"Danas prave filmove kao hot-dog, s ogromnim publicitetom. To nije umetnost, to je industrija. Uđete u bioskop blesavi, pogledate film i izađete iz bioskopa isto blesavi. Ništa se ne desi. To nije umetnost. Umetnost vas menja", kaže u razgovoru za e-Novine Alehandro Žodorovski (ili Hodorovski), autor nekih od najvažnijih priča savremenog stripa. Žodorovski je u Beogradu boravio kratko, povodom izložbe "Re-spektiva" svog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja Zorana Janjetova, upriličene u Francuskom institutu u Beogradu. U subotu 16.aprila. mu je u Jugoslovenskoj kinoteci uručen Zlatni pečat, nagrada za životno delo

Pisac, reditelj, strip scenarista, kompozitor, pesnik, slikar, tumač tarot karata, anarhista i šaman - proveo je dva dana u Beogradu kao gost Francuskog kulturnog centra, gde je u petak otvorio izložbu svog dugogodišnjeg saradnika, proslavljenog strip autora Zorana Janjetova, zatim je u subotu održao prigodno predavanje u Jugoslovenskoj kinoteci, gde mu je uručena nagrada za životno delo, da bi potom odleteo nazad u legendu koju tako vešto gradi već pedeset godina.

Alehandro Žodorovski je majstor dobre priče. Njegov život, i kroz suva biografska fakta, neverovatno je razuđena, živopisna priča koja će prve podsticaje naći u istorijskoj avangardi a u svoj globalni zenit krenuti sredinom šezdesetih inscenacijom nadrealističkih eksperimenata sa snovima i percepcijom (prvi stripovi i pozorišne predstave, Mouvement panique, film Fando i Lis) što će mu za svaki sledeći preokret u životnoj naraciji, sve do Žodoverzuma, unapred obezbediti status kultnog autora, već sedamdesetih omiljenu frazu onih koji su se opredelili za novac i šljokice ali znaju šta je prava umetnost. Poslednjih decenija Žodorovski je u saradnji sa Mebijusom, Manarom, Himenezom, Janjetovim, ispričao neke od najvažnijih priča u istoriji stripa.

Muka je s takvim majstorom zapleta i neočekivanih digresija pričati na trećem jeziku a još veća kad, zbog gužve u saobraćaju, za razgovor ostane svega petnaestak minuta - i to podeljenih sa još dvojicom lokalnih novinara. Njihova su pitanja izdvojena, iz nužde pristojnosti, ali su svi odgovori Žodorovskog tu, napabirčeni u neredu razbijenog koncepta i vremenskog tesnaca.

Čitav vaš rad, bez obzira da li je reč o filmu ili stripu, može se čitati kroz vizuru sukoba i provokacije. Kakav ste odnos izgradili između poetike i politike?

Ne verujem u političku revoluciju, verujem u re-evoluciju. Politika je uvek maska za diktaturu, sve je danas diktatura, svejedno da li je demokratija... sve je isto jer nema više političke ideje već je novac u osnovi svega. S tim se mora završiti, nužno. Mi to očigledno ne možemo, ali sledeće generacije... Oni će biti pametniji, evoluiraće. Mi ćemo za njih biti kao majmuni. A mi i jesmo životinje, i normalno je da mutiramo. Neka sledeća generacija će biti inteligentnija od nas, završiće sa politikom i ekonomijom i započeće novi život, bolji od ovog koji mi živimo.

Verujete u ljude, optimista ste?

Naravno, ne bih radio da ne verujem. Sve što radim, radim da bih otvorio um i zato istupam iz industrije, radim izvan industrije. Danas prave filmove kao hot-dog, sa ogromnim publicitetom. To nije umetnost, to je industrija. Uđete u bioskop blesavi, pogledate film i izađete iz bioskopa isto blesavi. Ništa se ne desi. To nije umetnost. Umetnost vas menja, pruža vam nešto. Industrija ponavlja prošlost dok umetnost gleda u budućnost. Pa i ja čekam budućnost, a ne prošlost. Zato već trideset godina ratujem sa producentima i podrivam ih. Publicitet mi ne treba, u svaku zemlju u koju dođem donesem i piratske kopije svojih filmova da podelim, tako stvaram svoju publiku...

