"You have to leave the city of your comfort and go into the wilderness of your intuition. What you'll discover will be wonderful. What you'll discover is yourself." Alan Alda  

Detektiv Roberts je dremao u svom ofisu. Nekoliko godina, od kako je napustio policiju, njegov detektivski posao bio je ispunjen kompromitovanjem nevernih supružnika i sličnim poslovima niskog profila i uzaludnim pokušajima da se izbori sa lošim navikama zbog kojih je bio primoran da napusti policijski posao.

Sekretaricu je nedavno otpustio, posle nekoliko meseci bilo mu je žao da joj obećava da će uskoro dobiti celu platu. Kancelarija je bila u bivšem ateljeu jednog neafirmisanog slikara poreklom iz Evrope u zapadnom delu Grinič Vilidža.

Na plejeru, u pozadini, čuli su se zvuci Mingusovog albuma "Mingus svira klavir" koji ga nisu probudili. A probudilo ga je zvono na ulaznim vratima. Na kojima se pojavio lik u crnom sakou duge kose i kratke crte brade ispod usana. Gotik vampir bila je jasna asocijacija, ali osetio je nešto posebno što je posetioca razlikovalo od sličnih, relativno predvidljivijih likova tog tipa, iako nije bilo sasvim jasno o čemu se radi. Roberts je procenio da se radi o potencijalnoj mušteriji koja ne želi da puno priča o sebi.

Govorio je dubokim, odmerenim glasom: "Želeo bih da vas angažujem, uz potpunu diskreciju, naravno. Potrebno je da pronađete dve sestre bliznakinje i pribavite mi informacije o njima i njihovim skorijim aktivnostima." Pokazao je fotografiju na kojoj su bile dve, ne naročito slične devojke u predvidljivo stilizovanoj Gotik-Metal-Pank garderobi sa tetovažama, krupnim srebrnim nakitom i pentagramima oko vrata.

Roberts nije odoleo da postavi pitanje koje ni manje misteriozni klijenti ne vole da čuju: "Vi ste...?"

"Ja sam sveštenik jednog kulta, iz Jugoistočnog dela Evrope. Dovoljno je da znate toliko. Kada budete istraživali ovaj slučaj naićićete na veoma neobične okolnosti, nemojte se iznenaditi."

U detektivskom poslu, kao privatnik malog formata, i u policiji kada je zauzimao važnije pozicije Roberts je imao prilike da se suoči sa opasnim ubicama, sadistima koji su bili pripadnici satanističkih sekti ili samostalni fanatici, ipak, shvatio je da ovaj slučaj neće biti predvidljiv, bezazlen ni običan. Zatražio je veću kaparu nego obično. Uzdržani stranac je bez reči predao novac i pomenuo da će se pojaviti kada bude potrebno, bilo je jasno da nema svrhe tražiti mu kontakt podatke. Imao je utisak da se radi o čoveku koga je, možda, dobro imati za mušteriju, ali nikako kao neprijatelja. Zapisao je nekoliko informacija koje mu je novi klijent dao na osnovu kojih je procenio da će ovo, po svemu sudeći, biti najteži ili barem najneobičniji slučaj u njegovoj privatnoj praksi.

Da li mu se ovo tako slučajno događa, pomislio je, pre nekoliko dana ponovo je gledao film "Srce anđela" sa briljantnim M. Rurkom, sve je ličilo na tu priču, mada mu je u poslednje vreme mnogo više u mislima bio Trifoov poslednji film "Živela nedelja". Da li se život poigrava s njim, podsećajući ga na istinitu misao koje se ponekad prisećao, da su sve priče ispričane i da se samo mogu ponoviti...sa drugim akterima i u drugo vreme....na drugom mestu...

Novi zadatak ga je vratio knjizi koju je odavno počeo da čita. Bila je zbirka priča o vešticama, vešcima i vukodlacima koju je komplirao veliki Rod Serling, autor kultnog televizijskog serijala "Zona sumraka" , serijal čije epizode je dobro pamtio.

Počeo je sa pretraživanjem Interneta, ali sve što je našao bili su rezultati koji su mogli biti u vezi sa mračnim naručiocem njegovih usluga, ali su pre mogli da predstavljaju pogrešan trag, sestre za kojima je trebalo da traga, najverovatnije, nisu imale veze sa linkovima i fotografijama koje su svi pozdani pretraživači prikazali.

Proveren metod procene kako će se određeni slučaj odvijati i kako će se završiti zasnivao se na profesionalnom "Unicorn" pikado pultu iz njegove dnevne sobe, metod koji je Roberts redovno koristio kada je u pitanju bila takva dilema. Tri pogotka u metu, jedan u centar i dva veoma blizu, bio je odgovor koji je ukazivao da će slučaj biti uspešno rešen.

Krenuo je dalje. Adresa koju je dobio od naručioca kao početni trag vodila je do slepe ulice i jednog stana u novijim zgradama daleko od centra grada. Starija gospođa koja je otvorila vrata posle dužeg pritiskanja zvona delovala je umorno, rezervisano i nije bila raspoložena za razgovor. "One su u inostranstvu odakle su i došle, ili barem Antonija, u Londonu je, koliko ja znam. Valerija je možda još ovde, ali se na javlja nikome od nas...".

