Marie Laveau, žena nesvakidašnje lepote, koju je nasledila mešavinom gena, oca belca i majke Afrikanke, afričkog, indijanskog i francuskog porekla. Plenila je svojim prodornim crnim očima, kovrdžavom crnom kosom, zlatnom bojom kože, izrazitih crta lica i izrazitog stava koji ju je vodio kroz život, rođena je 10. septembra 1801. godine, u New Orleansu (današnja Francuska četvrt ), Louisiani , u vanbračnoj zajednici njene majke sa bogatim vlasnikom kreolskih plantaža , Charles-om Laveaua-em , koji se bavio trgovinom zemlje i robova. Odrasla je na očevoj plantaži i učila za frizerku. Kako se Marguerite D'Arcantel , njena majka, vodila srcem a ne bojom kože, tako je i Marie nasledila slobodna shvatanja od nje. Do 18. godine živela sa bakom, obzirom da ju je majka, u strahu da ne bude otkriveno da ime dete sa belcem, ostavila da je odgaja njena majka Catherine, od koje je nasledila hrabrost, obzirom, da se baka izborila da svoju dacu izvuče iz ropstva. Marie se, nakon punolestva, udala se za haićanskog imigranta, pripadnika njene kaste, izbeglicu sa Haitija i stolara Jacquesa Santiago Parisa , sa kojim odlazi da živi u francuskoj četvrt New Orleansa. U kratkom braku sa Parisom, rodila je dve kćeri, ali je je on ubrzo umro (negde se navodi da je nestao ili je napustio, pa je jedan od njenih nadimaka bio i "udovica Parisa"), nakon čega se pričalo da počinje da radi kao frizerka, ali o tome nema zvaničnih dokaza.

Posle izvesnog vremena ulazi u vanbračnu zajednicu sa belcem Kristofom Glapionom, sinom važnog političara i plemićem francuskog porekla (brak nije bio dozvoljen između različitih rasa), sa kojim je imala sedmoro dece i sa kojim je uspela, iako nepismena, da zaobiđe zakone i svojoj deci osigura finansijsku sigurnost, posebno putem donacija. Međutim, Kristof takođe umire i Marie upada u finansijske poteškoc´e. Iako je do kraja života Kristof ostao njena jedina ljubav, uspeva svojom neverovatnom enegrijom da ponovo stane na noge. Posvetila se Voodoo-u i važila za cenjenu sveštenicu. U svojoj kući napravila je hram u kojem je održavala redovne službe i ceremonije, koje su posećivale uglavnom žene, različitog verskog opredeljenja, posebno one koje su živele u vanbračnoj zajednici. Savetovala ih je, pomagala im, podučavala i prodavala im svoje afričke amajlije za zaštitu od zlih sila, kao i čarobne pudere za isceljenja . U svojoj praksi je k ombinovala voodoo verovanja i katoličku tradiciju - hriršćanske molitve, tamjan, svetu vodicu, uz kipove svetaca, zbog svojih uverenja a i da budu prihvatljiviji za društvo. Njena uverenja uključivala su i prepoznavanje duhovnih sila, koje mogu biti ljubazne ili nestašne i koje obitavaju u svakodnevnom životu. Povezanost sa duhovima ostvarivala je i plesom, muzikom, pevanjem i upotrebom zmija.

Marie je još za života postala legenda New Orleans-a, isceliteljka, travarka, babica, izvodila egzorcizme, bila zaštitnica robova ... i na kraju svetica zbog svog humanitarnog rada, i kao takva, bila i ostala ključna figura folklora Louisian-e i fascinirala generacije i generacija ljudi, od umetnika, pisaca do antropologa i naučnika. Misterije koje su je okruživale počele su rano i produbile se nestankom njene prve dve kćeri, slično nestanku njihovog oca. O njoj se pričalo, novinski članci bili su prepuni raznoraznih priča. Bila je tema mnogih pesama, filmova i inspiracija za romane, čak se pojavljuje u televizijskoj emisiji American Horror Story.

U pokušaju da se rasvetli misterija koja je kružila oko nje, napisane su mnoge knjige o njoj i njenom životu. Bila je tema istorijskih biografija i inspiracija za romane.

Denis Alvorado, u svojoj knjizi " Magija Marie Laveau: Prihvatanje duhovnog nasleđa vudu kraljice New Orleansa", navodi da je bila među najuticajnijim kreolskim praktičarkama magije, a Carolin Morrov Long, u drugom delu svoje knjige "Sveštenica Voudoua iz New Orleansa: Legenda i stvarnost Marie Laveau", da su službe koje je vodila, bile nešto kao afrokatolička religija, uz panteon duhova i božanstava ... imala i zmiju koju je nazvala Zombi po afričkom bogu.

Zahvaljujući upravo njoj, sam New Orleans je postao prava turistička atrakcija sa pričama o duhovima, a nakon njene smrti, njen grob postaje jedno od najpopularnijih duhovnih hodočašća. Jedno vreme je bila i frizer za bogatih u svom frizerskom salonu. Njen okultni rad bio je spoj rimokatoličkih svetaca sa afričkim duhovima i indijanskim spiritualizmom, lečila i isceljivala ... i mnogo toga može da se uvrsti u njen rad, i ne čudi što se postavljalo pitanje koja je istina između legende i stvarnosti, pa se u želji da se razluči fikcija od izmišljotine, priča ispričanih u novinskim člancima, preko četrdeset sedam intervjua, prikupljao materijal i istraživao svaki aspekt priča i legendi, ali je svaki na kraju završio kao odbačen ili ponovo analiziran.

