"I regret now," said he, "having helped you in your late inquiries, or having given you the information I did." "Why so?" inquired Dantes.

'Because it has instilled a new passion in your heart -

that of vengeance.'"

Le comte de Monte Cristo (1845-1846)

by Alexandre Dumas, pere

Duše blizanci su bile jedno biće čije unutrašnje sopstvo je želelo da istražuje svet na posebne načine, što je uslovilo da se razdvoje u zasebne jedinke u potrazi za iskustvima i iskušenjima, na stazi učenja kroz monade, galaksije i vremena nastala u misli Kreatora, osmišljenoj kao ambijent njihovog učenja i napretka. Sećanje na njihovo jedinstvo i razdvajanje duboko je zakopano u deponovanim memorijama koje su zaključane na osnovu njihovog zaveta datog tokom pripreme za nove inkarnacije, koje su projektovane kao iskustva u kojima zajedno savladavaju sva iskušenja.

Bila je to jedna od turobnih noći, Lili nije mogla da zaspi. Vaspitačice u sirotištu su je grdile, jer je pokupila mačku iz obližnjeg parka. Gledala je u nebo. Negde u daljini čula se ptica, bio je to njen gavran koji je često kružio iznad sirotišta i ponekad nestajao, a Lili je znala da će se vratiti. Mesec je bio zaokružen i kao da su njegovi zraci bili u neposrednoj vezi sa njenim suzama, boje su se menjale od tirkiznih, sivo-plavih, ljubičaste nijanse kao da su je vodile ka vizijama nekog drugog sveta u kojem su piramide bile poređane na peščanom prostranstvu, na kojem je bilo raznovrsnog cveća i biljaka. Baš onakvih biljaka, zelenila u pravilnim geometrijskim oblicima kakvo je viđala u snovima. Iznad piramida bili su okruglasti oblaci, brodovi koji su zaklanjali deo neba. U poslednjoj sekvenci vizije videla je samo broj. Devet. Znala je da je to njen broj.

.

Kada se popela na mansardu Lili je zatekla sestru u polusnu, sa knjigom u rukama. Grof Monte Kristo je knjiga koje se dobro sećala iz detinjstva. Nije neobično da je Nađa ponovo čita i saoseća sa njegovim turobnim doživljajima. Pro-šlo je dosta vremena od kada je pročitala knjigu u kojoj su opisani likovi koji su joj se oduvek činili poznatim. Tek nedavno dala je knjigu sestri. Mislila je da je veoma slična jednoj od junakinja ovog romana, Mercédes. Ona je, prema zapletu romana, napravila pogrešan izbor udajom, a Lili je oduvek maštala o romantičnoj ljubavi i osećala apstraktan strah od udaje za nekog ko nije onaj pravi. Maštala je o grofu koji bi trebalo da se pojavi i da je spreči da pogreši na takav način. Taj grof bi trebalo da bude poput lika opisanog u romanu Aleksandra Dime.

Jasno je da je njena sudbina bila projektovana, kao i sudbina njenih pravih i nepoznatih roditelja koji su je ostavili u sirotištu. Njen otac i majka bili su roditelji samo Nađi, ali to ih nije ometalo da budu privrežene jedna drugoj, a niko nije ni mogao da primeti bilo šta što bi ukazivalo da nisu u srodstvu. Nikada se u njihovom domu nije govorilo o tome. Jedino je u snu, ponekad, prepoznavala slike iz nekih drugih vremena, negde u Evropi u srednjem veku kada su svi oni bili prava porodica. Povezani iskonskim krvnim i sudbinskim vezama njeni roditelji su umeli da prepoznaju dete koje treba da usvoje, mada nisu bili sasvim svesni skrivenih energetskih spona koje su ih uputile na adresu zapuštenog sirotišta u pariskom predgrađu.

Čulo se kuckanje, kućni puh je negde tu, krije se, iako zna da ima status kućnog ljubimca i da mačku Brižit ne puštaju na mansardu samo zbog njegove bezbednosti.

Puh je ovog puta odbio da se pojavi, smatrao je da je dovoljno što se oglasio i što su ga čule, životinje porodice Bulanžer znale su da su njen integralni deo i uzvraćale su privrženost i ljubav na sve moguće načine.

Mama se pojavila i objavila ono što je Lili predosetila, Pjer je došao u posetu. Njihov učitelj klavira od kojeg su naučile toliko toga. Lekcije koje su od ovog vršnjaka njihovih roditelja dobijale obuhvatale su muziku, filozofiju, alhemiju, magiju, književnost, sa naglaskom na poeziju. Naravno, likovno stvaralaštvo je uvek bilo u neposrednoj vezi sa muzičkim podukama, dela prerafaelita bila su tema omiljenih razgovora. Pjer je bio više učitelj drugih disciplina, nego klavira, tu ulogu su imali ugledni muzičari, kompozitori sa pariskog Konzervatorijuma.

Dolazio je uvek u večernjim časovima. Iz razgovora sa njim shvatile su da on živi noću, a da su njegovni dnevni sati posvećeni snu. Objašnjavao im je značaj sna, koji predstavlja posebnu realnost u kojoj se odigravaju događaji koji su jednako važni, kao oni na javi. Na neki način dešavanja u ljudskom životu dopunjena su pričama koje su se odigrale u snu, zato ih treba pamtiti i zapisivati, imao je običaj da ponovi. Sa gledišta onog koji spava život je iluzija, kao što je san iluzija za budnog, ali iluzije koje su produkt naše mašte, predstavljaju nekada veoma obimno delo, kada se naša kreativnost ne ispoljava na uobičajeni način. Iluzije i svet snova su ambijent u kojem ideje kreacije nalaze svoj put ka našim vizijama čiji su izvor.

Pjer je umeo da opisuje te svetove snova u kojima ne važe pravila kao na javi, u kojima ne postoji vreme, u kojima je prostor zamenjiv drugim prostorima u trenu; nepostojan je kao i krivudave linije sna.

Pjer nikada nije dolazio u noćima punog Meseca, znale su da se sa njim nešto posebno dešava tada i uvek je bio pomalo pometen kada bi se pojavio nekoliko dana po isteku ovog mesečevog ciklusa, a nekada je imao ožiljke na licu i telu; znale su da ne treba ništa da pitaju o tome.

Posle džentlmenskog poljupca u ruku Pjer je predložio da sa prozora pogledaju Mesec čiji oblik se bližio potpunom krugu. Ponekad je imao običaj da kaže da je Mesec vodič i zaštitnik pesnika, u njegovom odsjaju je inspiracija koja je vodila Bodlera, Kavafija i Petrarku. I dok je Sunce predvodnik ličnosti koje se bore za više i bolje u dnevnim aktivnostima, onih koji usmeravaju svest čovečanstva na pravi kurs, poput Voltera i Zole, Mesec je tvorac senki iza kojih se nalazi muzika, rime i lirske note, iskre poetskog stvaralaštva.

Da, sve se nadovezuje na koncept univerzalne simpatije koji im je objašnjavao neraskidivu sponu makrokosmosa i njegovih oblika i karakteristika sa ljudskim, ovozemaljskim ambijentom, o kojem su antički filozofi pisali kao o principima po kojima na jednak način postupaju božanstva planeta i ljudska bića. Na neki način Kosmos je prisutan uvek i u svemu, on poznaje tajne postojanja i svaka zagonetka se može objasniti simbolima i osobenostima planeta i zvezda, njihovih položaja, uticaja i odnosa.

Lekcija o astrologiji je bila jedna od onih koja je imala brojne nastavke. Objašnjavao je da je astrologija filozofski koncept zasnovan na astronomskim podacima, drevno učenje čiji pojednostavljeni vid je popularan otkako postoji čovečanstvo. Planete predsedavaju kosmičkim tronom i sede za okruglim stolom u nebeskim sferama kada se odlučuje kako će se njihov uticaj ispoljiti na globalnom planu, kako će se planeta Zemlja sačuvati od destruktivnih bića koja žive na njoj i kako će se otvarati poglavlja univerzalnih lekcija za najnaprednije i najdestruktivnije među njima.

Na čelu nebeskog okruglog stola je Sunce koje svojim zracima daje životnu energiju svim oblicima postojanja.

U blizini je Mesec koji životnim strujama daje energiju osećanja, percepcije i opčinjenosti u noćnim časovima, kada se Sunce odmara.

Merkur je jedan od bogova koji daje snagu misaonim strukturama raznolikih bića koja zahvaljujući njegovom delovanju uspevaju da spoznaju sebe i svoje okruženje.

Venera je boginja lepote koju su opisivali najveći pesnici, a slikari su pokušavali da deo njenog savršenstva zabeleže rapsodijom boja i oblika.

Tu je i Mars, zaštitnik hrabrih, saveznik ratnika kome Jupiter pomaže da usmeri energije podrške ka pravednima, ka onima koji se bore za uzvišene ciljeve.

Pored njega stoluje Saturn, strogi sudija koji ne oprašta onima koji su pogrešili u akcijama podržanim energijama Marsa i Jupitera. Taj sveznajući sudija upravlja putevima onih koji se trude da postignu savršenstvo i ako su na putu koji je pravi izbor za njih, on ih nikada ne napušta.

Za stolom, malo dalje od njih je Uran, gospodar promena i potresa koji su potrebni kada snage ostalih gospodara manifestovanog svemira ne uspeju da usmere ljude.

Iza njega skoro neprimetan i ćutljiv skriva se Neptun i retko oglašava, njegov uticaj je fluidan, iako su nevidljive sile tog dejstva presudno uticale na ljudsko stvaralaštvo, na kreativne aktivnosti brojnih jedinki, jer je izvor svake kreacije inspiracija koja je na tragu Neptunovih puteva i stranputica.