Prvi vaš film koji sam videla bio je na piratskoj kopiji, tada još na video kaseti, Santa sangre.

Na pitanje kako vidi svoje heroje, Žodorovski kaže:

Uvek pratim razvoj onoga što radim... kad pravite umetnost vi se menjate. Recimo, uradite nešto, pogledate šta ste uradili i shvatite da treba da idete dalje. na početku nisam bio svestan žene jer dolazim iz takve sredine, Južna Amerika je mesto gde žena nema zavidnu ulogu. Ali svuda je isto, žena prosto ne postoji. Svaka religija je u rukama muškaraca, sva ekonomija je u rukama muškaraca. To je velika neravnoteža. I kada sam počeo da ulazim u svet filma i stripa video sam da je i to bio monoseksualan svet. Samo su ih muškarci pravili, samo su muškarci bili heroji. Za prosečnog filmskog heroja bilo je važno da ume dobro da zamahne nogom ili da ima pištolj, zavisi u kom ste delu sveta, ali svuda su to u osnovi militaristički heroji. Gde su umetnički, naučni, filozofski heroji? Nigde. Gde je žena? Nigde. Žena može samo da bude devica, majka ili prostitutka - ili idiot. A muškarac je šampion, heroj, svetac i genij. Zato sam, recimo, u Kasti Metabarona, koja ima deset tomova, napravio da u pet heroj bude muškarac a u pet žena. I to je moja prava revolucija. U filmu Sveta planina junaci su i muškarac i žena...

Šta ženu čini herojem?

Žena ne može da bude šampion, ni heroj, ni svetac ni genij, ona sama mora da otkrije šta može da bude. U muškom svetu heroj je ubica. U Deset zapovesti postoji zapovest "ne ubij". Da ima Deset zapovesti za ženu, tu bi strajalo "voli život". Žena-heroj je ona koja stvara i čuva život drugog, a ne uništava.

Šta je psihomagija?

Psihomagija je počela kao sasvim izdvojena stvar. Ako pogledate, jedna linija u mom životu su literatura, filmovi, stripovi...

Teatar?

A, ne. Kad sam počeo da se bavim teatrom pravio sam hepeninge, bilo je to još pre nego što se u Meksiku uopšte znalo za taj koncept. Radio sam teatarsku predstavu tako što bih je izveo iz pozorišne kuće, postavio bih je bilo gde, onda bih "ubio" pisca i samo sugerisao osobi šta da radi. Pravio sam teatar bez publike, samo sa glumcem, tako da sve bude gluma na licu mesta. Ali, u izvesnom smislu sam hteo da lečim, tako sam krenuo tim putem, jer sam hteo nešto što psihoanaliza ne može. Psihoanaliza ne leči već prilagođava bolesnu osobu da živi u društvu - koje je bolesno! Znači samo prilagođava individualnu bolest društvenoj. A ja sam želeo da nađem način da odmah izlečim osobu. Ispitivao sam razne prakse, počeo sam da proučavam tarot kao neki psiho-test koji ne služi za "gledanje" u budućnost već za otkrivanje neposrednog problema. I tako otkrijem problem i sad treba da priredim neki oblik hepeninga za tu osobu, stvarni teatarski čin, bez publike. Ta osoba je "glumac" i treba da učini nešto što nikada ranije nije uradila, da tim činom izađe iz svoje rutine, iz svoje bolesti. To su šamanske prakse, takozvana magija primitivnih zajednica. Sa strane šamani deluju kao ludaci, izvan stvarnosti, ali oni su sanjari i oni leče osobu. Njihove tehnike daju rezultate. Tako sam osmislio tehniku koju sam nazvao psihomagija. Bliska je umetnosti, ujedinjuje umetničke i magijske prakse.

