Završena su dva velika perioda ljudskog života na Zemlji. Pre nego što počnemo priču o Trećem dobu, Dobu savremenog čoveka, osvrnimo se na događaje u nefizičkim ravnima. U Petoj ravni od Ravni duhovnog svetla, pored Obrazaca čoveka je egzistirao i daleko veći broj Podobrazaca kao i različiti Obrasci koji su omogućavali i uslovljavali aktuelizaciju drugačijih životnih oblika. Neke materijalizovane delove tih Obrazaca vi u svom svetu opažate kao prirodu, kao životinjski, biljni ili mineralni svet. Imajte u vidu da je svaki životni oblik sa kojim se srećete na Zemlji materijalizovani segment nekog duhovnog obrasca, dakle, posredno, materijalizacija neke Božje Ideje. Ponašajte se stoga sa poštovanjem prema svemu čime ste okruženi bez obzira da li razumete svrhu i uviđate značaj svog okruženja.

U eteričnom međuprostoru su egzistirale mnoge strukture nebića. Postojala je veoma široka paleta ovih struktura: od Svetlosnih nebića, do nebića koja bi se vašim jezikom mogla nazvati - nebića tame.

Obrazac čoveka je zadržao vezu sa pripadajućim Podobrascem, ali su u Petoj Ravni od Ravni duhovnog svetla, u Eteričnom međuprostoru i u Fizičkoj ravni, namera i moć ispoljavanja preneti na Podobrazac i neke oblike njegovog ispoljavanja.

Obrazac čoveka može da povrati svoju aktivnu moć delanja tek sa objedinjavanjem odgovarajučih Podobrazaca, ali ne na račun gubitka njihove aktuelnosti, več unutar modela Božanske hijerarhije razvoja, harmonije i integracije...

Model hijerarhije podrazumeva slobodu Celine, ali i slobodu svakog segmenta bez spoljašnjeg uslovljavanja razvoja i narušavanja harmoničnosti njihovih međusobnih dejstava. Ovo se postiže na taj način što svaki deo unutar Hijerarhije ima sećanje na nadređenu celinu, a ukoliko to nije slučaj - delovi bivaju "ogračeni" nekim od zaštitnih sistema sve dok ne postignu "potreban kvalitet". Sa dostizanjem zahtevanog kvaliteta, celina i delovi nastavljaju zajedničko funkcionisanje saglasno se razvijajući ka istom cilju - sledećoj nadređenoj celini sa kojom će posle pojedinačnog i grupnog uzdizanja stupiti u jedinstvo...

Sa svakim od sto četrdeset četiri hiljade Obrazaca čoveka komunicaralo je mnoštvo Podobrazaca i svaki je težio da svome izvorištu donese i u njega ugradi nova znanja i iskustva pomažući time sklapanje celog mozaika. Kada se stečeno iskustvo poklopi sa "zamrznutim" sećanjem, odgovarajući segment Obrasca se aktivira i počinje da sija Svetlošću i Istinom. Ovo za Podobrazac predstavlja ispunjenje zadatka i prosvetljenje onog segmenta svesti koji je kroz aktuelizaciju stekao konkretno iskustvo.

Iskustvo koje se ne poklapa ni sa jednim segmentom iz matrice Plana Obrasca čoveka ne može biti integrisano, pa nastavlja da egzistira u obliku novog nebića, ili kao pojačivač već postojećeg nebića sličnih vibracija.

Proces sjedinjavanja Podobrazaca može da se završi tek onda, kada se iskustveno verifikuje ideja koju je nadređeni Obrazac doneo u Petu ravan od Ravni duhovnog svetla. Kako je ova ideja za Podobrazac obavijena velom tajne, potrebno je da iskustvom osvetli mnoge puteve na svom nivou postojanja, sa nadom da bar jedan od njih vodi ka Cilju.

Put za kojim se traga je delikatan i veoma dobro skriven. Ipak, svaki čovek može da" ga nađe i prepozna. Koračajući njime on će doći do Istine čime će dokazati mogučnost ispunjenja i životvornost Plana. čoveka čeka najveća moguća nagrada, ali pre toga on mora da donese težak i dragocen tovar skupljan po bespuću materijalnog sveta. Zato je i njegovo deljenje bilo tako opsežno, a zaborav tako dubok... Božanske ideje i vrline su do kraja usitnjene a zatim razdeljene, pa je sve ličilo na dubok pad i potpun zaborav. Ponovna sinteza je poverena čoveku.