Iza Neputna mesto za stolom vladara zauzima planeta o kojoj Pjer nije ništa želeo da kaže, izuzev da je ona tu jednako koliko je na nekom drugom mestu. Njene energije i uloga su daleko od našeg vremena i bića koja u njemu žive, izuzev za one koji su ispred svog vremena i njegovih ograničenja. Jer vreme je iluzija, kako je na više načina objašnjavao.

Za stolom nebeskih vladara postoje još dva mesta, koja su još tajanstvenija, a Pjer im je samo rekao da je uloga jedanaestog i dvanaestog vladara nebeskog trona toliko tajanstvena, da ni drugi vladari nemaju saznanja o njima.

Kada završe razmatranja strateških pravaca segmenata Univerzuma za koje su nadležni vladari manifestovanog svemira se povlače u svoja kraljevstva.

Planete su vladari koje podržava vrh piramide i hijerarhija Kosmosa o kojoj možemo da saznamo vrlo malo, naša spoznaja stvarnosti ograničena je kapacitetima našeg praktičnog i apstraktnog uma.

Kraljevstva planeta su produkt misaonih struktura koje su ispletene njihovim kosmičkim vibracijama.

Kraljevstvo Sunca je obasjano blistavim zracima. Po njemu se kreću bića koje krase ponos, hrabrost i plemenitost. Piramide, obasjane zracima svetlosti su građevine ovog kraljevstva, koje su preslikane na nekim mestima na planeti Zemlji. Energija koju primaju iz kosmičkih izvora štiti predvodnike ljudske zajednice, bez obzira da li spadaju u kategoriju ljudskih ili nekih drugih bića.

Kraljevstvo Meseca je u tami, tu je reka koja tiho protiče pokraj šume, a astralna svetlost reflektuje zrake koji prizivaju setne tonove elegičnih melodija. To je mesto na kojem su se našli pesnici i mnoge romantične duše, okruženi vibracijama drveća i nevidljivih životinja. Tek poneka patka koja plovi nizvodno pruža uvid u beskrajni protok reke, koji je podrška inspiraciji koja je vodila umetnike emotivnog senzibiliteta.

Kraljevstvo Merkura je na brežuljcima na kojima sija svetlost koja je pratilac svih vidova saznanja, onih koja su zabeležena od postanka Kosmosa do dana kada će se svi njegovi kreirani svetovi transformisati u neke drugačije oblike koji će naseliti neke druge svetove. U njegovim krajolicima duvaju vetrovi dilema i preispitivanja svih deponovanih istina. Večni dijalog blještavih zraka znanja i vetrova sumnje nikada ne prestaje u ovom kraljevstvu. Zbog toga se sve u njemu neprestano menja, a sve što se u njemu nalazi poprima nove oblike koji liče na prethodne i istovremeno se od njih razlikuju.

Kraljevstvo kojim vlada Venera obiluje raskošnim građevinama okruženim baštama punim raznovrsnog cveća, u njemu se nalaze riznice blaga oblika i kreacije. Spokojstvo koje vlada ovim kraljevstvom je oreol koji krasi njene stanovnike koji su ga zaslužili posvećenošću drugima. Ljubav je u svom izvornom obliku najvažniji vid posvećenosti drugim bićima, a umetnost pokušaj da se vizuelnim i muzičkim sredstvima dočara njena suština. Po ovom kraljevstvu koje obuhvata mnogo raznolikih predela kreću se paunovi, persijske i druge mačke, a iznad njenih blistavih jezera lete albatrosi. Svi stanovnici ovog kraljevstva se takmiče u izražavanju lepote, elegancije i stila, i jedni druge podučavaju veštinama koje su potrebne kako bi se ovi aksiomi pretvorili u oblike kreacije.

Mars vlada kraljevstvom u kojem na svakom koraku plamte vatre, simboli moći i viteštva. Po njemu se kreću senke ratnika, učesnika u borbama koje su oblikovale istoriju naše planete. Tu su zajedno pobednici i oni prividno poraženi. Divlje životinje se po njemu šetaju slobodno jer znaju da im ne preti nikakva opasnost. One su pratnja drevnih ratnika koji su među prvima dobili poziciju predvodnika u poretku ovog kraljevstva.

Jupiterovo kraljevstvo je na uzvišenju na kojem je velelepni dvorac. U unutrašnjosti fascinantne građevine nalaze se prostorije u duginim bojama ukrašene ornamentima koji predstavljaju simbole moći i prosperiteta. U tom kraljevstvu svi stanovnici imaju svoje mesto i ulogu koja odgovara njihovim potencijalima i umećima. Harmonija koja vlada je posledica Jupiterove naklonosti i razumevanja za koncepte koji su primenjeni u jednom od delova Venerinog kraljevstva.

Saturnovo kraljevstvo je u visokim planinama na koje može da se popne samo onaj ko je beskrajno uporan. Na visine na kojima duvaju jaki vetrovi mogu da stignu uspravni, čvrsti i nepokolebljivi, oni koji teže usponu i nikada ne prestaju da se penju. Tu su vukovi i divokoze, planinski psi i kojoti. Ima lisica i raznih insekata.

Uran vlada kraljevstvom munja i gromova. Na visinama koje su za mnoge nedostižne odvijaju se kosmička parenja energetskih struktura koje oblikuju izgled mnogih kreacija koje su iznad ovozemaljskog nivoa. Vetrovi koji duvaju u njegovom kraljevstvu mogu da unište sve što se nalazi na njihovom putu, a on je omeđen potrebom da se staro zameni novim. Prevaziđeni koncepti su na putu koji oni utiru, poznavajući prirodu razvoja novih i naprednijih struktura koje dolaze iz kosmičkog prostora u kojem ne postoji vreme, ni jasno oformljeni konstrukti iluzije oblika.

Neptunovo kraljevstvo je u dubinama okeana. O njemu se malo zna. Samo posvećenici koji su koračali njegovim stazama i gubili svest o sebi i svom okruženju, ponekad su putevima mašte uspeli da proniknu u neke njegove kutke u kojima se kreću raznovrsni stanovnici dubina. Ali i oni su pronašli samo varljive puteve koji vode ka kulisama iluzije koje svakom od njih izgledaju drugačije, a niko još nije video njihov stvarni oblik, ni stvarni izgled njihovog gospodara.

Iza svih kraljevstava je kraljevstvo tame i nepostojanja, kraljevstvo tajnog vladara u kom nema vidljivih oblika života. Zna se da to kraljevstvo postoji i da u njega odlaze svi koji se kreću krivudavim stazama postojanja. Postoje glasine da se iz njega vraćaju u nekom drugom obliku, sami sebi neprepoznatljivi, ukoliko koriste čula koja su sredstvo spoznaje ovozemaljske realnosti.

Mačka Brižit mu je, po običaju, došla u krilo, činilo se da Pjer malo sporije priča kada je ona u blizini, kao da istovremeno komunicira sa njom, bez reči i vidljivih gestova.

Bilo je vreme za redovne vežbe na klaviru. Elegične melodije bile su obavezne na početku, ali je učitelj insistirao i na zahtevnijim, strukturalnim pasažima. Lili je završila pariski Konzervatorijum, prateći u stopu stariju sestru.

Nova lekcija bila je Bodlerova pesma Albatros. Pjer je izložio koncept apsolutne ljubavi koja vezuje ljudska i druga bića neraskidivim sponama. Na mestima na kojima borave ljubav i tuga kao njena refleksija gubitak voljenog bića je neizbežnost. Sreća u konačnom vidu je u zajedničkom, istovremenom odlasku u predele svetlosti.

Lili je osećala lirsku aromu pesme i razumela setu prolaznosti i gubitka koja je opisana u njenim stihovima. Imala je sposobnost da prepozna da se iza reči kriju više istine, suština koja je donekle nedokučiva, ali je smisao poezije i umetničkog stvaralaštva da pronikne do puteva koji vode njihovoj spoznaji i delimičnom razumevanju. Znala je, od svoje pete godine, da se stihovi ne odnose samo na ptice.

Tražila je objašnjenje šta se nalazi iza gubitka i nestajanja, da li je to nestajanje koje je stanje suprotno postojanju, ili je tu nešto što predstavlja vid egzistencije u drugačijem obliku, barem kao trepaj vetra i šum morskih talasa iznad kojih lete albatrosi; tu bi trebalo da bude nešto što ostaje, posle svega.

Pjer je mogao samo da potvrdi njene lucidne uvide i da ih potkrepi mislima uzvišenih mislilaca, predvodnika čovečanstva, filozofa koji su prodrli u sfere apstraktne misli i u njima pronašli tragove suštine postojanja.

Naredna lekcija je, kao i obično, bila objašnjenje pitanja koja su se pojavila tokom prethodne lekcije. Kavafijeva pesma Itaka bila je alegorija putovanja koja se nikada ne završavaju. Ili se završavaju kada se stigne u Itaku. To je pravac kojim se ide za vreme i posle ovozemaljske egzistencije, putevi iskustava i saznanja su ambijent u kojem se stiču kvaliteti, sposobnosti i umeća koja vode u druge svetove u kojima bez naučenih lekcija iz prethodnih putovanja nije moguće napredovati dalje. Sve dok se ne stigne do Itake svih Itaka, koja se reflektuje u njenim prethodnim oblicima i osobenostima.

