Home
 
 
Poezija
Filozofija
Drevne
civilizacije
 
 
Muzika
Film
Umetnist
Ekologija
 
 
 
Urednik
 
 
 
 
 
Kabala
Tarot
Ji Đing
Feng Šui
 
 
Telema
Vika
Nju Ejdž
Reiki
 
 
 
Web master
 
Willow
 
   
 

NOVI ORLEAN
 

"Čuh neki glas: Nisi se probudio u javu, već u prethodni san. Taj san nalazi se u drugom snu od snova kojih ima koliko ima zrna peska. Put koji ćeš morati da pređeš je beskrajan, tako da ćeš umreti pre nego što se probudiš u javi."

Horhe Luis Borhes, Božje pismo

 

It was deep into his fiery heart

he took the dust of Joan of Arc,

and then she clearly understood

if he was fire, oh then she must be wood.

I saw her wince, I saw her cry,

I saw the glory in her eye.

Myself I long for love and light,

but must it come so cruel, and oh so bright.

Leonard Cohen, Joan of Arc

 

U snu su se čuli zvuci zajdeko harmonike, Klifton Šanir u najboljem izdanju. Kejdžun muziku upoznao sam zahvaljujući poznanstvu sa Bajronom, jednim od najekstravagantnijih beogradskih tedija, zvanim Lord, čiji muzički afiniteti su očigledno bili uslovljeni karmičkim faktorima. Na slikama iz mlađih dana neverovatno je ličio na čuvenog Džon Vesli Hardinga, koji je bio odmetnik, poznat po pljačkama vozova i likvidaciji četrdesetak ljudi u koje nije ubrajao Meksikance i Indijance. Bajron je imao veliku kolekciju muzike iz Luizijane na pločama, kasetama i kompakt-diskovima. Organizovao je roštilj-partije, a znao je da pripremi i čuveni specijalitet poznat kao kejdžun čiken.

U kreativnoj smeši prostorno-vremenskih iluzija nastao je neobičan prostor, izvan značajnijeg uticaja okruženja američkih gradova i država. Često je najpotentnija kreativna energija kombinacija različitih umetničkih formi, nacionalnih tradicija i umreženih vidova duhovne posvećenosti. Na taj način je nastao džez, kao i rokenrol. Iz suštinski raznorodnih uticaja različitih muzičkih pravaca kao što su kantri, bluz, naročito ritam i bluz. I još nekih, naravno. Iako neki pseudohroničari negiraju uticaj kantrija i američkog folka na nastanak džeza i rok muzike i na najvećeg interpretatora u klasičnoj eri, kralja Elvisa, postoje jasne indicije da je džez muzički stil koji je proizašao iz zapadnog svinga, pravca u kantri muzici, dok se rok pojavio kao prelaz iz hilibili u rokabili zvuk.

Bob Vils i njegovi teksaški kauboji bili su bend koji je briljantno svirao kantri u sving maniru, a prve godine ekspanzije džeza bile su godine preteče sving zvuka. Dželi Rol Morton, prvi poznati džezer, kockar i makro je svojim narativnim stilom spontano otvorio novu stranicu u istoriji muzike, dok je pravio pauzu između igranja bilijara i narudžbe zlatnog zuba. A sve te muzičke priče vodile su u smeru novog kreativnog ambijenta, matrice koja se ubrzano odmotavala i novi svet muzičke podloge dvadesetog veka je bio tu. Nju Orleans bio je njegov dom.

.

Maja Deren je šetala ulicama glavnog grada Luizijane upijajući zrake popodnevnog sunca. Njen boravak na Haitiju promenio je njenu percepciju ovozemaljske stvarnosti i otvorio prozore novih uvida u onostrane dimenzije. Manifestacije prisutnosti viših sila i njihovih reprezenata, duhova, koja se po pravilu ispoljava kroz posednutost vudu sveštenika, usmerile su je prema magijskom nasleđu Luizijane i, naravno, znala je da je na pravom mestu. Četrdesete i pedesete dvadesetog veka bile su godine u kojima je njen kreativni angažman bio usmeren na snimanje avangardnih, niskobudžetnih filmova sa beskompromisnim umetničkim pretenzijama.

A kao Mirabo, sveštenica vudu misterija, bila je prihvaćena i prepoznata zbog toga što veštice iz prestonice Luizijane, koje su se bavile sa magijskim aktivnostima i imale radnje sa magijskim biljem, nisu mogle da je ne primete. Preporuke koje su date za nju stizale su iz viših dimenzija postojanja, onih koje su pod ženskom upravom, u astralnom kraljevstvu Velike Boginje.

Veštice su bile okupljene, spremne i, kao i uvek, nadahnute, inspirisane važnošću predstojećeg rituala. Prizivanje duha Velike Majke, Boginje stvaranja, od koje je sve nastalo i dalje se produkuje kroz misteriju rođenja, smrti i ponovnog pojavljivanja na pozornici našeg segmenta manifestovanog Svemira, bio je zadatak koji su mogle da obave samo izabrane posvećenice ženskih misterija.

Prvosveštenica je otpočela ritual rečima: "Ovo dete će imati posebnu ulogu, njegova muzika biće poruka naše zemlje svim ostalim krajevima Amerike i celog sveta, njegovo stvaralaštvo osvetliće staze predaka i doneće našem gradu i zemlji slavu kakva nikada do sada nije bila moguća. O njemu će brinuti duhovi naših predaka, koji će uvek biti uz njega!"

Energije vilinskih kraljevstava bile su prizvane radi služenja novom posvećeniku. Ove energije i njihovi ovlašćeni predstavnici iz grupacija elementala uvek će mu biti podrška. Vikanski ritual je okončan poklonjenjem ispred kolevke iz koje će izrasti veliki muzičar, Malkolm Džon Rebenek, Doktor Džon, prepoznat kao inkarnacija briljantnog Luis Moreo Gotšalka, koji se ponovo pojavljuje na pravom mestu i u pravo vreme.

Maja je prva napustila kuću u kojoj se odigrala ceremonija rituala. Ovaj grad je tako evropski, njegove ulice i atmosfera na njima podsetili su je na detinjstvo u Kijevu i njeno pravo ime koje je dobila po italijanskoj glumici iz Lombardije, Eleonori Duse. Amerika je bila, kako se verovalo, obećna zemlja u kojoj Jevreji nisu ugroženi, u kojoj sve nacije i konfesije imaju prava na postojanje, razmišljala je.

"Nikada ne bih spoznala tajne posvećenih vudu rituala da moji roditelji nisu napustili Evropu. Sovjetski Savez i moja Ukrajina bili su prostor u kojem nikada ne bih doživela sva ta fascinantna iskustva, verovatno ne bih ni ostala živa. Ipak, atmosfera grada koji je toliko neamerički je podsećala na toplinu doma, dekadencije i poetske inspiracije, evropsku, boemsku, arhaičnu atmosferu čija toplina joj je značila više nego ikada do sada.

Moja umetnost i kreacije u audiovizuelnoj sferi stvaralaštva zasluživale su, verujem, mnogo veću pažnju. Ali filmska industrija kojoj je profit jedini cilj nikada neće potpuno prihvatiti andergraund, provokativne i kontroverzne teme.

Kao Maribo, sveštenica vudu misterija, imala sam čast da blagosiljam dete koje će u muzičkim vodama povratiti slavu Nju Orleansa. Ništa više od toga nije potrebno, kao što ništa manje ne bi bilo dovoljno, i u sferi novih vidova kreacije biće napretka kakav do tada nije bio moguć."

"Nema razloga za nezadovoljstvo", razmišljala je, dok je gasila poslednju cigaretu u noćnom klubu u centru grada muzike, magije i igre. "Neki drugi će nastaviti, na drugačiji način, sve što smo pokušali, postigli ili bar želeli da uradimo."

Maja je završila misao, otpila dva gutljaja viskija i otišla u noć.

.

San je otišao dalje, daleko, u vreme u kojem je nepokolebljiva devojka iz Orleana, Jovanka, vodila borbu za oslobođenje francuske kraljevine.

Jovanka je jahala sporim kasom. Poruke njenih anđeoskih zaštitnika nisu bile povoljne. Kralj, za kojeg je učinila toliko toga, kako su joj saopštili vodiči, sada će je izdati. Severna Francuska, koja je sklopila pakt sa Britanijom, biće njena poslednja destinacija. Nije bilo straha, ni kajanja, znala je da je njena sudbina nezavisna od kraja ovozemaljske egzistencije i da je u skladu sa zapisima koji se nalaze u zbirci večnog postojanja.