Od ove žene koja je tvrdila da je njihova dalja rođaka neće uspeti da sazna ništa korisno, zaključio je. Znao je i da ne govori sve što zna i da bi bilo korisno da pronjuška i u komšiluku potraži neki trag. Ipak od nekoliko opskurnih likova koji su živeli u blizini i neodoljivo podsećali na karaktere iz ranih filmova Džima Džarmuša nije saznao ništa korisno, sem da je Antonija sestra koju su smatrali neugodnijom i neprijatnijom u usputnoj komunikaciji, osobom evidentno nepredvidljivih raspoloženja.

Veče je bilo vetrovito, Nju Jork u junu, ništa neobično. Voleo je ovaj grad čiju lepšu i ružniju stranu je dobro upoznao. Fascinatna arhitektura, veličina i značaj Nju Jorka oduvek su ga impresionirali, kafei, restorani, noćni klubovi nudili su jedinstven izbor uzbudljivih doživljaja, grad koji nikada ne spava bio je mesto za koje je Roberts, koji je bio noćna ptica, nesklon spavanju i propuštanju hepeninga, osećao da je idealno za njega.

Kao policijski detektiv upoznao je mračnu stranu grada, gubitnike, ubice, dilere, psihopate, makroe, devojčice koje su jeftino prodavale svoje telo, masovne ubice, raznorazne manijake i ostale živopisne likove koji su mu zamagljivali utisak da se nalazi na pravom mestu, u pravo vreme. Ipak, njegov pretežni osećaj o ovom gradu bio je zasnovan na vremenu kada je džez dominirao u klubovima, vrhunski nastupi najvećih izvođača ostali su zabeleženi samo u sećanjima posetilaca, kao i zlatnom periodu sedamdesetih kada su u glavnim ulogama bili kreativni umetnici posebnog senzibiliteta, Lu Rid, Niko, Endi Vorhol, kao i klubovi "Factory" i "CBGB" bili su kreativni centar grada sa ogromnim uticajem na Nju Jork, na razvoj glavnih muzičkih žanrova dvadesetog veka, andergraound stvaralaštvo u širem smislu, kao i na udaljene kontinete i mesta. Vremenom je redukovao izlaske i uz alkohol i muziku uživao u nekoj smeši sećanja i snova, ponekad tonući duboko u neku posebnu realnost u kojoj su se pojavljivali likovi koji su mu delovali neodoljivo poznato, Ipak, posle nekoliko dana nije se sećao skoro ničega, sem da je prošlo tih nekoliko dana od kada je zaspao.

Bioskop "Anđelika" na Brodveju koji je prikazivao retro filmska ostvarenja bio je predvidljiv izbor za ovo i ne samo ovo veče u životu gospodina Robertsa. Noar filmove je voleo više od drugih žanrova, filmovi o kontraverznim detektivima i zavodljivim noćnim damama iz klubova mračne reputacije bili su oni kojima je najviše uživao. Večeras je na programu "Mračno ogledalo", Roberta Siodmaka, psihološki noar triler. Film je gledao barem dva puta do sada. Zanimljiva podudarnost, pomislio je. Dve sestre bliznakinje koje je u filmu igrala Olivija De Hevilend umešane su u ubistvo psihijatra koje razrešava detektiv uz pomoć drugog psihijatra koji se zaljubljuje u nevinu sestru.

Oduvek su ga privlačili vintidž, noar trileri, detektivski filmovi, džez , voleo je rokabili muziku, old tajmere i retro stajling.

Zaključio je, ako već nema drugih tragova, da bi trebalo da proveri psihijatrijska dosijea u potrazi za bliznakinjama koje treba da pronađe. Prisetio se nekih kontakata iz vremena kada je bio detektiv za krvne i seksualne delikte u gradskoj policiji. I imao je sreće, sestra Mičel koja je radila u Blumigdejl azilu pronašla je sledećeg jutra kartone koji su, po fotografijama koje joj je poslao u toku noći, odgovarali podacima o bliznakinjama. Uz Elu Fitzdžerald i njen album sa kompozicijama Irvinga Berlina polako je uspevao da se oslobodi mamurluka od prošle noći. Na Internetu je proučio podatke o doktoru Erenstu Smitu koji je u dosijeu azila naveden kao lekar kod kojeg su na terapiju dolazile obe sestre.

Odlazak u bolnicu sa falsifikatom bivše značke policijskog detektiva bio je sledeći logičan korak. Na vratima je bio krupan tip, uobičajen lik iz obezbeđenja koji mu je pokazao da ide na prijavnicu sa koje su ga uputili na odsek na kojem je radio Doktor Smit. Na žalost, kako su mu objasnili, doktor nije bio na poslu već nekoliko dana. Otišao je sa utiskom da se još uvek nalazi u slepoj ulici.

Stari prijatelj iz policije obavestio ga je da su odeljenje poroka imalu jednu od sestara u evidenciji dama koje pružaju usluge posebnog tipa gospodi iz visokog društva. Posle više tura viskija koje mu je platio u baru u blizini bivšeg radnog mesta dobio je nekoliko upotrebljivih informacija, posebno u vezi klijenata koji su bili skloni takvim, specifičnim uslugama. U toku policijske karijere sretao se sa mušterijama Odeljenja poroka, slučajevima kada su zločini bili motivisani ili povezani sa morbidnim strastima i sadomazohističkim seansama. Snaf filmovi bili su sami po sebi dokaz ubistva, ipak, retko kada su zločinci bili privedeni pravdi.