Čiča Gorio je jedan od Nađinih omiljenih romana, dok je Lili nekoliko puta prestajala da ga čita, da bi se ponovo vraćala tekstu koji je privlačio isto koliko joj je bio odbojan. Kada je poslednji put počela i prvi put knjigu pročitala do kraja bilo je neizbežno da sa Pjerom prodiskutuje o njoj. Balzak je veliki pisac, njegovi karakteri su životni, realni, to su likovi Parižana i Parižanki, sa svim njihovim karakternim manama, malograđanskim navikama i ograničenjima, njihovim koristoljubivim prizemnim težnjama, sklonim iluziji sjaja koji donosi bogatstvo i istovremeno siromaštvo duha, poroci pariskog života bili su slikovito i autentično opisani u ovom velikom romanu.

Pjer je objašnjavao da su ljudske duše zarobljene u obra-sce koji nose iskušenja promašenih ambicija, životnih orijentacija u kojima nema potencijala napredovanja koje iskra kreacija proizvodi. Stvaralaštvo u najvažnijem vidu predstavlja težnju da ljudski duh vlada nad prizemnim žudnjama i da ljudski život bude remek-delo čija podloga je usavršavanje karaktera.

Lili je mnogo više volela da čita o romantičnim junacima i njihovim avanturama i ljubavnim doživljajima, često tragičnim ali lišenim okova surovog realizma.

Imala je osećaj da su takva književna dela lišena one note prepoznavanja svega što život u svojoj punoći i odbojnom naličju predstavlja. Volela je Balzakov roman, iako joj je bilo teško da empatijski razume patnje nekih karakterno inferiornih likova. Igoovog Zvonara bogorodičine crkve i Diminu Damu sa kamelijama. To su bili romani koji sadrže onu morbidno-romantičnu notu duboko autentičnih opsesivnih emocija, ljubavi, mržnje, strasti, posesivnosti, zavisti, osećanja koja su obuzimala i opčinjavala svakog senzitivnog čitaoca. Likovi iz ovih knjiga bili su životni, iako su romani fikcije, istovremeno se, na neki način, stvarni život reflektovao u njima, a iza svega i ispred svega bila je ljubav, emocija najveće snage u svom čistom i nekada surogatnom obliku. Ona je upravljala njihovim sudbinama, nije to ni čudno, kada se seti da je Pjer opisivao da je ona temelj ukupnog postojanja, u svom strateškom i efemernom vidu.

Priče koje je napisao Markiz de Sad delovale su joj kao opisi likova i događaja koje je oblikovala mašta. Ipak, nekako je umela da pronikne u niti koje su povezivale neke osobe iz pariskog društva sa tim likovima i njihovim opskurnim avanturama. Pjer je nastojao da joj ukaže da su ljudske strasti, kada su lišene ljubavnog zanosa, okov koji ne sadrži trunku čovečnosti.

Sve o čemu je markiz pričao bilo je zasnovano na realnim situacijama, onakvim kakve je lik kao što je Dorijan Grej proživeo, kojeg je nekako bolje prihvatala. Stilske egzibicije u kojima je Vajld bio bolji od De Sada bile su začin za veoma gorko štivo, ali je gorčina u ovom, kao i mnogim drugim slučajevima, mera istinitosti, a spisateljska umešnost vid manipulacije čitaocima, način da im se opskurni i karakterno inferiorni likovi približe i, ponekad, učine prijemčivijim nego što zaista jesu.

S druge strane, društvene norme su posledica prevaziđenih shvatanja i nigde na svetu nije toliko očigledno da su besmislene i lažne. Pariz je bio grad uživanja, njegovi barovi i noćni klubovi bili su stecište razuzdanih ljudskih jedinki čiji postupci su bili sušta suprotnost hrišćanskom moralu. Ljubav je parametar svih postupaka, a ne dogma koja veoma često ograničava ispoljavanje emocija. Uživanje nije greška i nijedan postupak zasnovan na ljubavnom zanosu ne može biti pogrešan.

Lili je znala da je Pjer u pravu. Iako lišena neposrednog iskustva razumela je da je suština religije, filozofije i umetnosti veoma jednostavna. I da nema značaja, nije važno šta religiozne vođe i filozofi pričaju. Uostalom, ako je u nešto bila sigurna, to je da su njene kompozicije i improvizacije inspirisane ljubavlju koju je osećala.

Pjer je, naravno, bio centar njenog sveta i nije bilo od značaja da li je ljudsko biće ili hibrid nekog stvorenja koje je kombinacija čoveka i vuka. Njene note, odsvirane i one koje će tek biti kreirane, koje je smišljala i zapisivala, bile su zvučne kulise, višedimenzionalne poruke za Pjera. Da, znala je da on zna da je izvor i riznica njenog stvaralaštva.

I naravno, niko kao on nije uspevao da nju i Nađu zabavi fantastičnim pričama o kraljevstvu u kojem vladaju mačke: persijska mačka je gospodar kraljevstva koje se nalazi u udaljenim svemirskim predelima, a borbe sa drugim vrstama su prestale, kako je opisivao, kada su ostali stanovnici shvatili da su mačke najnaprednija bića na planeti, ona koja su od doba drevne egipatske civilizacije poznavala tajna učenja i praktična umeća koja su primenjena na osnovu najvišeg zakona, a taj zakon je imao samo jedno pravilo koje je objašnjavala jedna reč, rad. Njih dve su znale šta znači posvećenost, kontinuirani rad koji je parametar na osnovu kojeg se amater razlikuje od profesionalca, početnik od iskusnog umetnika, i na kraju, ili pre svega, stvaralac od netalentovanog pretendenta na oreol uzvišenih. Zato su razumele i volele priču.

Jutro je donelo dodire blagog povetarca. Lili je posmatrala baštu koju je negovala sa posebnom pažnjom. Eterična svest biljnog sveta, kako je objašnjavao Pjer, blagoslov je koji tanane ljudske duše mogu da osete, dodir duhova prirode bio je tu. Gnomi koji naseljavaju bašte, polja i livade pritajeno su pratili njene aktivnosti na odgajanju biljaka. Nekada bi joj šapnuli šta treba da uradi, koliko vode da naspe i kako da okopa neki deo bašte. Muzika koju je izvodila i izmaštala, povezivala svet elementala, predele prirode u kojima je boravila i one treptaje mesečevih mena koje je osećala u mislima i snovima. Vrt je bio samo delić prirode, ali delić koji je dobila na upravljanje na zadovoljstvo gnoma, koji su joj pomagali u tome.

.

Strah od putovanja u Rim bio je posledica njenih sećanja na turobne dane iz rane mladosti i na kolaps koji je prošle godine doživela na sceni, na tom takmičenju. Pjer je insistirao da učestvuje na takmičenju za najboljeg studenta lepih umetnosti koju je ustanovio kralj Luj Četrnaesti, a Napoleon je doneo odluku da se održava u Rimu, jer je revolucionarni zanos pretio da izazove njeno ukidanje.

Kompozicija Faust i Helena je originalno delo koje je Lili isplela od poetskih niti njihovih razgovora o književnim i umetničkim izvorima inspiracije, iza kojih je uvek muzika, kao podloga i skriveni svet iz kojeg izviru suštinska značenja kosmičkih plima i oseka.

Nokturno za violinu i klavir je njeno najsentimentalnije, melanholično delo, sve što je mogla da kaže o sebi notama bilo je tu. Ali Faust i Helena bio je muzički komad koji je reflektovao njenu vezu sa Univerzumom u kojem je bilo još toliko onoga što je spoznala preko Pjerovih lekcija i to pokušala da iskaže fluidnim osećajima. O lekcijama koje je očekuju jer su njihovi susreti izgledali kao da će biti beskonačnog trajanja.

Žena nikada nije pobedila na ovom prestižnom takmičenju. Nađa je konkurisala četiri puta, najveći uspeh bio je druga nagrada. Učitelj kojeg je Lili veoma poštovala, Gabriel Fore pričao joj je o Veneciji, tom magičnom gradu u kojem je boravio u jednom periodu života, kada je uspeo da izleči pariski splin, depresivno raspoloženje koje je poznato pariskim umetnicima, pesnicima i muzičarima koji su pisali, svirali, čitali Bodlerove pesme u kojima je atmosfera grada i njegovog mračnog poniranja u setu opisana na autentičan i briljantan način.

U Bodlerovim pesmama i pesmama u prozi su se prepoznali. Lili i njen učitelj bili su deo tog nepreglednog niza sentimentalnih Parižana.

A tuga, bol, ljubav i empatija se najbolje ispoljavaju u umetničkom stvaranju. Pjer je podsećao na to u trenucima kada joj je, kao i Nađi, ponestajalo snage da dovrši kompozicije, nekada i one koje su kratkog trajanja. I ova koja je čekala premijeru u gradu o kom je Pjer ponekad pričao kao o tajnoj prestonici bele magije, bila je stvorena na krilima splina, ali i na talasu samopouzdanja koje je uzrokovalo uverenje da je produkt njenih osećanja koja treba da izrazi u elegičnoj i avangardnoj muzičkoj kreaciji.

Vila Mediči bila je prepuna, mladi studenti umetničkih disciplina, ugledni gosti, diplomate i mecene okupili su se u najvećoj gostinskoj sobi.

Raisa i Lili bile su u centru pažnje. Njena majka bila je ruska princeza pre dolaska u Pariz, tako da je ćerku naučila uzvišenim manirima plemstva po kojima su se razlikovali od običnih ljudi, nasrtljivih buržuja koji su pokušavali da ih imitiraju dok su se penjali na društvenoj lestvici posle propasti srednjovekovnog sistema uređenja društva. Lili je bila graciozna u haljini od satena koja je padala do njenih cipela. Bila je u centru pažnje. Predsednik žirija je posle iskrenih komplimenata i čestitke na prvoj nagradi, odvojio majku od ćerke i nastavio da joj priča o putovanjima po istočnim predelima Evrope.

