Voda sama po sebi ne može biti "dobra" ili "loša". Voda je voda u svim okolnostima, i kada čini žabokrečinu, i kada je brzi potok.

Ali, od pokretljivosti i sposobnosti na promene te vode zavisi ostvarenje njenog potencijala! Baš kao što i od fluidnosti svesti zavisi ostvarenje potencijala Svesti.

Ustajala voda u močvari ima potencijal, ali on je prividno mrtav. To je voda koja se opire pokretu, i koju naseljavaju bića koja su privučena statikom te vode. Što je veća statika, to se i pomenute životinjice više množe, i tako se stvara privid da se "nešto dešava" iako je opšta slika samo odražaj statike, i nemogućnosti vode da se pokrene.

Nasuprot tome, voda u potoku je nekad brža, nekad sporija, ali kreće se. I ona je kao voda u močvari podložna isparavanju (dejstvu sunca), ali pokret joj omogućuje pre svega da prolazi kroz različite predele (analogija sa sticanjem iskustva),a zatim i da menja kako sebe (uticaj okoline na vodu), tako i da menja svoje okruženje (uticaj vode na okolinu). To je jedna neprestana interakcija makrokosmosa sa mikrokosmosom - ples Majke Prirode. Tekuća voda se može uporediti sa fluidnom svešću.

Statična svest se opire promenama, i očekuje da se ne menja ni ona, ali ni svesti oko nje - ne podržava promenu načina života, mišljenja, navika, jednom rečju, opire se svemu što nosi klicu preobražaja, i postojanost statike definiše kao "mudrost" (uprkos tome što je očigledno da se u kosmosu sve menja).

S druge strane, kod fluidne svesti je sve moguće - ceo spektar iskustva je nadomak "potoka koji brza".

Zato i tvrdim da se od Prirode može najbolje učiti. Jer, posmatrajući procese u njoj, lako se mogu ustanoviti analogije koje se tiču našeg ličnog mikrokosmosa, kao i zakonitosti koje se vezuju za isti.

Postavljeno uz saglasnost autorke.