog tela na drugo... šta znači to? To znači da mi nemamo pojam kako kontakt jednog tela na drugi utiče nego samo uzimamo u računu da se to dešava nekom silom! Dobro, šta je onda kretanje uopšte? I tu nastaje čitava spetljana filozofija koja ne može da da jedan konkretan odgovor, nego tone i tone razmišljanja tokom vekova da bi objasnila jedan fenomen. To je opet samo jos jedna bezbožna vera, ništa drugo.

Mistici prošlosti (pa i mistici u sadašnjem dobu, pa i ja sam sebe zbog svojih verovanja uvrštavam u mistike) nisu mogli da koriste naučni jezik da bi objasnili neke procese. Kako su ljudi napredovali onda su počele misli da im se čiste, i mogli su drugačije da opišu tu pojavu, nazivajući to sasvim pogrešno demistifikacijom, ako ste shvatili prethodni pasus, shvatili ste i zašto pogrešno to zovu tako. Fenomen je fenomen, bilo da smo rekli da ga je Bog poslao, ili da je nastao na ovaj ili onaj način, kiša ostaje kiša. U nekim trenucima nam nauka treba da bismo praktično dobili nešto, a vera da bi nas povezala sa biti postojanja i našom zajednicom (ali ateisti to ne bi razumeli zašto mora da bude vera, ali o tome možda neki drugi put). Shvatate li sada da je to samo drugačiji opis?

Oh! I ne zaboravimo samo fantasticne definicije materije i energije. Materija, sve što nas okružuje, možda znamo njen sastav, ali šta je ona zaista... a šta je energija? Pa to je na primer čestica u kretanju... a čestica je opet materija... Logika to naziva apsurdnim zaključivanjem. Ili još gore definisanje jednog nepoznatog pojma preko drugog nepoznatog: " circulum viciosus".

Bog nije Bog praznina i neznanja... Bog nije Bog glupih ili Bog ovih ili onih... Mi ne možemo ni tvrditi da Bog postoji ili ne postoji! Zdravorazumska logika razmišljanja nam to zabranjuje... makar nekima. Možda je sve ovo malo teško da se shvati ako se ne pogleda srž samih stvari. Ljudi su navikli ovaj svet da gledaju u nulama i jedinicama.

Predugo se ljudi ponašaju kao kalkulatori. Imamo u našim životima samo dve vrednosti nula i jedan, volim i ne volim, znam i ne znam, sviđa mi se i ne sviđa mi se, religija ili ateizam, verujem ili ne verujem... primera je dosta... Čitava Aristotelovska logika nam nalaže da se jednostrano odlučimo između crnog i belog... dobra i zla... Da li je to neophodno? Tvrdim da nije! Ako ne verujem u mit o Adamu i Evi, to ne znači da verujem u TEORIJU evolucije (koja je samo teorija, čitaj naučne dokaze kreacionista!!! Npr. Sveštenik Timotej). Isto tako ne moram pripadati ni jednom religioznom sistemu, ali to ne znači da moram biti ateista. Čovekov mozak je istreniran da radi poput automata na nule i jedinice... ja kažem da je to glupost. To je degradacija sopstvenih vrednosti, sopstvenog uma, i iznad svega i sama denaturacija svesti! Zbog takvog načina razmišljanja gde se ljudi opredeljuju između dve opcije i slepo pipaju po mraku egzistencije tražeći "nešto" ja takve ljude zovem statičnim, zovem ih kalkulatorima, jer nažalost većina ljudi oko meni nije kompetentna da ne razmišlja kao automat, pa mi zato i ide dobro da "čitam" psihu ljudi oko sebe.

Pošto sam pokazao da se i "religija" i naučni ateizam zasnivaju na istom, a to su aksiome i dogme, pobio sam jednu Dekartovu tvrdnju, onu po kojoj je postao poznat i izvan sveta matematike. Naime, verovanje u dogme se ne razlikuje ništa od verovanja u nauku, i u tom trenutku nauka prerasta u religiju, bezbožnu religiju (što ne navodim kao negativni atribut) koja počinje da vrši zamračivanja današnjeg filozofskog razvoja misli, i napradovanja svesti uopšte. Međutim, u ovom dobu upravo veri u iracionalne stvari, kakva je Bog naprimer, možemo i zahvaliti za razvoj svesti.

Kako je Dekart ubio racionalni um savremenog ateiste? Cogito, ergo sum. Eto baš tako!