Prišao joj je mlađi muškarac koji se razlikovao od prisutnih, poljubio joj je ruku i govorio na nekoj mešavini venecijanskog dijalekta sa primesama arhaičnih francuskih reči. Ime kojim se predstavio bilo je Đakomo. Nakratko je uspeo da opiše iskustva života u Parizu i da započne diskusiju o nekim temama iz oblasti alhemije, činilo se da je iskreno impresioniran njenim poznavanjem ezoterije i rozenkrocejrskog reda. Pričali su o nekim ličnostima o kojima je dosta znala, ipak, izgledalo je da on zna o njima mnogo više; Madam Pompadur, Žan Žak Ruso, grof Sen Žermen, Lorenco da Ponte bile su ličnosti koje je intrigantno opisao, uz detalje koji nisu poznati iz istorijskih spisa.

Odjednom su se pored njega našle dve bliznakinje, crnka i crvenokosa, mršave dugokose devojke grube facijalne ekspresije, koje je nisu ni pogledale. Đakomo je otišao za njima uz brz naklon i nekoliko reči pozdrava, delovao je nekako nesigurno.

Onda je glavni organizator, za koga se pričalo da je sumnjivi pretendent na vezu sa plemićkom porodicom Mediči, upoznao sa starijom damom koju je predstavio kao Pegi, koja je plenila smirenošću i odavala utisak nekog ko joj pruža podršku bez mnogo reči.

Njena majka Raisa potrudila se da naredno pre podne provedu u šetnji na potezu od mosta Rialto do trga Svetog Marka. Ručak na trgu bio je skup, a ruska princeza je dobro izgrdila konobara koji je pokušao da naplati previše.

Grad je bio neobično lep, kao i gondolijer koji ih je vozio po fascinantnim i onim manje lepim krajevima grada, ali vožnja gondolom označila je kraj putovanja.

Putovanja nije volela, ako se izuzmu odlasci u okolinu grada, u prirodu, tamo gde se reka susreće sa šumom. Njen rodni grad, Pariz, bio je mesto iz kojeg nikada nije poželela da ode. Njegove mračne ulice, Monmartr i Jelisejska polja privlačila su je i nikada joj nije bilo dosta šetnje, a dok je šetala uvek je zamišljala stihove, harmonije i note. Sanjive šetnje Parizom u popodnevnim časovima bile su deo njenog života kojeg nikada ne bi mogla da se odrekne, deo koji joj je sada nedostajao. Splin Pariza umeo je da je obuzme kao osećanje koje je bilo smeša melanholije, poniranja u neke nejasne svetove i snove u kojima se pojavljuju nestvarne senke.

Povratak je stvorio želju da prošeta njenim gradom, mračne ulice vodile su je ka mestu o kojem nije nikome pričala, sem Pjeru. Mračni kabare pod nazivom Pakao nalazio se u blizini Pigala. Nekoliko puta je bila na neobičnim seansama, kabaretskim predstavama koje su bile šokantne, ali je muzička pratnja tih nastupa opskurnih muzičara bila inspirativna i uticala je na neke pasaže u njenim kompozicijama. Upravnik je bio čovek neobičnog izgleda, Aleksandar, koji je Lili uvek dočekivao sa posebnom pažnjom, koja je pod-razumevala pogodnost smeštanja na sofu u mirnijem delu kabarea.

Noćas je atmosfera posebna, osećala se napetost, najavljen je nastup sastava Cirkus Kamp, mlada dama koja je pevala većinu numera izgledala je nestvarno, njena pojava odavala je utisak nežnog i istovremeno morbidnog bića, predstavili su je kao madam Bisturi, ali Lili je znala da to nije njeno pravo ime i da postoji neka mračna tajna koju krije. Nastup je bio spektakularan, mada bi neki scenski elementi i tekstovi pesama bili, po prirodi stvari, predmet interesovanja pariske policije, kao i činjenica da se opijum konzumirao u nekoliko separea kluba.

Lili je popila dve čaše vina i kada je nameravala da krene kući prišao joj je član ansambla koji je bio najstariji, izgledao je kao neki propovednik pomalo zapuštenog izgleda.

"Ja sam Sibelius i bio sam na dvoru ruskog cara, sve dok me čarobnjak po imenu Raspućin nije oterao, car je imao poverenja u njega. Lutao sam po Evropi i našao mir u Parizu, kada sam sreo mladu devojku koja je ličila na vas, zvala se Ženevijev de Sent Mar, posećivala je svaki kabare u kojem sam organizovao liturgije kojima smo isterivali zle sile. Moja greška je što nisam znao da zle sile koje su na moj put dovele Raspućina raspolažu mnogo sofisticiranijim oružjem i da je mlada, nevina dama koja me je opčinila madam Bisturi. Postao sam njen rob, a u vama vidim biće koje je posvećeno uzvišenom stvaralaštvu, ali, kao da imate u očima naznake moći koje sam osetio kod nje."

Nekoliko reči kojima je pokušala da objasni da je njena majka doživela slična iskustva označile su kraj razgovora jer je pevačica pokazala Sibelijusu da joj se pridruži; žurio je i jedva izustio nešto što je ličilo na pozdrav.

Dok je ispijala treću čašu vina prišao joj je drugi član benda, kicoš aristokratskih manira.

"Želim da vam se predstavim. Moje ime je Reverie de Bel Rak, bio sam kockar, preljubnik i strastveni čitalac dela jednog markiza čija sudbina je slična mojoj i uključuje boravke na groznim mestima, u kojima nema lepih dama poput vas, ima samo surovih tamničara. Ali sam uspeo da izbegnem kandžama sudbine kada me je opčinila madam Bisturi. Sada sam njen asistent koji više ništa ne pokušava da uradi na osnovu sopstvenog razmišljanja. Ona je tu da nas vodi kroz muzičke i životne puteve, a na njima mi je najveće zadovoljstvo da sretnem mlade dame koje su poput nje, ali manje surove, devojke poput vas."

Nekako su se prepoznali, barem kada se radi o likovima iz dela Markiza de Sada, jer se sa nekima od njih Lili identifikovala i sa Pjerom analizirala razloge za to. Bel Rak je podsećao na neke likove iz njegovih priča, a još više na njihovog autora. A De Sad je, po pravilu, opisivao sebe. Delovao je kao da je platio visoku cenu zbog svojih ekstravagantnih i bizarnih sklonosti, kao i De Sad, pa je svoju sudbinu prepustio moćnoj i karizmatičnoj predvodnici opskurnog benda. I u trenu je pucketanjem ruke ta moćna dama pozvala njenog sagovornika koje je poslušno napustio Lili, uz naklon.

Četvrta čaša vina bila je ponuđena od strane tamnoputog muzičara koji je tokom večerašnjeg nastupa puštao slike, a manje svirao.

"Zovem se Safran Udu, ja sam iz Aleksandrije. Egipat je zemlja tajni i drevne civilizacije koje su bile na našem području pre nas i ostavile su nam piramide koje su portal ka drugim svetovima. Odvek sam zamišljao kako se u njih izliva primodrijalna, moćna energija i da je naša zemlja nekada davno bila samo stanica na putu nekih bogova koji su lutali, kao što sam i ja zalutao u ovaj deo sveta, dok nisam upoznao našu predvodnicu i sada više nema lutanja za mene, ona zna kuda treba da idem i šta da radim."

Lili je uživala u razgovoru zato što su drevne cvilizacije Inka i Egipćana bile tema kojoj je bio posvećen skoro svaki dan njenog života, barem na tren mogla je da zamisli, ili možda da se priseti, predela u kojima su geometrijski oblici bili usmereni ka nebu, ili se nebo spuštalo preko tih nebeskih stepenica i dodir energija nepoznatih svemira bio je nadohvat ruke ne samo onima koji se se nalazili fizički u blizini. Umela je da prepozna da je njen sagovornik osetio zov svetova svojih predaka, na način na koji je ona sanjala njihove svetove i bića koja nisu nimalo ličila na ljudska. Znala je da će razgovor uskoro biti okončan, jer je dama koja je upravljala ovom družinom gledala prema njima.

Safran je zbrisao, ali desilo se nešto što nije očekivala, madam Bisturi prišla je sa čašom nekog pića zelenkaste boje.

"Absint za tebe devojko, znam da moje muzičare podsećaš na mene, a i mene podsećaš na mene, pa onda je izvesno da će ti ovo piće prijati."

Nije mogla da je odbije, a vino koje je do tada popila uvelo je u stanje opuštenosti, a ova žena je izgledala kao što bi ona verovatno trebala da izgleda za deset godina.

"Bila sam na ulicama Pariza, toliko dugo sam lutala bez cilja, onda sam upoznala jednog maga, sveštenika neke nove vere, zvao se Alister. Od njega sam naučila toliko toga, a pre svega osnovnu lekciju da svako treba da postupa po svojoj volji. I kada se naše volje povežu i upute nas ka istim ciljevima, to znači da smo sudbinski u vezi i da je naš put isti. A ti si usmerena ka nekim drugim putovanjima, ali kada se ponovo budemo srele naš put će biti isti. Do tada ćemo se susretati samo u snovima. Setićeš se mene u njima, ne i na javi."

Lili se probudila sa blagom glavoboljom, nije mogla da se priseti svih događaja od prošle noći, nekako joj se činilo da je deo onoga što je doživela bilo u snu, a deo na javi.