Ne zaboravite - samo slično sa sličnim može da se sjedini - ljubav sa ljubavlju, znanje sa sećanjem, svetlost sa svetlošću...

Bog u čoveku je zaboravio na sebe,

jer je bio usnulo zrno,

koje tek treba da proklija.

čovek u čoveku se plašio i sebe i Boga.

Bog u Bogu je bio svestan svega,

pa je voleo i sebe i čoveka.

Obrazac čoveka iz Ravni duhovnog svetla, Dvanaest njih iz sledeće ravni... i sto četrdeset četiri hiljade iz Ravni nadomak fizičke, čekali su na buđenje čoveka koji korača po Zemlji. Svesni svakog bolnog krika delova sebe, podržavaju ga strpljivo, s ljubavlju i poverenjem...

Sa aktiviranjem automatskog uzastopnog učenja uspostavljena je odgovarajuća veza sa zakonom uzroka i posledica pa čovek više nije mogao da stvara nebića bez ikakve obaveze, već je započeti proces morao da dovede do Planom određenog cilja. Ako u potrazi za adekvatnim iskustvom i stvori neko nebiće, dužan je da ga transformiše pre nego što nadređenom Podobrascu preda sakupljeno znamenje.

Karakteristike nebića ne zavise od rasne, verske, nacionalne, esnafske ili polne pripadnosti, već od toga - na kom su nivou duhovnog razvoja, kakva je namera i kolika snaga ubeđenja i želja onih koji ga formiraju, kao i od veličine grupe koja pristupa ovom delanju.

Obavezu transformacije nebića imaju svi subjekti koji učestvuju u njegovom kreiranju, korišćenju ili na bilo koji način doprinose njegovom pojačavanju.

Vek nebića je određen njegovom sposobnošću da vibrira kao neki delovi Bića, ili da kod njega izazove bilo kakve promene.

Nebiće se projektuje na Podobrazac čoveka i u Zemaljsku ravan ulazi kao deo nekih psihičkih struktura. Plaštom jednog istog nebića može biti zaogrnut veći broj Podobrazaca čoveka. Sa druge strane, Podobrazac, ili neki oblici njegovog ispoljavnja, mogu biti pod uticajem većeg broja različitih nebića.

Nebiće nema slobodnu volju, nameru, želju, autonomnu moć iskazivanja, plan razvoja niti mogućnost (samo)reprodukcije. Nebiće može da deluje samo onda, kada je po sitemu - slično privlači slično - prizvano i podržavano od strane bića, ili od nekog psihičkog oblika iskazivanja Podobrasca čoveka.

Sa aspekta Plana nebiće nije bilo nužno, mada je Plan predviđao moguću pojavu nebića, kao i procese koji če se u tom slučaju aktivirati. Možda bi se moglo reći da je stvaranje nebića bio (potreban) korak u učenju i rastu koji pruža mogućnost za testiranje ubeđenja i slobodnog izbora.

Sa aspekta čoveka je teško govoriti o nebiću, jer je ono postalo njegov nevidljivi ali stalni pratilac. On najčešće nije znao da razlikuje i razdvoji sebe od nebića iz svoje psihičke strukture, ali je sve više osećao teret kojim ga je ono pritiskalo i sve češće se ponašao mimo svoje prave volje i prirode.

Nebiće je nepostojanje i za samo sebe i za bića sa kojima nije u kontaktu, pa se ne može govoriti o aspektima njegovog stava. Ono nije struktura svesti, več kreacija na koju se odnose psihički automatizmi. Ako se ovaj automatazam prevede u oblik želje, moglo bi se reći da je nebiće gladno snage bića, a ako se prevede u okviru termina koji označavaju znanje, moglo bi se reći da je nebiće "znalo" da je prolazno, čime je njegova težnja za realizacijom samo pojačavana.

U Prvom dobu je stvoren manji broj nebića. To su uglavnom bila Svetlosna nebića ogromne snage, psihički realizovani snovi Božjeg mladunčeta, prvi obrisi stvaralačke skulpture...

