Gurđijev je rođen 1887. u Aleksandropolju blizu rusko-persijske granice, od oca Grka i majke Jermenke. Njegov otac je bio ašok, narodni pripovedač, nastavljač kontinuiteta pripovedanja epa o Gilgamešu i drugih priča iz starine. Rastao je u uslovima ohrabrujućim za studije u oblasti interesovanja koja su se u njemu razvijala. Napustio je kuću još dok je bio veoma mlad i nije se vraćao 20 godina. Za to vreme putovao je Azijom, Evropom i Afrikom u potrazi za ezoteričnim znanjima. U knjizi "Susreti sa izuzetnim ljudima", koju ne treba shvatiti samo kao njegovu autobiografiju, mada njen narativni sloj govori upravo o ovom njegovom periodu života, on preko parabola, metafora i simbola iznosi sistem koji se može dešifrovati pažljivim dekodiranjem. U tom periodu boravio je na Tibetu, u Centralnoj Aziji, u Indiji, Arabiji i na Bliskom istoku, u Egiptu i verovatno drugim delovima Afrike. Sretao se sa fakirima, dervišima, proučavao hipnozu i jogu. U Moskvi je 1912. osnovao grupu koja je radila po njegovom sistemu, ali zbog oktobarskog prevrata su on i još neki učenici, među kojima i P.D. Uspenski, napustili Moskvu i bili prinuđeni da preduzimaju mnoga putovanja. Tiflis, Konstantinopolj, Nemačka, Pariz u koji stiže krajem 1922. Najintezivniji deo njegovog rada se odvijao u Francuskoj, u zamku Prijer u Fontemblou. Umro je u Parizu 1949. U međuvremenu je odlazio u Ameriku i u London gde je demostrirao svoje tehnike.  

U ovako kratkom radu nemoguće je izneti osnovne podatke iz biografije Gurđijeva, jer se njegov život i rad sa učenicima može opisati pre svega kao neprekidni eksperiment, istraživanje, stalna promena, iznenađenje. Iako je iza ovoga svega stajao temeljan sistem kojem je podučavao svoje učenike, tehnike koje je primenjivao podvrgavane su stalnoj promeni. Ponavljanje mehaničkih modela ponašanja, pokušavanje da se zadrži nepromenljiva forma "pokreta" čega se drže neki njegovi sledbenici danas, zapravo bi predstavljalo fosilizaciju suprotno nedogmatskom sistemu Gurđijeva. To bi bilo kao kada bismo želeli da pomoću fotografije zadržimo neki trenutak u njegovoj statičnosti. Zato će i ono što će ovde biti rečeno predstavljati samo fragmente, istrgnute isečke nečega što je neprekidna kreativnost i autentičnost života Gurđijeva.

Kako to da radije mislimo o stvarima, nego o procesima u tom apsolutnom toku? To je zato što zatvaramo oči za sukcesivne događaje. To je jedan veštački stav koji u toku promene pravi isečke i naziva ih stvarima... Kada budemo znali istinu stvari, shvatićemo koliko nam je apsurdno da obožavamo izolovaneproizvode neprekidnog niza preobražavanja kao da su večni i stvarni. Život nije nikakva stvar ili stanje stvari, već jedno neprekidno kretanje i promena (Radakrišnan:1922:369)

Osim literature o njegovom životu i "radu" (kako on i njegovi učenici nazivaju proces kome se podvrgavaju radeći grupno, ali i svako za sebe u svakodnevnom životu) i mog neznatnog praktičnog upoznavanja sa pokretima tokom jednodnevne radionice (Beograd 1994), dragocenu pomoć u pisanju ovog teksta pružili su mi i razgovori sa praktikantom koji je u radu po sistemu Gurđijeva.

