"You have to leave the city of your comfort and go into the wilderness of your intuition. What you'll discover will be wonderful. What you'll discover is yourself."

Alan Alda

Detektiv Roberts je dremao u svom ofisu. U poslednje vreme njegov posao sastojao se uglavnom od kompromitovanja nevernih supružnika i sličnih niskoprofitnih poslova, uz uzaludne pokušaje da se izbori sa lošim navikama zbog kojih je morao da napusti posao u policiji.

Sekretaricu je nedavno otpustio, bilo mu je žao da joj obećava da će uskoro dobiti platu. Njegova kancelarija u zapadnom delu Grinič Vilidža bila je u nekadašnjem ateljeu neafirmisanog slikara poreklom iz Evrope.

Na plejeru, u pozadini, čuli su se zvuci Mingusovog albuma Mingus svira klavir koji ga nisu probudili. Ali jeste zvono na ulaznim vratima na kojima se pojavio lik u dugačkom crnom sakou duge kose i kratke crte brade. Nalik vampiru, bila je prva asocijacija, ali osetio je nešto posebno što je posetioca razlikovalo od sličnih likova, mada mu nije bilo sasvim jasno u čemu je razlika. Roberts je procenio da se radi o klijentu koji ne želi da otkriva bilo šta o sebi.

Govorio je dubokim, odmerenim glasom: "Želeo bih da vas angažujem, uz potpunu diskreciju, naravno. Potrebno je da pronađete dve sestre bliznakinje i pribavite mi informacije o njima i njihovim aktivnostima." Pokazao je fotografiju na kojoj su bile dve, ne tako slične devojke, u stilizovanoj hevi metal-gotik garderobi sa tetovažama, krupnim srebrnim nakitom i pentagramima oko vrata.

Roberts nije odoleo da postavi pitanje koje ni manje misteriozni klijenti ne vole da čuju: "Vi ste.?"

"Ja sam sveštenik jednog kulta iz jugoistočne Evrope. Dovoljno je da toliko znate. Kada budete istraživali ovaj slučaj otkrićete veoma neobične okolnosti, nemojte se iznenaditi."

U detektivskom poslu, kao privatnik skromnih postignuća, i u policiji, kada je zauzimao važnije pozicije, Roberts je imao posla sa opasnim ubicama, sadistima koji su bili pripadnici satanističkih sekti ili samostalni fanatici; ipak, shvatio je da ovaj slučaj neće biti bezazlen ni običan. Zatražio je mnogo veću kaparu nego obično. Uzdržani stranac je bez reči predao novac i pomenuo da će se pojaviti kada bude potrebno; bilo je jasno da nema svrhe tražiti kontakt podatke. Imao je utisak da se radi o čoveku koga je, možda, dobro imati za mušteriju, ali nikako kao neprijatelja. Zapisao je nekoliko informacija, na osnovu kojih je procenio da će ovo, po svemu sudeći, biti najteži i najneobičniji slučaj u njegovoj privatnoj praksi.

Da li mi se ovo slučajno dešava, pomislio je; pre nekoliko dana ponovo je gledao film Srce anđela, sa briljantnim Mikijem Rurkom, a ovo je izgledalo kao slična priča, mada mu je u poslednje vreme više u mislima bio Trifoov poslednji film Živela nedelja, koji bi takođe mogao da bude simboličan putokaz. Da li se život poigrava s njim, podsećajući ga na misao da su sve priče ispričane i da se samo mogu ponoviti sa drugim akterima, u drugo vreme i na drugom mestu.

Novi zadatak ga je vratio knjizi koju je odavno počeo da čita. Bila je to zbirka priča o vešticama, vešcima i vukodlacima koju je sakupio i objavio Rod Serling, autor kultnog televizijskog serijala Zona sumraka, te epizode je pamtio do detalja.

Počeo je sa pretraživanjem interneta, a sve što je našao bili su podaci koji bi mogli da budu povezani sa naručiocem njegovih usluga, ali su više ličili na pogrešan trag; sestre za kojima je trebalo da traga, najverovatnije, nisu imale veze sa linkovima i fotografijama sa poznatih sajtova.

Proveren metod procene kako će se određeni slučaj razvijati i kako će se završiti zasnivao se na profesionalnom pikado-pultu iz njegove dnevne sobe, koji je Roberts koristio kada je imao takve dileme. Tri pogotka u metu, jedan u centar i dva veoma blizu, ukazivali su da će slučaj biti uspešno rešen.

Adresa koju je dobio od naručioca kao početni trag vodila je do slepe ulice i stana u novijim zgradama daleko od centra grada. Starija gospođa, koja je otvorila vrata posle dužeg pritiskanja zvona, delovala je umorno, rezervisano i nije bila raspoložena za razgovor. "One su u Evropi, ili barem crna sestra, odakle su došle; u Londonu, koliko ja znam. Smeđa je možda još tu, ali je nisam videla."