Sekvence sna bile su maglovite. Da li sam to ja, zabrinuti komandant Pjer, koji rukovodi kraljevskom armijom? Kralj nam nije poslao trupe neophodne za napad na Burgundiju. Jovanka nam je na čelu, njena vera je toliko snažna i donela nam je nezamislive trijumfe, ipak sve je vodilo ka predvidljivom ishodu.

Trebalo je da znam, bila mi je jedina misao kada su znatno brojnije snage severnih izdajnika opkolile kolonu koju je predvodila Jovanka. Hteli su nju, svi pratioci, konjanici, sem dvojice njoj najbližih, uspeli su da pobegnu sa mesta na kojem su ih napali.

Jovanka je delovala kao da joj se dešava nešto očekivano i prirodno. Nismo želeli da je napustimo, ali sa trupama koje smo imali svaki napad bio bi samo besmislen poraz. Njeno suđenje ubrzo su organizovali sveštenici Katoličke crkve.

Mladi sveštenik Roben posmatrao je Jovanku sa blagim, odmerenim pogledom, koji je odražavao razumevanje, smirenost i tugu zbog nepravde koju joj je namenila sudbina. Od kako je zatočena njegov pogled bio je jedina nit pozitivne energije koja je okruživala u mračnom ambijentu kada je ošišana, ponižena i prezrena išla u smeru sudbine koju su joj poverili kontrolori našeg postojanja, vladari viših sfera.

Nakon kraćih kontakata koji su se svodili na diskretne, nežne dodire i razmenu pogleda punih razumevanja i naklonosti sveštenik je iskoristio nepažnju i pijanstvo stražara. Došao je u njenu tamnicu sa namerom da razgovara o svemu što je bilo od značaja za njenu sudbinu na zemlji i, što mu se činilo mnogo važnijim, za sudbinu njene duše koja još dugo neće boraviti tu.

"Ti si se borila kao muškarac, a ipak si žensko; zašto je mlada devojka kao što si ti krenula u rat sa takvom odlučnošću.?"

"Bila sam pozvana, anđeli su mi dodelili tu ulogu, kao devojčica u mom selu čula sam njihove poruke, nisam poverovala da je to moguće, ali događaji koji su usledili pokazali su da su glasovi koje sam čula znali moju ulogu."

Osećao je da su njene reči nadahnute verom, dubokim pomirenjem sa surovom sudbinom koja je bila neizbežna. U svakom trenutku razgovora u misli su mu dolazile slike mračnih lica sveštenika koji su mu bili pretpostavljeni, grubih, pakosnih, osionih, gordih, zlih kreatura, onih koji su imali apsolutnu vlast nad religijskim i ne samo religijskim slučajevima.

Plemstvo koje je vladalo Burgundijom prepustilo im je prljav posao čiji krajnji ishod nije podrazumevao nikakvu dilemu. Njen poraz, osuda i propast bili su neizbežni. Na osnovu njenih odgovora shvatio je da je sve, pa i to, projektovano iz sfera koje odlučuju o svemu što je deo našeg postojanja, našu sudbinu, sudbinu čovečanstva.

"Bila sam na čelu armije koja je povratila slavu našoj domovini, borila sam se za kralja koji me je izdao, ali Francuska će napredovati, biće jedna od najznačajnijih i najuticajnih država na svetu. Moja sudbina nema nikakvog značaja u odnosu na tu činjenicu. Ponosim se svojom ulogom koja je promenila pravac naše istorije. Naša pobeda bila je zamisao sila koje vladaju višim sferama. Ja sam bila njihovo oružje i mogu samo da budem i jesam zahvalna na tome."

"Kako su zvučali glasovi koje si čula, kako si sigurna da to nisu bili glasovi đavolovih slugu?

"Nisu to bili samo glasovi, videla sam njihove likove u raskošnim bojama, okružene svetlosnim oreolima, to nisu bile samo slike i glasovi, već osećaj blaženstva i utisak kakav ostavlja neka divna muzika, koja se nije bukvalno čula, kao da je proizvela efekte koji se nadovezuju na zvuke, a sve što su mi rekli obistinilo se. Objasnili su mi kako da se predstavim kralju i zašto će mi poverovati. Rekli su mi da glavnom svešteniku crkve ne treba ništa da govorim, sem neophodnih fraza, jer za njega nema nade da prihvati nešto što smatra praznoverjem. Nije li on vaš pretpostavljeni; nije vam lako, ako je tako?"

"Da, tako je. Ali nije on jedini crkveni velikodostojnik tvrdokornih shvatanja. Ovaj razgovor može biti koban za mene i moju karijeru u crkvi, nemam pravo da te bilo šta pitam. Ipak, ne plašim se jer u tvojim rečima nalazim odgovore na pitanja koja sam oduvek postavljao, ili pokušavao da postavim, a nisam imao kome. Ti si donela nadu francuskom narodu i ako ikada budem imao moći da utičem na način na koji će te pamtiti, to će biti potpuno drugačije od svega što se na ovom suđenju čulo."

"Nemojte se plašiti, vaša sudbina nije slična mojoj", rekla je Jovanka. "Sve što ste pokušali da razumete, razumeće i drugi, ali to neće biti u našem vremenu. Crkva kojoj pripadate shvatiće ne samo ovu, nego i mnoge druge greške. Biće potrebno mnogo vremena za to. Ali vi ćete tada biti na mestu koje pripada uzvišenima, onima koji idu napred, predvodnicima. Moja sudbina se ne može promeniti, ali sve što se ovde dešava biće samo tren koji neće želeti da pamte ni oni koji su sada u glavnim ulogama. Francuska će večno postojati, nikada se neće pojaviti sila koja će to uspeti da promeni. Mnoge greške počiniće i u budućnosti francuski vladari i francuski narod. Ipak, sve što je moja borba predstavljala u skorijoj budućnosti i dalekim vremenima biće put koji će besmrtno sopstvo ove zemlje slediti. I svi koji ga spoznaju. Vi i ja ćemo se ponovo sresti na tom putovanju."

Razmišljao je o Božjim namerama i njihovim interpretacijama za koje je bila nadležna crkva kojoj je pripadao. Sve u šta je verovao više mu nije delovalo istinito. Bilo je jasno da je Jovanka osuđena bez argumenata, dokaza i da je suđenje bilo farsa. Bio je posvećenik vere, požrtvovan, fanatičan, beskompromisan u primeni svih pravila, nikada nije sumnjao da je na pravom putu, onom koji vodi do podrške i do boravka u višim sferama spokojstva, blaženstva i mira. Onim sferama iz kojih dolaze najbolji među ljudima.

Konačno je razumeo da crkva kojoj pripada uništava bića koja su izaslanici sfera svetlosti i da on, kao neko ko pripada toj monstruoznoj organizaciji, nikada neće uspeti da to spreči. Ipak, na neki poseban način, vera ga nije napustila. Znao je da je Jovankina žrtva značajnija od svih poglavlja u Bibliji, od svih poruka njegovih pretpostavljenih, razumeo je da je u igri sudbine pasivni učesnik, jedan od onih koji razumeju, ili, barem delimično razumeju, trenutke koje će istorija zabeležiti i koji će se pamtiti sve dok postoji čovečanstvo.

U njenim očima video je svetlost i znao je da je to ona iskra božanskog za kojom je tragao. Imao je utisak da je tu iskru video jer je njegova potraga bila uspešna, u groznom zločinu njegove crkve i Jovankinom prihvatanju nepravedne sudbine našao je niti nebeskih sila, onih kojima se pokoravao, kojima je bezgranično verovao i za koje su mnogi oko njega bili potpuno slepi. Shvatio je da će se u nekim drugim ambijentima postojanja koje kreiraju ove sile ponovo sresti sa njom.

U njenim očima video je sjaj koji je odraz nebeskih kraljevstava, onih kojima je posvetio svoju veru i trud da ispuni sve dužnosti na način na koji bi Bog želeo. Kada bi imao vremena da razmotri moje aktivnosti i trud. Osećao je da je od svega što se ovde dešavalo Bog veoma daleko i da se on, u stvari, ne meša u ljudske aktivnosti.

Na trgu su ostali samo đubretari koji su imali zadatak da uklone ono što je ostalo posle pogubljenja. Roben je smogao snage da posmatra poslednji čin predstave koja se sa drugim akterima ponavlja dok je sveta i veka. Suze koje su mu tekle niz obraze nije brisao. Kao da je želeo da ga pritvore, da joj se pridruži u časnom, nezasluženom porazu.