Mačka Brižit nekoliko dana je bila povučena, skoro ništa nije jela. Lili je, kao i Nađa i njihovi roditelji, volela mačke i sve druge životinje. Pored Brižit i kućnog puha kojeg su zvali Puh, jer je bio jedini puh koga su poznavale, hranile su mačke iz okolnih ulica. Pariz je bio grad u kojem je bilo puno životinja koje su se osećale dobro i zaštićeno u gradu svetlosti. Pozvale su veterinara koji je njeno stanje pokušao da objasni poznim godinama mačke koju je mama Raisa pokupila sa ulice pre Nađinog rođenja, a od tada je prošlo mnogo godina prema ljudskim i još više prema mačjim parametrima.

Lili je znala da niko sem Pjera ne može da pomogne maci koja je bila ravnopravan član porodičnog domaćinstva. Obe su primljene u dom Bulanžerovih, iako nisu bile krvnim vezama povezane sa njima, ali obe su postale, na neki poseban način, temelj toplog doma.

Pjer je sveštenik magijskog reda, poznavalac uzvišenih duhovnih spoznaja i okultnih veština. Kada je došao izgledalo je da se slaže sa procenom veterinara. Ipak, njen duboko zabrinut pogled kao da je izazvao reči kakve do sada nije čula od njega.

"Molitva je poziv višim sferama postojanja i njihovim predstavnicima koji je ispravno uputiti u situacijama kada smo zaista bespomoćni. Iako su religijski okviri ograničavajući molitve koje se propisuju njihovim kanonima mogu da budu delotvorne.

Bića iz viših sfera motre na naš ambijent i reaguju i bez poziva u pomoć. A taj poziv uvek izaziva njihovu reakciju kada je upućen zbog drugih. Molitva za druge uvek se čuje u svetovima u kojima ne postoje prostor i vreme.

Ti si se uvek molila za druge, a pre svega za mačke i druge životinje o kojima si brinula. Zato će ti bića iz tih sfera pružiti pomoć.

Mačja bića su naprednija od ljudskih i dolaze iz dalekih svemira, ipak ona su u našem ambijentu postojanja u svom prethodnom, jednostavnijem obliku koji je u odnosu na njihov savršeniji vid omeđen vremenskim parametrima, ali kako su oni relativni u kontaktu su sa svojim budućim oblicima. Od vremena drevnih civilizacija ona su tu, jer su sfinge i piramide koje su vanzemaljci postavili na našoj planeti vibracioni portal ka njihovim savršenim svetovima.

Ti si spontano pronikla u tajne svete geometrije koja je odraz njihove filozofske doktrine; da, broj devet krije mnoge tajne, a mačke imaju devet života. Ova mačka je primila sile energetskih portala iz zajedničke svesti njenog roda, iz svetova dalekih, naprednijih oblika njenog bića i biće sa tobom do kraja tvog života. Ona će te ispratiti kada kreneš na put kojim sva ljudska i mačja stvorenja moraju da odu, kada se spuste zavese i ugase svetla pozornice života."

Pjer je svratio u uobičajeno vreme, delovao je pomalo napeto, što nije bilo uobičajeno.

"Imam nalog od tajnih vođa našeg reda da ti prenesem da se od tebe očekuje da pomogneš u muzičkom obrazovanju jedne mlade sveštenice i da joj ukažeš na neke lekcije iz života koje svaka mlada dama treba da nauči. Da, radi se o dami koju na neki način poznaješ, prisustvovala si njenim baletskim nastupima i znam da ti se dopada, naravno da nisi slučajno izabrana za ovu ulogu."

Lili je znala da je Pjer sveštenik tajnog reda i zbog toga nije sumnjala da su mu poznate tajne koje su nedokučive običnim smrtnicima, a imala je priliku da primeti da ima kontakte sa veoma uticajnim ličnostima koje je koristio veoma pažljivo, samo u neophodnim slučajevima.

Nekako je spoznala da se u ljudske poslove mešaju nevidljive snage, faktori koji su nepoznati običnim ljudima, ali koji su uočljivi posvećenicima, onima koji imaju uvid u više dimenzije postojanja. Znala je da se te magijske snage mogu koristiti na više načina i da postoje oni koji su skloni da ih zloupotrebe. Ali, kako je Pjer objašnjavao, postoji i okultna policija, zadužena da onemogući poremećaj energetskih faktora i uspostavi balans, kako bi ljudski poslovi bili na umeren i podnošljiv način usmeravani iz viših dimenzija.

Kada su stigli u veliku kuću u predgrađu dočekala ih je mlada devojka veoma duge kose. Lili je odmah prepoznala Kleopatru, Kléo de Mérod, plesačicu kojoj se divila. Kleo je bila oličenje lepote i ne samo da je opčinjavala svojim plesom, već je njena lepota delovala neprolazno. Težnja koju su romantičarski pesnici petrarkističke tradicije opisivali kao uzvišeni i nedostižni ideal jeste neprolaznost ljubavi i lepote.

Kleo je bila ona koja je i u poznijoj fazi života izgledala isto kao u ranoj mladosti. Ali, za razliku od drugih, Lili je znala da su neobjašnjive sile koje je Pjer poznavao umešale svoje prste u to. Lekcije iz klavira su bile veliko zadovoljstvo za Kleo, kao i za Lili. A činilo se da se ne radi o potrebi, već o nekoj vrsti poklona koji je Pjer preko nje isporučivao u sanjivim popodnevima dva puta nedeljno. Kasnije je Lili zapazila da Kleo ima ranicu na vratu.

Jedne večeri Kleo je bila tužnija nego obično. Njihovi razgovori su po pravilu bili kratki i odnosili su se na muziku i balet. Delile su ljubav prema operi, Hendlov Orlando, Vagnerov Parsifal i Prsten Nibelunga bile su predstave koje su na njih ostavile jak utisak. Muzička ostvarenja Žan B. Lilija odražavala su eho epohe francuskih kraljeva, sjaj i pompeznost doba za koje su osećale da je deo njihovog identiteta, da mu pripadaju više nego vremenu u kojem žive. Te večeri Kleo je počela da priča o sebi, svom nesretnom životu u kojem su je ponižavali.

Jedna od narednih Pjerovih poseta bila je prilično neobična. Spontano je, uz čašu crnog vina, opisivao svoje američke avanture. Lili nije puno znala o toj dalekoj zemlji, ali joj nije promaklo da Pjer priča o događajima iz prošlog veka.

"Amerika je zemlja u koju su došli oni koji su tragali za novom šansom. Odlučni da je ne ispuste, kao sve šanse koje su pre toga propustili. Zemlja koja je uspostavila slobode i načela koja će biti orijentir za evropske i druge narode, ograničene svojim okoštalim tradicijama."

Njegovi opisi njegove uloge ađuntanta vrhovnog komandanta Teksaške oslobodilačke Armije, generala Sema Hjustona, ostavili su je bez daha. Pjer je učestvovao u borbama koje su vodili hrabri američki dobrovoljci, koji su uspeli da pobede brojniju meksičku armiju i osvete tvrđavu Alamo koju je branilo nešto više od stotinu dobrovoljca koji su se suprostavili armiji od pet hiljada vojnika osionog meksičkog generala Santa Ane.

U Teksasu je bio običaj da te, kada si među viđenijim ljudima koji su spremni da se posvete viteškim ciljevima, proglase za pukovnika, objašnjavao je Pjer. Tako je i on vođen nevidljivom rukom sudbine dospeo u štab generala Hjustona koji je drugog pukovnika teksaške armije, Britanca Trevisa, postavio za komandanta tvrđave Alamo, trošnog vojnog utvrđenja iz doba španskih osvajača. Pjer je bio lični ađutant generala Hjustona koji je komandovao vojskom sastavljenom pretežno od dobrovoljaca, ali ljudi posebnog kova, onih koji su verovali u slobodu, u aksiome koji su bili početni koncept stvaranja novog društva, čiji potencijal je bio zasnovan na pravilnom izboru ciljeva kojima su težili. Bili su vođeni rukom sudbine, a Hjuston je bio taj koji ih predvodi ka istorijskim događajima koji su se u drugoj realnosti, koja ima drugačije vremenske parametre, već odigrali. A svi zajedno bili su hipnotisani tom rukom koja je imala glavnu ulogu u događajima koji su odredili njihovu ličnu sudbinu, ali i sudbinu Teksasa i Amerike.

Pjer je bio svedok da je Hjuston teško podneo vest o padu Alama. Veliki zaštitnik Teksasa u Američkom kongresu, legendarni odmetnik Dejvi Kroket bio je jedan od branilaca koji su položili život za slobodu Teksasa. Svi dobrovoljci iz Tenesija koje je okupio pali su za isti cilj. Pukovnik Trevis je branio tvrđavu neverovatnom odlučnošću, Hjuston je često komentarisao da je zaslužio čin teksaškog generala.

Ubrzo posle pada tvrđave Hjuston je okupio armiju koja je porazila Santa Anine trupe podeljene u dve formacije. Pjer je učestvovao u krvavim borbama rame uz rame sa vrhovnim komandantom, koji će postati prvi predsednik nezavisne države Teksas. Pjer ga više nije sledio, kada su borbe za oslobođenje Teksasa završene odbio je ponudu da predvodi izvršnu vlast i otišao je u Nju Orleans. Tu se sastao sa Džordžom Fišerom, jednim od viđenijih članova masonske lože, poreklom iz evropske zemlje Srbije, koji je svojim nesebičnim zalaganjem doprineo pobedi Teksasa. Nazdravljali su kruni njihovih ciljeva, predstojećem priključenju Sjedinjenim Američkim Državama.

Pjer je učestvovao u nekim ceremonijama, vudu rituali bili su uobičajeni u glavnom gradu Luizijane. Iz njegove priče, u kojoj je izostavio neke, kako se činilo, ključne detalje, moglo se zaključiti da je glavni razlog njegovog boravka u ovom gradu bio vezan za susret sa dve sestre kojima je dugovao mnogo, verovatno pre svega dugovečnost, poput lika iz jedne priče.