Postoji podatak da se na trgu proslave,Trgu Kongo, svake nedelje okupljali poštovaoci voodoo religije i pričalo se, da je Marie Laveau prisustvovala ovim okupljanjima i prodavala svoje torbice sa čarolijama, nudila savete i usluge svojoj zajednici i učestvovala u proslavi. Po kazivanjima, ona je pevala i izvodila svoje duhovne performanse, dočaravajući Duh Velike Zmije i ispunjavajući se duhom Loa, ponosno noseći svoju krunu Kraljice Voodooa. Međutim, posebno se jednom godišnje proslavljao, praznik Sv. Jovana Krstitelja, gde su se okupljali radi ritualnog kupanja u svetim vodama oko velike vatre, i pričalo se da ih je vodila Marie Laveau.

Knjiga Carolyn Morrow Long o tkriva nam da je Marie bila čuvena i po neobičnoj kombinaciji duhovne moći, lepote, harizme, spektakularnosti, zastrašivanja i oštroumnog poslovnog smisla. Bila je poznata po svojoj ljubaznosti i dobročinstvu, negovanju žrtava od žute groznice i služenju osuđenim zatvorenicima, te svojoj odanosti rimokatolicima i Crkvi. Pričalo se da joj je mentor bio čuveni čarobnjak od kojeg je naučila svoj zanat tzv. "doktora vodoo-a', dr.r John ili John Bayou, ali nije pronađen dokaz koji bi to potvrdio, ali je Carolyn došla do zvaničnog zapisia opštinskih vlasti iz 1850. gde se potvrđuje da je Marie bila sveštenica. Ovim zapisom vlasti su nastojale da prikažu crnce kao neuke i nedostojne stanovnike, koji ne zaslužuju državljanstvo. Voodoo su često prikazivali kao mesto orgija i prostitucije, i navodi da su ta okupljanja nezakonita okupljanja obojenih ljudi. Marie se tada povukla i prestala sa zvaničnim održavanjem ceremonija, jer su ih vlasti i verske institucije proganjale, ali je već bila legenda. Ovi događaji, građanski rat, a posebno gubitak njenog nevenčanog muža, poprilično uzdrmali emocionalno, i kako Long navodi, bila je i fizički i finansijski skrhana. Kako su obojeni ljudi izgubili svoj srednji status u Louisiani, neki od njene dece napuštaju New Orleans da bi počeli iznova. Njen borbeni duh je i dalje terao da pomaže ljudima i posvetila dobrotvornom radu.

Kako je Marie postajala slabašna, počela je sve manje sudelovati u voodoo ritualima i sve više se fokusirala na svoju katoličku veru. Kažu da se u poslednjim danima okružila se svetim slikama i drugim verskim relikvijama. Napustila fizički ovaj svet 15 juna 1881. godine, a njenom ispraćaju prisustvovao je veliki broj ljudi, uključujući članove bele elite.

... U čitulji je napisano da je ovaj svet napustila "sveta žena".U veoma kratkom vremenu njena grobnica na groblju Sent Luis br.1 pretvorila se u mesto posvec´enja".

Opevana je u mnogim pesmama, poput "Marie La Veau", " Pape Celestina ; Marie Laveau ", " Kraljica veštica iz New Orleansa "... Mjuzikl iz 1999. godine, pod nazivom " Marie Christine ", bio je inspirisan njenim životom, kao i mnogi izmišljeni likovi u nekim od romana, gde je prikazivana kao moćna čarobnica i sveštenica Voodoo-a, sa velikim magičnim moćima i znanjem o tajnim naukama ...

Kuća Marie Laveau srušena je 1903. godine, i po uzoru na stari dom izgrađena je nova na istim temeljima, zbog čega mnogi veruju da u njoj i dalje živi duh Marie Laveau, čak su mnogi tvrdili da je vide na prozoru, drugi kako šeta ulicama u beloj dugoj haljini i sa turbanom na glavi "koja je navodno imala sedam šiljaka presavijenih u sebi da predstavlja krunu".

Voodoo je, nakon njene smrti, izgubio veliki broj sledbenika. Priča se da je njen rad nastavila ćerka Marie Eucharist Eloise Laveau II (1827. - oko 1862.), ali nije nikada dostigla majčinu slavu, iako je ličila na majku, nosila njenu odeću u nastojanju da ljudi pomisle da je Marie ostala mlada zauvek. Ipak, ostaje na nama da istražujemo, i definitivno, dokle god se priča o njoj ona i dalje živi. Ono što ostaje kao realno i sačuvano je recept za njenu čarobnu vodu.

Tekst je originalno objavljen u Veštičjoj reviji:

http://vesticjarevija.com/

https://www.womenhistoryblog.com/2012/07/marie-laveau.html

http://archive.randi.org/site/index.php/swift-blog/1572-the-marie-laveau-phenomenon.html

Carolyn Morrow Long. " A New Orleans Voudou Priestess: The Legend and Reality of Marie Laveau"

https://ghostcitytours.com/new-orleans/haunted-places/marie-laveau-house/

https://ghostcitytours.com/new-orleans/marie-laveau/

Reviewed by Marise Bachand