Vatra je gorela znatno slabije nego što bi trebalo. Jovanka je umirala sporije, jer su duhovi vatre, salamanderi, odbili da je rasplamsaju na način na koji su to uvek činili. Iz daljine se jasno moglo videti, iza obrisa izgorelog tela i napuštenog zgarišta, da njeno srce nije izgorelo.

Zastavu sa njenim simbolima odneo sam i postavio u zemlju u neposrednoj blizini sela u kojem je rođena, Domremi, u severnoistočnom kraju Francuske, u vojvodstvu Bar, rodnom kraju devojke, koja nikada, ni kada je bila spaljena, nije bila pobeđena.

.

Preko prijateljskih kontakata u okviru najuticajnije društvene mreže upoznao sam nezavisnog producenta Aleksa Derna iz Njujorka, koji je imao dosta uspeha u realizaciji nekomercijalnih filmskih projekata. Ideje koje sam mu spontano izložio veoma su mu se dopale. Dokumentarni film o Vudiju Gatriju, folk pesniku, sindikalnom lideru, prijatelju američkog predsednika Ruzvelta, jednog od najuspešnijih vojnih lidera kojeg sam, u okviru astroloških opservacija i eseja opisao sa superlativima zbog pobede koju je američka armija izvojevala u presudnim momentima ljudske istorije, kada je zapadna civilizacija kao predvodnik čovečanstva uspela da spreči uništenje koje su sile mraka pokušale da ostvare, ratnika u invalidskim kolicima, ličnosti besprekornih moralnih kvaliteta.

Vudi Gatri bio je, pre nastanka savremenih muzičkih pravaca, autentični buntovnik, skitnica na putevima kojima su prolazili oni koji nemaju šta da izgube, koji su istovremeno imali potencijal da sve doživljaje zabeleže u iskrenim pesmama koje će se izvoditi dugo posle okončanja te uzbudljive inkarnacije koja je zapisana zlatnim slovima u hronikama Matrice Akaše.

Njegova poezija, muzika i filozofija bile su neposredno povezane sa autentičnim i u priličnoj meri zaboravljenim američkim idealima, koji su bili zvezda vodilja naprednijim osvajačima kontinenta. Onima koji su se borili i osvajali divlja prostranstva, onima koji su branili tvrđavu Alamo protiv višestruko brojnijih meksičkih osvajača, onima koji su branili čast Konfederacije i svoj rodni kraj, kao i onima koji su vođeni naprednim idealima napadali južne države sa vizijom pravičnijeg poretka, onima koji su bili na poljima časti i nisu poklekli ni predali se, onima koji su bili i ostali kraljevi divljih granica. Te američke legende sam opisao i uklopio u priču o pesniku proroku, uz virtuelne detalje i citate vezane za istorijske događaje i Gatrijeve pesme.

U redovnoj komunikaciji zaokružili smo sve vizuelne i muzičke elemente dokumentarnog filma koji je opisivao Gatrijeve avanture, uz citate njegovih moralnih načela i uverenja, stihove o Ruzveltu, sindikalnim borbama, brdima Oklahome; bio je pesnik i prorok. Odlučili smo da naslov našeg dokumentarnog filma bude Pesnik - prorok.

Čuveni Hol Ešbijev film Put ka slavi bio mi je inspiracija, a mnogo događaja iz Gatrijeve biografije kojih nije bilo u filmu nisam mogao da zanemarim.

Saradnja je bila isključivo u virtuelnim okvirima, prva kopija filma nije iziskivala previše intervencija. Konačna verzija sačinjena je u Njujorku kada smo se prvi put sreli uživo. Dern je posedovao ogromnu tekstualno-zvučnu dokumentaciju o Gatriju i mnoštvo fotografija koje smo odlučili da upotrebimo. Čitav film je zasnovan na kaseti na kojoj sam imao snimljen album u kojem su uspešno iskombinovane Gatrijeve pesme, priče, poezija i filozofske misli.

Mi smo bili samo korisnici tog blaga i uspeli smo da uradimo više nego što smo verovali da ćemo moći. Da povežemo ključne momente američke istorije sa njihovim protagonistima u priči o Gatriju i njegovom životu u vreme velike depresije, vremenu koje je dovelo u pitanje sva postignuća i ideale. Retki su velikani koji su imali neophodnu čvrstinu, hrabrost i kreativni potencijal da u takvom dobu budu predvodnici. Gatri je bio jedan od njih, jedan od retkih ljudi takvog kova.

Kada smo završili sve bilo je jasno da je produkcija filma koštala znatno manje od uobičajenih troškova. Po povratku u Beograd dobijao sam naznake da će Dern nastojati da ga plasira na ambiciozan način. Sandens festival bio je prilika da se ovakvo ostvarenje prezentira, mada se tema nije uklapala u andergaund koncept ovog festivala, premda od tog koncepta nije ostalo bog zna šta.

Nekoliko meseci kasnije dobio sam njegovu uobičajeno kratku poruku, da je film u glavnom programu. Nisam verovao da je situacija toliko povoljna, ali sledeća poruka bila je nedvosmislena. "Dođi što pre, naše šanse nisu male." Naravno, bio sam spreman. A vrhunac je bila odluka žirija da film proglasi najboljim, iako nikada do tada dokumentarni film nije dobio glavnu nagradu.

Veče proglašenja pobednika bilo je, manje-više, veselo okupljanje učesnika. Ubrzo smo znali da ću ja stupiti na podijum kao autor, scenarista i reditelj najboljeg filma. Dern je bio uz mene, ali je znao da ja treba da kažem skoro sve što je trebalo reći. Bio sam spreman, godine redovnog posećivanja beogradske Kinoteke davale su mi samopouzdanje da se obratim okupljenima na ubedljiv način. Ipak, rekao sam samo nekoliko rečenica, od kojih je najveći efekat imala ona da sam sve što sam naučio o filmu saznao iz filmova najvećeg reditelja svih vremena, Džona Forda. Aplauz koji je usledio bio je, na neki način, pomirenje festivala sa njegovim realnim i ne uvek priznatim korenima.

Američki film pod okriljem Holivuda predstavljao je nepreglednu listu izuzetnih kreativnih ostvarenja, a i ona koja su tretirana kao previše tradicionalna, kao što su Fordovi filmovi, posedovala su kvalitet koji više niko ni od andergraund fanatika nije imao pravo da ospori.

Nakon više projekcija u američkim bioskopima bio sam zasut elektronskim porukama, pismima i poklonima kojima su pretežno obični ljudi odavali priznanje filmu koji im je, kako je većina od njih pisala, povratio veru u američke, i ne samo američke, ideale, u vrednosti na koje čovečanstvo često zaboravlja.

Dobio sam poziv Američke lige, konzervativne organizacije koja je okupljala veterane iz američkih ratova; pozvali su me na svečano uručenje njihove značke kojom su se pripadnici lige legitimisali kao verodostojni borci za američke ideale.

Poziv je došao u pravo vreme jer je Dern organizovao susret sa Lusindom Vilijams, jednom od izuzetnih kantri dama iz Luizijane. Susret je iniciran mojom virtuelnom komunikacijom sa njom i na više drugih načina, uključujući karmičke faktore, i, po svemu sudeći je sudbinski projektovan.

Ceremonija je počela američkom himnom. Onda je reč uzeo predsednik udruženja.

"Mi smo se borili i na svaki drugi način zalagali za ideale slobode, podsećali smo na postignuća najboljih od nas. Verovali smo da su naši lideri, umetnici, naučnici svesni naših napora, našeg zalaganja, naših uspeha i naših žrtava, mi koji smo se borili pod američkom zastavom. Ipak, u vremenu kada se naši ideali zaboravljaju pojavio se neko ko je u briljantno osmišljenom filmu podsetio na najumešniji način na njih. Nije bilo Amerikanca koji je to uradio, ali je neko ko je rođen u Evropi i život proveo na tom dalekom kontinentu prikazao sve vrednosti koje su suština naših ideala. Ovde smo da odamo počast reditelju koji poznaje našu istoriju, našu organizaciju i sve nas veoma dobro. Nekome ko je jedan od nas i kome pristaje naša zastava više nego mnogim Amerikancima."

Kada sam stupio na scenu čuli su se zvuci Gatrijeve pesme kojom se obraćao predsedniku Ruzveltu i koja je uvodna numera mog filma.

"Iz ćoška čujem zvuke, to nisu zvuci pušaka, nisu zvuci pucnjeva, to su zvuci povratka kući, zvuci ljubavnih poruka, zvuci plavih očiju, zvuci kestenjastih očiju, zvuci povratka sa fronta, povratka kući, zvuci sećanja na voljenje koji nas čekaju."

