U Sjedinjene Države sam iz rodne Kine došao 1980. godine. Nakon šesnaest godina provedenih u Americi otkrio sam da se veliki broj ljudi na Zapadu zanima za Ji đing - Knjigu promene. No, u zemlji u kojoj je nastala, priča o ovoj knjizi je tekla malo drugačije.

Još od svog najranijeg doba slušao sam o tome da je Ji đing - Tjen Su, nebeska knjiga; bez usmenog objašnjenja kompetentnog stručnjaka, niko je ne može razumeti. Kada su komunisti zavladali Kinom 1949. godine, Ji đing je proglašen feudalnom knjigom praznoverica. Sklonjena je sa tržišta, a njeno čitanje bilo je zabranjeno. Ranih šezdesetih godina, pre takozvane Kulturne revolucije, dr Ting Đi-hua, najpoznatiji kineski lekar u Šangaju, profesor Liu Jen-ven, poznati profesor kineske klasične književnosti i ja okupljali smo se u kući poštovanog Majstora Jina gde nas je on podučavao Ji đingu. To je bila, u apsolutnom smislu te reći, podzemna aktivnost. U to vreme, sva trojica smo bili osumnjičeni kao zagovornici kontrarevolucije i desničari. Da je za naše susrete načuo bilo koji član partije ili pripadnik policije, mi bismo, bez sumnje, dopali robije. Majstor Jin bio je star preko osamdeset godina. On je predosećao da će velika nesreća uskoro zadesiti Kinu pa je poželeo da svoje učenje prosledi dalje, pre nego što umre. On se sam ponudio da nas podučava ezoteričnom znanju Ji đinga, koje je primio od svog poštovanog učitelja. I tako, dok smo se mi bavili izučavanjem, situacija u Kini se sve više pogoršavala, a naše raspoloženje je bivalo sve sumornije. Znali smo da će mnoge porodice biti razorene, a bezbroj ljudi pogubljeno.

Mada smo predosećali da nakon duge noći dolazi zora, do svitanja nikako nije dolazilo. Posle dve godine, Majstor Jin i dr Ting su, jedan za drugim preminuli. Profesor Liu izgubio je želju za životom. Pokušao je samoubistvo nekoliko puta. Mada sam ga ohrabrivao da istraje, duboko u svom srcu osećao sam da su oni koji su već umrli blagosloveni. Oni su okončali svoju patnju i spremni su da uživaju u večnom spokoju. Oni koji su još uvek živi moraju da se nose sa svim vrstama nezamislivih patnji i bore se za opstanak.

Prema Ji đingu, svaka zemlja ima svoju sudbinu, isto kao što i svaka osoba ima svoju sudbinu, ali svako ima mogućnost izbora. Od sva četiri učenjaka, ja sam bio najmlađi. Ostali su bili godište moga oca. U njihovom prisustvu uvideo sam da imam puno toga da učim i iskusim. U dubini svog srca ja sam odlučio da živim, toliko dugo da bih video dalju sudbinu Kine, bez obzira na predstojeće teškoće. Jula 1957. bio sam osuđen na svakodnevni težak manuelni rad, a septembra 1966. i na zatvor. Tokom prvih devet godina u zatvoru, skoro svakog dana su me ispitivali u vezi mojih "kontrarevolucionarnih" aktivnosti. Zbog toga što sam završio misionarsku školu i bio dekan Teološkog fakulteta, moji islednici pritiskali su me da priznam kako sam američki špijun. Svaki put ja sam poricao takve optužbe. Na kraju više nisu znali šta da rade, pa su mi pripretili smrću. Međutim, kako sam bio omiljena ličnost u Kini, nisu se usudili da to sprovedu odmah, već su mi svakoga dana ponavljali da će me ubiti.

Tokom dvadeset dve godine mojeg robijanja, mada nisam mogao da se prisetim svih šezdeset četiri heksagrama, ja sam u potpunosti prihvatio Tao Ji-a, suštinu Ji đinga, koja kaže da kada događaji dostignu svoju krajnost, dol­azi do rađanja novih suprotnosti. Svakog dana čitao sam pažljivo službene novine od šest strana, ne propuštajući ni jednu reč. Čim sam video da se situacija u mojoj zemlji do kraja pogoršala, bilo mije lakše. Znao sam da će nakon duge tmine nastupiti zora. Najmračnije je pre svitanja.