Veče je bilo sparno, neizbežna lokacija, bioskop "Anđelika" prikazivao je film "Laura", sa fascinantnom Džin Tirni u glavnoj ulozi. Detektiv koga igra Dejna Endrjus uspešno rešava slučaj ubistva i opsesije. Otišao je kući, propustivši noć u baru. Džez radio stanica koju je redovno slušao emitovala je album "Vrt torture" jednog od najvećih fri džez autora, Džona Zorna.

Na Internetu je našao zanimljive tragove. Ispostavlja se da je Ana što je bio predvidljiv pseudonim jedne od sestara imala prilično video radova koji su uglavnom bili dostupni uz plaćanje. Uz flašu viskija i spremnost da mračnom strancu podnese kalkulaciju troškova videa na zahtev noć je proveo u posmatranju scena surovog mučenja, porno sajtovi posvećeni ljubiteljima dominacije bili su lokacije sa kojih se skinuo u blizini svitanja.

Bez žurbe je, uz neizbežni mamurluk, vozio ka ofisu. Na radiju koji je uvek slušao za vreme vožnje objavili su vest da je ugledni psihijatar Smit pronađen je mrtav u svom stanu. Skoro očekivan razvoj događaja pomislio je...

Prema podacima koje je dobio mentor doktora Smita bio je ugledni profesor Levin. Policijski kontakti su mu omogućili da dobije i informacije o ubistvu. Sve je ukazivalo na dve osnovne varijante, ubistvo u stanu prilikom prijema nekog pacijenta ili neke druge poznate osobe, nije bilo znakova obijanja brave, a doktor je, kao što je poznato, održavao terapije u svom stanu. Roberts je sačekao da odmakne noć, oko pola tri uspeo je da uđe u stan koji je policija zapečatila i označila kao prostor u koji nije dozvoljeno ulaziti. Nije bilo ničega što bi zasluživalo pažnju. Pretpostavio je da su njegove kolege bile temeljne i odnele sve korisne stvari. Kada je krenuo ka izlaznim vratima primetio je čudan amulet sa nacrtanim bikom, koji mu je izgledao nekako poznato, naravno poneo ga je.

Noć je bila prijatna i veče koje je proveo u svom stanu podrazumevalo je analizu zločina, uz burbon viski, Sinatrine rane numere iz perioda kada je bio pevač u big bendu Herija Džejmsa. Nekoliko sati posle ponoći jedan od njegovih omiljenih kablovskih kanala prikazivao je film "Sedma žrtva" koji je nekada davno gledao, ipak nije se sećao detalja. Film je imao komplikovan zaplet u kojem su akteri dve sestre, psihijatar, privatni detektiv koji je ubijen na početku priče i satanistički okultni red iz Grinič Viliča.

Posle - ponoćno pretraživanje Interneta dovelo ga je do objašnjenja amuleta koji je pronašao na mestu ubistva. Kult Boga Mitre, oličenog u liku bika, bio je značajan u doba Rimskog carstva, i u nekim zemljama pod vladavinom Rima prilično razvijen. Velika Britanija bila je jedna od tih zemalja. Doktor Smit bio je poreklom Britanac, nije mu promakao taj , potencijalno bitan, detalj.

Jutro je odmaklo kada je ustao, jutarnje novine nisu donele ništa novo, Nju Jork je odisao svežinom ranog leta, nadao se da se naručilac njegovih usluga još neće javiti. Ipak telefon u ofisu zvonio je dovoljno puta da je morao da podigne slušalicu. Na vezi je bio detektiv koga je uveo u policijski posao koji mu je dao podatak da su neke osobe iz okruženja uglednog psihijatra videle sestre prilikom boravka u hotelu čiju adresu je zapisao.

Na Internetu je našao podatak da se radi o ekskluzivnom objektu, zamku Oheka na Long Ajlendu koji je bio namenjen elitnim posetiocima. Takođe našao je podatak da se nerazrešen zločin dogodio na tom mestu pre deset godina. Kroz sećanje mu je prošla misao da je zamak-hotel prilično poznato mesto, njegov originalni vlasnik Oto Kan imao je običaj da ugosti poznata holivudska imena, Čaplin i Ferbanks bili su neka od njih.

Krenuo je u ranim popodnevnim časovima, parkirao je ispred ograde koja je u širokom luku okruživala objekat koji nimalo nije ličio na obično mesto za odmor.

Kapiju je otvorio visok čovek koji ga je podsetio na Vinsenta Prajsa, govorio je dubokim, diskretnim glasom. Na prijavnici je bila žena srednjih godina koja je delovala autoritativno i sa onim crtama lica koje su odraz ozbiljnog životnog iskustva koje uključuje i neprijatne događaje. Roberts je rezervisao manji apartman na pet dana, na osnovu dogovora sa klijentom kojeg je obavestio o koracima koje je preduzeo, njegova petomesečna primanja ne bi mogla da pokriju taj trošak. Žena ga je sumnjičavo posmatrala, nije ličio na posetioca ovog skupog hotela.