Primio sam značku koja je predstavljala dokaz članstva u Američkoj ligi; jedini ne-Amerikanac koji je dobio ovo priznanje bio sam ja.

Na prijemu posle zvaničnog programa razgovarao sam sa nekoliko čuvenih generala i lidera organizacije, od svega što sam nastojao i izgleda uspeo da prikažem u filmu, najviše su cenili činjenicu da sam pokazao da Gatri nije bio ekstremni levičar, već pravi Amerikanac koji se borio za pravdu i izvorne ideale na kojima je izgrađena ta velika zemlja. Sindikalni lider u najpozitivnijem smislu, jer su vrednosti pravičnog društva srž američkih ideala, one koje su toliko često bile zanemarivane i gažene, ali za koje pojedinci koji su bili u ulozi predvodnika nikada nisu prestajali da se bore.

.

Lusinda je predstavljala ikonu američkog Juga, njena muzika i poezija dominirali su na savremenoj kantri sceni i malo je bilo kreativnih dama koje su mogle da joj pariraju. Njene pesme su se pre svega odnosile na njen rodni kraj Luizijanu, Lafajet, jezero Čarls, Baton Ruž, poezija je bila pretežno sentimentalna, ali lišena klišea i patosa.

Kada smo se konačno sreli delovala je pomalo umorno. "Kretivna kriza", objašnjavala je. "Sve moje albume snimala sam veoma dugo, ali ovaj koji sada pokušavam da završim je najteži od svih."

Razgovor je tekao u predvidljivom pravcu. Objašnjavao sam moje uvide, analizu njenog horoskopa. Bilo je reči o karmičkim faktorima i istoriji američkog Juga, muzičarima Luizijane, pre svega velikanima kantri muzike, kejdžunima i zajdeko muzičarima. Znali smo da ne pričamo ni prvi, ni poslednji put. Imali smo identične stavove, rok muzika je nastala iz kantri korena, kao i džez. Hilbili muzičari su stvorili rokabili, a to je već bio rok. Vestern sving je pravac u kantri muzici koji je prerastao u džez, uz pomoć nekoliko opskurnih likova iz Nju Orleansa.

Naš razgovor je neizbežno skrenuo u vreme Jovanke Orleanke, kojoj smo se jednako divili. Lusinda je verovala da snovi u kojima drži njenu ruku nisu samo snovi. Videla je sebe kao sveštenika koji je poslednji dodirnuo njeno telo, pre nego što su dželati zapalili vatru. Njeno srce nije prestalo da kuca, kao što smo u poslednjem prizoru njenog stradanja videli i nikada to nismo zaboravili.

Sve to, kako se čini, znamo, samo je nejasno da li naš odnos treba da preraste u nešto više u ovoj inkarnaciji, ili su svi zajednički poduhvati odigrani u prethodnim. Vreme će pokazati kuda idu naši životi i karijere, aktivnosti u domenu kreacije koje smo izabrali pre dolaska na Zemlju. Kada sam napisao knjigu o astrologiji, nisam ni pomislio da bih mogao da budem filmski reditelj, i sam sam bio u konfuziji. Ipak mogao sam da procenim kako će se njene kreativne akcije odvijati. Moji uvidi i podrška uticali su na relativno brz ishod dugotrajnog snimanja albuma Automobilski točkovi na putu za groblje. Bio je to jedan od njenih najuspelijih projekata.

S druge strane njena podrška mojoj ideji da snimim film o jednim od najvećih zajdeko interpretatora, Kliftonu Šaniru, bila je podsticaj koji mi je nedostajao da se stvari razvijaju u zamišljenim okvirima. Naslov sam odabrao pre bilo kakvih ideja o scenariju. Srce Kejdžuna bio je pravi izbor za film o muzičarima Luizijane, velikanima, nedovoljno poznatim pregaocima, kreativnim autorima i briljantnim interpretatorima. Glavnu ulogu poverili smo Bakvit Zajdeku, on je prilično sličan Šaniru, a dovoljno mlađi da bi bio živ. Producent Dern je obezbedio sredstva zahvaljujući uspehu sa Sandensa i izdavačku kuću koja se, jer ne spada u mejdžorse, neće previše mešati u sadržaj filma. Stvari su se odvijale kao po filmskoj traci, a mi smo snimali po toj traci u savremenim uslovima, sa estetikom koja je zasnovana na kultnim filmovima zlatnog doba Holivuda.

Uspeli smo da unesemo okultne elemente u funkcionalnu filmsku priču o jednom od najvećih harmonikaša koji je slavu te muzike proneo širom država Konfederacije. Nije dalje od toga ni pokušavao. Veštice koje znamo iz naših vikanskih kontakata, blagosiljale su njegovo rođenje i znale su da je njegova misija ograničena na taj prostor.

Među ljudima iz drugih krajeva Amerike i sveta, samo oni koji su posedovali širinu muzičkih afiniteta zasnovanu, najčešće na karmičkim predispozicijama, umeli su da osete magiju tih nota. Film je koštao mnogo više nego što su producenti očekivali, ali znatno manje nego slični biografski filmovi. Većinu učesnika činili su muzičari koji se nisu pojavljivali u filmskim projektima. Bili smo uvereni da je sve što smo napravili antologijskog značaja i da je najbolja moguća posveta muzici, tradiciji i umetnosti Luizijane. Film je bio nominovan za Oskara u više kategorija.

Dern je verovao da je na sedmom nebu, nikada do sada nije uspeo da parira velikim produkcijama, sve što je radio bilo je izvan fokusa mejnstrim medija. Ovo je bio skok koji nije mogao ni da sanja. Muzičke biografije kao što je Kešova, Badi Holijeva, Kiler Luisova, ona o Petsi Klajn i veliki film Hola Ešbija o Gatriju, film o Dorsima, bile su deo te tradicije, a nisu imali pretenciozne budžete. I predstavljali su posebnu tradiciju u američkom filmu koja nije trebala da bude ugašena.

I posle svih nas koji smo nastojali da predstavimo neke od muzičkih velikana pojaviće se novi, umešniji od nas, koji će nastaviti ono što smo mi započeli. Zato što je muzika dvadesetog veka imala aktere takvog kova, kreativne stvaraoce koji neće biti zaboravljeni.

Ceremonija je otpočela u okviru konvencija koje ne trpe previše izmena. Lusinda Vilijams sedela je pored mene. Popularnost i dugogodišnje pojavljivanje na sceni doprineli su njenoj opuštenosti, dok sam ja razmišljao o tome šta ću, možda, biti u prilici da kažem. U miljeu slavnih likova mi smo bili nepoznati i nazapaženi, a to nam je i odgovaralo.

Glasanje je teklo prema predviđanjima vodećih medija. Naš film nije dobio nijednu nagradu. Ali po okončanju dugotrajne ceremonije imao sam obavezu da odgovorim na neka pitanja najupornijih novinara. Bilo je logično da ponovim ono što sam rekao na Sandensu, mislio sam, ovde bi takve reči izazvale prilično odobravanje, jer su učesnici bili privrženi tradiciji, a Džon Ford bio je jedan od njenih najvećih simbola. I počeo sam tako. "Sve što sam saznao, naučio i primenio u svojim delima zasniva se na filmovima najvećeg reditelja svih vremena, Džona Forda." Nastavio sam da pominjem uzore od Frenka Kapre, Hauarda Hoksa, Frica Langa, Roberta Siodmaka, Džona Milijusa, Pitera Bogdanoviča, Hičkoka, Rodžera Kormana, Kronemberga, Linča, na kraju sam prekinuo rečima da je to nepregledna linija velikih kreatora filmske umetnosti. Uspeo sam još da kažem, da je film posveta muzici i muzičarima Luizijane i da smo mi samo beležili neke događaje i zvuke koje je trebalo sačuvati na filmskom platnu. Lusinda je bila mnogo konkretnija, rekla je da je to film posvećen muzici Luizijane, tradiciji koju je sledila u svom stvaralaštvu.

