Socijalni konstruktivizam ne pronalazi mogućnost revolucionarnog prevazilaženja dihotomije priroda/kultura. Kutura je "utisnuta u našu krv, u naše meso, u naše kosti" (Žarana Papić, na predavanju u Centru za Ženske studije 2000) i na taj način sama ta teorija apsolutizuje i porobljava telo kao i samo znanje. "Efekat diskursa na prehistorijske ljude je mnogo manje važan nego njegov efekat na ljude koji žive u društvu sa visoko razvijenim jezikom i klasifikacionim sistemima. Telo je prisutno kao tema diskusije ali je otsutno kao materijalni objekat analize ." (Chris Shilling:1997:79). Porobljenost tela kulturom je, dakle, dublja u savremenim društvima o kojima je ovde reč, a same društvene nauke produbljuju dihotomiju priroda/kultura i kao da ne nude rešenje ili prostor slobode.

Po Gofmanu telo posreduje odnos između ličnog identiteta i njegovog socijalnog identiteta i determinisano je socijalnim kategorijama van kontrole individue. "Uslovljavanje koje je trajalo čitavog života zatvara svakog u vlastiti repertoar misli, osećanja i fizičkih stavova. U uobičajenom budnom stanju svaka vrsta misli je neizbežno povezana sa izvesnom vrstom emocionalnog tona i držanjem tela. Ako je jedno od toga prisutno, ostalo sledi. Broj ovih položaja, koraka i gestova je štaviše, sasvim ograničen: tipična odrasla osoba veoma verovatno neće zauzeti nikakav nov i neuobičajen položaj, te je stoga jednako verovatno i da neće iskusiti ma kakvo emocionalno stanje koje joj nije poznato, niti pak izmenjena stanja svesti, ukoliko se ne učini nešto da se ovaj začarani krug razbije. (Ketlin Riordan Spit:1976.118)

Chris Shilling sugeriše da je potrebno proširenje i tradicionalnog naturalističkog i socijalno konstruktivističkog pristupa analizi telesnosti i da se ovaj pomak može ostvariti ako se zadovolji nekoliko osnovnih zahteva:

• Premostiti dihotomiju priroda/kultura
• Analizirati telo kao materijalnu osnovu za konstrukciju socijalnih razlika a ne samo kao njenu posledicu
• Istražiti telo u multidimenzionalnim pojmovima (odnosima) koji zadiru iza konvencionalnog bavljenja izgledom
• Smestiti um u telo radije nego posmatrati mišljenje kao nadtelesnu aktivnost
• Tretirati telo kao jedan od istorijskih fenomena (ibid:87)

Sa jedne strane, tačno ja da je telo izuzeto iz analize kao materijalni objekat i postavljeno kao nekakva matrica na koju se utiskuju socijalni konstrukti , pri čemu sama ta matrica nije objašnjena , (definisana). Sa druge strane, samo polazište da je telo materijalno i da ga kao takvo treba razmatrati, kulturno je kontekstualizovano i obeleženo zapadnim kartezijanskim, dualističkim pogledom na svet, na telo i kao takvo kolonizujuće je za samo telo. Izgleda da kada se naučni diskurs previše približi jednom polu u svom razmatranju, u ovom slučaju razmatranju tela kao kulturno poustanovljenom, pojavljuju se kao na nekoj klackalici tendencije da se primat da suprotnom polu, telu kao materijalnom objektu, biološkoj datosti. Tako imamo ili-ili dihotomiju koja dalje reprodukuje diskriminaciju, isključivanje, objektivizaciju jednog pola dihotomije i uvek daje primat jednoj strani ovih opozicija i ne dopušta mogućnost njihove komplementarnosti. Godelije i Panof na pitanje da li je telo materijalno a duša nematerijalna daju ovakav odgovor:

Izgleda da mnoga društva ne poznaju ovakvu opoziciju. Maenge koje razlikuju jednu spoljašnju i jednu unutrašnju dušu, prvu zamišljaju kao neki zamašćen oblik, i koje će se čovek osloboditi posle smrti, a drugu kao neku vrstu unutrašnje srži tela koja će napustiti telo posle smrti da bi se vratila na mesto pojave matri- klana kome osoba pripada.. walpiri iz Australije smatraju da se svaka osoba sastoji od jednog tela i tri duha, jednog duha-deteta, jednog totemskog duha i jednog duha daška-snova. Duh-dete je jedno među hiljadama bića, svakako nevidljivih, ali od kojih svako poseduje suptilnu fizičku realnost, a koja su prisutna na mestima na kojima su ih preci iz doba sna posejali. S vremena na vreme jedno od njih prodre u telo žene da bi se tu transformisalo u dete. Uostalom, možemo reći da je kod australijskih Aboridžina čitav univerzum "telo" i da je čitav univerzum "duša", jer su planine, jezera, vegetacija, životinje shvaćeni kao delovi ili proizvodi Velikih Bića koja su proputovala površinu zemlje u vreme Snova i svojim delovanjem oblikovala Zemlju pre nego što su nestala u njenim dubinama ili zauvek otišla na nebo.