Zaključio je da od ove žene, koja se predstavila kao njihova dalja rođaka, neće uspeti da sazna ništa korisno. Znao je i da ne govori sve što zna i da bi bilo korisno da u komšiluku potraži neki trag. Od nekoliko opskurnih likova koji su živeli u blizini, i neodoljivo podsećali na karaktere iz ranih filmova Džima Džarmuša, nije saznao ništa korisno, sem da je Antonija, crnokosa sestra, koju su smatrali neprijatnijom u komunikaciji, gruba osoba, nepredvidljivih reakcija.

Veče je bilo vetrovito, ništa neobično za Njujork u junu. Voleo je grad čiju je lepšu i ružniju stranu dobro upoznao. Fascinantna arhitektura, veličina i značaj Njujorka oduvek su ga impresionirali, kafei, restorani, noćni klubovi nudili su jedinstven izbor uzbudljivih doživljaja, grad koji nikada ne spava bio je idealan dom za njega, noćnu pticu, čoveka nesklonog uobičajenim životnim navikama.

Kao detektiv imao je priliku da upozna mračnu stranu velegrada, gubitnike, ubice, dilere, psihopate, makroe, devojčice koje su jeftino prodavale svoje telo, masovne ubice, svakojake manijake i druge živopisne likove koji su mu zamagljivali utisak da se nalazi na pravom mestu, u pravo vreme.

Ali, obožavao je ovaj grad u kojem se džez svirao u klubovima, u kojima su se svako veče odigravali vrhunski nastupi najvećih virtuoza. U zlatnom dobu koje je usledilo posle toga u glavnim ulogama bili su izuzetni umetnici posebnog senzibiliteta, Lu Rid, Niko, Endi Vorhol, a klubovi Factory i CB/GB predstavljali su živopisni kreativni centar grada. Vremenom je redukovao izlaske i uz alkohol i muziku uživao u nekoj smeši sećanja i snova i tonuo duboko u ambijent u kojem su se pojavljivali likovi koji su mu delovali neodoljivo poznato. Ipak, posle nekoliko dana nije se sećao ničega, sem da je prošlo nekoliko dana od kada je zaspao.

Bioskop Anđelika na Brodveju koji je prikazivao retro filmska ostvarenja bio je izbor gospodina Robertsa za ovo, i ne samo ovo veče. Noar filmove je voleo više od drugih žanrova, uživao je u pričama o opskurnim detektivima i zavodljivim noćnim damama mračne reputacije koje su bile zaštitni znak ozloglašenih noćnih klubova. Večeras je na programu Mračno ogledalo, Roberta Siodmaka, psihološki noar triler. Film je gledao nekoliko puta. Zanimljiva podudarnost, pomislio je. Dve sestre bliznakinje koje je glumila Olivija De Hevilend umešane su u ubistvo psihijatra koje razrešava detektiv uz pomoć drugog psihijatra koji se zaljubljuje u nevinu sestru.

Oduvek su ga privlačili vintidž, noar trileri, detektivski filmovi, džez, voleo je rokabili muziku, old tajmere i retro stajling.

Zaključio je da treba da proveri psihijatrijske dosijee bliznakinja. Prisetio se nekih kontakata iz vremena kada je bio detektiv za krvne i seksualne delikte u gradskoj policiji. Imao je sreće, sestra Mičel koja je radila u Blumigdejl azilu pronašla je sledećeg jutra kartone koji su, po fotografijama koje joj je poslao u toku noći, odgovarali podacima o bliznakinjama.

Uz Elu Fitdžerald i njen album sa kompozicijama Irvinga Berlina polako je uspevao da se oslobodi mamurluka od prošle noći. Na Internetu je proučio podatke o doktoru Ernestu Smitu koji je u dosijeu azila naveden kao lekar kod kojeg su dolazile obe sestre.

Odlazak u bolnicu sa falsifikatom značke policijskog detektiva bio je sledeći korak. Na vratima je stajao krupan tip, uobičajen lik iz obezbeđenja, koji ga je poslao na prijavnicu sa koje su ga uputili na odsek na kojem je radio doktor Smit. Nažalost, kako su mu objasnili, doktor nekoliko dana nije dolazio na posao. Otišao je sa utiskom da se opet nalazi u slepoj ulici.

Stari prijatelj iz policije obavestio ga je da je odsek za procesuiranje poroka imao jednu od sestara u evidenciji dama koje pružaju usluge posebnog tipa gospodi iz visokog društva. Posle nekoliko plaćenih tura viskija u obližnjem baru dobio je nekoliko upotrebljivih informacija, posebno u vezi sa klijentima sklonim takvim uslugama. U toku policijske karijere nailazio je na zločine koji su bili motivisani ili povezani sa morbidnim strastima i sadomazohističkim seansama. Snaf filmovi bili su sami po sebi dokaz ubistva, ali retko kada su zločinci bili privedeni pravdi.

Veče je bilo sparno, bioskop Anđelika, neizbežna lokacija, prikazivao je film Laura, sa fascinantnom Džin Tirni u glavnoj ulozi. Detektiv koga igra Dejna Endrjus uspešno rešava slučaj ubistva i opsesije. Otišao je kući, propustivši noć u baru. Džez radio-stanica koju je redovno slušao emitovala je album Vrt torture jednog od velikih fri džez autora, Džona Zorna.