Kada smo sleteli, na aerodromu u Nju Orleansu dočekala nas je masa od nekoliko hiljada ljudi. Guverner i gradonačelnik su bili tu. Izašli smo zajedno Lusinda, Bakvit i ja. Aplauz je trajao dvadeset minuta. Bilo je jasno da ću morati da se obratim okupljenima i da će Bakvit morati da im odsvira bar nešto. Počeo sam rečima da smo, dok smo se borili sa vremenom i svim produkcionim ograničenjima slušali kejdžun i zajdeko muziku, svemp pop i da nam je to davalo snagu da snimimo ovaj i ovakav film posvećen svim poznatim i nepoznatim muzičarima Luizijane. Aplauz koji je usledio obavezivao me je da kažem još nešto. Parafrazirao sam tekst jedne od numera Doktora Džona. "Naše je Sunce i Mesec, naše su Zvezde, naši su plodovi zemlje, naša je zemlja Luizijana."

Zatim je sve bilo lako, jer sam dao reč, i ne samo reč, velikom harmonikašu. Bakvit je počeo da svira ne očekujući da će taj spontani nastup biti jedan od najdužih koncerata koji je trajao do kasno u noć, Lusinda mu je pomagala u početku, zatim smo otišli do njenog doma koji je, po njenim rečima, odisao dopunskom, dodatnom svetlošću, kao da je blagoslov nebeskih sila stvorio atmosferu u kojoj smo uživali, blagoslov koji smo izgleda zaslužili.

.

Bilo je vreme za povratak u Evropu. Sa nekoliko virtuelnih prijatelja odavno sam otpočeo diskusiju o produkciji filma koji bi opisivao početak muzičkog pravca koji se pojavio osamdesetih godina prošlog veka u Britaniji. Novi talas je toliko dugovao velikim bendovima kao što su Kinksi, Smol Fejsis, Donovanu, Van Morisonu, ali imao je svoju autentičnost, iskrenost, neiskvarenost i svežinu. Muzički pravac koji je uspeo da parira komercijalnoj muzičkoj industriji imao je svoje heroje i njihove priče; dileme, poraze i uspehe retko ko je pretočio u filmsku priču. Samo astrologija može da objasni ekspanziju kreativnih potencijala brojnih, umešnih muzičkih debitanata, koja je obeležila kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina dvadesetog veka.

Ono što sam u početku napisao bio je kratak koncept, ali vremenom se priča razvijala sa sve više detalja. U prodavnici ploča, u Sohou, najbolji prijatelji radili su maštajući o svom bendu. Uzor su im bili progresivni bendovi poput King Crimson, Havkvind, čuveni Grajem Bond Band i drugi.

U prodavnicu je jednog dana ušla devojka neobičnog izgleda sa kratkom ljubičastom kosom. Sa zvučnika je odjekivao Ratnik na kraju vremena, album grupe Havkvind. Odmah je tražila da puste nešto drugo. "Bila sam sa Buzkoks na turneji, nisam grupi, samo volim pank, a vi ste izgleda zalutali u vremenu i prostoru. Ovo je smaranje."

Sudbinski susret podrazumevao je dogovor o odlasku u Marki klub na koncerte Strenglers, Slits i Džem. Utisak ovih nastupa i uticaj koji je Sonja imala na Ričarda i Džima doveo je do formiranja benda koji su nazvali Revolt. Njihova priča tekla je u to vreme po uobičajenom šablonu za pank bend. Kratki nastupi kao predgrupa, turneje po klubovima, opijanja i nekoliko snimljenih singlova za Rough Trade.

Bili su nerazdvojni, "mi smo kao trio iz filma Žil i Džim, imala je običaj da kaže Sonja, koja je jedne noći izabrala Ričarda. Sledeći nastup u Birmingemu prošao je prilično dobro. Ujutru su shvatili da se Džim nije probudio. Predoziran nekom drogom, koju mu je, nesumnjivo, dala grupi devojka koju je pokupio posle nastupa, bio je u teškom stanju. Odvezli su ga do najbliže bolnice.

Džim ih je zauvek ostavio. Veče je bilo kišno, na radiju se čula pesma grupe Pogs Kišna noć u Sohou. Spontano su se zagrlili, ali su ostali nepomični. Odlučio sam da to bude završna scena i naslov filma.

Put u London bio je u fazi kada je obavljen veći deo posla na kastingu. Većina glumaca bila je iz amaterskih teatara, uz nekoliko muzičara i drugih naturščika. Dilema je bila ko će dobiti glavnu žensku ulogu, nije bilo rešenja sa kojim bi smo bili potpuno zadovoljni.

Obilazak londonskih pabova i klubova te 2012. godine bio je kao povratak u vreme koje je opisano u scenariju, ipak nostalgija je više bila posledica potrebe da se neka sećanja osveže nego realnog stanja. Prijatelji sa kojima sam radio na filmu znali su kuda treba da me odvedu. Izbegavali smo fensi mesta i ona na kojima se puštao komercijalni pop.

Sent Moric bio je ne samo restoran sa švajcarskom kuhinjom nego i profilisan klub sa tematskim večerima; tog utorka bilo je ska veče. Klub se nalazio u ulici Vordor, pa su asocijacije na grupu Džem bile neizbežne. Markus je bio di-džej koji je ponekad puštao muziku na poziv Gaz Rokin Bluz kluba koji je organizovao nastupe i u ovom restoranu. Koproducent Fil i ja imali smo ideju da objavimo još jednu audiciju za glavnu ulogu. Njegova prijateljica iz srednje škole Monik koja je te večeri bila sa nama bila je uspešan londonski arhitekta, odrasla je u Sohou sedamdesetih, što je podrazumevalo učešće u uzavrelim dešavanjima pank i novotalasnog profila.

Njeni studentski dani bili su uzbudljivi ali je njen život krenuo u drugom smeru. Uspesi u karijeri koji su relativno brzo došli ostavili su joj malo vremena za podsećanje na dane neobuzdane mladosti. Razgovor je neizbežno išao u tom pravcu. Zajednička naklonost ka velikim protagonistima te scene, kao i manje poznatim, bila je prijatno otkriće.

Ni sa najbližim prijateljima nisam delio u takvoj meri simpatije prema bendovima kao što su Doctors of Mednes, Skids, Fingerprintz, Slits, Fisher Z, Distractions, Swell Maps, američke avangardne grupe kao što su Chrome, 23 Skidoo ili Residents, Tuxedoo Moon, Sioxie, Clash, Talking Heads, PIL, Damned ili John Zorn bili su manje iznenađenje. Iz galerije sjajnih bedova koji su po pravilu snimili nekoliko vrednih albuma većina koju smo poštovali nije više postojala.

Ali legenda o njima je trebala da bude oživljena mojim filmom. Kada se razgovor proširio na filmske teme shvatio sam da i tu imamo veoma mnogo podudarnosti. Kokto, Renoar, Kluzo, Trifo, Godar, Šabrol, Herbert Selpin, Fajt Harlan, Pabst, Eling komedije, Fric Lang, Robert Siodmak, Frenk Kapra, Hauard Hoks, Džon Ford, Antonioni, Felini, Venders, Kronenberg, Milijus, Linč samo su neki od reditelja čiju poetiku i filmografiju smo voleli.

Naravno, kada je pomenula Maju Deren, Stena Brekindža i Pola Šeritsa, znao sam da je ona ta. Shvatio sam to i pre, ali sada sam bio potpuno siguran. Bila je Ovan-Škorpija i kada sam sutra uradio horoskop bilo je jasno da poseduje glumački talenat. Aspekti Plutona, Urana i Neptuna sa Venerom znak su raznovrsnih kreativnih potencijala od kojih je jedan transformacija u različite likove koja je veoma poželjan kvalitet i u dnevnom životu koji nam često nameće potrebu da se pretvaramo u manjoj ili većoj meri. Takođe, uporedni podaci koje sam u prevelikom broju i sa detaljima previše komplikovanim za prosečnog čitaoca objavio u mojoj prvoj knjizi, studiji o Plutonu, ukazuju da su velike glumice koje su posedovale izuzetno umeće imale ove aspekte u natalnim horoskopima.

Glavna ženska uloga bila je ponuda oko koje je trebalo pregovarati. Iako je od rane mladosti maštala o tome da će se naći u Holivudu, odavno se nije sećala tih snova. Ipak, posle još nekoliko večeri u londonskim klubovima i razgovora o istim temama sa sve više detalja i još više podudarnosti znao sam da je odgovor pozitivan. Priče su nas odvele u sferu književnosti, filozofije, ezoterije i sve što nas je povezivalo kao da je dobilo sve jače spone, kao konopac koji se ubrzano odmotava oko nekog drveta, tako da se drvo više i ne vidi. To drvo bili smo mi.