U Drugom dobu se povećao broj ljudi i broj nebića. Nebića nisu imala tako veliku snagu kao u prethodnom dobu, mada su veliki magovi visokorazvijenih civilizacija Drugog doba stvarali veoma moćne nefizičke strukture. Nebića Drugog doba su uglavnom služila zadovoljenju individualnih potreba, ređe - zadovoljenju potreba celog društva; bila su sredstvo igre i učenja, oživotvoren dokaz snage mentalnih i emotivnih procesa... Na početku Drugog ljudskog doba zlo još nije bilo otključano, pa nebića nisu nosila tako razornu moć.

Do ovog momenta nismo odgovorili na pitanje - šta je zlo.

Tragalac koji na putu samorazvoja i u potrazi za Istinom traži odgovor na ovo pitanje, prethodno treba da nače odgovore i na sledeća pitanja:

Da li je zlo fikcija koja mnoge muči, a u suštini ne postoji?

Da li je zlo sastavni deo nekog drugog plana koji je suprostavljen Božjem Planu?

Možda je zlo deo Božjeg Plana, pa ima svoje važno mesto i ulogu kao i sve ostalo?"

Teško je logički spojiti sve što je u okviru pitanja predloženo za moguće odgovore, jer ako se posmatraju izdvojeno, svaki od njih je istovremeno i tačan i netačan.

Zlo je pre svega fikcija, zatim, ono predstavlja deo plana koji je na neki način suprotstavljan Božjem Planu, i na kraju - ono ima svoje mesto u Božjem Planu.

Pojedini izdvojeni delovi mogu imati sasvim suprotne karakteristike od same celine. Tako, na primer, voda gasi vatru, a razlaže se na elemente od kojih jedan gori, dok drugi pomaže gorenje. Sa gledišta psihe, zlo je jedan izdvojen aspekt svesti, iskustva, ubeđenja ili sećanja...

Pri susretu sa zlom ne treba da se sa njim borite, već ga ljubavlju transformišite. Ljubav prema istini je jača od mržnje prema lažima. Istina i dobro ne mogu i ne treba da se grade na grobnici bilo čega, pa ni zla. Ako se to i desi, na temeljima takve istine i načelima takvog dobra opet niče zlo, samo pod novim imenom i u novom obliku. Imali ste primere takvih ciklusa, ali mnogi nisu naučili lekciju. . .

Sve Što Postoji, ne može ni nastati ni nestati! Ima različitih aspekata promene i razvoja, ali su ljubav, istina, svetlost i težnja ka uzdizanju kao klica ugrađeni u sve oblike postojanja i invarijantni su na moguće pokušaje transformacije.

U skladu sa ovim Kosmičkim zakonom, može se reći - da zlo oduvek postoji. Ali, ono je bilo samo naznačena mogućnost unutar Plana koja kod vas nikada nije morala da se aktuelizuje.

Dok ne priznate sopstvene greške i ne prestanete da ih prebacujete na Boga (za koga mislite da treba da vas spasava od posledica sopstvenog izbora i time prema vama ostane u večno tutorskom odnosu čime bi vam bili uskraćeni rast i lično iskustvo), na Evu (kao jednog od predstavnika ljubavi i rađanja života na Zemlji, čijim obezvređivanjem vi negirate taj dar) ili na zmiju (koja je sa satanom ili đavolom samo jedna od personifikacija za sve ono što doživljavate kap kušnju spolja a u osnovi predstavlja odsustvo ljubavi, pojačan strah i sumnju) - nećete lako uspeti da izađete iz začaranog kruga i prekinete hranjenje zla.

Nije značajno da razmišljate o tome ko su potomci glavnih aktera pobune sa kraja Drugog ljudskog doba, ali je važno da znate da među vama nema ni jednoga koji nije u nasleđe dobio deo krvi ili deo svesti pobunjenika. Dakle, svi ste vi akteri pobune, ali svi nemate istu odgovornost, niti jednake zadatke.

Zlo se nije obrušilo na vas kao Božja kazna ili odmazda za pobunu, već ste sami aktivirali automatske mere zaštite u slučaju masovnih i velikih grešaka.

Postoji priča u kojoj se govori o tome, kako je neki čovek pošao na put da bi pronašao blago koje mu je u snu obećano.