Na internetu je našao zanimljive tragove. Ispostavlja se da je Ana, to je bio pseudonim jedne od sestara, postavila dosta videa koji su bili dostupni uz elektronsku uplatu. Uz flašu viskija i spremnost da mračnom strancu podnese kalkulaciju troškova videa na zahtev, noć je proveo u posmatranju scena surovog mučenja; porno-sajtovi posvećeni ljubiteljima dominacije bili su lokacije sa kojih se skinuo u blizini svitanja.

Bez žurbe je, uz neizbežni mamurluk, vozio ka ofisu. Na radiju, koji je uvek slušao za vreme vožnje, čuo je vest da je ugledni psihijatar Smit pronađen mrtav u svom stanu. Očekivan razvoj događaja, pomislio je.

Prema podacima koje je imao, mentor doktora Smita bio je ugledni profesor Levin. Policijski kontakti su mu omogućili uvid u poverljive informacije. Sve je ukazivalo na ubistvo u stanu u toku prijema nekog pacijenta, nije bilo znakova obijanja, doktor je primao pacijente u svom stanu. Roberts je sačekao da odmakne noć, oko pola tri uspeo je da uđe u stan koji je policija zapečatila. Nije bilo ničega što bi zasluživalo pažnju. Pretpostavio je da su njegove kolege bile temeljne i da su pokupili sve dokaze. Kada je krenuo ka izlaznim vratima primetio je čudan amulet sa bikom, koji mu je izgledao poznato; naravno poneo ga je.

Noć je bila prijatna i veče koje je proveo u stanu podrazumevalo je analizu zločina, uz burbon viski, Sinatrine rane numere iz vremena kada je bio solo vokal u big bendu Herija Džejmsa. Nekoliko sati posle ponoći jedan od njegovih omiljenih kablovskih kanala prikazivao je film Sedma žrtva koji je davno gledao; ipak, nije se sećao detalja. Film je imao komplikovan zaplet u kojem su akteri dve sestre, psihijatar, privatni detektiv koji je ubijen na početku priče i satanistički okultni red iz Grinič Vilidža.

Posleponoćno pretraživanje interneta dovelo ga je do objašnjenja amuleta koji je pronašao na mestu ubistva. Kult Boga Mitre, oličenog u liku bika, bio je veoma značajan u doba Rimskog carstva, i u nekim zemljama pod vladavinom Rima prilično razvijen. Velika Britanija bila je jedna od tih zemalja. Doktor Smit bio je poreklom Britanac, nije mu promakao ni taj, potencijalno važan detalj.

Jutro je odmaklo kada je ustao, jutarnje novine nisu donele ništa novo, Njujork je odisao svežinom ranog leta; nadao se da se naručilac njegovih usluga još neće javiti. Ipak, telefon u ofisu zvonio je tako dugo da je morao da podigne slušalicu. Na vezi je bio detektiv koga je uveo u policijski posao koji mu je dao podatak da su neke osobe iz okruženja uglednog psihijatra videle sestre prilikom boravka u hotelu čiju adresu je zapisao.

Na Internetu je pronašao podatak da se radi o ekskluzivnom objektu, zamku Oheka na Long Ajlendu koji je bio namenjen elitnim posetiocima. Takođe, uočio je podatak da se nerazrešen zločin dogodio na tom mestu pre deset godina. Kroz sećanje mu je prošla misao da je zamak-hotel prilično poznato mesto, njegov prvi vlasnik Oto Kan imao je običaj da ugosti poznata holivudska imena, Čaplin i Ferbanks bili su neka od njih.

Krenuo je u ranim popodnevnim časovima, parkirao je ispred ograde koja je u širokom luku okruživala objekat koji nimalo nije ličio na obično mesto za odmor.

Kapiju je otvorio visok čovek koji ga je podsetio na Vinsenta Prajsa; govorio je dubokim glasom. Na prijavnici je bila žena srednjih godina koja je delovala autoritativno, sa grubim crtama lica. Roberts je rezervisao manji apartman na pet dana, prema dogovoru sa klijentom kojeg je obavestio o koracima koje je preduzeo, njegova petomesečna primanja ne bi mogla da pokriju taj trošak. Žena ga je sumnjičavo posmatrala, nije ostavljao utisak uobičajenog posetioca ovog elitnog hotela.

Apartman sa baroknim nameštajem bio je na zadnjoj strani hotela prema obližnjem vrtu. Večerao je biftek koji je izabrao u obilju egzotičnih jela sa menija. Nekoliko flaša skupocenih francuskih vina biće mu pri ruci narednih dana. Jednu je otvorio ali nije popio mnogo. Izašao je u šetnju. Nekoliko stabala činilo je manji šumarak i najbolji izbor za šetnju od većeg dela vrta. Iza jednog drveta video je sagnutu žensku osobu u crnom kako dodiruje stablo. Prišao je i ugledao lice sa pomalo morbidnim crtama. Mlada žena od nekih dvadeset pet godina, kako je procenio, izgledala je odsutno kao da je prekinuo u snu ili meditaciji.