Ponekad se raznovrsne kreativne sposobnosti koje su nagoveštene u ličnim horoskopima ne realizuju u svim opcijama, jer je ljudski život nedovoljno dugačak i uokviren parametrima koji podrazumevaju karijeru u jednom ili najviše dva zanimanja. Iskra sposobnosti koje su nerealizovane ispoljava se u naklonosti i potpunom razumevanju onih domena kreacije koji nisu eksponirani. Tako da osobe sa talentima u sferi filmske umetnosti mogu biti izuzetni poznavaoci filmskih ostvarenja, ili muzike, iako ih je matica života i karmičkih parametara usmerila u drugim pravcima kreativnog izražavanja. Monika je mogla da bude glumica ili dramaturg, a sasvim moguće je da je to bila u nekoj drugoj inkarnaciji, ali njena uloga u ovom životu bila je usmerena na arhitektonske kreacije. Uloga koju sam joj namenio bila je prijatna epizoda i, verovatno, neka vrsta karmičke posvete onome što smo, kako sam mogao da vidim, zajedno radili u nekom drugom životu.

Glavne glumce izabrali su Fil i Markus pre mog dolaska u London. Bili su to glumci amaterskog teatra. Monika je uspela je da dobije dvadeset dana odsustva i sve je krenulo po planu. Muzička prava regulisao sam samostalno, oslanjajući se na moje poznavanje autorskog i srodnih prava. Veoma pažljivo odabrana muzika bila je moj i Monikin zajednički izbor. Novotalasni bendovi bili su okosnica, ali neke numere Kinksa i Donovana nisu mogle da izostanu. Dejvid Vots i Legenda o detetu, devojci Lindi obeležile su muziku dvadesetog veka i bio sam siguran da treba da ih uklopim u nešto savremeniji miks.

Završetak snimanja proslavili smo u jednom zabačenom pabu u Brikstonu. Brikston Akademija u kojoj sam bio na koncertima Cult i Bauhaus nije bila daleko. Film je bio niskobudžetni projekat koji sam na takav način uradio, iako su mi se pružale komfornije mogućnosti. Smatrao sam da posveta pank vremenu iskrenog entuzijazma ne treba da bude uokvirena konvencijama filmske industrije, pa makar ona bila evropski umerena u normativima i ograničenjima koja se postavljaju autorima. Ipak, konačni ishod bila je poetična priča, neznatno kompleksnija od High Fidelity, jednog od britanskih filmova posvećenog muzici koji je ostavio jak utisak na mene.

Vesti su stizale s vremena na vreme. Markus je objašnjavao da je londonska premijera bila sjajna, Monika je bila opijena neočekivanom ulogom popularne face sa kojom se dobro nosila.

Sa Frančeskom, pevačicom neobaroknog sastava iz Italije koji nikada nije težio, ni postigao širu popularnost i afirmaciju, došao sam na Berlinski festival. Film je bio u glavnom programu. Monika i ostali imali su obaveze koje su ih sprečile da budu sa nama. I nama je bio problem da se organizujemo. Bio sam, krajnje neobično, učesnik festivala koji nisam naročito cenio. Ali, imao sam pozitivniji stav u odnosu na Kanski festival koji je svoju antiameričku, reputaciju odavno stekao, uz neke izuzetke u pogledu nagrada i promocije filmskih ostvarenja. Ipak, bio je to objektivno uspeh i film je na kraju dobio glavnu nagradu publike.

Izašao sam na scenu u ležernoj garderobi. Rekao sam da film najviše duguje glavnoj glumici koja se ne bavi glumom.

"Nisam očekivao nagradu. Ovaj film smo snimili jer je nekoliko generacija muzičara iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka gotovo zaboravljeno. I oni koji su bili 'One record wonder' nisu zaslužili takvu sudbinu. On je posveta mojim pank i nju-vejv korenima i kolekciji ploča i diskova koje sam sakupljao. Ovaj scenario je o imaginarnim likovima, ali je posvećen stvarnim ličnostima. Napisao sam ga, u stvari, jer nisam mogao da zaboravim devojku koju sam upoznao tih godina."

Niko se nije pitao ko je ta devojka, a ja sam bio spreman da na pitanja koja na kraju nisu ni bila postavljena, odgovorim da je to suviše lična tema.

Aplauz je trajao dugo.

Intervju koji sam dao za francusko-nemački kanal kulture Arte bio je posvećen različitim temama, filmovi i muzika bili su samo deo priče. Politika i moji stavovi o raspadu Jugoslavije bili su možda i važniji od ostalog jer do tada nisam govorio o tome. Objasnio sam da su vremena kada je vladao komunistički režim bila loša i da su najbolje i najuglednije porodice bile uništene jer su privatna svojina, bogatstvo i obrazovanje bili anatemisani. Prekid sa tradicijom kraljevine bio je pogrešan. Moj deda, koji je studirao prava u Gracu i provodio se u Beču, bio je orijentalni plemić, predstavljao je granu porodice koju sam najviše poštovao. Moj otac, u kovitlacu istorijskih bura, postao je zombi novog režima. S druge strane, ma koliko da sam bio protiv njegovih uverenja, poštovao sam činjenicu da se kao maloletnik pridružio partizanima, kada je video kako ustaški zločinci ubijaju ljude u njegovom kraju.

Po raspadu socijalističke federacije na scenu su došli beskarakterni lideri skromnih sposobnosti koji su bili samo instrumenti loše kolektivne karme i zakopanih, nerazrešenih etničkih sukoba. Rat je bio neizbežan i sve je otišlo u pravcu koji je izvesno bio predodređen. Ipak, i u godinama posle okončanja sukoba i nastanka karikaturnih državica u našem regionu na scenu su stupili lideri još gori od svih prethodnih. Objasnio sam da se radi o osobama bez porekla i porodičnog imena, stasalim u vreme socijalizma, nesposobnih da shvate suštinu razvijenog društva koje se zasniva na privatnoj svojini i političkim slobodama, od kojih je pravo glasa samo osnovno, ali ne i jedino pravo. Posebno sam bio kritičan prema zemlji u kojoj sam rođen, na čijem čelu su decenijama bili verovatno najgori od svih političkih lidera regiona. Ljudi koji su posle oktobarskih promena stupili na scenu verovali su da je to njihova zasluga, a ne samo zakasnelo refleksno odbijanje naroda da ga prethodni vladalac i njegova žena odvedu u potpunu propast. Nisu imali nikakvih kvaliteta, pa čak ni sposobnost da shvate da sa podanicima prethodne vlasti, onima koji su sledili svrgnutog lidera, nisu smeli da paktiraju. Da nisu smeli da sklapaju saveze sa njegovim biznismenima i da im jeftino prodaju državnu imovinu koju nisu nikada nameravali da vrate stvarnim vlasnicima, zato što su svoje lažne svetonazore izgradili u doba socijalizma.

Zatim su ti biznismeni postali stvarni vlasnici države i tih političkih lidera i drugih, onih koji su se sa njima grčevito borili za vlast. Kriza koja je zahvatila i mnogo sretnije zemlje dovela je do odsustva bilo kakve perspektive. U takvom miljeu nastali su šovinistički, pa i otvoreno nacistički pokreti, kao izraz beznađa i dezorijentacije, a ugroženost svih tipova manjinskih grupacija parameter je naše zaostalosti.

Posle intervjua nastavio sam da razmišljam o ovoj temi. Znao sam da će ekonomski ciklusi dovesti do novog stadijuma napretka i da će on zahvatiti i nas. Ipak, dugo vremena će trebati da se društvo suštinski oporavi. Do tada će najgori biti na čelu i do tada će najnetolerantniji dizati glas, a samo mali broj pojedinaca i grupacija će pokušavati da se suprostave. Najbolji su ionako odavno napustili zemlju, u potrazi za normalnijim životom.

Znao sam da sam daleko od svega toga i da boravim mnogo duže u drugim hemisferama, geografskim i onim iz snova. Ali osećao sam da je moja dužnost da za ljude koje sam poznavao uradim nešto više od intervjua za nekomercijalnu TV stanicu. Znao sam i da je moj zadatak u kojem nisam uspeo da neke talentovane i obrazovane prijatelje zaposlim na radiju ili televiziji.

I da sam imao karmički zadatak da postignem više u tom groznom ambijentu nemorala u kojem najbolji ostaju po strani, a najgori dobijaju glavne uloge. Ipak, nisam izabrao da pobegnem daleko, pre nego što sam uradio neke stvari koje su bile deo mog zadatka ovde, u gradu mog rođenja.

