TIHI GRADOVI su treća zbirka priča Gorana Skrobonje (r. 1962.), jednog od najvrednijih ljudi u fandomu srpske fantastike. Pored brojnih vrsnih prevoda žanrovskih knjiga i kraćeg izleta u košmare horor-izdavaštva (koji mu nisu bili dovoljni pa se u njih krajem 2008. godine vratio!), za sobom ima jedan objavljen roman, nekoliko strip-albuma (gde je bio autor scenarija) objavljenih u inostranstvu i - zbirke priča, čak tri. Što je najlepše, ne naziru se tragovi posustajanja.

Ono što posebno treba istaći jeste kontekst u kome se javlja najnovija zbirka: OD ŠAPATA DO VRISKA (1996) i ŠILOM U ČELO (2000) bili su objavljeni u sopstvenom aranžmanu (edicija 'Košmar'), iza čega nije mogla da stoji jača promotivna kampanja, zastupljenost u knjižarama niti prisutnost u periodici kroz prikaze. Te zbirke su -kao i roman NAKOT (edicija Znak Sagite) - nekako našle svoj put do ljubitelja fantastike i horora, ali primećene su vrlo malo izvan tog zabrana. TIHE GRADOVE će biti malo teže ne primetiti. U izdanju 'Lagune', sa svom pripadajućom reklamnom mašinerijom i distribucionom mrežom i pristojnim tiražom od 1000 primeraka, Skrobonja će najzad biti u prilici da svoju prozu prikaže i malo širim krugovima čitalaca izvan žanrovskog geta. Ona to svojim kvalitetima i pristupačnošću svakako zaslužuje.

Zbirka je prvobitno naumljena s naslovom U 5.15 ZA NEKROPOLIS, ali je (srećom, dodao bih) to promenjeno u elegantnije zvučeće: TIHI GRADOVI. Objašnjenje za to rešenje (pored činjenice da je takođe bazirano na naslovu jedne od priča) leži u lajtmotivu urbanih ambijenata obojenih određenom začudnošću, bilo da su na putu uništenja, već uništeni, ili su legla određenih mračnih sila. Ovakvo objašenjenje, istina, ne pokriva baš sve priče: SVE VREME SVETA i LAKO JE BITI BOG, ni uz krajnje liberalno širenje značenja ovog objašnjenja, nemaju grad kao primetan lajtmotiv u sebi, ali koncepti su ionako dosadni onda kada su previše dosledni. U pitanju su priče nastajale tokom dužeg vremenskog perioda, sa različitim ambicijama, stilovima i pristupima, i njihova nesvodivost na jedan zajednički imenitelj svakako je kvalitet vredan hvale.

Raznovrsnost je očigledna već i na formalnom planu: letimičan pogled na sadržaj otkriva jednu novelu (CRVENO NEBO NAD POLJIMA ILOVAČE) i, čak, jednu noveletinu na ivici kratkog romana (O VUKOVIMA I LJUDIMA), koje zajedno zauzimaju skoro 3/4 kapaciteta knjige, dok su u preostaloj četvrtini kratke priče kao što su U 5.15 ZA NEKROPOLIS, SVE VREME SVETA, LAKO JE BITI BOG, PAK I JA i naslovna, TIHI GRADOVI. Skrobonja je oduvek suvereno vladao i kraćom i dužom formom, te ni ova zbirka ne izneverava očekivanja u tom pogledu. Raznovrsnost se ogleda i u zastupljenim žanrovima: iako se Skrobonjino ime najčešće vezuje za horor, on je oduvek posezao i za SF-om, krimićem, pa i komedijom/farsom (na žalost, u poslednji čas je iz sadržaja otpala njegova minijatura o bračnim svađama Flaša Gordona, JOŠ JEDNO VEČE S DŽERIJEM). Da je ova priča ostala u zbirci, bilo bi još više razloga za alternativni (ironični) naslov: TIHI BRAKOVI, budući da se u odabranim pričama vrlo često nalazi motiv slomljenih brakova i njihovih posledica (videti: PAK I JA i TIHI GRADOVI).