Prišla mu je, "Ja sam Valerija, upravo sam komunicirala sa ovim drvetom, ne zameram vam što ste me prekinuli, niste mogli to da znate.". Roberts se predstavio kao fotograf, što je izazvalo povoljnu reakciju jer je Valerija nastavila razgovor sa pričom o svojim aktivnostima u modnom biznisu. Iz južne Evrope, zemlje za koju nije bio siguran da li je čuo za nju, Srbije, devojke retko kada uspevaju da naprave karijeru na Zapadu, objašnjavala je, ipak ona je stigla do Milana, Pariza i sada je u Njujorku. Imala je specifičnu facijalnu ekspresiju koja bi se najbliže mogla definisati kao "ultimativna morbidna privlačnost", a Roberts je, kao čovek sa bogatim životnim iskustvom, uočio da se radi o devojci koja je imala uzbudljiv život. Razgovor se spontano razvio u pravcu tema koje su nekonvencionalne, šuma i duhovi koji u njoj borave, energija dvorca koji se i njoj činio kao bastion tajni i mesto koje duhovi ne zaobilaze. Roberts je shvatio da je našao jednu sestru, provera identiteta će biti formalnost. Setio se da je veliki glumac Karl Malden, čije filmove je obožavao, poreklom iz Srbije.

Razgovor se nastavio u smeru tema koje je Valerija nametala, religija, kultovi, masonske organizacije, zločini iz strasti, poslednja je bila jedina o kojoj je znao više nego što je energična devojka očekivala. Spontano razgovor je skliznuo u priču o nekim od Robertsovih i njenih omiljenih filmova. Ljudi mačke čuveni noar horor klasik o devojci iz Srbije koja pripada hibridnoj vrsti ljudskih i mačjih bića. Producent ukrajinskog porekla Val Loton, rođak čuvene Ale Nazimove, mecene Rudolfa Valentina, i francuski reditelj Žak Tirne bili su autori ovog ostvarenja koje spada u visoke domete američkog horor filma. Valerija se, naravno, identifikovala sa glavnom junakinjom. Osetio je da ga obuzima raspoloženje koje dugo nije osetio, smeša opčinjenosti i nepoverenja na pragu zaljubljenosti u neobičnu i opasnu mladu damu.

Kada je ušao u sobu shvatio je da je noć bila pri kraju, a jutro veoma blizu. Radio-stanice koje je pretraživao bile su suviše moderne za njegov ukus, da bi u jednom trenutku naleteo na drugačiji program, pesma uz koju je zaspao bila je Tužni voz Džona Loudermilka, jednog od manje poznatih briljantih autora. Njegov Duvanski put bio je inspiracija poznatijim izvođačima koji su snimili obrade ove numere, a malo je poznato da je on autor setne pesme o kućnom pragu i izgubljenoj porodici.

Jutro je prilično odmaklo kada je ustao. U predvorju hotela Valerija je sedela i, kako se činilo, čekala ga. Razgovor se nastavio spontano. Moja sestra Antonija nestala je pre nekoliko meseci, objašnjavala je. I ona je uspešan model, ali je upoznala fotografa koji je odveo u nepoznatom pravcu. Bila je zabrinuta, mada je delovala staloženo. Iako su njih dve prilično različite, mnogo toga su prošle zajedno, činilo se kao da govori o davnim vremenima. Nastavila je priču koja je potrajala veći deo noći; sestre su dugo na našoj planeti, iako ovde ne pripadaju.

Imena su dobile od sveštenika vikanskog kulta kojeg su trebale da preobrate i privuku snagama zla. Ranije su imale drugačija imena, ali ne i drugačije uloge. Iz njihovog svemira stigle su u doba drevnog Egipta, njihov demon Anželik usmeravao ih je i podsticao ka razvratu, zločinima i crnoj magiji. Kada su učestvovale u egzekuciji Hrista koji je sišao na zemlju iz drugačijeg Svemira, osetila je sažaljenje za galaktičkog brata koji je sudbinu prepustio nezrelim bićima kakvi su bili ljudi tog vremena.

Antonija nije delila njena osećanja, njeno uobičajeno uživanje u esencijalnom zlu uvek je bila reakcija na njihova postignuća. Sile koje dolaze sa tamne strane nemanifestovanog svemira koristile su ih u mnogim sličnim situacijama. Nikada im nije bilo teško da malograđane, podle ljude siromašnog duha, zavidne i inferiorne podstaknu na uništenje uzvišenih bića. Sudbine Hrista, Jovanke Orleanke, Urbana Grandijea ili Vilijama Volasa zasnovane su na istom obrascu koji, po pravilu, uspeva. Zlo uzima masku pravednog, masku pravovernog i obračunava se sa najopasnijim protivnicima. Sitne ljudske duše mu dobrovoljno pomažu.