Apartman sa baroknim nameštajem bio je na zadnjoj strani hotela prema obližnjem vrtu. Večerao je u apartmanu, biftek je bila jedna od jednostavnijih opcija u obilju egzotičnih jela sa menija. Nekoliko flaša skupocenih francuskih vina biće mu pri ruci narednih dana. Jednu je otvorio ali nije popio mnogo. Izašao je u šetnju. Nekoliko stabala činilo je manji šumarak i bolju opciju za šetnju od većeg dela vrta. Iza jednog drveta video je žensku osobu u crnom sagnutu sa rukama koje dodiruju stablo. Prišao je i ugledao lice sa pomalo morbidnim crtama. Mlada žena od nekih dvadeset pet godina, kako je procenio, izgledala je odsutno kao da je prekinuo u snu, možda meditaciji. Prišla mu je, "Ja sam Valerija, upravo sam komunicirala sa ovim drvetom, ne zameram vam što ste me prekinuli, niste mogli to da znate...". Roberts se predstavio kao fotograf, što je izazvalo povoljnu reakciju jer je Valerija nastavila razgovor sa pričom o svojim aktivnostima u modnom biznisu. Iz Južne Evrope, zemlje za koju nije bio siguran da li je ikada čuo za nju, Srbije, devojke retko kada uspevaju da ostvare karijeru na Zapadu, objašnjavala je, ipak ona je stigla do Milana, Pariza i sada je u Nju Jorku. Imala je neku specifičnu facijalnu ekspresiju koja bi se najbliže mogla definisati kao "ultimativna privlačnost", takođe Roberts je, kao čovek sa priličnim životnim iskustvom, uočio da se radi o devojci koja je imala kompleksno životno iskustvo. Razgovor se spontano razvio u pravcu tema koje su manje konvencionalne, šuma i duhovi koji u njoj borave, energija dvorca koji se i njoj činio kao bastion tajni i mesto koje duhovi ne zaobilaze...Roberts je znao da je našao jednu sestru, provera će biti formalnost. Setio se da je jedan od velikih holivudskih glumaca Karl Malden bio poreklom i te zemlje, Srbije, a njegove filmove i TV serije je veoma voleo.

Razgovor se nastavio u smeru tema koje je Valerija nabacivala, religija, kultovi, masonske organizacije, zločini iz strasti, poslednja je bila jedina o kojoj je znao više nego što je energična devojka očekivala. Spontano razgovor je skliznuo u priču o nekim od Robertsovih i njenih omiljenih filmova..."Ljudi mačke" čuveni noar horor klasik o devojci iz Srbije koja pripada hibridnoj vrsti ljudskih i mačjih bića. Producent Val Loton, ukrajinskog porekla, sestrić čuvene Ale Nazimove, mecene Rudolfa Valentina i francuski reditelj Žak Tirne bili su kreatori ostvarenja koje spada u najviše domete američkog nezavisnog filma i kompanije "RKO Radio". Valerija se, očekivano, identifikovala se sa glavnom junakinjom. Osetio je da ga obuzima raspoloženje koje dugo nije osetio, smeša opčinjenosti i nepoverenja na pragu zaljubljenosti u neobičnu mladu damu.

Kada je ušao u sobu shvatio je da je noć bila pri kraju, a jutro veoma blizu. Radio stanice koje je pretraživao nudile su suviše moderne zvuke za njegov ukus, da bi u jednom trenutku naleteo na jednu od drugačijih, pesma uz koju je zaspao bila je "Tužni voz" Džona Loudermilka, jednog od neprepoznatih briljantih autora nekoliko izuzetnih pesama. Njegov "Duvanski put" bio je inspiracija poznatijim izvođačima koji su snimili obrade ove numere, mnogi nikada nisu saznali ko je autor setne pesme o kućnom pragu i raspadnutoj porodici...

Jutro je odmaklo kada je ustao. U predvorju hotela Valerija je sedela i, kako mu se činilo, čekala ga. Razgovor se nastavio spontano. Moja sestra Antonija nestala je pre nekoliko meseci, objašnjavala je. I ona je uspešan model, ali je upoznala fotografa koji je odveo u nepoznatom pravcu. Bila je zabrinuta, barem je to rekla, ipak delovala je staloženo. Iako njih dve, bliznakinje nisu naročito slične, objašnjavala je mnogo toga su prošle zajedno, činilo se kao da govori o davnim vremenima. Nastavila je priču koja je potrajala veći deo noći, sestre su dugo na ovoj planeti, iako tu ne pripadaju.

Imena su dobila od sveštenika vikanskog kulta kojeg su trebale da preobrate i privuku snagama zla. Ranije su imala drugačija imena, ali ne i drugačije uloge. Iz njihovog svemira stigle su u doba drevnog Egipta, njihov demon čuvar Anželik sve vreme ih usmerava ka razvratu, zločinima i crnoj magiji. Ipak, kada su učestvovale u egzekuciji Hrista koji je na sličan način dospeo na zemlju, iz malo drugačijeg dela svemira, ona je osetila neku vrstu žaljenja za galaktičkim bratom koji je sudbinu prepustio nezrelim bićima kakvi su bili ljudi tog vremena,

Antonija nije delila njena osećanja, njeno uobičajeno uživanje u esencijalnom zlu uvek je bila reakcija na njihova postignuća. Sile koje dolaze sa tamne strane nemanifestovanog svemira koristile su ih u mnogim sličnim situacijama. Nikada im nije bilo teško da malograđane, podle ljude siromašnog duha, zavidne i inferiorne u odnosu na one koji su bolji od njih podstaknu na uništenje uzvišenih bića. Sudbine Hrista, Jovanke Orleanke, Urbana Grandijea ili Vilijama Volasa zasnovane su na istom obrascu koji uvek uspeva. Zlo uzima masku pravovernog, masku pravednika da bi se obračunalo sa najmoćnijim protivnicima. Sitne ljudske duše mu spremno asistiraju.