Sinula mi je misao da bi, zbog svega toga, naredni film trebalo da snimim u Srbiji. Pamtio sam se da je Saša, crno-beli film iz komunističkog doba, ostavio snažan ustisak na mene. Bio je to film o pokretu otpora u okupiranom Beogradu. Saša je bio legendarni učesnik tog pokreta. Trojica mangupa koji su gledali da se u tom rizičnom vremenu drže po strani nalaze ga ranjenog i pokušavaju da mu pomognu. Nakon Sašine smrti oni preuzimaju njegovu ulogu i počinju da likvidaraju kolaboracioniste. Kada je došlo vreme da krenu u partizane njihovo pojavljivanje na okupljanju iznenađuje njihove školske drugove.

Film je režirao malo poznati reditelj Radenko Ostojić. Smatrao sam da se radi o zapostavljenom žanrovskom remek-delu ratnog filma. U vreme kada je snimljen, 1962. godine bio je bioskopski hit sa sporednim nagradama na tada prestižnom jugoslovenskom filmskom festival u Puli. Verovao sam da treba da napravim rimejk.

Bilo je jasno da film mora da bude produkciono drugačiji, ali nisam želeo da izgubim suštinu priče. Ona je ispričana mnogo puta. Obični ljudi postaju heroji kada ih okolnosti podstaknu i kada odluče da se suprostave zlu. Jedan od testova koji se postavlja posvećenicima misterija je taj. Nedostojni su oni koji pasivno posmatraju šta se dešava u njihovoj okolini. Na nepravdu treba reagovati, kao što nekada treba pružiti pomoć i kada je niko ne traži. Marko Aurelije je ovu istinu sažeo u rečenicu "Moguće je učiniti zlo ne čineći ništa".

Odabrali smo glumce iz Srbije i Hrvatske, produkcija je bila uhodana, snimanje je bilo efikasno obavljeno. Sve što smo snimili je bilo zasnovano na originalnom scenariju. Želeo sam da pojačam emocije glavnog muškog i ženskog lika. Devojka zaljubljena u vođu grupe bila je zapanjena kada je saznala da je on, za koga je verovala da se drži podalje od bilo kakvih problema, njihov predvodnik. Ipak, i u originalnom filmu i u našoj verziji prikazali smo njenu reakciju kao kombinaciju iznenađenja i očekivanja. "Znala sam da si ti", poslednja je rečenica u filmu. Zatim sledi scena sa porukom koju je napisao jedan od mangupa, "Mi ćemo se vratiti!"

Film je prikazan u regionu, sa uspehom i nekoliko intervjua, kojih se maglovito sećam, bili su prilika da objasnim svoja uverenja, razloge da baš ovaj film snimim u drugačijoj verziji. Koliko se sećam tog sna, na premijerama sam poručivao svim ovdašnjim šovinistima da su pobeđeni i da je moj film poruka njima i ološu koji ih sledi. Najvažnija poruka filma je da su najveći heroji obični i nepoznati, oni koji su se suočili sa zlom i imali hrabrosti da mu se, po svaku cenu, suprotstave.

.

U nebeskim sferama koje su ambijent boravka duša koje su završile inkarnacije na Zemlji poseban prostor bio je namenjen legendarnim ratnicima, onima čija slava, beskompromisna posvećenost idealima pravde i slobode i hrabrost nije imala premca. Njihova sećanja na pobede i žrtve koje su podneli i uzrokovali, priče o njihovim postignućima bile su uobičajene teme, iako su znali da je sve što su proživeli samo tren i da su novi zadaci pred njima, oni koji su u neposrednoj vezi sa ulogama koje su perfektno odigrali. U intergalaktičkim sferama konflikt kao vid retrogradnog ponašanja nije bio potpuno iskorenjen. Znali su, ipak, da ono što su proživeli na Zemlji predstavlja do sada najteži test i da su sve naredne uloge u drugim prostorno-vremenskim planovima deo lakših zadataka.

Jovanka je bila u društvu Vilijama Volasa, vitezova Rolanda i Vilijama, princa Eugena Savojskog, Simona Bolivara, Alarika, Džordža Vašingtona, Leonide, Ahila, Miloša Obilića, Julisis Granta, Patona i Tomasa Džeksona. Malo dalje, zaronio je u svoje spise Dvajt Ajzenhauer. Bili su tu junaci Termopila, branioci Alama i karaule Košare. Priče o vremenima kada su predvodili najmoćnije armije bile su veoma slične. Osećaj da su upamćeni kao pobednici delili su svi. Ipak, jasna je bila podela na one koji su okončali život u slavi koja ih je nadživela i ostale koji su završili na lomači, prividno poraženi, ali jednako slavljeni posle smrti. Svi su se dobro razumeli i tema koju su razmatrali imala je pomalo neozbiljan karakter. Ko je najbolji od najboljih bilo je teško pitanje.

Nisu tu bili samo komandanti nego i oni koji su se borili pod njihovom komandom, pod različitim zastavama koje su, kada su se na nebu našli sa vodičima, znali su, ista zastava. Ona koju slede časni, hrabri, nesebični, nepokolebljivi i pravdoljubivi. Odnosno oni koji su položili taj test koji je osmišljen njihovom inkarnacijom. Ili njihovim inkarnacijama. Rezime njihovih postignuća zabeležen je u Matrici Akaši u kojoj su zapisani svi događaju na Zemlji, ali i u hronikama i analizama vodiča koji su ih poslali u dogovoru sa njima da odigraju te uloge. Ocena vodiča o tome koliko su bili uspešni i šta, možda, nisu uspeli da ostvare bila je presudna za dalji tok ljudskih i neljudskih inkarnacija ovih ratnika i oni sami imali su pravo da analiziraju svoja postignuća i neuspehe.

Neki od njih su se vratili na Zemlju da obave neke nove zadatke, ali njihovo sopstvo ostalo je u određenom segmentu na Nebu, jer su njihova postignuća toliko veličanstvena, da su nove inkarnacije u izvesnom smislu nova žrtva koju su prihvatili kako bi tok ljudske istorije išao u pravcima projektovanim od najviših vlasti Univerzuma.

Pitanje ko je od svih njih najuzvišeniji ratnik nametalo se i ranije, mada je sada neprimeren izraz za priču o događajima na nebu gde ne postoji vreme, zaključili su da svako treba da kaže svoje mišljenje o tome. Bilo je različitih stavova, ali svi su se međusobno poštovali i pokazivali apsolutnu privrženost prema svim ostalim učesnicima ovog dijaloga.

Kao što veliki pesnici, filozofi, naučnici i umetnici raspravljaju o veličini svojih postignuća, dilemama i kontroverzama koje je njihovo stvaralaštvo izazvalo, i to im je jedna od neizbežnih i omiljenih tema, tako su i ratnici i vojskovođe poredili svoja postignuća.

"Mogla sam više da uradim", kazala je Jovanka. "Moji vodiči iz viših sfera rekli su mi da se prepustim sudbini. Nisam nezadovoljna, Francuska je stekla čast i značaj koji joj zauvek pripada. I nikada ih neće izgubiti. Sa aspekta naših uvida na nebu Francuska je samo iluzija prostorno-vremenskog tipa ali u našim ulogama ona je bila ideal koji nas je vodio ka ostvarenju svih zadataka i sticanju sposobnosti i oreola koji smo imali kao cilj. I sada iz ove perspektive simbol naših ideala nije samo iluzija i za nas to nikada neće biti."

"Nisam uspeo da sačuvam te hrabre vojnike", objašnjavao je Džekson, "dobrovoljce koji su branili našu domovinu, oni koji su izginuli bili su u prvim redovima. sve što sam činio imalo je samo dva cilja, odbranu Juga i sprečavanje pogibije naših boraca. Moj komandant, general Li, znao je da se borimo za poredak koji je prevaziđen i da je naš otpor uzaludan. Ali je znao da se moramo braniti, jer to je bila naša dužnost kao oficira Konfederacije, nije bilo drugih opcija."

"Bio sam u ratu u kojem nisam ni trebao da učestvujem. Borio sam se hrabro i poštovao svoje protivnike. Nikada do tada nije se dogodio sukob toliko velikih razmera. Pao sam u borbi koju smo dobili, ali u kojoj su poraženi borci Troje sačuvali čast. Ne postoji ništa važnije od časti", kazao je Ahil.

"Borio sam se protiv onih koji su osvojili našu zemlju, ponizili naš narod, oteli našu stoku, kuće i žene. Onih koji su posedovali moć, ali ne i čast. Nikada nisam verovao u poraz", rekao je Vilijam Volas. "Kada su me razapinjali znao sam da su moji dželati među poraženima, a da sam ja posle svega pobednik. Svi pripadnici našeg naroda nikada nisu uspeli da ublaže tugu zbog svih gubitaka, ali ni sećanje na svetlost naših pobedničkih dana."