Kada su boravile u Veneciji, gradu koji je vremenom postao prestonica bele magije, imale su dosta uspeha. I čuveni Kazanova je bio jedna od njihovih nimfomansko-magijskih žrtava, uvek su smatrale da je uspeh kada se istaknutiji ljudi upletu u njihovu klopku. Vatikan je bio jedna od destinacija u kojoj su imale značajan uticaj, prerušene u časne sestre uspevale su da podstaknu i iskoriste slabosti najviših velikodostojnika katoličke crkve koja je bila stecište službenika tamne strane, inkvizitora, lažnih propovednika, progonitelja naprednih, sladostrasnika koji su bili opijeni materijalnim porivima i niskim, perverznim strastima. Istaknuti zločinci, zavidni, inferiorni, destruktivni nisu bili predmet interesovanja njihovog nalogodavca jer su bili njegove sluge, sa predvidljivim ishodom njihovih bednih života. Bile su efikasne i snage dobra nisu se uspešno branile dok nisu krenule ka drugim destinacijama i zadacima.

Roberts je pokušavao da shvati da li se radi o mitomanskim fantazijama ili vrlo specifično dizajniranom ludilu, ali njene reči delovale su prilično autentično. Pored toga razgovore su prožimale filozofske i religijske priče, teme koje se tiču velikih umetnika i njihovih dela koje je ona lucidno tumačila. Platon, Aristotel, Bodler, Doktor Džon Di, Adler, Blejk, De Sad, Štajner, Šeli, Vagner, Mejrink, Hajdeger, Krouli, Dali, Evola, Rod Serling, San Ra i drugi, bili su filozofi i umetnici čija stvaralaštvo je poznavala do detalja, dok je on o njima znao samo neke podatke. Imao je utisak da je mnoge od njih lično upoznala.

Budući da je pripadnica demonskih bića njen život nije bio ograničen ljudskim parametrima života, bolesti i smrti, objašnjavala je. Njena iskustva uključivala su susrete sa značajnim stvaraocima, kreatorima ljudske istorije, akterima epoha koje je sa sestrom često uspevala da usmeri ka ciljevima mračnih sila, neki su uspevali da se odupru, ali mnogi uzvišeni umovi upleli su se u mrežu koju su umele da ispletu na briljantan način.

Sve vreme imao je osećaj da ih neko posmatra. Nekoliko taktičkih odlazaka do šanka i toaleta nisu mu ponudili jasan odgovor na pitanje o kome se radi.

Valerija je nastavila priču o tome kako su u sadašnjem vremenu njih dve u srednjoj školi pokazale da su neobuzdane i ubrzo život im je krenuo u pravcu provoda u noćnim klubovima, naklonosti ka hevi metal muzici i magiji. Jedan od važnih zadataka koje su netipično propustile da obave na očekivani način bilo je zavođenje jednog od značajnih posvećenika, vikanskog sveštenika koji im je umakao i u nekim prošlim prilikama. Bio je njihova meta u vreme starog Rima, carstva koje je obuhvatalo teritoriju poslednje zemlje u kojoj su boravile.

Centurion Aurelius bio je zapovednih armije koje je bila stacionirana na teritoriji Singidunuma, današnjeg Beograda, početkom novog veka. Umakao im je, ali pobuna vojnika njegove kohorte sprečila ih je da nastave sa pokušajima da ga usmere na tamnu stranu. Sadašnja ponuda bila je zanovana na njegovim specifičnim sklonostima ka morbidnim ženskim likovima, bliznakinjama kao što su one. Nije bilo potrebno da se lažno predstavljaju. Ipak snage dobra su odnele pobedu i sveštenik koji je trebao da konačno postane njihova žrtva krenuo je u pravcu drugačijih duhovnih postignuća, a njihov demon Anželik, poverila im je nove zadatke.

U svetu modnog biznisa koji je povezan sa plejadom javnih ličnosti uspešno su obavljale ono što im je zapoveđeno. Onda su se događaji razvijali u pravcima koji su odgovarali samo njenoj sestri. Dominatriks i ekstremni sadomazohistički video-spotovi, kao i realni doživljaji tog tipa, bili su deo ponude mračnih sila koje su imale u vidu da su to za pojedine istaknutije ljude najbolji mamci koji ih vode u podaništvo i prepuštanje energijama zla. Nije želela da snima porno-filmove sa stvarnim ubistvima i užasnim mučenjima. Antonija je naprotiv uživala u glavnim ulogama. Vremenom su ih događaji odveli dalje.

Kada se rasplamsao sukob između novih i starih rukovodilaca udruženja neljudskih bića na zemlji koji je samo segment šireg sukoba kreativnih i destruktivnih energija, koje niža bića pojednostavljeno percepiraju kao konflikt dobra i zla, sestre su se našle na suprotnim stranama. Stara Kongregacija primenjivala je proverene principe apsolutnog nemešanja vampira, demona i veštica i izvan tih okvira ograničenja slobodne volje svakog od njih koja je, objektivno, podrazumevala primenu u materijalnoj realnosti, nezavisnu od sankcija koje su bile rezervisane samo za ljudsku rasu.