Da bi donekle bila objašnjena suština pokreta koje je Gurđijev koristio, treba ocrtati neke momente njegovog sveobuhvatnog sistema. Pre svega, on je tvrdio da čovek nije svestan sebe, da je u stvari u snu, da spava i da ništa zaista ne čini. Njemu se sve samo "dešava" i on je automat koji deluje pod uticajem spoljašnjih stimulusa, koji kontrolišu spoljašnji stresovi, što je uporedivo sa teorijom socijalnog konstruktivizma. Takođe, po Gurđijevu, čovek poseduje sedam centara funkcionisanja, međutim postoji zbrka u načinima na koji se oni koriste međusobno se boreći za prevlast, umesto da svaki preuzima svoju funkciju. Naše uobičajeno stanje prepuno je identifikacija koje su suprotne svesti o sebi. Zbog njih čovek nije u stanju da se seća sebe i jedna od stvari koje treba vežbati je sećanje sebe. Pokreti i plesovi se izvode u cilju da se praktikant seti sebe. Naša uobičajena pažnja je usmerena napolje i mi smo izgubljeni za sebe same. Ovakvo razmatranje pojma identifikacije podrazumeva proces deidentifikacije što možemo povezati sa idejom o dekonstrukciji koja je već poprimila razmere sujeverja i zato postoji oopasnost od fosilizacije ovog pojma, njegovog zaokruženja. Zato Pegi Kamuf u svom članku "Univerzitet u dekonstrukciji" (Kamuf:1997:33) lukavo uvodi pojam raz-otkrivanje jer smatra da bi učinak upotrebe institucionalizovanog imena bio zatvoren kritički prostor.

Sam sistem pokreta i rada (sa) telom ima za cilj otvaranje prostora unutar tog zatvorenog kruga, u kome može da se dovede u pitanje legitimnost njega samog. Rad sa telom se vrši da bi se pobedio imperijalizam razuma koji nastoji da vlada stvarima kao objektima svog mišljenja i tako ostaje sopstveni zarobljenik. Neki od pokreta koje koriste učenici Gurđijeva najslikovitije bi se mogli objasniti primerom dečije igre u kojoj treba jednom rukom da tapkamo teme a drugom kružno gladimo stomak. Zbunjenost koju osećamo prilikom pokušavanja da ovo izvedemo i dugotrajno opstajavanje u tom pokušavanju stvaraju mogućnost pukotine u našem uobičajenom mehaničkom funkcionisanju. Same vežbe, iskustvo njihovog činjenja, ne predstavljaju svrhu njihovog izvođenja. One na neki paradoksalan način ne predstavljaju (kao ni koan u zenu) ni pripremu jer ona ne omogućava momenat sećanja. Taj momenat se javlja skoro kao nepovezan ili apsurdno povezan sa aktivnostima koje su mu prethodile. To nije trenutak koji ima veze sa prošlošću ili budućnošću. Naravno, ovo ne predstavlja negiranje važnosti onoga što ne-možemo zvati pripremama.

Pokret se koristi da se blokira um, da se telo oslobodi dominacije uma. Da bi se pojavilo celovito biće, mehanički centri (mišljenje, osećanje i motorički centar) treba da usaglase svoje funkcije da bi se u tome oslikalo ono što dolazi iz viših sfera. Svaki centar je kao automat koji mehanički dejstvuje. Mogli bismo to da predstavimo kao programiranu mašinu u koju su upisane neke komande. Kada jedan centar počne da dominira on izbacuje ostale centre. Da bi se ovo razumelo potrebno je iskustvo a znanje samo po sebi je podložno interpretaciji. Po ovom učenju, ono što doživljavamo da jeste-jeste, a ono pomoću čega utvrđujemo da nešto jeste, to nije. Ne postoji referentna vrednost pomoću koje bi se bilo šta okvalifikovalo kao npr. lepo ili ružno. Naš diskriminatorni um sklon razlikovanju neprekidno stvara poredak, vrednuje i kvalifikuje.

Nekad se radi sa određenim pokretima od kojih svaki korespondira funkcijama nekog od centara i harmonizuje ih. Takodje, telo se dovodi u određene položaje koji su stresni. Vremenom, zbog tenzije koja se pojavljuje u telu ono teži da kroz pokret umanji ovaj pritisak a da ipak ne izađe iz samog telesnog položaja koji je zadat. Tu se pojavljuju pokreti koji su doživljeni kao novi, kao raz-otkriveni, a ne kao stvoreni. Osećaju se kao da proizilaze iz samog tela, da nisu smišljeni, da nije u umu odlučeno da se bilo koji pokret načini. Um je eliminisan kao kontrolor samih pokreta. Ovo oslobađanje tela je praćeno osećanjem egzaltacije, destabilizacijom uobičajenih ograničenja u kojima je telo zarobljeno i stapanjem spoljašnjeg i unutrašnjeg univerzuma, što je poznati cilj mnogih duhovnih i religijskih sistema. Sam pokret u koji ulazi moje telo je komplementaran sa ostalim učesnicima iako u to nije uključena posebna namera da to tako bude. Ovo, naravno nije na neki apsolutan način, jer svaki učesnik, takođe ima neki svoj unutrašnji ritam i razvoj potpuno individualne prirode, ali ipak u toj svojstvenosti, dinamički je povezan sa celinom.