II

Ji đing je veoma stara knjiga. Postojala je više od dve hiljade godina pre Konfucija (551- 479 p.n.e.). U početku je jezik Ji dinga bio jednostavan i lak  za razmevanje. Nažalost, ovaj drevni jezik je zastareo pre mnogo vremena. U to vreme postojao je mali broj kineskih slova. Kao rezultat toga, mnoga slova imala su isti oblik ali sasvim drugačije značenje. Na drugoj strani, mnoga slova imala su različit oblik, ali isti izgovor. Njihova upotreba bila je naizmenična. Zbog toga je tekst otvoren za mnoga tumačenja. U zavisnosti od punktuacije slova ili rečenice, pojavljuju se mnoga značenja. Iz tog ra­zloga, čak i Kinezi su retko kad sposobni da pravilno i u potpunosti razumeju Ji đing bez verbalnog uputstva kompetentnog učitelja. Po mom dolasku u Sjedinjene Države iznenadio sam se kada sam video koliko prevoda Ji đinga postoji na engleskom. Nije mi jasno kako su svi ovi prevodioci uspeli da nađu učitelje Ji đinga i uz njih provedu decenije neophodne za ispravno razumevanje ove knjige.

Za Kineze je Ji đing je isto što i Biblija, a napisali su ga četiri najcenjenija mudraca u našoj istoriji - Fu Hsi, kralj Ven, vojvoda od Džoua i Konfucije. Kineski prevod za Sveto pismo je Šeng đing. Šeng je isto što i "sveti", a đing znači "klasik". Kinezi shvataju da je Đing isto što i Tao, istina, najsvetija od drevnih knjiga. I zbog toga što poštuju jevrejske svete spise i hrišćansku crkvu, oni svoje poštovanje prema Bibliji izražavaju tako što je nazivaju Đing. Iz tog razloga, kineski prevod Biblije nije odstupio od originalnog teksta. Zbog toga, smatram da ma koji prevod Ji đinga ne bi smeo da odstupi od originalnog teksta; u suprotnom, to nije Ji đing.

Od svih prevoda najbolji su Vilhelmov (objavljen na engleskom 1950. godine) i Legeov (James Legge) koji je objavljen 1882. godine. Ali, ni ovi prevodi, sa moje tačke gledišta, nisu do kraja verni kineskom Ji đingu; oni su pozapadnjačeni. Da bi doterala svoj engleski (nemački) ili uobličili neki kon­cept, oba autora su unosila svoje tumačenje teksta na način koji ograničava moguća tumačenja teksta dela koje je u svakom pogledu višeslojno. Idea­lan prevod bi trebalo da bude po svojoj formi engleski, ali po svojoj suštini kineski. Budući da se radi o proročanskoj knjizi, Konfucijevi komentari su neizbežni. Kinezi nazivaju Konfucijeve komentare Deset krila. Oni veruju da su Ji đingu neophodni deset krila da bi mogao da leti. Drugim rečima, bez Konfucijevih komentara Ji đing se ne može shvatiti. Ovo je tipično kines­ko ortodoksno stanovište. Shodno tome, svaki put kada čitam prevode koji poklanjaju premalo pažnje Konfucijevoj mudrosti, osećam kako im nešto nedostaje. Ponekad kada sam koristio engleske prevode za svoje divinacije, osećao sam se tako depresivno da sam gubio želju da to ponovo radim. Sas­vim je drugačije kada koristim kineski tekst; tada osećam da ima nade.

Ji đing je uistinu duboka knjiga. Ona umnogome predstavlja izvor kineske kulture. Nakon što su Konfucije i njegovi učenici napisali tumačenja, ona je postala poznata kao knjiga drevne mudrosti. To je knjiga koja onome koji joj se obraća govori ne samo o trenutnim okolnostima i mogućim događanjima u budućnosti, već takođe daje uputstva o tome šta činiti a šta ne činiti da bi se prizvala dobra sreća i izbegle loše okolnosti. Ali čoveku uvek preostaje mogućnost izbora. Uputstva se zasnivaju na sveobuhvatnim opažanjima pri­rodnih zakona od strane drevnih mudraca i njihovih dubokih iskustava prin­cipa uzroka i posledice. 

Godine 1979. Vrhovni kineski sud proglasio me je nevinim. Izašao sam iz zatvora težak pedesetak kilograma, jedva u stanju da hodam. Odlučio sam da emigriram u Sjedinjene Države. Tokom mojih šesnaest godina u Americi upoznao sam ljude koji su celim svojim bićem bili posvećeni konsultacijama Ji đinga, ali nisu mogli, usled nedostatka autentičnog prevoda, da shvate njegovu suštinu niti da usvoje drevnu mudrost.

Knjigu "Sveobuhvatni Ji đing" majstora Huanga objavilo je izdavačko preduzeće "Babun"