Kada su boravile u Veneciji, gradu koji je vremenom postao prestonica bele magije imale su dosta uspeha. Kazanova je bio jedna od njihovih nimfomansko-magijskih žrtava, uvek su smatrale da je uspeh kada se najistaknutiji među ljudima uhvate u njihovu klopku. Vatikan je bio jedna od destinacija u kojoj su imale značajan uticaj, prerušene u časne sestre uspevale su da podstaknu i iskoriste slabosti najviših velikodostojnika Katoličke crkve koja je oduvek bila stecište službenika tamne strane, inkvizitora, lažnih pravovernika, progonitelja naprednih, sladostrasnika koji su bili opijeni materjanim porivima i niskim, perverznim strastima. Istaknuti zločinci, zavidni, inferiorni, destruktivni nisu bili predmet interesovanja njihovog nalogodavca jer su već podpadali pod njegovu vlast, sa odgovarajućim, predvidljivim ishodom njihovih bednih života. Bile su uspešne i ne bi se stvari odvijale u pravcu jačanja dobrog da nisu krenule ka drugim destinacijama.

Roberts je pokušavao da shvati da li se radi o mitomanskim fantazijama, vrlo specifično dizajniranom ludilu ili nečem drugom, ali njene reči delovale su prilično autentično. Pored toga razgovore su prožimale filozofske i religijske teme, priče o velikim umetnicima i njihovim delima o kojima na način na koji ih je tumačila Valerija retko ko može da priča. Platon, Aristotel, Bodler, Doktor Džon Di, Adler, Blejk, De Sad, Štajner, Šeli, Vagner, Mejrink, Hajdeger, Krouli, Dali, Evola, Rod Serling, San Ra... bili su filozofi i umetnici čija dela je poznavala do detalja, dok je on o većini imao maglovitu sliku. Njegov utisak bio je da je mnoge od njih lično upoznala.

Kao pripadnica sorte demonskih bića njen život nije bio ograničen ljudskim paramtrima života, bolesti i smrti, kako mu je objasnila. Njena iskustva, kako ih je opisivala, uključivala su susrete sa značajnim stvaraocima, kreatorima ljudske istorije, akterima epoha koje je sa sestrom najčešće uspevala da usmeri ka ciljevima mračnih sila...mnogi su uspevali da se odupru, ali najčešće se dešavalo da se uzvišeni umovi upletu, barem na neko vreme, u mrežu...koju su umele da ispletu na briljantan način...

Sve vreme imao je osećaj da ih neko posmatra. Nekoliko taktičkih odlazaka do šanka i toaleta nisu mu ponudili jasan odgovor na pitanje ko je to.

Valerija je nastavila priču o tome kako su u današnjem vremenu njih dve već u srednjoj školi pokazale da su neobuzdane i život im je krenuo u pravcu ekstremnih provoda u noćnim klubovima, posvećenosti Hevi metal muzici i magiji. Jedan od važnih zadataka koje su netipično propustile da obave na očekivani način bilo je zavođenje jednog od značajnih posvećenika, Vikanskog sveštenika koji im je umakao i u nekim prošlim situacijama.On je njihova meta još u vreme starog Rima, carstva koji je obuhvatao teritoriju poslednje zemlje u kojoj su boravile. Centurion Aurelius bio je zapovednih armije koje je bila stacionirana na teritoriji Singidunuma, današnjeg Beograda, početkom novog veka. Umakao im je, ali pobuna vojnika njegove kohorte sprečila ih je da nastave sa pokušajima da ga odvedu na tamnu stranu. Sadašnja ponuda za njega bila je zanovana na njegovim specifičnim sklonostima ka morbidnim ženskim likovima, bliznakinjama kao što su one. Nije bilo potrebno da se lažno predstavljaju. Ipak snage dobrog su odnele pobedu i sveštenik koji je trebao da konačno postane njihova žrtva krenuo je u pravcu potpuno drugačijih duhovnih postignuća, a Anželik im je dodelila nove zadatke.

U svetu modnog biznisa koji se dodirivao sa istaknutim ličnostima iz miljea javnih ličnosti uspevale su da odrade sve što im je zapoveđeno. Onda su stvari skliznule u pravcima koje su ipak odgovarale samo njenoj sestri. Dominatriks, ekstremni sado-mazohistički video spotovi, kao i realni doživljaji tog tipa, bili su deo ponude mračnih sila koje su imale u vidu da su za neke od istaknutijih ljudskih primeraka takvi mamci najbolja opcija koja ih vodi u podaništvo i prepuštanje energijama zla. Ona nije imala smisao za snimanje porno filmova sa stvarnim ubistvima i užasnim mučenjima. Antonija je naprotiv uživala u glavnim ulogama. Vremenom su stvari otišle još dalje.