Novo rukovodstvo, koje je odnelo nekoliko ključnih pobeda i eliminisalo većinu prethodnika, došlo je do zaključka da je smeša njihovih kodiranih energetskih zapisa, sofisticirana DNK, neophodna za opstanak u okviru boravka na planeti i Univerzumu. Novi izazovi ugroziće ne samo ljude i njihov opstanak nego i naprednija bića. Tajni spis koji je dospeo u posed nove Kongregacije, "Ešmol" nudio je jasne odgovore. U dvadesetprvom veku stara pravila više nisu primenjiva. Parenje različitih vrsta neljudskih bića doneće nov genetski kvalitet koji je uslov opstanka u vremenu kada će ljudsku rasu zameniti superiornija bića koja su kombinacija nekih vanzemaljskih vrsta i ljudi. Indigo i kristalna deca neće biti slepa i nemoćna, skrivanje više neće biti moguće. To je, na izvestan način, relaksirajuće jer je mnogo napora bilo ulagano u prikrivanje, objašnjavala je.

Udaljivanje od tamne strane Meseca bio je deo programa koji su demoni i vampiri morali da iskuse, kao i one veštice i vešci koji su toliko nerazumni da budu poklonici Hekate. Novi koncepti svemirskog razvoja prevazilazili su opciju zla, destrukcije, koja je oduvek bila samo sredstvo učenja, usmeravanja ka drugačijim, kreativnim opcijama koje su svima dostupne, a lični izbor je glavno merilo napretka svakog bića. S druge strane oni koji ne žele promene ugrožavaju sve i sa njima dogovor nije moguć. Njena sestra je tvrdokorno ostala na strani bivših, reakcionarnih struktura koje nikada nisu uspele da prevaziđu koncept destrukcije.

Ubistvo psihijatra bilo je poslednje Antonijino zlodelo. Odlasci kod njega bili su projektovani zahtevima njihovog demonskog vodiča, izgleda da je njihov terapeut osmislio metode za lečenje nekih dijagnoza od kojih obolevaju ljudi današnjice i bilo je važno za tamne sile da ga eliminišu, jer bi primenom tih metoda ostale bez oružja kojim su uspevale da poraze veliki broj ljudskih bića. Mržnja koju je Antonija osetila, usputni je motiv, zato što je doktor došao do uvida koji su za nju kompromitujući, a povoljniji za Valeriju.

Doktor Smit bio je poklonik drevnog kulta koji su poznavale iz vremena Rimskog carstva. Padu imperije, izazvanog dekadencijom, doprinele su u ulogama razvratnih konkubina senatora, imperatora i velikodostojnika, opijenih u slavi za koju su mnogo više zaslužni drugi, vojskovođe i mislioci koje nisu poštovali jer nisu sledili njihov svetonazor. A na taj svetonazor veliki uticaj su izvršile demonske sestre.

"U stvari", objašnjavala je Valerija, "i vi ste akter iz tog vremena. Mi se dobro poznajemo, samo treba da se prisetite. Bili ste senator, govornik kojeg su poštovali imperatori, i danas se citiraju neke od vaših lucidnih misli. Nas dve smo vas usmerile u pravcu hedonizma, orgija i nastranih uživanja. Um vam se opustio pa se više niste redovno pojavljivali u Senatu. Voleli ste dekadentne zabave, naša kontrola vašeg života uzela je maha, a onda vam je zdravlje popustilo, previše uzbuđenja za čoveka vaših godina; tako se okončao naš zadatak.

Bili ste pretnja silama koje su nam zapovedale zbog vaših konstruktivnih ideja, ipak ne biste mogli da sprečite scenario podele i pada Rimskog carstva koji je bio zapisan i odigran prema odgovarajućim parametrima. I tada smo vodili razgovore o filozofiji, religijskim temama i ovo je, za mene, nastavak tih diskusija.

Sećam se da ste bili poklonik Boga Mitre, gospodara vekova, svetog bika kojeg su obožavali mnogi ugledni građani, centurioni i obični ljudi."

Predložila je da razgovor nastave sutra, ostalo je samo nekoliko minuta do izlaska sunca.

Sutra uveče očekivao je da će Valerija biti za svojim stolom u predvorju hotela. Kada je zaključio da se neće pojaviti krenuo je u šetnju koja ga je vodila ka manjem šumovitom delu.

Ugledao je vezanu Valeriju koju su pokušavala da odvuku dva visoka lika neobične spoljašnjosti. Imali su ruke koje su bile duže nego noge i uska lica sa velikim ušima. Skočio je na jednog od njih koji ga je sa priličnom lakoćom oborio na zemlju. Iz ležećeg položaja ugledao je vratara zamka koji se izborio sa oba napadača, nekoliko sekundi posle tog prizora bio je u dubokom snu.