Međutim, da ima nečega materijalnog u duši nije strano ni hrišćanskoj duhovnosti. U hrišćanskoj Evropi XII veka Hildegard de Bingen, jedna od najvećih Zapadnih mistika, opisala je na sledeći način u "Liber Scivias" kako se duša može pridružiti telu. Fetus je, govorila je, ´kao jedan potpun oblik čoveka koji po tajnom redu i skrivenoj volji Boga prima duh u majčinom stomaku koji je odmah prilagođen i pravedno određen od strane Boga. Jezgro ovog oblika dobija izgled užarene kugle, koja nema ni jednu odliku ljudskog tela.´ Naravno, ova vizija jedne opatice mističara nije više naučna niti manje imaginarna od vizija Khumbo iz Nepala ili Maenge iz Nove Engleske. ( Godelije, Panof:1988 :5)

Posmatrati telo kao materijalni objekat ili biološku datost je samo jedan od mogućih pristupa telu. Pokušaj da se telo sagleda kao zaseban, izolovan objekat, jednako je pogrešno kao i da se postavi samo kao posledica društvenih uticaja. Tu zapadnjački um nastavlja da se sudara sa epistemiološkim zidom, pokušavajući da objasni pojave racionalno, uz pomoć koncepata, diskursa, teorija i spekulacija. Ovde treba naglasiti da u današnjem Zapadnom svetu nema mnogo mesta za intuitivne načine spoznaje a da distinkcije razum/intuicija, muško/žensko, telo/duh ne mogu biti rešene jednopolnim pristupom bilo kojoj od njih. Nemogućnost razdvajanja posmatrača i posmatranog (u ovom slučaju tela kao materijalnog objekta) i njihovo međudejstvo, kako ga osvetljava modern a fizike, dovodi nas do parodoksa i pitanja koja sežu u metafiziku. Kojim sredstvima može biti teoretisano telo ? Ko posmatra i čije je posmatrano telo? Koji je kontekst u kome se posmatrano telo nalazi i kakav je uticaj istraživača na telo? Možemo li ga sagledavati kao fundamentalnu strukturu ili entitet? Gde je i kada telo, ako su "prostorne i vremenske koordinate samo elementi jezika koje posmatrač koristi da bi opisao svoju okolinu"? ( M. Sach: u Capra:1976:329))

Subatomske jedinice materije predstavljaju veoma apstraktne entitete koji poseduju dvostruki aspekt. Zavisno od toga kako ih posmatramo oni se ponekad javljaju kao čestice a ponekad kao talasi. Izgleda nemoguće prihvatiti da nešto u isto vreme može biti i čestica - tj. entitet ograničen na vrlo malu zapreminu, i talas koji se rasprostire daleko u prostor. Ta je protivrečnost proizvela većinu paradoksa nalik koanu koji su konačno doveli do formulisanja kvantne teorije.

Protivrečnost koja naizgled postoji između predstava čestice i talasa razrešena je na jedan potpuno neočekivani način koji je doveo u pitanje same temelje mehanicističkog pogleda na svet - pojam stvarnosti materije. Na subatomskom nivou, materija ne postoji s izvesnošću na određenim mestima, već pre pokazuje ´tendencije da postoji´, a atomski događaji se ne odigravaju sa izvesnošću u određenim trenucima i na određene načine, već pre pokazuju "tendencije da se odigraju".

Pažljiva analiza procesa posmatranja u atomskoj fizici pokazala je da subatomske čestice nemaju nikakvog značenja kao izolovani entiteti, već se mogu shvatiti jedino kao međupovezanosti između pripremanja jednog eksperimenta i kasnije izvršenog merenja. Kvantna teorija na taj način razotkriva jedno suštinsko jedinstvo univerzuma. Ona pokazuje da ne možemo razložiti svet na najmanje jedinice koje postoje nezavisno. Kako prodiremo u materiju, priroda nam ne pokazuje nikakve izolovane "osnovne opeke", već se pre ukazuje kao jedna komplikovana mreža odnosa između različitih delova celina. Ti odnosi uvek na jedan suštinski način uključuju i posmatrača. Ljudski posmatrač čini poslednju kariku u lancu procesa posmatranja i svojstva bilo kojeg atomskog objekta mogu se shvatiti jedino u terminima interakcije tog objekta sa posmatračem. To znači da klasičan ideal objektivnog opisivanja prirode više na važi. Kartezijanska podela između ja i sveta, između posmatrača i posmatranoga, više se ne može praviti kada se bavimo atomskom materijom. U atomskoj fizici nikada ne možemo govoriti o prirodi a da, istovremeno, ne govorimo i o sebi. (Fritjof Capra:1976: 82,3)