Dakle, radio sam u stripu, filmu, literaturi, crtežu, tarotu - i za sve sam imao različitu publiku. Vremenom je publika počela da shvata da sve to radi jedna osoba, ja, pa sam i ja vremenom počeo slobodnije da mešam svoje "žanrove", da stavljam psihomagiju u strip, strip u film, film u crtež... i počeo otvorenije da govorim o stvarima manje uobičajenim...

Na novinarsko pitanje o saradnji sa Zoranom Janjetovim, Žodorovski uzvikuje:

Savršena saradnja! Već 25 godina radim sa njim. Znate, nije lako crtati strip, autor mora da provede sate i sate nad svakim kvadratom. Svaka strana stripa je vrlo skupa, dragocena, za ovu malu knjižicu ("Ogregod") bilo je potrebno skoro godinu dana. Kad pišem za Janjetova to znači da se saživim sa njim, pričam s njim, pitam šta želiš da radimo i onda napišem. Janjetov je fantastičan umetnik, poznat je širom sveta, "Pre Inkala" je prodat u milionskom tiražu. Sve što sam radio sa Janjetovim bio je uspeh!

Sa Mebijusom ste počeli u pokušaju da snimite film?

Hteo sam da snimim "Dinu" Frenka Herberta. Dakle, pre nego što sam počeo da radim s Mebijusom u stripu, on je radio na Dini kao crtač za knjigu snimanja. Koristio sam ga, ne kao umetničkog saradnika, već kao radnika, eto, tako smo se upoznali. I pošto nismo uradili "Dinu" predložio sam mu nešto drugo. Rekao sam mu, ne postoji neuspeh, ne uspeti u nečemu znači promeniti način. Ako ne možemo da uradimo film, radićemo strip. I tako smo počeli da radimo stripove.

Objašnjavajući neuspeh "Dine", Žodorovski kaže:

Na pitanje o održivosti "zlatnog doba" stripa, Žodorovski odgovara:

Decu iz stripske publike preuzima nova generacija video igrica, ali ljudi koji danas čitaju strip nisu deca. Ja imam sreće, jer kad ste dobro poznati u svetu onda je lako. Teško je za one koji se tek probijaju kao strip autori. Japaske mange drže pola evropskog tržišta, a Japan je zatvoreno društvo, njihovi autori izlaze napolje ali ne puštaju druge lako unutra. Doduše, "Inkal" sad izlazi u Japanu, eto, ja sam se probio, ali to je vrlo teško.

O planovima za nastavak filma "El Topo", pod radnim nazivom "Abel Cain", Žodorovski kaže:

Naravno, imao sam problema sa producentima... Onaj stari mi nije dao koristim naziv "El Topo", pa smo uspeli da se dogovorimo oko imena "El Topov sin".

Znate, snimam filmove kad imam nešto da kažem. Mnogo toga sam radio u stripu, često radim i sa po deset različitih umetnika, volim to i uspeo sam puno toga da kažem. E, sad je vreme za film. Ukratko, našao se ruski producent za "El Topovog sina", koji je naravno užasno okrenut komercijali pa traži filmske zvezde, a ja neću zvezde - kod mene uglavnom glumi familija, prijatelji. Onda mi ne daju da prikazujem nasilje u filmu. A kako da radim umetnost bez nasilja? To je nemoguće, ja to ne mogu, ne mogu da radim sladunjave stvari. Umetnost je kompulzivna, jaka, nasilna. Uglavnom, treba da odlučim za mesec dana, ali mislim da ću odustati od tog posla.

Imam drugi projekat, Ples stvarnosti, film koji se snima po mojoj autobiografiji, za to imam produkciju. Ne znam kada će to biti gotovo, tu me još čeka hrpa kompromisa..

http://youtu.be/zJjXq6oj7Tg

Tekst je preuzet sa prijateljskog portala E-Novine:

http://www.e-novine.com/

obrada DR