Posle mnogo lutanja je stigao do napuštenog hrama po kome su bili razbacani mnogi predmeti. Dok se okretao okolo i neodlučno se pitao - šta bi tu moglo da predstavlja blago koje mu je obećano, da proverava sastav, izgled i vrednost pojedinih oblika procenjujući za koji bi od njih mogao da dobije najviše, pažnju mu privuče mesto na zidu koje je prekrivala zavesa. Bilo je to udubljenje - neka vrsta oltara, kome on pristupi, povuče zavesu i ugleda - ogledalo. Na izgled je to bilo sasvim obično ogledalo. I taman kada je hteo da se vrati traženju obećanog mu blaga, primeti da predmeti iz hrama u ogledalu imaju sasvim različit izgled od onog koji je sam video. Na blistavoj površi su dobijali neizrecive oblike, sklad, lepotu i sjaj... Sada i sam stade ispred ogledala kako bi video svoj lik... On ni pre toga o sebi nije loše mislio, ali kada se suočio sa slikom kakvu je reflektovalo ogledalo, zastade mu dah...

Shvatio je da se priča o obećanom blagu, u stvari, odnosi na ogledalo, pa zažele da ga ima zauvek i samo za sebe. Skide ogledalo sa oltara i dok se obazirao oko sebe gledajući šta bi još mogao da ponese, sa užasom primeti da predmeti iz hrama oživljavaju i poprimaju nakazne oblike. Tada se u njemu uz osećaj krivice javi i strah, jer je sa oltara skinuo ogledalo koje je po svoj prilici bilo sveto. Obuzet ovim osećanjima dade se u beg, vičući da je kriv...

Ova priča nema kraja jer čovek još uvek beži, progonitelji su mu za petama i stalno se umnožavaju... Ogledalo se sve vreme nalazi na dnu pocepane torbe koja se klati prebačena preko čovekovog ramena... a on se prosto ne seća da ga vrati na oltar, mada je trčeći u krug povremeno prolazio pored hrama, a istovremeno se sasvim udaljavao... Sada je opet blizu, obrisi hrama se pojavljuju...

Priča kao priča, može da zabavi, ali uvek nosi neku skrivenu poruku. Onaj ko zna kako u njoj treba da se ogleda - sigurno će nešto naučiti. Onima koji ne uoče poruku, možda će se priča dopasti, pa će poželeti da je nekom ispričaju. Tako će je jedni razumeti, drugi prenositi, a treći - treći će i dalje bežati sa ogledalom na dnu torbe ispred nemani koja ih proganja...

Principi su posebna kategorija iskazivanja. Oni su neka vrsta duhovnih konstanti na osnovu kojih i po kojima se odigravaju procesi Manifestacije. Neki od njih se odnose na bića, nebića i njihove međusobne odnose. Principe možemo uporediti sa Kosmičkim zakonima, mada se sa njima ne mogu izjednačiti. Dok zakon može biti formulisan, iskazan ili neiskazan na određenom segmentu i pod određenim uslovima i pretpostavkama, princip samo najopštije reguliše odnose i veze, ne ulazeći u detalje i primenu. Kosmičkim zakonima tumačimo Principe, a same Principe možemo posmatrati u vezi sa bićem kao svojim izvršiocem, ali i sa drugim aspektima postojanja. Principi nemaju svoju volju dejstva, već im je cilj da kanališu ispunjenje Plana, pa se njihova sloboda samo na to odnosi.

Sami Principi nisu ni dobri ni loši. Zlo se javlja kao kvalitet izdvojenog dela određene grupe principa i odnosi se na one subjekte koji su ga aktivlrali u datom vremensko-prostornom segmentu. Dobro je, takođe, kvalitet izdvojenog dela iste grupe principa.

U svojoj suštini nebića nemaju kvalitet zla, ali su potrebna za njegovo iskazivanje. Neka nebića mogu da služe kao nosač zla, dok neka druga, na primer svetlosna nebića, uglavnom služe kao nosač dobra. Ovo može da asocira na dobro poznatu priču o borbi dobra i zla. U tim pričama dobro i zlo se međusobno bore, dobro često trijumfuje, mada postoje priče i sa drugačijim završetkom.

Dobro ne treba da se bori protiv zla da bi ga uništilo. Oni se u spontanom susretu prožimaju i neutrališu, a iz njihovog spoja se rađa ravnotežni kvalitet koji ujedno znači integraciju delova principa iz kojih su izdvojeni. Dobro i zlo se kreću i jačaju posredstvom nebića koja im služe kao nosači, a nebića se kreću, jačaju, transformišu i nestaju u okviru funkcionisanja ličnosti onih koji su ih kreirali, ili ih podržavaju.