Kada se rasplamsao sukob između novih i starih vlasti udruženja neljudskih bića na zemlji koji je samo segment šireg sukoba kreativnih i destruktivnih energija, koje niža bića pojednostavljeno percepiraju kao konflikt dobra i zla, sestre su se našle na suprotnim stranama. Stara Kongregacija primenjivala je provererene principe apsolutnog nemešanja vampira, demona i veštica i slobodne volje svakog od njih koja je, objektivno, podrazumevala prilično slobodnu primenu u materjalnoj realnosti, slobodnu od sankcija koje su bile rezervisane samo za ljudsku rasu.

Novo rukovodstvo koje je odnelo nekoliko ključnih pobeda i eliminisalo većinu svojih prethodnika došlo je do zaključka da je razmena njihovih kodiranih energetskih zapisa, odnosno DNK neophodna za opstanak u okviru boravka na planeti, pa i šire. Novi izazovi ugroziće ne samo ljude i njihov opstanak nego i naprednija bića. Tajni spis koji je dospeo u posed nove Kongregacije, "Ešmol " nudio je jasne odgovore. U dvadesetprvom veku ne mogu se primenjivati stara pravila. Mešanje neljudskih bića doneće nov genetski kvalitet koji je uslov opstanka u vremenu kada će ljudsku rasu zameniti superiornija bića koja su kombinacija nekih vanzemaljskih vrsta i ljudi. Indigo i Kristalna deca neće biti slepa i nećemo više moći da se skrivamo i pretvaramo. To je, na izvestan način, relaksirajuće jer je mnogo napora bilo ulagano u prikrivanje, objašnjavala je.

Udaljivanje od tamne strane Meseca bio je deo programa koji je većina demona i vampira morala da prođu, kao i mali broj veštica i veštaca koji su bili dovoljno nerazumni da budu poklonici Hekate. Novi koncepti svemirskog razvoja prevazilazili su opciju zla, destrukcije, koja je oduvek bila samo sredstvo učenja, usmeravanja ka drugačijim, kreativnim opcijama koje su svima dostupne, a lični izbor je osnovno merilo napretka svakog bića. S druge strane oni koji ne žele promene ugrožavaju sve i sa njima ne može biti dogovora, svi pokušaji su propali. Njena sestra je tvrdokorno ostala na strani bivših, reakcionarnih struktura koje nikada nisu uspele da izađu iz okoštale koncepcije destrukcije drugih i drugačijih...

Ubistvo psihijatra bilo je od poslednjih, uobičajenih Antonijih zlodela. Odlasci kod njega bili su projektovani zahtevima njihovog demonskog vodiča, izgleda da je on imao rešenja za neke ključne dijagnoze koje su dominatne kod ljudi današnjice, a bilo je od značaja za tamnu stranu da ga ukloni jer bi primenom njegovih metoda ostala bez značajnog oružja kojima je uspevala da porazi veliki broj ljudskih bića ovog vremena. Mržnja koju je Antonija osetila je usputni, dodatni motiv jer je doktor psiho-analizom došao do uvida koji su za nju kompromitujući, a za Valeriju povoljniji. Doktor Smit bio je poklonik drevnog kulta koji su poznavale iz vremena Rimskog carstva. Padu ove imperije izazvanom hipertrofiranom ekspanzijom dekadencije značajno su doprinele u ulogama razvratnih konkubina senatora, imperatora i drugih velikodostojnika, opijenih u slavi carstva za koju su mnogo više zaslužni drugi, vojskovođe i mislioci koje nisu poštovali jer nisu sledili njihov svetonazor. A na taj svetonazor veliki uticaj su izvršile demonske sestre.

U stvari, objašnjavala je Valerija i vi ste akter iz tog vremena. Mi se dobro poznajemo, samo treba da se prisetite. Bili ste uzvišeni senator, govornik kojeg su citirali i imperatori i danas se zna za neke od vaših lucidnih misli. Nas dve smo vas usmerile u pravcu hedonizma, orgija i pomalo nastranih uživanja. Um vam se opustio i niste se tako često pojavljivali u Senatu. Voleli ste dekadentne partije i naša kontrola vašeg života uzela je maha, a onda vam je zdravlje popustilo, previše uzbuđenja za čoveka vaših godina i tako se okončao naš zadatak.

Bili ste pretnja silama koje su nam zapovedale zbog vaših konstruktivnih ideja, ipak ne bi ste mogli da sprečite scenario podele i pada Rimskog carstva koji je bio zapisan i odigran prema odgovarajućim parametrima. I tada smo vodili razgovore o filozofiji, religijskim temama i ovo je, za mene, nastavak nekih priča, uz one koje je vrtlog vremena doneo.

A, da, sećam se i toga, bili ste poklonik Boga Mitre, gospodara vekova, svetog bika kojeg su obožavali mnogi ugledni građani, centurioni i obični ljudi.

Predložila je da razgovor nastave sutra uveče, što je bila jedina opcija za noćne razgovore ovog tipa, jer je ostalo samo nekoliko minuta do izlaska Sunca.

Sutra uveče je očekivao da će Valerija biti za svojim stolom u predvorju hotela. Kada je zaključio da se neće pojaviti krenuo je u šetnju koja ga je vodila ka manjem šumovitom delu

Ugledao je vezanu Valeriju koju su pokušavala da odvuku dva visoka lika neobične spoljašnjosti. Imali su ruke koje su bile duže nego noge i uska lica sa velikim ušima. Skočio je na jednog od njih koji ga je sa priličnom lakoćom oborio na zemlju. Iz ležećeg položaja ugledao je vratara zamka koji se izborio sa oba napadača, par sekundi posle tog prizora bio je u dubokom snu.