Nekada se radi na određenim segmentima tela, npr. u vežbama u kojima učestvuju samo oči, čime se potpuno može dovesti u pitanje uobičajena percepcija. Recimo prostorni odnosi, udaljenost objekata se potpuno relativizuje jer plafon koji je po nekim objektivnim standardima udaljen 4 m, tada mi je izgledao kao da se spustio sasvim blizu očiju. Ali, koja je od ove dve (ili više) percepcije "prava"? Drugi primer su vežbe koje uključuju usta, jezik i grlo, pri kojima se oslobađa glas, što sam uvidela kroz sopstveno iskustvo neopisivo čudnog, grlenog pevanja, kakvo nisam ni znala da postoji, koje se potpuno spontano otkinulo iz mog grla i koje mi je pričinjavalo izvanredno zadovoljstvo. Voditelj radionice ničim nije sugerisao moguće efekte pojedinih vežbi, tako da je za mene bilo začuđujuće sve ono što mi se na najmanje očekivan način dešavalo. Takođe je zanimljivo oslobađanje pokreta karlicom, koji veoma podsećaju na seksualne pokrete, s tim što su ovde nesputani, lišeni inhibicija.

Ograničenja koja postavlja jezik, jer se o ovome ne može govoriti, nagoveštava nam zen izreka Juan Bua "Nema pukotine u koju bi zagrizli svojim intelektualnim zubima". Nešto više od reči bi nam moglo pružiti gledanje inserata iz filma >Susreti sa izuzetnim ljudima< snimljenog na osnovu istoimene knjige i pod supervizijom Žan de Salcman, učenice Gurđijeva. (Ona je deo direktne linije prenosa na koju se oslanja beogradska grupa u svom radu.) Film je režirao čuveni Piter Bruk, jedan od mnogih umetnika i intelektualaca koji su bili pod uticajem ovog sistema. Plesovi koji su prikazani u ovom filmu su autentični. Glumci koji su igrali u ovom filmu pripremali su se za scene tako što su i sami izvodili pokrete sve do momenta ulaska u totalnu kreaciju, improvizaciju, kada se pokret napušta kao zadat. O ovome je svedočio glumac Dragan Maksimović, koji je (što je malo poznato) tumačio glavnu ulogu. Igrao je samog Gurđijeva. Od tada, pa do svoje nedavne smrti, nije sebe prestao da smatra tragačem za sopstvenim pokretom.

U procesu u kome Gurđijev preporučuje samoposmatranje, jedan od predmeta posmatranja su navike. Svaki od osnovnih centara (mišljenje, osećanje, instinkt i motorički centar) je opterećen velikim brojem navika. Da bismo prepoznali navike mi se moramo udaljiti od njih, osloboditi ih se. Borba protiv navika je praktičan metod samoposmatranja. Kada bismo proučavali navike centra za kretanje, morali bismo posmatrati (na primer) svoj hod a to je moguće samo ako promenimo uobičajen ritam ili dužinu koraka, držanje tela itd. Po svedočenju njegovih učenika posle određenog perioda ovakvog posmatranja čovek postaje svestan da su njegove uobičajene radnje posledice spoljašnjih okolnosti kojima je prepušten i ovo saznanje bi se moglo smatrati početkom rada na sebi. Kada govorimo o navikama govorimo o automatskim kretnjama, automatskim emocijama, automatskim mislima, koje možemo shvatiti kao ponavljanje a ponavljanje kao iskustvo koje čini identifikaciju.

Na ponavljanje se u biti može gledati kao na nešto što ob-likuje pojedinačno što joj daje ime, ime, a to znači oblik-lice, glas, pogled. Nečiji. Nešto nečije. Iskustvo dekonstrukcije, ako bi takva stvar bila moguća, bilo bi pojedinačno iskustvo ponavljanja pojedinačnosti, uvek nečije. Ali čije? Kome ono pripada?. Kada bi ono (iskustvo dekonstrukcije) bilo moguće, to bi bilo iskustvo u kome bi samo pitanje o tome čije je to iskustvo, kome pripada ili kome se vraća, bilo odbačeno. (Pegi Kamuf: 2000: 286)

Ontološko pitanje postaje nepotrebno, ostaje samo ono što bi taoisti nazvali wu-wei, nedelanje, odnosno delanje bez ikakvog napora. Da bismo osetili ovaj duh možemo prizvati sliku starca koji na otvorenom prostoru vežba tai-či-čuan, nedosezanje i neodbijanje, ili sliku meditanta koji sedi u lotosu.

Back