Knjigu otvara O VUKOVIMA I LJUDIMA, naslov inspirisan posthumnom pesmom METALLICE. Ovo je po svemu mogao da bude roman, i u rukama nekog manje inspirisanog a više pragmatičnog pisca to bi i bio. Skrobonja, međutim, svodi likove, ambijent i situacije na ono najbitnije, bez nepotrebnog razvlačenja, digresija i sličnih 'popunjavanja', i zato se i ova novela čita glatko i pitko kao i sve njegove dosadašnje. Skrobonjina je proza zasnovana na zapletu, i u tom smislu je čisto žanrovska, podređena ekonomiji koja odbacuje sve suvišno (hm, OK, to ako poneki opis ili atmosferu proglasimo "suvišnim") i vodi ka onom najbitnijem, tj. akciji. Iako po obrazovanju pravnik, ovaj autor se po pitanju izlaganja zapleta pokazuje i kao dobar ekonomista.

VUKOVI obrađuju motiv vukodlaka u okruženju Beograda bliske budućnosti. Neko/nešto je rastrglo jednog od bosova beogradskog podzemlja, a jedini svedok je lepa i mlada Ana Marić. Ako naslov priče i krvavi kontekst u kome je nalazimo nisu dovoljno sumnjivi, stare Skrobonjine čitaoce će na povećanu budnost navesti i prezime ove lepotice. Kako se ispostavlja, ona zaista jeste u srodstvu sa Nikodijem Karićem (pardon: Marićem!), zlokobnim protagonistom nekoliko ranijih Goranovih priča. Zbivanja su data iz ugla inspektora Koraća koji istražuje slučaj, tako da je preovlađujući žanr zapravo kriminalistički (futuristički momenti nisu naglašeni, a horor se ogleda pretežno u krvopljusnim prizorima). Reklo bi se da su kao model za ovu novelu poslužile novije američke TV serije, poput DOSIJEA X, MILENIJUMA, možda i CSI, u kojima se žanrovi krimića, horora, akcije i SF-a spajaju u amalgame koji bi doveli do ludila sve one koji bi hteli do u gram da odvagaju žanrovsku pripadnost određenog dela. Čik neka neko u Goranovim pričama preseče šta je i dokle horor, a odakle počinju ostali žanrovi.

Iako umereno zanimljiva i uzbudljiva, ova novela ne koristi do kraja potencijale svoje premise. Naslovom obećava da će govoriti i o vukovima i o ljudima, ali prozaični ljudi su ipak u centru pažnje. Zaplet je konvencionalan: mladi inspektor vezuje se za svedoka (Anu Marić) u slučaju koji istražuje dok paralelno sastavlja delove slagalice relativno predvidive misterije. Pritom je glavni junak tek skiciran, nedovoljno oživljen, sveden na kliše, kako ne bi smetao zapletu koji "mora da ide dalje". Znači, umesto da priču pratimo iz ugla vukodlaka, ili bar nekog od metaforičkih "vukova" sa usijanog asfalta, što bi je učinilo znatno življom i originalnijom, mi ovaj prilično konvencionalan zaplet vidimo iz udobne perspektive - pajkana. Prosečnom čitaocu 'Laguninih' izdanja verovatno će biti zanimljive i sveže sve te stranice "researcha" inspektora Koraća po pitanju mitova i legendi o vukodlacima kojima nas Skrobonja nemilice izlaže. Žanrovskim inicijantima, međutim, te deonice biće možda malo deža vi: kolikogod zanimljive po sebi, u krajnjem saldu one malo čemu u priči doprinose sem, eto, iznošenju određenih fakata koji se danas mogu dobiti za par minuta putem google-a i sličnih metoda "istrage".