Najprostijim primenjivanjem gramatike i zakona logike možemo dokazati da je Dekart laprdao mnogo sa svojim dokazom koji nam se vec nekoliko vekova ceri u lice. Ne mogu da verujem da je neko tako visoko racionalan mogao da napravi tako jednostavnu grešku u dokazivanju. Podsetimo se kako je on dokazao da misli da dakle postoji. Sumnjao je u postojanje cveća, sumnjao je u postojanje drveća, sumnjao je u postojanje svoje desne šake, sumnjao je u postojanje pa... sumnjao je u postojanje. I onda je rekao sebi, pa kako mogu dokazati da postojim? Ako se može sumnjati u sve (a pogotovu se sumnja u ono što smo empirisjski zapazili) kako onda mogu da egzistiram? NEMA dokaza za postojanje... ali onda se "genijalno" dosetio da može da tvrdi da postoji (doduše, može da tvrdi da on postoji ali ne i objektivni svet oko njega). Na kraju mu je ostala samo sumnja, i rekao je da je sumnja oblik misli. TA DA! I eto njegovog dokaza. Veoma glupo ako mene pitate. Setimo se navedene definicije nauke... to je sumnja u svojoj biti. A sumnja jeste oblik misli, ali kako se može dokazati postojanje misli? Nikako. Misao se ne može dokazati, mi možemo samo verovati da je posedujemo. I eto je... tu se nalazi srž svih onih koji su prepotencirali racionalno razmišljanje. Izvesno je da je čovek pre svega imao iracionalan um, i da su nam više racionalne funkcije došle tek kasnije sa razvitkom stepena svesti (ne govorim o evoluciji, jer ne verujem u evoluciju). Čovek je morao da se poveže sa svetom, a to nije radio, niti danas radi, svojim misaonim funkcijama. Nikako nisam uveren u svoju egzistenciju samo ako mislim. Broji pacijenti na psihijatriji su upravo dokaz... Mora postojati nešto što se zove verovanje! Ne može se bez verovanja, ili onoga što pogrešno zovemo vera... Neko ne može neverovati u Boga. To je prosto jedna logička greška, kako prema ovom mom dokazu i nemože postojati stanje NEverovanja. Neko može samo da VERUJE da Bog NE POSTOJI. A to je opet, in turn, oblik vere. Možda bezbožne vere, ali svejedno vere.

Dekartov zločine je u tome što nas je uverio da mislimo i da je to najkorenitija funkcija ljudske biti... dete u materici nema ništa osim svog instikta koji mu govori o tome da se nalazi na sigurnom mestu gde je voljen. U tim najranijim trenucima sa svetom nas ne povezuje hladna racionalnost, već čist doživljaj, stanje bića... koju kada postanemo stariji nazivamo verom.

Njutn i ubistvo života

Sada se mogu posvetiti ovome sa malo manje reči, pošto sam razjasnio Dekartovu grešku. Sada se osvrećemo i gledamo Njutnovu racionalnu mehaniku drugačije. Iz nje je izvadjen sam život. Ona ne uzima u obzir da je čovek živo biće i podvrgava čitavo postojanje strogom detrminizmu (usput rečeno, smejem se ateisti koji se usudjuje da ne bude determinista). Nameće nam se prosto pitanje, ako mogu sve modelirati matematički, šta je onda sa slobodnom voljom? Naravno da je to nasilje nad našim umom kada nam se ukine slobodna volja. Kako dokazati da slobodna volja postoji? Pa "naučnici" još uvek to nisu uspeli niti su blizu, ali to je možda zato što su postavke same nauke toliko rigidne i pogrešne da je opterećenje na temelje postalo toliko veliko da je jedina izvesnost sada da se mora preduzeti neki novi smer u razmišljanju i napretku ljudskog uma i svesti.

Na ovom mestu neću počinjati da pišem o filozofskom problemu slobodne volje. Dovoljno je naglasiti samo da život, to jest egzistiranje gubi svaki smisao kada se stvar postavi deterministički kao što je Njutn to uradio sa svojom mehanikom. A sada i znamo da njegova mehanika nije jedini "zakon" prirode. Sada se pojavljuje jedna nova naučna oblast, kvantna fizika, koja napušta koncepte Aristotelovkse logike. Nula u isto vreme može biti i jedinica, sve to zavisi od verovatnoće... pa onda Hajzenbergov princip neodređenosti... sve to nas danas upućuje da se rigidni modeli moraju napustti. Sada se zahteva pristup novoj logici koja može da vidi iznad nula i jedinica. Onoj koja prepoznaje da se ne može sa sigurnošću tvrditi da li Bog postoji ili ne... onoj logici koja može da se uroni u arhetipove (u Jungovom smislu) i iz njih izvlači snagu, inspiraciju, i da ih prevodi u naučni jezik, kako je to čovek sve do sada i radio.

Umesto zaključka

Ne bih dalje dužio priču, jer kad bih pisao zaista sve što mislim na kraju bi esej ispao na nekih pedesetak stranica... okosnica je tu, a za dalje nedoumice diskusija. Postoji još dosta toga što nisam spomenuo. A nisam ni odgovorio na glavno pitanje: postoji li Bog ili ne? Zbog toga što je toliko očigledan odgovor, odlučiću da smatram da vam je sada jasan odgovor, ili ga samo nazirete...