Kada se konačno probudio gospodin Roberts je shvatio da se nalazi u prostoru sa raskošnim svećnjacima, baroknim trosedom i foteljama, portretima koji su mu izgledali poznato. Prozor je gledao na obalu i talasi su zapljuskivali podnožje srednjovekovnog dvorca. Prišao mu je čovek koji je neodoljivo ličio na vratara Oheka zamka, ili verovatnije na Vinsenta Prajsa, na čoveka koji ga je spasao u sukobu posle kojeg je izgubio svest, nije bio sasvim siguran. Govorio je dubokim glasom i rekao da ga baron očekuje u svojim odajama; pomogao mu je da ustane.

Ušao je u dvoranu u kojoj ga je čekao čovek koji je delovao veoma staloženo. "Sedite gospodine Roberts", rekao je zapovednim tonom. "Vi ste nam pomogli, Valerija je ostala živa, mi ne zaboravljamo takve stvari, čak ni onda kada su posledica slučajnosti. Upoznati ste sa mračnom stranom života i neće vam biti previše čudno da razumete ono što ste čuli od nje. Naravno, sve to i ono što ću vam reći nećete nikada nikome pomenuti."

"Živi ste jer smo intervenisali na vašem organizmu koji ima ograničene mogućnosti preživljavanja u sukobu sa demonima koji su vas povredili, to je jedino što treba da zapamtite. Ja sam Baron de Fure, koordinator nove Kongregacije koja je preuzela vlast nad zajedničkom komisijom vampira, demona i veštica od naših prethodnika čije sluge ste sreli i omeli u nameri da Valeriju vrate njenoj poremećenoj sestri. Nova vremena dolaze za nas, nećemo se otvoreno pojavljivati pred ljudima koji su ionako slepi da nas opaze i nesposobni da nas razumeju, ali naši odnosi biće na naprednijem nivou i neće biti zabranjeno da se različite vrste neljudskih bića zbližavaju.

Naši sukobi nisu bitni za vas, to ćete sigurno razumeti, iako ste sticajem okolnosti učestvovali u njima. Sestre koje su se našle na različitim stranama dugo su se pojavljivale u različitim vremenima, njihova karijera demonskih bića bogata je detaljima iz drevnih dana i do danas nije bilo jasno na kojoj strani mosta koji povezuje dobro i zlo će završiti. Sada je to izvesno.

Ako pogledate portrete u ovom zamku razumećete da su na njima likovi iz prošlih vremena. Nemojte se previše uznemiriti ukoliko budete imali neobične, pa i neprijatne snove, ovo nije mesto pogodno za boravak ljudskih bića. Uskoro ćete moći da se vratite u Njujork, preostali honorar ćete dobiti ovde.

Gospodin A., prvosveštenik kulta veštica iz jedne daleke evropske zemlje angažovao vas je po našem nalogu i niste slučajno izabrani. Neki detalji će vam se razjasniti kroz snove i znake na vašem putu na kojem će vas pratiti naš blagoslov i zaštita."

Poslednje dve rečenice činile su mu se važnije od ostalih. Bio je u zamku u kojem borave opasna bića, ali je shvatio da mu neće nauditi.

Zaspao je lakim snom, da bi potonuo u dublje sfere višedimenzionalne psiho-dramske realnosti u kojoj su se pojavljivale jasne slike, zvuci i šapati poverljivog porekla, nekako je razumeo da segmenti njegove ličnosti, njegovo više ja , koje se nalazi u višim dimenzijama postojanja, nastoji da mu saopšti nedostajuće niti ove priče.

"Roberte, ti si živeo podjednako u snovima i u realnosti. Neraskidivo si vezan za grad koji te podseća na filmove koje si snimio u prethodnoj inkarnaciji, utvare na koje si naišao odraz su likova koje si kreirao kada si iz Nemačke došao u Holivud. One koje si do sada upoznao više nećeš viđati, a neki drugi tražiće dozvolu da te ponovo vide. Njihova egzistencija je samo prividno segment filmske trake, jer oni žive u materijalizovanim impresijama gledalaca na koje su tvoja ostvarenja ostavila neizbrisiv utisak.

Ti ćeš razumeti da se tvoj život naslanja i nastavlja na osnovu svih prethodnih dela, grešaka i kreativnih postignuća koja su tvoje prošle ličnosti ostvarile. Kao što je Po u tvom vremenu nastavio da stvara pod imenom Lu i prezimenom Rid. Trebalo bi to da razumeš, na osnovu svega što si spoznao na tvom putu."

U pozadini je uspeo da prepozna neke scene iz nekoliko filmova. Kada se probudio mogao je da se seti samo Mračnog ogledala.