Oskar Vajld je opisao lik Dorijana Greja na briljantan način. Ipak, Lili je znala da se kod Pjera radi o drugačijem uzroku dugovečnosti, fenomenu koji je poznat u još morbidnijoj literaturi, onoj u kojoj se opisuju, mada nikad do detalja, ključne formule večne mladosti, kakvu je opisivao Petrarka, kojoj su težili najveći filozofi, pesnici i umetnici njihovog vremena i svih doba u kojima je kreacija tražila puteve ka idejama i aksiomima koji sadrže odgovore na pitanja suštine lepote i postojanja.

Pjer je opisivao Ameriku kao novi svet koji uspostavlja principe individualizma i slobode u gradivno tkivo ljudskog društva. Grad koji je opisivao kao Pariz budućnosti, Njujork, razvijao se u geografskom i apstraktnom smislu.

Centralni park je bio mesto u ovom gradu u kojem je Pjer uvek provodio najviše vremena. Pejzažni arhitekta Frederik L. Omsted bio je prijatelj o kojem je Pjer pričao sa posebnim uvažavanjem. On je pobedio na konkursu za dizajn oaze koja je ulepšala ovaj veliki grad. Činilo se i da je Pjer bio autor nekih ideja koje su imale koren u arhitektonskim konceptima nekih evropskih i azijskih predela, park je predstavljao uspelu simbiozu raznovrsnih pejzaža i bio je prepun različitih biljaka, drveća i životinja.

Izgledalo je da Pjer veruje da budućnost pripada Americi i drugim zemljama koje su daleko od Evrope. Novi ovozemaljski svemir biće daleko od starog kontinenta koji je, znala je, obožavao. Kao da nije bila u stanju da poveruje u njegove reči, iako je znala da on veoma dobro zna o čemu govori.

Druga Pjerova priča o udaljenim predelima bila je posebno zanimljiva. Novi kontinet koji je bio najudaljeniji od Evrope bio je mesto na kojem se Ujedinjeno kraljevstvo prostiralo u svoj svojoj veličini i moći. Pjer je diskretno opisivao svoje kontakte sa predstavnicima Britanske krune i vlade, ponekad joj se činilo da on ima neku posebnu ulogu u novim zemljama, kolonijama. I da ta uloga nije zadatak koji se zasniva na ovozemaljskim političkim i poslovnim koncepcijama.

Jedno od najlepših mesta na planeti koje je opisivao bila je Australija, kao i Novi Zeland. Te kolonijalne teritorije imale su energiju razvoja, bile su prostor neslućenih mogućnosti. Oni koji su se tu našli tražili su novu šansu. I bila im je pružena, jer je priča tekla u ispravnom pravcu. Vremenom izradili su temelje i na njima nadgradili jednu od najlepših zemalja. Znali su da ne treba da uništavaju živopisnu prirodu, biljni, životinjski svet i da dubine okeana treba da ostanu nedirnute.

Nažalost, bilo je grešaka jer su doseljenici bili netolerantni prema starosedeocima. Aboridžini su bili narod posvećen prirodnom poretku, umeli su da prepoznaju takt šume, zov planinskih vetrova, brinuli su o pticama i životinjama koje su ih okruživale. Hijerarhija njihove zajednice bila je jednostavna i logična, najstariji su predvodnici, oni su mudraci čija reč se poštuje i sprovodi bez pogovora. Lili je razumela da je Pjer boravio u ovim zemljama pre svega zbog tih starosedelaca, koji su, po svemu sudeći, imali zaštitu i podršku onih koji su ga tamo poslali.

.

Zamak Šenonso bio je delimično osvetljen, krivudava staza je bila dovoljno mračna pa je bilo potrebno da paze na svaki korak. Maskenbal na koji ih je Pjer pozvao bio je prilika da Lili stavi crnu masku sa tirkiznim okvirima, koju je kupila u Veneciji, i da nagovori Nađu da se maskira na sličan način; maska koju je kupila za nju bila je nešto konvencionalnija srebrnasta venecijanska maska. Stigle su kočijom koju im je poslao Pjer, kočijaš je izgledao kao senka bez lica, ogrnut kapuljačom, nije govorio, izuzev ako bi dva puta ponovile pitanja. Lili je primetila da su na nebu gavrani, osetila je da je njena ptica tu. Da li je to bio znak da je na balu očekuje neka opasnost?

Ne bi se reklo, jer je na ulasku u veliku dvoranu sa ogromnim svećnjacima čula poznate zvuke. Sati je bio jedan od muzičkih umetnika kojeg su Nađa i Lili neizmerno poštovale. Ako je on zadužen za muziku bilo je jasno da se radi o posebnom događaju.

Ugledala je mladu ženu koja je bila drugačija od svih, primetila je da joj Pjer nešto šapuće na uvo i odlazi. Prišla joj je pre nego što je uspela da pomisli da bi mogla da traži od Pjera da ih upozna.

"Ne treba da se čudiš, znam šta si pomislila, zaista bi trebalo da se upoznamo", rekla je odsečno. "Ja ću pratiti Pjera na putovanju u postojbinu, kada dođe vreme za to. Ali, taj trenutak je daleko. U stvari, zajedno smo i došli na ovu planetu. Nije čudno da ćemo se zajedno vratiti zato što imamo zadatke u drugim svemirima. Ti i ja se dugo znamo. Nekada davno napisala si pesmu posvećenu meni. Iako je ta pesma posvećena pesniku koji te je još više inspirisao od moje lepote, Petrarki. Bila si jednako koliko i sada romantična i posvećena umetničkom porivu. Živela si na ostrvu u hrvatskom primorju. Tada, za tebe bila sam vila, danas me smatraju demonskim bićem. To je u vezi sa nekim poslovima koji su mi povereni. Naša planeta, Aldebaran je daleko i ja ponekad osetim vaše tužne note i stihove kao podsećanje na udaljenost domovine. Danas, u vašem svetu moje ime je Marija."

Lili se setila da je Pjer pominjao devojku duge crvene kose koja je sa njim putovala kroz svetove i galaksije. Uz malo vina pomešala su se sećanja na njegove priče o mračnim kraljevstvima koja su Pjer i Marija sprečili da zavladaju nekim drugim kosmosima, objašnjenja da ih je to, pored ostalog, dovelo na planetu Zemlju, kojoj slede teška iskušenja, i Hanibala Lucića, romantičnog pesnika iz jedne male zemlje, čijeg imena se nije sećala, čije pesme je poznavala, mada nije bila sigurna da li ih je čitala na javi ili u snovima. Kroz maglu misli, emocija i sećanja primetila je da Marija više nije tu, a shvatila je i da se više neće pojaviti.

Nađa je prišla u pratnji jedne mlade dame koja je veoma neobično izgledala. "Ovo je Alis Rosenberg, iz čuvene če-ške plemićke porodice", kratko je objasnila. Devojka je bila bledog tena, imala je nekakve nastavke, aplikacije na noktima i nakit kakav niko nije nosio u Parizu. Ubrzo su ostale same, jer je Pjer odveo Nađu da bi je predstavio Satiju. I Lili je želela da upozna Satija, ali je razgovor sa Alis krenuo neočekivanim tokovima, tako da se činilo da se radi o razmeni ideja i mišljenja o umetnosti i filozofiji između osoba koje se veoma dugo poznaju i odlično razumeju.

"Ja sam napisala priču o nesretnom čudovištu, družila sam se sa pesnicima koje voliš više od mog romana. Bilo je davno, Bajron i Šeli bili su posebni karakteri, ponekad pomislim da je njihovim čitaocima, onima koji su ih upoznali preko njihovih pesama neuporedivo bolje nego meni koja sam upoznala njihove slabosti i mane. Engleski romantizam je malo dugovao fikciji, sem u domenu poetskog stvarala-štva. Bilo je potrebno da neko otvori nove vidike i nagovesti pravac razvoja jedne specifične forme književnosti, koja će se ispoljiti u drugim formama stvaralaštva. Frankenštajn je simbol nas otuđenih, neshvaćenih i drugačijih. I ti si drugačija i nežnija nego što bi trebalo da budeš. Zato smo ti poslali Pjera koji ima mnoge druge zadatke u ovom vremenu. Ja dolazim iz drugog vremena i tu sam samo zbog tebe. Ne bih mogla da kažem i zbog Nađe, zato što sam ja ona u budućnosti, a ona je ja iz prošlosti. Tu sam zbog vas, ali ona se neće sećati ove noći. U životu koji je moja sadašnja realnost ja sam devojka iz grada Kluž u Rumuniji koji je prestonica Transilvanije i još su živa sećanja na grofa koji je branio naše krajeve. Ali tamo odakle dolazim budućnost je učinila svoje i samo poneke romantične duše pamte umetničke forme i duh ove epohe, koju su s pravom nazivali lepom."

Nešto kasnije Pjer se pojavio sa starijim čovekom koji je istovremeno delovao mladalački pokretno, hitro; posmatrao je pronicljivim pogledom. Imao je dugu bradu.

"Predstavljam ti Klodovika, poznate su ti priče o Merovinškim kraljevima, ovo veče posvećeno je mojim prijateljima koje sam upoznao na ovoj planeti i sa kojima sam učestvovao u stvaranju istorije. Sve je zapisano u matricama vremena koje su višedimenzionalni deponovani pregled svih događaja koji su se ikada desili, od kako su ljudi preuzeli našu planetu od vanzemaljaca i kada su počeli svoju vladavinu na ruševinama drevnih civilizacija."