...Kada se konačno probudio gospodin Roberts je shvatio da se nalazi u drugačijem ambijentu, raskošni svećnjaci, barokni trosedi i fotelje i portreti na zidovima delovali su mu poznato, po svemu sudeći iz nekog filma. Prozor je gledao na obalu i talasi su zapljuskivali podnožje srednjevekovnog dvorca. Prišao mu je čovek koji je neodoljivo ličio na vratara Oheka zamka, ili na Vinsenta Prajsa ili na čoveka koji ga je spasao u sukobu posle kojeg je izgubio svest, nije bio sasvim siguran. Govorio je dubokim glasom...i rekao da ga baron očekuje u svojim odajama, pomogao mu je da ustane...

Ušao je u dvoranu u kojoj ga je čekao čovek koji je delovao veoma staloženo. "Sedite gospodine Roberts", rekao je zapovednim tonom. "Vi ste nam u određenoj meri pomogli, Valerija je ostala živa, mi ne zaboravljamo takve stvari, ni onda kada su posledica slučajnosti. Upoznati ste sa mračnom stranom života i neće vam biti previše čudno ono što ste čuli od nje. Naravno sve to i ono što ću vam reći nećete nikada nikome pomenuti, Živi ste jer smo intervenisali na vašem organizmu koji ima ograničene mogućnosti preživljavanja u sukobu sa demonima koji su vas povredili, to je jedino što treba da zapamtite. Ja sam baron de Klermon, koordinator nove Kongregacije koja je preuzela vlast nad zajedničkom komisijom vampira, demona i veštica od naših prethodnika čije sluge ste sreli i omeli u nameri da Valeriju vrate njenoj poremećenoj sestri. Nova vremena dolaze za nas, nećemo se otvoreno pojavljivati pred ljudima koji su ionako slepi da nas opaze i nesposobni da nas razumeju, ali naši odnosi biće na naprednijem nivou i neće biti zabranjeno da se različite vrste neljudskih bića zbližavaju. Naši sukobi nisu vaš biznis, to ćete sigurno razumeti, iako ste sticajem okolnosti uzeli učešće u njima. Sestre koje su se našle na različitim stranama dugo su se pojavljivale u različitim vremenima, njihova karijera demonskih bića bogata je detaljima iz drevnih dana i skoro do sada nije bilo jasno na kojoj će strani između mosta koji povezuje dobro i zlo završiti. Sada je to izvesno...

Ako pogledate portrete u ovom zamku razumećete da su na njima specifični likovi iz prošlih vremena. Nemojte se previše uznemiriti ukoliko budete imali neobične, pa i neprijatne snove, ovo nije mesto pogodno za boravak ljudskih bića. Uskoro ćete moći da se vratite u Nju Jork, a ceo preostali honorar ćete dobiti ovde.

Gospodin A.A., prvosveštenik kulta veštica iz jedne daleke evropske zemalje vas je angažovao po našem nalogu i niste slučajno izabrani. Neki detalji će vam se razjasniti kroz snove i znake na vašem putu na kojem će vas pratiti naš blagoslov i zaštita".

Poslednje dve rečenice su mu se činile važnijim od drugih. Bio je u zamku nesumnjivo veoma opasnih bića, ali je shvatio da mu neće nauditi.

Zaspao je lakim snom, da bi potponuo u dublje sfere višedimenzionalne psiho-dramske realnosti u kojoj su se pojavljivale jasne slike, zvuci i šapati poverljivog porekla, nekako je razumeo da segmenti njegove ličnosti, njegovo više ja, koje se nalazi u višim dimenzijama postojanja nastoji da mu saopšti nedostajuće niti ove priče.

"Roberte, ti si živeo podjednako u snovima i u realnosti. Neraskidivo su vezan za grad koji te je neprestano podsećao na filmove koje si snimio u prethodnoj inkarnaciji, utvare koje si sreo odraz su likova koje si kreirao kada si iz Nemačke došao u Holivud. Na one koje si do sada sreo više nećeš nailaziti, a neki drugi tražiće dozvolu da te ponovo vide. Njihova egzistencija je samo prividno segment filmske trake, jer oni žive u materjalizovanim impresijama gledalaca na koje su tvoja ostvarenja ostavila neizbrisiv utisak...Ti ćeš razumeti da se tvoj život naslanja i nastavlja na osnovu svih prethodnih dela, grešaka i kreativnih postignuća koja su tvoje prošle ličnosti ostvarile. Kao što je Po u tvom vremenu nastavio da stvara pod imenom Lu i prezimenom Rid. Ti bi trebalo da to razumeš, na osnovu svega što si spoznao, saznao i naučio..." U pozadini je uspeo da prepozna neke scene iz nekoliko filmova. Kada se probudio mogao je da se seti samo "Mračnog ogledala".