"Učestvovao sam u odlučujućoj bici u kojoj je naša vojska doživela poraz čije posledice će trajati polovinu veka. Ubio sam njihovog cara, ali Turska imperija je bila najmoćnija država tog doba i naš poraz bio je zapisan u knjizi svih događaja na Zemlji i pre nego što se dogodio", kazao je Miloš.

"Bio sam u borbama koje su se vodile u različitim vremenima i vekovima, nisam nikada verovao u poraz. Vera u pobedu je najveći kvalitet ratnika", objašnjavao je Paton.

"Drago mi je da smo se okupili", rekao je Grant. "Svi smo verovali u ideale koji su nas vodili u borbu. Sve što je trebalo da uradimo, uradili smo. Nema boljih i lošijih među nama. Naši zadaci bili su osmišljeni pre našeg rođenja i samo je trebalo da sledimo znake koji su nas usmeravali.

Džordž Vašington je rekao da veruje da se svet nije u suštini izmenio.

"U borbama koje sam vodio za oslobođenje Amerike i onim u narednoj inkarnaciji u Iraku, koje su prema parametrima protoka vremena na Zemlji nedavno završeni, uvek sam pobeđivao. Jedina promena je u kapacitetima sredstava destrukcije. Ipak, nikada nisam uspeo da razumem zašto je koncept destrukcije opstao toliko dugo i zadržao primat nad graditeljskim principom u zemaljskim poslovima."

Leonida je samo rekao da on i njegovi saborci nisu imali izbora, ni potrebu da razmišljaju šta treba da rade, odbrana njihove domovine je bila nešto što se podrazumeva, bez obzira na snagu osvajača.

Pukovnik Trevis i senator Kroket bili su među slavnim saborcima koji su branili njihove Termopile, samo su klimnuli glavom na Leonidine reči.

Princ Eugen je govorio kraće od ostalih.

"Verujem da smo svi bili časni ratnici. Naše vreme je prošlo, ali naša imena nikada neće biti zaboravljena. Smatram da su Jovanka i Vilijem Volas najveći heroji među nama. Mi smo doživeli samo trijumfe i slavu, a oni imaju još jedno dragoceno iskustvo, izdaju koju nisu zaslužili."

Dvajt Ajzenhauer je za trenutak napustio prostoriju. Ubrzo se vratio sa Frenklinom Deleno Ruzveltom. Počeo je rečima:

"Ja sam se borio pod komandom predsednika Ruzvelta. Naša pobeda bila je plod udruženih napora najvećih državnika tog vremena, onih koji su prepoznali zlo i odlučili da mu se suprotstave. Kao što je Vudi Gatri u jednoj pesmi pomenuo, to je najveća stvar koji je čovek ikada uradio. Amerika, zemlja u kojoj smo obavili svoje zadatke, predvodila je progresivni deo čovečanstva i nas, pobednike, jer je naš predsednik znao šta treba da čini. Predlažem da on koji je bio hrom i teško hodao, ali je imao dušu koja se kretala brže od svih drugih, odredi ko je najuspešniji među nama."

Prisutni su se saglasili, diskusija je bila jedna od spontanih igara koje su česte u nebeskim sferama. Franklin je još uvek pomalo vukao nogu, iako na Nebu nema telesnih senzacija i ne postoje nedostaci i ograničenja koji su deo zemaljskih iskustava.

"Stara navika", pomenuo je.

"Imao sam, sticajem okolnosti, važnu ulogu u nekim danima ljudske istorije kada su energije zla krenule u borbu za opštu dominaciju. Naša pobeda bila je neizbežan ishod i najvažniji deo zadataka koje smo preuzeli na Zemlji. U toj ključnoj bici ljudske istorije pobednici su nepoznati borci, oni koji su položili svoje živote, čije porodice nikada nisu dočekale njihov povratak, izuzev u kovčezima. Naši komandanti dali su maksimalan doprinos. Dugačka siva linija Džona Forda ovde, na Nebu, veoma je popularan film. Kao što su moji prethodnici bili svetli primeri nepokolebljivih lidera, a Linkoln najveći od svih. Na Vest Pointu su obučavani najbolji američki oficiri. Nikada nisam pomišljao da mogu postojati bolji od njih. Ali, dragi prijatelji, sada kada moram da kažem šta mislim o vašoj dilemi imam dužnost da budem pravičan. I to je navika koju predsednici stiču vremenom, iako im nekada treba mnogo vremena da je steknu. Zbog toga vam kažem da je za mene devojka koja je imala hrabrosti da se u muškoj ulozi pokaže na najuspeliji način, najsavršeniji ratnik od svih vas. To je samo moje mišljenje. Vi svakako znate da su polovi relativna stvar, jer duša je bespolna i pojavljuje se u određenom vidu zbog njene uloge na Zemlji ili drugim ambijentima. Nemojte se ljutiti, svi vi, najbolji ste među najboljima, vaše pobede su zapisane u ljudskoj istoriji i u knjizi ukupnog postojanja. Sve što ste postigli nikad niko neće moći da izbriše iz hronika večnosti. Ali, ako treba da odredim najuspešnijeg ratnika među vama, to je Jovanka."

Njegove reči bile su propraćenje pogledima odobravanja. Nije bilo potrebe za daljom diskusijom. Niko nije želeo da bilo šta doda.

.

Imao sam, posle svega, dilemu da li sam sve, ili samo neke kreacije u snovima video, na osnovu ideja koje su nekada pokušavali da ostvare Maja Deren i Aleksandar Hamid. Da li je Maja ličnost sa kojom su me povezale karmičke sprege, da li sam joj bio toliko blizak, što bi značilo i njemu, ili sam bio u ulozi nekoga ko je u njihovo doba sarađivao na njihovim filmskim i drugim projektima, da li je Monika bila u toj priči, ali ona je samo lik iz sna.

Moje nedoumice su primećene i na njih su, kao i u drugim prilikama, iz viših sfera stigli odgovori koji su se odnosili na suštinu a ne na detalje.

"Snovi su višedimenzionalni psiho-dramski ambijent u kom sva dešavanja imaju, u izvesnom smislu, jednaku relevantnost kao ona iz ovozemaljske realnosti. Svi događaji na Zemlji zabeleženi su u zapisima Matrice Akaše, a događaji u snovima ostaju u kodiranoj zabeleški koja je prisutna u posebnoj sferi koja egzistira na drugačijem nivou percepcije.

Sa gledišta onoga koji sanja, ovozemaljska realnost nije stvarna, kao što je san plod mašte za onoga ko se probudio. Nije neophodno da se svi karmički zadaci obave u ovozemaljskom ambijentu prostorno-vremenskih iluzija.

Zadaci, ideje, tragovi inspiracije mogu dobiti oblik na nivou snova i legitimnost tih kreacija može se procenjivati na sličan način, kao onih iz ambijenta proživljene realnosti. Sve što se dogodi u snovima, u nekom drugom ambijentu je realnost nekih drugih bića koja su produkt tvog stvaralaštva, kreacije koja se odigrava potpuno autentično, pa iako je samo projekcija mašte, u okvirima realnosti neispoljenih kreativnih kapaciteta, ta bića u njoj učestvuju potpuno i do kraja. U njihovoj egzistenciji ova igra predstavlja sam život iznad kojeg i izvan kojeg ne postoji ništa drugo. Svoje uloge igraju bez ostatka, a sve što im se dešava produkt je tvojih misli, ideja i snova."

Zatvorio sam stranicu ovog spisa sa osećajem da ništa nije nemoguće, neobično i neizvodljivo, iako se možda čini da se nije ni dogodilo.

Zato što ne postoji ništa što magija Novog Orleana ne bi mogla da prizove i preobrazi iz sfere snova, mašte i sećanja.

Sve je moguće ako ste u snovima u ovom magičnom gradu.

Probudio sam se u mojoj sobi okružen fotografijama sa zida, sećanjima, kompakt-diskovima i knjigama. Pogled je skrenuo na prvi Lusindin album Lutanje, na čijem omotu je bila nalepnica Američka liga - Luizijana.

.

Na obrisima osunčanog proplanka vijorila se zastava. Senka usamljenog konjanika ličila je na Jovanku koja posmatra iluziju zalazak sunca.

 

"I am not afraid. I was born for this."

Joan of Arc

Jedna od priča objavljena krajem 2020. godine u knjizi "Novi Orlean i druge priče"

Back

Više informacija:

vermenton@gmail.com