Sa tom bradom i dugom odeždom izgledao je baš onako kako ga je zamišljala kada je Pjer opisivao čuvenu bitku kod Vujea, sukob Franaka koje je predvodio i Vizigota kojima je komandovao Alarik Drugi u kojoj su pobedili uz pomoć vizantijskog cara Anastazija. Klodivik je nestao posle nekoliko ljubaznih rečenica bez nekog sadržaja; videla je da se pridružio Mariji.

U trenu pred njom se pojavio visok čovek u poznim godinama, njegove oči su bile ugašene, iako otvorene. "Da li ste primetili da se krećete među duhovima prošlosti", pitao je prijatnim, odmerenim glasom. Lili je klimnula glavom u kojoj joj se zavrtelo, shvatila je da je ove noći sve moguće.

"Da, moguće je da doživite puno neobičnih stvari", nadovezao se ovaj prefinjeni gospodin, "a među njima je i susret sa nekim od nas, mi smo duhovi ali dolazimo iz budućnosti. Sa vama delim naklonost ka literaturi i muzici, suptilne forme ljudskog stvaralaštva su ambijent u kojem smo se susretali, kao što su naši susreti u nekim drugim ambijentima i vremenima bili neizbežni. U mojim pričama koje prema parametrima vašeg vremena još nisu napisane opisao sam mnoge likove koji su naši zajednički poznanici. Neki od njih bili su sa nama u nekim avanturama, a neki su samo postojali u mojoj mašti, ovi prvi bili su živi, pa su se preselili na stranice mojih knjiga, ovi drugi su sa tih stranica stupili na pozornicu misli, ideja i snova mojih čitalaca. Šekspir i Homer su među prvima, oni su me zamolili da vas pozdravim, nisu mogli da se večeras sretnu sa vama, ali ne treba da zbog toga žalite, jer to bi bio samo jedan od mnogih susreta. Na kraju i na početku ostaju samo reči, one koje smo izgovorili i one koje smo napisali, ali i one koje nikada nismo iskazali, ali su naše misli bile usmerene u pravcu njihovog značenja."

Lili je u trenutku ostala sama. Sve se dešavalo brzo, kao u kovitlacu koji se obavijao oko nje i oko dvorane zamka u blizini ponoći.

Pored nje je stajala mlada žena smeđe kose, dostojanstvenog držanja. "Verujem da se prepoznajemo, u vremenu koje je blizu kraja ljudske egzistencije na ovoj planeti ponovo ćemo se sresti. Vi ćete rado čitati moje priče o mladom čarobnjaku i gledati pokretne slike koje će biti snimljene po njima. U to vreme sve će biti ubrzano i naša čula će uživati u svim naprednim izumima. Ali svete tajne neće biti zaboravljene. Moja zadatak će biti da ih opišem na način na koji će ih razumeti i manje upućeni."

Zatim je ugledala Pjera sa tri dame kojima su se klanjali svi posetioci u blizini. Delovale su dostojanstveno i skladno, mada su bile obučene u potpuno različitu odeću. Pre nego što je stigla da nešto preduzme Pjer je prišao sa jednom od njih koja se predstavila kao Katarina.

"Nas dve smo osmislile ovo zdanje, njegove spoljašnje zidine i enterijer, kao i Dijana, znam da si na ulasku u zamak razmišljala o tome, mnogo sećanja i emocija je deponovano ovde i mi se ponekad pojavimo kada nas prizovu."

Pročitala mi je misli, pomislila je Lili. I kao da se nadovezuje na svaku njenu misao naglasila je da je njena uloga bila da se stara o Francuskoj; naravno, pripadala je čuvenoj porodici Mediči.

"Istorija mi nije oprostila volju da vladam i štitim prirodno pravo kraljeva iz moje porodice da budu u ulogama koja im je pripadala. U vašem vremenu sve je jednostavnije, ali temelje ove države i nekih drugih koje su osnova evropske civilizacije postavile su dinastije koje se pamte više po zločinima, nego po istinskim postignućima. Teško je čitati istorijske knjige vaših savremenika, malo toga su uspeli da razumeju. Ali ovaj zamak je tu kao neka senka koja skriva svetlost naših dana. Čak i u tim istorijskim opisima iz vaših knjiga ostalo je nešto od tog sjaja."

Dok je Lili razmišljala šta bi mogla da kaže, dama je nestala a Nađa se pojavila sa ispitivačkim izrazom lica.

Razumela je, i to je rekla Nađi, da su ove dame jednako značajne ličnosti iz francuske prošlosti i budućnosti, njihove uloge su delimično odigrane i imaće priliku da se pojave sposobnije, iskusnije, nadmoćnije i iznad svega dobronamernije nego što su nekada bile. A ovaj zamak bio je utočište i mnogih drugih duhova.

Nađa je podelila njen utisak da su svi večerašnji susreti bili sa samo prividno ljudskim bićima, kao da su svi bili jednako prisutni i odsutni, prozirni, uključujući Pjera. Misterija u kojoj su učestvovale bila je veoma slična Pjerovim lekcijama o relativnosti vremena i prostora.

Među gostima bilo je usamljenih likova koji nisu razgovarali sa ostalima. Jedan od njih bio je najupečatljiviji, Lili ga je odmah primetila. Imao je crnu kosu i bradu, tamnu košulju, vitak stas, a čaša vina se činila kao nerazdvojni deo njegovog identiteta. Prišla mu je iako je jasno pokazivao da ne želi da se upozna sa njom. Ali Lili je umela da bude di-skretna i nenametljiva, njen šarm bio je suptilan, a maniri besprekorni. Stala je malo dalje od njega, a opet bila je u blizini. Čekala je da nešto kaže, a i ako se to ne dogodi znala je da treba da bude na tom mestu. Posle nekoliko minuta čula je njegove reči.

"Ja sam onaj koji je spojio poetski zanos sa pijanstvom i albatrose, ta nežna, božanska bića sa nemoralnim devojkama. Ponekad sam uspevao da opišem moje nadahnuće melanholijom Pariza i morskim pticama, ali sam još češće padao u kandže strasti, u đavolskim jazbinama tog setnog grada, pio sam i vodio ljubav sa posrnulim bićima, onima kojima nema spasa. Vi niste ni nalik njima, vi ćete me pamtiti po pesmama, to je najbolja opcija, ništa drugo u mom životu nije vredno pomena, sećajte se pesama, ja sam odavno mrtav."

Njegove reči su se slagale uz setne tonove klavira. Ali dok je Lili pokušala da isprati melodiju tajanstveni stranac je nestao, a pojavio se drugi.

"On mi je bio inspiracija za lik tajanstvenog stranca", rekao je sedokos visok čovek koji joj je neprimetno prišao. "Ti duhovi su živopisni, ali vi više volite priče o avanturama vašeg učitelja. On je imao važne zadatke zbog kojih se po drugi put pojavio na dvoru kralja Artura. Ali kada ste blizu kraja svog puta onda su vaš najverniji pratilac sećanja, sećanja iz detinjstva su vam najdraža među njima, a ja sam imao sreću da ih na vreme zabeležim. I vi ćete se, kao i vaša sestrica, sećati trenutaka bezbrižnosti, kao i svih mačaka koje ste sreli i o kojima ste se brinuli. To nam je zajedničko, ta stvorenja su uzvišenog roda, a mi smo nekada, na jednom drugom mestu položili zavet da ćemo ih čuvati na ovoj surovoj planeti."

Lili je razumela da su stranice njenih najomiljenijih knjiga dobile vizuelne tumače u likovima njihovih autora, od kojih su neki bili živa bića, a drugi duhovi onih koji iz neke druge dimenzije dolaze u veliku dvoranu zamka prizvani nekim veoma istančanim vibracijama, zovom iskre kreacije koju je Pjer opisivao kao najvažnijim kvalitetom ljudskih bića koja su na putu svog razvitka stigli do poslednjih stepenika.

Iznenada, iza nosećeg stuba velike dvorane Lili je primetila dve devojke koje su izgledale kao bliznakinje, ipak, nije bila sigurna u to. Jedna je bila crnokosa, druga crvenokosa; vitke, mršave kretale su prebrzo prema Pjeru koji ih je odveo van glavne prostorije. Bal je bio u toku, gosti su se zabavljali, plesali su na neki način koji nije savremen, ali Lili je razmišalja o tome gde je Pjer. Zatim je obuzela misao o okultnoj policiji, odnosno njegovoj priči o tome da postoje moćni crni magovi, praktikanti mračnih kultova i sekte koje primenjuju drevna znanja radi sticanja moći i uništenja protivnika koji im stoje na putu, ali da postoje i moćni posvećenici koji ih sprečavaju da nedužnima učine zlo.

Bilo je jasno da je Pjer neko ko je u ulozi koordinatora koji uočava slučajeve kada je potrebno da okultna policija uzme stvar u svoje ruke. I razumela je da je među onima koji su u toj priči u važnim ulogama Kleo, balerina kojoj se divila. Kada se vratio nadovezao se na njene misli kratkim komentarom da su bliznakinje otišle. Nije rekao, ali je znala da su otišle zauvek. I da je Pjer osetio olakšanje.

Pjer je prišao sa visokim čovekom sa brkovima. Predstavio ga je kao pisca koji obilazi evropske zemlje.

"Ja sam sa ostrva", kratko je objasnio. "Moja domovina je bogata šarenim travnjacima, zelenim poljima i brdovitim krajolicima. Irska je inspiracija svih mojih dela. Trebalo bi da je posetite, ali umesto toga, ili pre nego što to učinite, možete pročitati moju knjigu koja opisuje moje sugrađane, moj opis umetnika u njegovim mlađim danima. Mislim da ćete doživeti autentičnu spoznaju o njoj."