Neminovno se nameće poređenje sa novelom SVETI RAT. U njoj se zbivanja prate iz ugla vampira, a faktografija vezana za "decu noći" i njihovo mesto u alternativnoj istoriji Srbije deluju sveže, originalno, vrlo ovdašnje. Iako se pojedini fakti vezani za nju takođe mogu naći na google-u (a naročito famozni slučaj prvog srpskog -zabeleženog- vampira, Petra Blagojevića iz 1700-ih...), ta novela je autentična, miriše ovdašnjim mirisima i obojena je ovdašnjim bojama. Srpski ambijent i folklor istraženi su i vrhunski iskorišćeni za tu, možda i najbolju Skrobonjinu priču do sada. VUKOVI, s druge strane, posežu za svima-dostupnim i davno-poznatim faktima iz evropske srednjevekovne tradicije, kopi-pejstovanim iz inostranih izvora. Ti fakti nisu obrađeni niti autorskom imaginacijom (poput uloge Vuka Karadžića i ćerke Vlada Cepeša u SVETOM RATU), niti su dovoljno prilagođeni srpskom kontekstu. Vukodlak je, uz vampira, jedan od najupečatljivijih likova našeg predanja, i zanimljivije bi bilo u srpskoj priči čitati "research" o tradiciji vukodlaka u Srba nego citate o "Zveri iz Ževodona" iz Francuske 18. veka (poznatoj iz filma PAKT SA VUKOVIMA).

Ove zamerke na stranu, O VUKOVIMA I LJUDIMA je još uvek napisana sa dovoljno veštine i žanrovske pismenosti da se može koristiti i kao školski primer građenja i vođenja zapleta. Da je bila samo malo ambicioznija, mogla je biti i više od kompetentnog, ali pomalo efemernog žanrovskog uratka.

PAK I JA pokazuje tragove većih ambicija, ne samo zbog šekspirovske aluzije u naslovu. Reč je o jednoj od najjačih priča u ovoj, ili bilo kojoj Goranovoj zbirci. Jednostavna je, ali potentna. Umesto Skrobonjinih najčešćih naratora - sredovečnih dobrostojećih likova, ovde nam se pripoveda iz ugla napaljenog srednjoškolca čiji su roditelji u procesu razvoda (klinac jasno drži očevu stranu), a ovaj svoju zapostavljenost i samoću pokušava da izleči patetičnim pokušajima gubljenja nevinosti uz pomoć svog novog drugara, Paka, koga niko drugi ne primećuje... Fino postavljena psihologija i bekgraund ovog lika samo na par mesta iskliznu (kada ispod maske tinejdž-naratora ipak naviri neko malo stariji i obrazovaniji), ali u totalu više su nego ubedljiva pozadina za jednu u suštini tragičnu priču sa suptilno-gorkim krajem.

TIHI GRADOVI su klasičan SF sa ljudskom dimenzijom: naučni izum je, kao u najboljim pričama ovog žanra, samo katalizator jedne vrlo ljudske teme. Konkretno, radi se o postupku koji usred Beograda dobija naziv ML, od engleskog izraza "Memory Lane" (!), putem koga se korisniku omogućava da iznova proživljava odabrane, najsrećnije trenutke svog života. Nenanadano (da li je?), veliki deo populacije se predaje ovoj novoj drogi i tone u virtuelnu realnost prošlosti, prepuštajući sadašnjost i budućnost drugima. Zbog toga su tihi gradovi: u njima više skoro i da nema života. Stanovništvo je utonulo u snove o prošlosti. To važi i za suprugu glavnog junaka - jednog od kreatora ML procesa - koja nije u stanju da preboli pogibiju sina, i stoga ne izlazi iz snova o vremenu u kome je dečak još bio živ. Narator se brižno stara o njenoj ljušturi, o njenom nepokretnom, nereagujućem telu s kojim još uvek deli hladnu postelju dok je ona negde drugde... Ovo je odlična priča, i verovatno najbliže što se Skrobonja u ovoj zbirci približio tzv. "lepoj književnosti": ona glatko prevazilazi žanr, i lako bi mogla da učini čast bilo kom domaćem (ili stranom) književnom časopisu pojavljivanjem u njemu.