...Zatim je utonuo u drugi san koji ga je odveo u prostor koji je ličio na Rimski koloseum. Video je sebe za govornicom i aplauz svih prisutnih. Nekoliko sekvenci sna odvele su ga u znatno fascinatnijih prostor, ubrzo je shvatio da vidi sebe u odajama mladog imperatora koji je upijao njegove reči. Misli o svemu što se tada dešavalo brzometno su mu prolazile kroz glavu. Kaligula je stigao na tron uprkos upadljivim znacima psihičke poremećenosti, napastvovao je svoju babu Liviju kao dečak, bolesno je uživao u orgijama sa svojom sestrom Julijom Drusilom, a sada ga je upoznaovao sa dve mlade dame, bliznakinje koje je pohvalio, jer su mu priređivale seanse u carstvu čula kakve ni manijak poput njega nije iskusio. Poziv na jedan od noćnih partija koje je mladi imperator često priređivao nije mogao da odbije. Bio je to bal pod maskama, a Kaligula je bio na podijumu sa jednom od sestara iz ove priče, Antonija kako se zvala uvijala se kao zmija, njihov ples bio je prekidan neizbežnim aplauzima, oni koji bi zaboravili da aplaudiraju mogli su da očekuju da će im glave biti odrubljene, ali ne bi bolje prošli ni u slučaju da aplauz bude u neadekvatnom trenutku. Delio je njihovu napetost.

Imperator je pokazivao megalomanske sklonosti i u običnijim aktivnostima, gradio je akvadukte i druge objekte koji su iziskivali velika ulaganja, pa je potrošio sve rezerve i ne samo rezerve iz državne blagajne. Izgledalo je da je pad carstva i sistema koji je vekovima uspešno funkcionisao bio neizbežan, Tiberije je bio poslednji u nizu imperatora koji su posedovali dovoljno razuma, apsolutna vlast ludaka koji se našao u glavnoj ulozi vodila je u sunovrat koji se nije mogao izbeći. Njegov ujak Klaudije bio je jedini iz bližeg okruženja koji je ponekad uspevao da ga urazumi, pre nekog uobičajeno sumanutog naređenja. Pomogao mu je da se oporavi posle smrti njegove sestre, ljubavnice koju su, kako je jasno video u vizuelnim sekvencama ovog sna, otrovale sestre koje su uživale apsolutno poverenje neiskusnog imepratora. Kada su ga pobunjenici republikanskih uverenja likvidirali nestale su, a pretorijanska garda koja je bila oruđe suprotnih sila postavila je Klaudija za cara i boga, vreme dekadencije je prošlo, pad je bio odložen, a on se vratio svojim zapisima.

Sve aktere priče opisao je, izuzev demonskih sestara koje nikada nije pomenuo u obimnim istorijskim spisima. Nekako su mu promakle, nije bilo nikakvih opipljivih dokaza da su bile deo ove priče, razgovori koje je povodom njihove uloge u ključnim događajima na tronu Rimskog carstva obavio nisu vodili dalje od nedostatka memorije neposrednih učesnika i, u ovom slučaju, slepe ulice za lucidnog istoričara kakav je bio. Ipak zavodljivi pokreti crnokose setre koja je na podijumu bila partner ludog imperatora, koji su delovali neljudski i u neskladu sa zakonitostima fizičke realnosti i razmena pogleda sa smeđom damom koja je to diskretno posmatrala i veoma ličila na nju, a opet bila prilično drugačija, bile su poslednje slike kojih je mogao da se seti posle buđenja.

Jutro je bilo mračno, oblaci su prekrili Sunce. Čovek koji mu je još više nego do tada izgledao kao Vinsent Prajs doneo je doručak i obavestio ga da će ga vozač čeka. Kada su krenuli bio je pospan i veći deo puta je dremao. U toku vožnje shvatio je da ga vozač podseća na Borisa Karlofa, ali to više nije moglo da ga iznenadi, uostalom putovanje je trajalo kratko, a raspoloženje je raslo sa svakom miljom bliže Nju Jorku.

Po dolasku kući uzeo je pivo iz frižidera i legao na sofu. Na TV kanalima bile su uobičajene vesti među kojima mu je privukla pažnju ona o glavnoj filmskoj nagradi na Sandens festivalu koju je dobio malo poznati evropski reditelj. Njegove reči da je američki film najveća škola koju je završio redovnim boravcima u Filmskom muzeju i da su filmovi Džona Forda lekcije koje nije propuštao delovale su veoma ubedljivo. Roberts je prepoznao njegovog klijenta, sveštenika kulta, koji, po svemu sudeći, nije bio samo na čelu Kovena i službenik Kongregacije. Bilo mu je jasno da su akteri priče u kojoj se našao u složenijim ulogama nego što je u početku izgledalo. Ipak, nekako je znao da se sa Valerijom, sveštenikom koji ga je angažovao, baronom De Klermonom i ostalim akterima iz ovog sna više neće sresti...

Veče se bližilo sa aromom njojorške jeseni. Krenuo je prema Bulevaru sumraka, zatim u pravcu bioskopa "Anđelika", film "Bunar i klatno" Rodžera Kormana, po Poovoj priči, ga je čekao u gradu koji nikada ne spava. Dah Holivuda bio je blizu, opcija duplog programa uključivala je Čaplinovog "Gospodina Verdua".

Raskošna svetla velegrada sijala su u punom sjaju, svetla koja za njega nikada nisu mogla da izgube sjaj.

Osetio je olakšanje, bio je kod kuće...

Priča će biti objavljena u zbirci "Novi Orlean, okultne i fantastične priče", čije objavljivanje je u pripremi.