Lili je prihvatila poklone, dve knjige, i istovremeno se prisetila da joj je Pjer pominjao ovog pisca kao jednog od značajnih modernih stvaralaca. Razgovor je potrajao jer se njegova priča nastavila u pravcu poslednje knjige koju je završio, inspirisane mitovima o legendarnom Odiseju i njegovim avanturama. Iako je proučavala Homerova dela do sada u njima nije pronašla toliko dubokih spoznaja i spona ka univerzalnim istinama, koje je nadahnuto opisivao. Kada su se pozdravili shvatila je da je razgovor bio duži nego što joj se činilo.

Lili je pogledala u pravcu iz kojeg je dolazila muzika. Pored majstora Satija nalazio se mladić koji je pomalo trapavo prebirao po dirkama klavira. Zapazila je da je posmatra od kako je ušla u dvoranu. Bilo je potrebno neko vreme da joj priđe, ali je znala da će se to dogoditi.

"Ja sam Džon, dolazim iz grada koji je metropola avangarde, pa i vi ste ovde sigurno čuli za Njujork. Sati je muzički mag, delimo duboko poštovanje za njegovo stvaralaštvo. U stvari, važnije je, kako mi se čini, činjenica da me veoma podsećate na jednu damu koja je poreklom iz Ukrajine. Ona je bila uspešna u novoj umetnosti, u novom vrlom svetu, Americi, umetnosti kojom se stvaraju raznovrsne vizuelne predstave, iza kojih je uvek muzika. A bila je i sveštenica Vike, Mirabo, kako su ih nazivali na Haitiju, magijske veštine je učila od velikih posvećenica iz Nju Orleansa, kao što vi imate čast da učite od Pjera. Ja sam u mom vremenu pomerio granice onoga što se u konvencionalnim smislu smatra muzikom, stvorio sam mnogo zvučnih zapisa, a deseti po redu od naslova koji su vezani za novu umetnost posvećen je Maji, sa kojom delite puno toga. Sada idem, ova poseta bila je blagoslov vašeg učitelja, koji mi je podario priliku da upoznam mog učitelja."

Lili nije uspela da prozbori ni reč, činilo se da tajanstveni mladić to i nije očekivao. Otišao je iz dvorane u pratnji bliznakinja ili joj se to samo učinilo.

Lili je imala utisak da je za klavirom devojka koju je videla kada je ušla u dvoranu i koja se ubrzo izgubila; imala je uvijenu kosu viktorijanskog stila. Kada je ustala i prepustila mesto majstoru bukvalno je naletela na nju.

"Ja sam Ada, vi me ne poznajete, vas matematika nikada nije interesovala. Ali znate mog oca, on je često boravio u vašim snovima, ipak ne toliko koliko u mojim." U trenu im je prišao naočit muškarac koji je hramao, ali je delovao samouverenije od ljudi koji su normalno hodali. "Moj otac Džordž", kratko je rekla Ada i upoznala ih. "Ali vi ga znate kao Lorda."

Lili je shvatila da je trebalo da odmah prepozna ovog duha, u mladosti se nije odvajala od njegove pesme Ona korača u lepoti, bio je jedan od njenih heroja. Razgovor o poeziji, Šelijevima, Mediteranu i romantičnim ratovima za oslobođenje označio je kraj noći, a utvare koje je Pjer prizvao gubile su oblik, ovo je bio bal na koji većina posetilaca nije došla kočijom kojom su se sestre Bulanžer vratile kući.

Jutro je osvanulo obasjano jarkim zracima sunca. Lili je ustala polako, Brižit je sišla sa kreveta kada i ona, kao i uvek. Sećanja na jučerašnji bal bila su živa. Htela je da pita Nađu kako se oseća i dobila je sve samo ne očekivan odgovor. Nađa je rekla da su je mučili živopisni snovi i da se oseća umorno, iako je jučerašnji dan provela u bašti negujući cveće, a uveče je rano zaspala. Lili je shvatila da nema svrhe da joj postavi još neko pitanje.

Posle mesec dana jednog jutra Lili je čekao dogovoreni susret sa Kleo. Pjer se nije pojavljivao i znala je da je njegovo objašnjenje da će biti daleko bilo jednako tačno koliko i nejasno, u pogledu razloga koje nije želeo da otkrije.

Ušla je u mračnu prostoriju u kojoj je Kleo sedela u fotelji. Iznad njene glave bila je lutka u obliku zmaja, koja se u početku nije pomerala, kasnije tokom razgovora Lili više nije bila sigurna da se radi o lutki. Kleo je znala razlog njene posete. Lili je samo pomenula da je prognoza lekara loša i za nju i za Nađu.

Upala pluća bila je hronična, slabost njihovih tela da savladaju ovu i druge bolesti koje su se nadovezivale onemogućavala ih je da žive kao do sada i sviraju i komponuju. Njihovi organizmi su bili simultano osetljivi od rođenja i nikada se jedna nije osećala dobro kada je drugoj bilo loše. Ali sada se činilo da će im život postati nepodnošljiv, a smrt roditelja je sama po sebi ostavila traga. Snagu im je davala činjenica da je mačka Brižit bila dobro i da su sve brige oko nje okončane.

Imajući u vidu da je Pjer pre odlaska pomenuo da je Kleo zadužena da im pruži pomoć i da treba da joj se obrate u svakoj situaciji koju ne mogu da reše, bilo je jasno da je taj trenutak došao. Pa ipak, Lili se ustezala da je poseti, kao da se nadala da će se otvoriti neke druge opcije. S druge strane imala je osećaj da može da joj poveri bilo kakvu tajnu i brigu. Bolest je bila ozbiljna, a Lili je znala da su moći tajnog društva u koje je Pjer inicirao Kleo bile neuporedive u odnosu na domete konvencionalne medicine.

Kleo je otišla u drugu prostoriju u kojoj je, kako se činilo, kontaktirala vođe reda, možda Pjera koga je Lili sanjala nekoliko dana pre nego što je pod utiskom tih snova zatražila pomoć od nje. Po povratku Kleo je govorila odsečnim glasom, koji je zvučao ultimativno.

"Ti i Nađa ste sa dolaskom u ovaj život, u ovo poglavlje matrice koja predstavlja niz vaših inkarnacija, projektovale kaznu za grehe iz prethodnih predstava, kada ste kao mlade jedinke sopstva otpočele niz inkarnacija na ovoj planeti. Ta projekcija je neizbežna jer je proizvod vaših uverenja da vam je takvo iskustvo neophodno. Ona je istovremeno prekretnica jer je postojala potreba da se osmisli scenario vašeg razdvajanja. Iako se bolest može eliminisati to ne bi moglo da spreči da u narednim poglavljima postojanja budete razdvojene. Zbog toga je najbolje da jedna od vas ozdravi, a da druga ode u sfere u kojima će se pripremiti za narednu ulogu. Gospodari karme neće uticati na scenario koji je osmišljen u vašim višim unutrašnjim sopstvima pre dolaska u ovu inkarnaciju. Ali su spremni da dozvole modifikaciju koja će zavisiti od tvoje odluke. Ti ćeš izabrati koja od vas će nastaviti da živi ovde i sada. Naravno da ćete se ponovo sresti kada dođe trenutak da vam se putevi ukrste. Tada ćete biti drugačije, ali jednako bliske. A vaša mačka će vas tada pratiti kao vaša sestra."

Rastale su se, a Lili je zaključila da je lutka u sobi bila živo biće koje neodoljivo podseća na malenog zmaja.

Lili je krenula u šetnju Monmartrom i kada je stigla kući zagrlila je Brižit. Njena odluka bila je nepromenjena od trenutka kada se pozdravila sa Kleo. Oprostila se sa biljkama u bašti, gnomi koji ih čuvaju bili su tu i uputili su joj uobičajene pozdrave. Znala je da Nađa neće biti sama i da će biti dobro.

Utonula je u san u kojem je razgovarala sa onim delom svog sopstva koji je sve vreme bio u drugim dimenzijama, a u pozadini čuo se glas nekoga ko je u tom ambijentu imao ulogu kakvu je Pjer imao na Zemlji.

"Nije slučajno da su se ostvarile karmičke težnje da se zajedno pojavite u još jednoj inkarnaciji na Zemlji. Bilo je tako mnogo puta, bile ste zajedno u drugim galaksijama i vremenima Atlantide.

I bićete ponovo u nekim drugim avanturama kada će se vaše blizanačke duše inkarnirati u obliku više od dve ličnosti koje će se upoznati i podržavati.

Jedna od vas će na kraju opisati neke vaše doživljaje za koje vas pripremamo. I one u kojima ste se već okušale. Biće potrebno da odloži objavljivanje svojih priča dok ne uvrsti onu koja opisuje vaše avanture, koju će pisati slušajući vaša muzička dela.

Kada se to bude dogodilo planeta Zemlja će biti pri kraju svoje posvećene uloge poligona za obuku ljudskih bića.

I mačka Brižit pojaviće se u obliku ljudskog bića koje će se brinuti o drugim životinjama kada odigra svoje uloge u novim ljudskim teatrima koji će moći da stanu u ruku, slikom i zvukom. A vas dve ćete poći u nove avanture, na kreirane ambijente na planeti Jupiter, kao jedno biće."

Sehnsucht

(n) "The inconsolable longing in the human heart for we know not what", a yearning for far, familiar non-earthly land one can identify as one's home.

Jedna od priča objavljena krajem 2020. godine u knjizi "Novi Orlean i druge priče"

Kniga se može nabaviti preko aplikacije Limundo

https://www.limundo.com/Clan/Zlatanbegovic

kao i u knjižari Karavansaraj

https://www.facebook.com/czkkaravansaraj/