SVE VREME SVETA i LAKO JE BITI BOG su dve simpatične minijature, bliže palpu nego beletristici: zabavne i intrigantne dosetke, minijature sa obaveznim preokretima na kraju. Obe pripadaju SF-u, sa laganim senkama horora: u prvoj se radi o tretmanu zamene identiteta kome se podvrgava jedan serijski ubica, a u drugoj o naučnom izumu koji će - sa gorivom od ljubomore i povređene sujete - dovesti do skoro-apokaliptičnih rezultata. Slatke i osvežavajuće kao mentol-bombonice, i isto toliko "hranljive".

CRVENO NEBO NAD POLJIMA ILOVAČE prepoznatljivim sastojcima Goranovih amalgama (SF i horor) dodaje još jedan - vestern! Pisac uzima oveštale klišee vesterna i zabavlja se dodajući im kvazi-SF obeležja (meh-konji, tehno-krstaši, itsl.). Bezimeni jahač "dojaše" u grad kojim vlada "tehno" šljam, a dobroćudni starac i njegova (naravno!) zgodna i mlada kćer pružaju mu utočište i neophodne informacije... Pisana pod primetnim uticajem Jana Mekdonalda, sa povremeno jako izveštačeno-poetizovanim stilom, sa podužim, epitetima bogatim rečenicama, čestim (namernim) repeticijama i varijacijama, ova novela -ako ništa drugo- donosi eksperiment sa jezikom (i žanrom) koji je zanimljiv bar kao pokušaj, ako već ne kao krajnji rezultat.

Najzad, zbirku odjavljuje nesuđena naslovna priča, U 5.15 ZA NEKROPOLIS. Već i sam naslov otkriva previše o destinaciji sablasnog voza u jednoj alternativnoj Srbiji s početka XX veka, a ni ostatak ne nudi previše iznenađenja, već samo glatko i prilično ravno klizi po šinama svog pravolinijskog zapleta do neizbežnog kraja bez ikakvog preokreta, odnosno iskakanja iz šina. To je, dakle, rutinska vožnja: fino ispričana, sa nekoliko upečatljivih prizora, dobrom atmosferom, ali bez uočljive poente.

Da sumiramo: za Skrobonjino pisanje se može reći isto ono što je Harlan Elison kazao o Stivenu Kingu: "He delivers!" On isporučuje, i slobodno se može reći da i ovom zbirkom Skrobonja potvrđuje i opravdava svoj "brand name" među ljubiteljima fino napisanog, nezahtevnog štiva. Uzimajući u ruke njegovu prozu, znate šta da očekujete, i tu većih iznenađenja nema. Priče i novele u zbirci TIHI GRADOVI nude standardan nivo kvaliteta na koji nas je ovaj pisac već navikao - možda i razmazio, jer se čine tako prirodnim i normalnim kad dolaze od njega, da razmere svoje "razmaženosti" shvatamo tek kada pokušamo da čitamo priče većine njegovih srpskih žanrovskih kolega.

Čak i, relativno gledano, slabije priče u ovoj zbirci imale bi mnogo toga da poduče Goranove kolege po "Laguni", piskarala čija se amaterska, žanrovski nepismena (zlo)dela reklamiraju na poslednjim stranicama ovog izdanja. U tom smislu, treba navijati da se ispune najave o novim Skrobonjinim izdanjima za ovu kuću: njihov uspeh ne bi bio važan samo za njihovog autora, već i za autoritet i dignitet žanrovskog pisma kod nas, barem što se tiče izdanja većih 'mejnstrim' kuća. Srpska čitalačka publika mora da shvati da horor i fantastika mogu biti mnogo, mnogo bolje pisani od početničkih detinjarija koje im sada serviraju 'Laguna' (SRPSKI PSIHO), 'Narodna knjiga' (STRAVA U ULICI KUGE, NEKROMANSA) i drugi. Skrobonja je pravi čovek da polupa čvrge toj klinčuriji, i da ukaže na potencijale koji su možda i predugo čamili u niskotiražnim fanzinima, slabo distribuiranim magazinima i samizdatima.

Tekst je napisan za časopis "Znak Sagite", broj koji treba da se pojavi u štampi i postavljen je na autorovom blogu