Zatim je utonuo u drugi san koji ga je odveo u prostor koji je ličio na Rimski koloseum. Video je sebe za govornicom i aplauz svih prisutnih. Nekoliko sekvenci sna odvele su ga u impresivniji prostor, ubrzo je shvatio da vidi sebe u odajama mladog imperatora koji je upijao njegove reči. Misli o svemu što se tada dešavalo brzometno su mu prolazile kroz glavu. Kaligula je stigao na tron uprkos upadljivim znacima psihičke poremećenosti, napastvovao je svoju babu Liviju kao dečak, uživao je u orgijama sa svojom sestrom Drusilom. Upoznao sam ga sa dve mlade dame, bliznakinje, koje su mu priređivale seanse u carstvu čula kakve ni manijak poput njega nije mogao da zamisli.

Poziv na jedan od noćnih partija koje je mladi imperator često priređivao nije smeo da odbije. Bio je to bal pod maskama, a Kaligula je bio na podijumu sa jednom od sestara iz ove priče. Antonija se uvijala kao zmija, njihov ples bio je prekidan neizbežnim aplauzima, oni koji bi zaboravili da aplaudiraju mogli su da očekuju da će im glave biti odrubljene, ali ne bi bolje prošli ni u slučaju da aplauz bude u neadekvatnom trenutku. Delio je njihovu napetost.

Imperator je bio sklon megalomanskim projektima, gradio je akvadukte i druge građevine koje su iziskivale velika ulaganja, potrošio je sve rezerve novca iz državne blagajne. Izgledalo je da je pad carstva i sistema koji je vekovima uspešno funkcionisao bio neizbežan. Tiberije je bio poslednji u nizu imperatora koji su posedovali dovoljno razuma, apsolutna vlast ludaka koji se našao u glavnoj ulozi vodila je u sunovrat koji se nije mogao izbeći. Njegov ujak Klaudije bio je jedini iz bližeg okruženja koji je ponekad uspevao da ga urazumi, pre nekog sumanutog naređenja. Pomogao mu je da se oporavi posle smrti njegove sestre, ljubavnice koju su, kako je jasno video u vizuelnim sekvencama ovog sna, otrovale sestre koje su uživale apsolutno poverenje neiskusnog imeperatora. Kada su ga pobunjenici republikanskih uverenja likvidirali, nestale su, a pretorijanska garda koja je bila oruđe suprotnih sila postavila je Klaudija za cara i boga, vreme dekadencije je prošlo, pad je bio odložen, a on se vratio svojim zapisima.

Sve aktere priče opisao je, izuzev demonskih sestara koje nikada nije pomenuo u obimnim istorijskim spisima. Nekako su mu promakle, nije bilo nikakvih opipljivih dokaza da su bile deo ove priče, razgovori o njihovoj ulozi u Rimskom carstvu nisu ga odveli dalje od slepe ulice za lucidnog istoričara kakav je bio. Zavodljivi pokreti crnokose sestre koja je na podijumu bila partner ludog imperatora, koji su delovali neljudski i u neskladu sa zakonitostima fizičke realnosti, i razmena pogleda sa smeđom damom koja je to diskretno posmatrala i veoma ličila na nju, a opet bila sasvim drugačija, bile su poslednje slike kojih je mogao da se seti posle buđenja.

Jutro je bilo mračno, oblaci su prekrili sunce. Čovek koji mu je još više ličio na Vinsenta Prajsa doneo je doručak i obavestio ga da ga vozač čeka. Kada su krenuli bio je pospan i veći deo puta je dremao. U toku vožnje shvatio je koliko ga vozač podseća na Borisa Karlofa, ali to nije moglo da ga iznenadi, putovanje je trajalo kratko, a raspoloženje je raslo sa svakom miljom kojom su bili bliže Njujorku.

Po dolasku kući uzeo je pivo iz frižidera i legao na sofu. Na televizijskim kanalima bile su uobičajene vesti među kojima mu je privukla pažnju ona o glavnoj filmskoj nagradi na Sandens festivalu koju je dobio malo poznati evropski reditelj. Roberts je prepoznao njegovog klijenta, sveštenika kulta, koji, po svemu sudeći, nije bio samo na čelu Kovena i službenik Kongregacije. Bilo mu je jasno da su akteri priče u kojoj se našao u složenijim ulogama nego što je u početku izgledalo. Ipak, nekako je znao da se sa Valerijom, sveštenikom koji ga je angažovao, Baronom koji je šef Kongregacije i ostalim akterima iz ovog sna više neće sresti.

Veče je bilo ispunjeno aromom njujorške jeseni. Krenuo je prema Bulevaru sumraka, zatim u pravcu bioskopa Anđelika. Film Bunar i klatno Rodžera Kormana, po Poovoj priči, čekao ga je u gradu koji nikada ne spava. Dah Holivuda bio je blizu, a opcija dvostrukog programa uključivala je Čaplinovog Gospodina Verdua.

Raskošna svetla velegrada sijala su, svetla koja za njega nikada nisu izgubila sjaj.

Osetio je olakšanje, bio je kod kuće.

Jedna od priča objavljena krajem 2020. godine u knjizi "Novi Orlean i druge priče"

Kniga se može nabaviti preko aplikacije Limundo

https://www.limundo.com/Clan/Zlatanbegovic

kao i u knjižari Karavansaraj

https://www.facebook.com/czkkaravansaraj/